Тег: revolucija

RPM

Broj eksperimenata koji se sprovode u društvu u određenom trenutku vremena, ili uslovna „revolucionarnost“, ima dobru analogiju sa automobilskim motorom. Na engleskom jeziku čak i nazivi koincidiraju – sigurno ste primetili skraćenicu RPM na tahometru, što znači „Revolutions Per Minute“ (obrtaja u minuti). Ako je kazaljka na nuli – auto se uopšte neće pomeriti s mesta, preniski RPM znači slabu trakciju i motor može da stane, a ako je u „crvenoj zoni“ – motor besno riči i veoma brzo otkazuje. Samo u uskom opsegu oko 2K RPM obezbeđuje se stabilan rad motora, kada on istovremeno obezbeđuje dobru trakciju, a ne otkazuje prebrzo.

Poprošćeno se može reći da je „revolucionarnost“ pokazatelj entropije u sistemu: što je ona viša, razvoj je brži, ali je takođe veća verovatnoća da će ovaj sistem „izmaći kontroli“ i samouništi se. Pri nultom pokazatelju „revolucionarnosti“ razvoj prestaje, a za svaki živi sistem to znači smrt.

Odličan primer je planirana ekonomija SSSR-a. Citat iz jednog članka sa pregledom razloga njenog kolapsa:

„Mobilizaciona ekonomija sovjetskog tipa podrazumeva, iznenada, neki zadatak radi kojeg se mobilizacija i sprovodi. Ranije su ovi ciljevi bili dovoljno očigledni – razviti industriju kao kod kapitalista, odneti pobedu u Velikom otadžbinskom ratu, stvoriti nuklearnu bombu. Dalje je bilo složenije: ekonomija u razvoju zahteva traženje kreativnih rešenja za dalji rast životnog standarda stanovništva/povećanje produktivnosti rada/traženje novih izvora energije i slično. Na tržištu ovo pitanje rešava svaki agent individualno na sopstveni rizik, i od hiljadu neuspešnih naći će se par-tri tačna rešenja. U planiranoj ekonomiji sa jednim centrom donošenja odluka, eksperimentisanje je teže.“

Ovde leži maksimalno licemerna pozicija mnogih autoritarnih konzervativaca: oni se izjašnjavaju protiv bilo kakvih eksperimenata u društvu, ali istovremeno iz nekog razloga besno kritikuju SSSR. Iako, ako se pogleda sa strane, upravo su sovjetski komunisti sa Gosplanom bili otelovljenje idealnog sveta konzervativaca, u kojem su svi eksperimenti bili maksimalno ograničeni, što daje osećaj „ reda“ i smanjenje entropije. A to da je nulta entropija zapravo smrt, odlično je pokazao SSSR 1991. godine, prestavši da postoji. Što je još gore, licemerje autoritaraca proteže se na celu planetu: oni otvoreno izražavaju želju da globalno zabrane bilo kakve eksperimente (ovde se mogu pomenuti američke konzervativne organizacije poput ADF-a, koji teži kriminalizaciji homoseksualizma ne samo u SAD, već i u drugim zemljama), iako istovremeno konstantno kritikuju savremene globaliste poput Sorosa i Schwaba.

Voluntarista, Bitarh

Problem tiranije stacionarnog bandita ne može se rešiti nasiljem

Voluntarista, Bitarh

Neki ljudi smatraju da se stacionarni bandita može pobediti isključivo iniciranjem nasilja prema njemu. Od njih se mogu čuti i pozivi na nasilnu revoluciju. Nekome takva ideja može čak izgledati razumno, ali pogledajte ovu stvar sa druge strane. Da bi se izvršio nasilan napad, potrebno je okupiti grupu ljudi sposobnih za to, jer kompletni pacifisti i oni koji su spremni da koriste oružje samo za samoodbranu ne mogu izvesti ovakav posao. Pojaviće se takvi ljudi, naravno, podržani od strane interesnih grupa koje takođe nisu protiv nasilja kao instrumenta za postizanje ciljeva. Ti ljudi će napasti vladu, usput saklečivajući i ubijajući sve koji im se nađu na putu, i preuzeti vlast u svoje ruke. Šta dalje?

Ništa se neće promeniti! Jedni nasilnici na vlasti će biti uklonjeni, a drugi nasilnici će zauzeti njihovo mesto. Naravno, sasvim je verovatno da će novi režim biti liberalniji, jer u takvoj nestabilnoj situaciji neće rizikovati da odmah pribegne metodama prethodnika. Ali sam stacionarni bandita neće nigde nestati, on će i dalje pokušavati da izgradi monopol na vlast putem nasilja. Postepeno će i nova lica na vlasti težiti sve strožim redovima. Tako je sa monopolnom političkom vlašću uvek bilo i uvek će biti. Ili neko zaista očekuje da će ljudi za koje je korišćenje nasilja ranije bilo norma, nakon preuzimanja vlasti odjednom postati mirni i dobri pacifisti? Bilo bi velike naivnosti tako verovati!

Zvuči kao da podržavamo državu. Međutim, ovo su samo praktična razmišljanja. Pošto želimo da postignemo slobodno nenasilno društvo, aktivistima spremnim na radikalne akcije je isplativije baviti se izravnavanjem balansa potencijala nasilja, obezbedivši opštu naoružanost, što će lišiti stacionarnog banditu mogućnosti da efikasno primenjuje silne mere. A bolje je uopšte razmisliti o metodama iskorenjivanja nasilja iz društva, o kojima konstantno govorimo. Putem preuzimanja političke vlasti i jednostavne smene lica na čelu stacionarnog bandite nikako se ne može postići nenasilje i sloboda!

U objavi o debatama Svetova i Šulman pisala si, navodno, da nisi primetila kada se Mihail pretvorio iz libertarijanca u žarkog revolucionara

Pre šest meseci je Mihail nastupao u Latinskoj Americi i govorio da država nema stimula da „vas ostavi na miru i dopusti vam da živite onako kako želite“, već da postoje ekonomski i moćni stimuli da to ne uradi.

A na kraju predavanja je direktno rekao da je libertarijanizam revolucionarna ideologija. I da ako u duši niste ekstremista-revolucioner, onda niste ni pravi libertarijanac.

Kako gledaš na ovu izjavu i predavanje u celini?

Anonimno pitanje

Sa osećajem blage nostalgije ponovo sam pročitala svoj post o razgovoru Svetova i Šulman. Primetila sam da se nije ostvarilo ni Svetov predosećaj građanskog rata, niti predosećaj koji je izrazila Šulman, da će vlast nastaviti da gubi pozicije tokom izbora. Umesto toga, imamo hekatombu koju Putin priređuje sopstvenim biračima rukama VSU, što, naravno, 2018. godine praktično niko nije predvideo. Pretpostavljam da to znači da mu ti birači zapravo i nisu toliko potrebni.

U pomenutom latinoameričkom predavanju, Svetov je pokrenuo zanimljivu tezu o tome da se mi ne opiremo državi ne zato što ona ima najveću palicu, već zato što duboko u sebi ipak verujemo u njen legitimitet, čak i ako se pozicioniramo kao ankapovi. To odgovara i poznatoj tezi Belkoviča da već živimo u ankapu, samo što su sve poljane podeljene između bandita, a ljudi uglavnom bezžalno trpe svoj status podređenosti, iako zapravo nisu obavezni da to čine.

Kao obrazloženje svoje teze, Svetov na scenu izvodi siromašnog Avganinca sa Kalašnjikovom, koji je prvo proterao sovjetske, a zatim i američke civilizatore, jer je njegova vera u to da on zapravo zna kako se pravilno živi bila mnogo jača.

Pošto je Svetov ceo prvi deo svog predavanja posvetio uživanju u tome kako su ga tukli i ponižavali predstavnici i pomagači države dok je on organizovao najluđe događaje u Istočnoj Evropi, iz toga se može zaključiti da i on duboko u sebi veruje u legitimitet države. Na kraju krajeva, pravi iskreni ankap sa gomilom bitkoina bi verovatno pronašao način da lično osveti one nesrećne poslaničke pomoćnike koji su se usudili da prekrše NAP u odnosu na njega, i tako im dao dobar primer kako treba postupati sa kršiteljima principa neagresije.

Kao što ste primetili, moj ton je i u Rusiji uvek bio prilično ekstremistički, a kada sam otišla izvan RF, potpuno se razmorila. U praksi, međutim, moj aktivizam veoma retko ide dalje od izbegavanja poreza. Verovatno još uvek samo čekam talentovanog libertarijanskog revolucionera koji će podići ljude na barikade, za slobodu i tržište – kako bih stala pod njegove zastave. A dok se vatreni libertarijanci ograničavaju na to što s prekorom posmatraju latinoameričku publiku u potrazi za radikalima, moram i ja da se ograničim na isključivo mirne aktivnosti izgradnje svog seoskog ankapa.