Broj eksperimenata koji se sprovode u društvu u određenom trenutku vremena, ili uslovna „revolucionarnost“, ima dobru analogiju sa automobilskim motorom. Na engleskom jeziku čak i nazivi koincidiraju – sigurno ste primetili skraćenicu RPM na tahometru, što znači „Revolutions Per Minute“ (obrtaja u minuti). Ako je kazaljka na nuli – auto se uopšte neće pomeriti s mesta, preniski RPM znači slabu trakciju i motor može da stane, a ako je u „crvenoj zoni“ – motor besno riči i veoma brzo otkazuje. Samo u uskom opsegu oko 2K RPM obezbeđuje se stabilan rad motora, kada on istovremeno obezbeđuje dobru trakciju, a ne otkazuje prebrzo.
Poprošćeno se može reći da je „revolucionarnost“ pokazatelj entropije u sistemu: što je ona viša, razvoj je brži, ali je takođe veća verovatnoća da će ovaj sistem „izmaći kontroli“ i samouništi se. Pri nultom pokazatelju „revolucionarnosti“ razvoj prestaje, a za svaki živi sistem to znači smrt.
Odličan primer je planirana ekonomija SSSR-a. Citat iz jednog članka sa pregledom razloga njenog kolapsa:
„Mobilizaciona ekonomija sovjetskog tipa podrazumeva, iznenada, neki zadatak radi kojeg se mobilizacija i sprovodi. Ranije su ovi ciljevi bili dovoljno očigledni – razviti industriju kao kod kapitalista, odneti pobedu u Velikom otadžbinskom ratu, stvoriti nuklearnu bombu. Dalje je bilo složenije: ekonomija u razvoju zahteva traženje kreativnih rešenja za dalji rast životnog standarda stanovništva/povećanje produktivnosti rada/traženje novih izvora energije i slično. Na tržištu ovo pitanje rešava svaki agent individualno na sopstveni rizik, i od hiljadu neuspešnih naći će se par-tri tačna rešenja. U planiranoj ekonomiji sa jednim centrom donošenja odluka, eksperimentisanje je teže.“
Ovde leži maksimalno licemerna pozicija mnogih autoritarnih konzervativaca: oni se izjašnjavaju protiv bilo kakvih eksperimenata u društvu, ali istovremeno iz nekog razloga besno kritikuju SSSR. Iako, ako se pogleda sa strane, upravo su sovjetski komunisti sa Gosplanom bili otelovljenje idealnog sveta konzervativaca, u kojem su svi eksperimenti bili maksimalno ograničeni, što daje osećaj „ reda“ i smanjenje entropije. A to da je nulta entropija zapravo smrt, odlično je pokazao SSSR 1991. godine, prestavši da postoji. Što je još gore, licemerje autoritaraca proteže se na celu planetu: oni otvoreno izražavaju želju da globalno zabrane bilo kakve eksperimente (ovde se mogu pomenuti američke konzervativne organizacije poput ADF-a, koji teži kriminalizaciji homoseksualizma ne samo u SAD, već i u drugim zemljama), iako istovremeno konstantno kritikuju savremene globaliste poput Sorosa i Schwaba.
Neki ljudi smatraju da se stacionarni bandita može pobediti isključivo iniciranjem nasilja prema njemu. Od njih se mogu čuti i pozivi na nasilnu revoluciju. Nekome takva ideja može čak izgledati razumno, ali pogledajte ovu stvar sa druge strane. Da bi se izvršio nasilan napad, potrebno je okupiti grupu ljudi sposobnih za to, jer kompletni pacifisti i oni koji su spremni da koriste oružje samo za samoodbranu ne mogu izvesti ovakav posao. Pojaviće se takvi ljudi, naravno, podržani od strane interesnih grupa koje takođe nisu protiv nasilja kao instrumenta za postizanje ciljeva. Ti ljudi će napasti vladu, usput saklečivajući i ubijajući sve koji im se nađu na putu, i preuzeti vlast u svoje ruke. Šta dalje?
Ništa se neće promeniti! Jedni nasilnici na vlasti će biti uklonjeni, a drugi nasilnici će zauzeti njihovo mesto. Naravno, sasvim je verovatno da će novi režim biti liberalniji, jer u takvoj nestabilnoj situaciji neće rizikovati da odmah pribegne metodama prethodnika. Ali sam stacionarni bandita neće nigde nestati, on će i dalje pokušavati da izgradi monopol na vlast putem nasilja. Postepeno će i nova lica na vlasti težiti sve strožim redovima. Tako je sa monopolnom političkom vlašću uvek bilo i uvek će biti. Ili neko zaista očekuje da će ljudi za koje je korišćenje nasilja ranije bilo norma, nakon preuzimanja vlasti odjednom postati mirni i dobri pacifisti? Bilo bi velike naivnosti tako verovati!
Zvuči kao da podržavamo državu. Međutim, ovo su samo praktična razmišljanja. Pošto želimo da postignemo slobodno nenasilno društvo, aktivistima spremnim na radikalne akcije je isplativije baviti se izravnavanjem balansa potencijala nasilja, obezbedivši opštu naoružanost, što će lišiti stacionarnog banditu mogućnosti da efikasno primenjuje silne mere. A bolje je uopšte razmisliti o metodama iskorenjivanja nasilja iz društva, o kojima konstantno govorimo. Putem preuzimanja političke vlasti i jednostavne smene lica na čelu stacionarnog bandite nikako se ne može postići nenasilje i sloboda!
Pre šest meseci je Mihail nastupao u Latinskoj Americi i govorio da država nema stimula da „vas ostavi na miru i dopusti vam da živite onako kako želite“, već da postoje ekonomski i moćni stimuli da to ne uradi.
A na kraju predavanja je direktno rekao da je libertarijanizam revolucionarna ideologija. I da ako u duši niste ekstremista-revolucioner, onda niste ni pravi libertarijanac.
Kako gledaš na ovu izjavu i predavanje u celini?
Anonimno pitanje
Sa osećajem blage nostalgije ponovo sam pročitala svoj post o razgovoru Svetova i Šulman. Primetila sam da se nije ostvarilo ni Svetov predosećaj građanskog rata, niti predosećaj koji je izrazila Šulman, da će vlast nastaviti da gubi pozicije tokom izbora. Umesto toga, imamo hekatombu koju Putin priređuje sopstvenim biračima rukama VSU, što, naravno, 2018. godine praktično niko nije predvideo. Pretpostavljam da to znači da mu ti birači zapravo i nisu toliko potrebni.
U pomenutom latinoameričkom predavanju, Svetov je pokrenuo zanimljivu tezu o tome da se mi ne opiremo državi ne zato što ona ima najveću palicu, već zato što duboko u sebi ipak verujemo u njen legitimitet, čak i ako se pozicioniramo kao ankapovi. To odgovara i poznatoj tezi Belkoviča da već živimo u ankapu, samo što su sve poljane podeljene između bandita, a ljudi uglavnom bezžalno trpe svoj status podređenosti, iako zapravo nisu obavezni da to čine.
Kao obrazloženje svoje teze, Svetov na scenu izvodi siromašnog Avganinca sa Kalašnjikovom, koji je prvo proterao sovjetske, a zatim i američke civilizatore, jer je njegova vera u to da on zapravo zna kako se pravilno živi bila mnogo jača.
Pošto je Svetov ceo prvi deo svog predavanja posvetio uživanju u tome kako su ga tukli i ponižavali predstavnici i pomagači države dok je on organizovao najluđe događaje u Istočnoj Evropi, iz toga se može zaključiti da i on duboko u sebi veruje u legitimitet države. Na kraju krajeva, pravi iskreni ankap sa gomilom bitkoina bi verovatno pronašao način da lično osveti one nesrećne poslaničke pomoćnike koji su se usudili da prekrše NAP u odnosu na njega, i tako im dao dobar primer kako treba postupati sa kršiteljima principa neagresije.
Kao što ste primetili, moj ton je i u Rusiji uvek bio prilično ekstremistički, a kada sam otišla izvan RF, potpuno se razmorila. U praksi, međutim, moj aktivizam veoma retko ide dalje od izbegavanja poreza. Verovatno još uvek samo čekam talentovanog libertarijanskog revolucionera koji će podići ljude na barikade, za slobodu i tržište – kako bih stala pod njegove zastave. A dok se vatreni libertarijanci ograničavaju na to što s prekorom posmatraju latinoameričku publiku u potrazi za radikalima, moram i ja da se ograničim na isključivo mirne aktivnosti izgradnje svog seoskog ankapa.
Pošto sam sa prvim delom svog saveta ne pogodila baš toliko pogrešno i događaji su se odvijali prilično blizu predloženog scenarija (umesto hapšenja celog štaba – samo deportacija izabrane predsednice, umesto aktivnosti dijaspore – nacionalni štrajk), rizikovaću da predložim taktiku za završetak sučeljavanja.
Suština taktike: niko ne sme dozvoliti nikakvu sumnju u to da je izabrana predsednica upravo Tihanovska, i ona nastavlja da deluje upravo u tom svojstvu. A šta radi izabrani legitimni predsednik? Naravno, zakazuje svoju inauguraciju.
Ne treba dugo čekati. Inauguracija se zakazuje za najbližu nedelju, na najvećem otvorenim trgu u Minsku. Na nju se zvanično pozivaju strani lideri. Poljaci, Litvanci i Ukrajinci će sigurno pristati, još desetak lidera će objaviti da će poslati svoje predstavnike. I dalje će početi bombardovanje Ministarstva spoljnih poslova Belorusije obaveštenjima, tipa, predsednik neke Hrvatske sa zahvalnošću prihvata poziv beloruske strane, dolazi na inauguraciju tada i tada, molba da se organizuje sastanak.
Isto tako, organizacioni komitet inauguracije sa punim kredibilitom deli naređenja šefovima ministarstava: organizovati zatvaranje saobraćaja, obezbediti zaštitu, postaviti scenu, mesta za pozvane goste – i tako dalje. Činovnik pošalje odbijanje – sledi objava o njegovom smenjivanju sa radnog mesta i obraćanje zameniku.
Ukratko rečeno, pobednička strana jednostavno počinje da upravlja, a predstavnici izgubljene strane se nalaze pred izborom: ili igraju po novim pravilima, ili oni lično ispadaju iz procesa, i sutra njihove kabinete zauzimaju nova lica. Naređenja se izdaju i jedinicama OMON-a – njima se daju slobodni dani na nedelju dana, na kraju krajeva, upravo su se teško potrudili.
Takođe, strana odbrane se obraća istražnim organima sa predlogom da se predmeti Tihanovskog i Babarike zatvore zbog novootvorenih okolnosti. Okolnosti u vidu hiljadama ljudi koji aktivno pričaju u tom trenutku ispod prozora govore same za sebe.
Neću detaljnije opisivati dalje detalje, mislim da je tok misli otprilike jasan. Fake it until you make it.
Nakon prva dva čina predstave, ostao je još završni: pobednicima
Određena anonimna organizacija sa neizrazitim nazivom „Ćelija anarhičke akcije“ širi kroz različite libertarijanske resurse ovakav manifest (izvinite, ljudi, ispravila sam vam pravopis, inače je bilo nemoguće čitati):
Revolucionarni ankap, ili r-ankap
Ideologija koja stoji iza aktivnog učešća anarhista u revolucionarnoj borbi protiv države i policije.
R-ANKAP proglašava sledeće ideje:
1) Aktivni NAP. Ako osoba postane ankap, spremna da prihvati NAP kao ugovor o neagresiji, onda mora priznati da čim je prihvatila NAP kao ideju, mora ga i poštovati. Međutim, pošto država najviše krši NAP, bilo kakvo sprečavanje istog od strane države, odnosno bilo kakva nasilna radnja države nakon prihvatanja, može se smatrati izrazitom neslaganjem sa poštovanjem ovog ugovora, što znači da se mogu preduzimati nasilne radnje prema državi i prisvajati njena imovina kako bi postala privatna, kao i pružati otpor zakonima, policiji, službenicima itd.
2) Agorizam. Revolucionarni anarho-kapitalizam priznaje agorizam kao osnov otpora državi. Otpor joj i ignorisanje, umesto legalnog tržišta – sivo tržište, savezi skvotova koji formiraju četvrti koje su sopstveni zatvoreni sistem sa ekonomijom i pravilima u vidu ugovora. Takođe, stvaranje sopstvene valute ili načina razmene.
3) Da bi se postigli ciljevi, ponekad je potrebno ići u savez sa drugim anarhistima, stvarajući solidarnost i toleranciju među anarhistima, a ponekad i u pune saveze gde se trenutno ne uzima u obzir ekonomski program, već samo politički i socijalni, a to su – uništavanje države i nastup protiv prisile od strane drugih ljudi.
4) Aktivno naoružavanje. Naš cilj je da pokažemo spremnost i aktivno se naoružavamo kako bismo opravdali naše mogućnosti za sopstvenu zaštitu i zaštitu drugih ljudi u svim slučajevima. A to znači samo jedno, stvaranje družina za zaštitu demonstranata i privatne imovine na koju država poseže.
5) Umesto prava. Utilitarnu etiku nazivaju i teleološkom (od starogrčkog „teleos“ – cilj). Pored neposrednog zadovoljstva, cilj moralno ispravnog izbora može biti bilo kakva korist. Što je veća korist, to je postupak ispravniji. Ali, težeći koristi za sebe ili svoje bližnje, čovek može naneti štetu drugim ljudima. Zato treba postupati tako da se donese najveća korist za najveći broj ljudi. A moralni principi? Njima treba slediti, ali tamo gde su u suprotnosti sa praktičnim razlozima, potrebno je priznati njihovu uslovnost. Možemo braniti svoje mogućnosti garantujući ih savezima, ugovorima i sopstvenom snagom, kako fizičkom tako i intelektualnom.
6) Direktne akcije. Radnje koje preduzimaju pojedinci ili grupe radi postizanja političkih, ekonomskih ili društvenih ciljeva sredstvima koja isključuju potrebu za posrednicima. Drugim rečima — radnje usmerene na rešavanje problema direktno sopstvenim snagama.
Idealni primer uređenja je komunitarna konfederacija, kada su komune ujedinjene u konfederaciju.
NAP se odnosi samo na napad, i to samo nasilni, ili na onaj koji je doveo do samoubistva. Drugo samo uz postojanje značajnih dokaza.
Odnos prema partijama. Za potpuni odbacivanje političkih partija, čak i libertarijanskih, smatrajući ih izdajicama i zastupajući isključivo asocijacije i političke klubove po interesima.
Komentar Ankap-tjan
Kao što je Mihail Svetov više puta pominjao u svojim nastupima, ako vlast ne čuje one koji nastupaju sa relativno umerenih pozicija, njih menjaju pravi radikali. I kada ti radikali preuzmu dnevni red, biće kasno govoriti o lustracijama, u modu će ući defenestracije. Na primeru gorepomenutog manifesta vidimo jedan od ranih primera promene retorike protesta.
Da, sasvim je moguće da iza ovog manifesta stoji još jedno Novo veličije, i da će nakon nekog vremena silovnici jednostavno odseći još jedan štap. A možda i ne.
A sada malo o tome šta nije u redu sa iznetim idejama. Neću raspravljati o tome da NAP nije ugovor, jer to nije važno. Neću govoriti o tome da se ne može pružiti silni otpor bilo kakvim pokušajima državne agresije. Naravno, može. Neću se sporiti o tome koji način uređenja društva je idealan. Naravno, za svakoga je drugačiji, ankap jednostavno podrazumeva nenasilnost pri stupanju u udruženja, a tamo neka tržište odluči. Bolje ću govoriti o utilitarianizmu.
Logika ljudskog delovanja sugeriše da ako postoji cilj, za njega treba odabrati sredstvo. Ako je cilj uništenje države, nameće se rešenje: stvoriti organizaciju za uništenje države. Odavde proizilaze ideje o revolucionarnim ćelijama i slično. Problem je u tome što se organizaciju lako stvoriti, ali je teško raspustiti. Prvo napraviš islamsku revoluciju, zatim imaš Korpus čuvara islamske revolucije. Što je režim jači, to je jača potreba za organizacijom za njegov svrhavanje, što će ta organizacija manje biti sklona raspustu, a više terorisanju mirnih građana nakon svoje pobede.
Zato je čitav smisao taktika za postizanje ankapa u tome da se država oslabljuje, a ne da se odmah ruši. Minarhisti smanjuju njena ovlašćenja. Panarhisti pažljivo seku državu duž vlakana, kako bi počela da se savija i zadovoljava različite privatne zahteve. Agoristi podgryzaju korenje, ne dozvoljavaju državi da jede, i taj parazit uginu od zanemarivanja. A ako počnete da rušite silom, umesto odsustva države, u najboljem slučaju dobijate failed state. To smo već prošli.
