Imam prijatelja, studenta prve godine. Na njegovom fakultetu su uveli obavezne, nepotrebne predmete, na štetu celokupnog procesa učenja. Govorim uglavnom o „Osnovama ruske državnosti“. To je užasna propaganda, iskrivljavanje činjenica, prećutkivanje drugih, a sve je obilno začinjeno emocijama i ličnim mišljenjem govornika.
Imam mogućnost da posetim ovo predavanje, iako nisam student, i javno izložim predavača u najneprijatnijem položaju, jer se priče koje izlaze iz njegovih usta lako razbijaju o logičke nedoslednosti i objektivnu stvarnost.
Pitanje je: Da li igra vrijedi svijeće?
Anonimno pitanje
Vaše sumnje su potpuno opravdane. Pitanje da li igra vrijedi svijeće postavlja se kada su neizbježni troškovi aktivnosti prilično visoki, a potencijalni dobitak mali. Na primjer, ako ste igrali karte noću prije Industrijske revolucije, praveći sitne opklade, sasvim je moguće da čak ni pobjednik ne bi nadoknadio cijenu spaljenih svijeća. Ako, u policijskoj državi u kojoj se javno izražavanje manje entuzijastičnih stavova kažnjava zatvorom, održite debatu s vladinim propagandistom pred publikom od nekoliko desetina ljudi, čak ni potpuni retorički poraz protivnika možda ne bi vrijedio izgubljenih godina. Ali dizanje u zrak postrojenja za proizvodnju dronova, u očima mnogih, moglo bi vrijediti rizika od krivičnog gonjenja.
Ipak, naravno, da bi igra bila isplativa, nije neophodno baš podizati uloge. Može se ograničiti smanjenjem troškova. Na primer, učestvovati u debatama na mreži pod pseudonimom. Ili se preseliti u manje represivnu državu. Ili započeti javni spor sa državnim profesorom na temu paleontologije. Drugim rečima, igrati karte sa malim ulozima, ali nakon industrijske revolucije, kada su i sveće postale jeftinije, pa umesto njih možete trošiti još jeftiniju struju.
Optimalno rešenje konkretno u vašem slučaju, kada ima malo resursa, ne želite previše da rizikujete, ali postoji želja da naškodite određenoj osobi koja oličava mrzenu državu, i to tako da ona ima šansu da shvati svoju pogrešnost, čini mi se mali teroristički čin, odnosno vandalizam. Najjednostavnije je – razbiti staklo na automobilu. A kamen kojim je staklo razbijeno može biti umotan u papirić sa nekom dubokomislovnom izrekom. Pa, znate, nešto poput „Iznenadni nalet je osnova ruske državnosti“. Čovek ostaje bez ičega, a istovremeno trpi intelektualni poraz, kao da ste upravo to i želeli.
Naravno, recept će morati da se doradi prema kontekstu i moraju se preduzeti očigledne mere predostrožnosti: ne upadajte u vidokrug kamera, ostavite telefon kod kuće, ne ostavljajte tragove svog DNK na dokazima.
Čitaoci znaju da se u poslednje vreme više nego obično interesujem za fenomen kao što je rat. To je neizbežno pomerilo i akcenat mog percepcije nedavnog glasnog ubistva u SAD. Šta je u tome čudno?
To što u SAD smatraju političke protivnike legitimnim vojnim ciljevima? To je rutina. U SAD postoji najbogatija tradicija političkih ubistava, gde su ciljevi bili bilo ko, od aktivista na niskim nivoima do predsednika. To što je meta bio čovek koji je principijelno težio deeskalaciji konflikta? Upravo to ga čini prioritetnom metom, jer jastrebovi obe strane konflikta dobijaju njegovom smrću, čak i ako nisu umešani u nju. To što je ubijen jednim pucnjem u grlo sa dvesta metara? Pa, to je srednja distanca, a on je predstavljao zgodnu nepomičnu metu. Ne. Najčudnije u celoj ovoj priči je to što je strelac izabrao poziciju na otvorenom krovu.
Razumete, pišemo 2025. godinu. Čovek planira da počini ubistvo tokom obezbeđenog skupa i uređuje svoju strelačku poziciju tako da je ona savršeno vidljiva odozgo. To je po gluposti uporedivo sa napadom gustim kolonama pešadije početkom 20. veka. Tada bi kolona bila uništena mitraljeskom vatrom. Sada će strelca uništiti ili barem otkriti dron. Računati na to da obezbeđenje desetHilbertilnog skupa neće imati dron je otprilike kao računati na to da branitelji poljskih utvrđenja početkom 20. veka neće imati mitraljez.
Kao sredstvo nadzora, dron može priuštiti skoro svako. A u SAD je pre samo godinu dana bio pokušaj atentata na predsedničkog kandidata, gde je strelac isto tako zauzeo poziciju na otvorenom krovu. I nakon toga službe obezbeđenja masovnih skupova nisu uvele u svoje sigurnosne protokole barem obavezni monitoring iz vazduha? Već ih ne može nazvati ne 겁rim idiotima, jer su uplašeni. Ali neobučivima — to bi verovatno bilo više nego prikladno.
Mislim da ovde postoji neka simetrija razmišljanja. Preti nam potencijalni napad sa puškom, znači raspoređujemo obezbeđenje sa puškama. U tom slučaju, dronove obezbeđenja na sličnim događajima nećemo videti u vazduhu pre nego što se dogodi prvi atentat pomoću drona.
Oni to nazivaju odgovarajućom strelačkom pozicijom…
Pogledala sam rezultate ankete o razlozima zbog kojih moji čitaoci ostaju u Rusiji.
Najviše me raduje što je pod direktnom zabranom izlaska za sada samo najmanje brojna kategorija. Velikoj većini put povlačenja barem nije pod paljbom.
Podjednako me raduju i agoristi koji su nabavili izgovor za mobilizaciju. Nadam se da je to dobar, kvalitetan izgovor.
Oni koji već sede na koferima verovatno su dobro proučili pitanje i znaju kuda da idu. Materijala o emigraciji ima mnogo; dok se čeka pasoš i ostale papire, oni se mogu proučiti uzduž i popreko.
Partizani, ponosna sam na vas. Već imate više od godinu dana borbenog iskustva, i moji saveti vam sigurno nisu potrebni. S vremena na vreme u Rusiji nešto tajnovito gori ili eksplodira, pojedine neprijatne ličnosti upadaju u nevolje, uključujući i one sa letalnim ishodom, tajne informacije ne ostaju dugo u uskom krugu ovlašćenih nosilaca, borbeni duh vojske je nizak, državni patrioti žderu jedni druge i tako dalje. Ako je neko od vas priložio ruku bilo čemu od toga, ili nečemu što moja mašta nije obuhvatila – ne želim ništa o tome da znam do kraja rata ili do završetka vaše evakuacije.
Sada nekoliko reči utehe za lenje i one vezane nepremostivim svakodnevnim poteškoćama. Veoma je malo verovatno da će tempo proizvodnje mrtvaca i invalidnih među Rusima na frontu premašiti trista hiljada ljudi godišnje. Dakle, čak i ako mobilizacioni potencijal RF iznosi samo trideset miliona, država će godišnje pojesti samo jedan procenat vojnih obveznika. Tako da, od stotine i nešto ljudi koji su odgovorili da nameravaju ostati u RF, na ratu će za godinu dana poginuti ili postati invalid samo jedna-dve osobe. To je dobra šansa za preživljavanje, dovoljna da se ne drhtite od straha. Ja bih drhtala od gađenja, ali to je pitanje navike. Ipak, preporučujem vam da pri svakoj prilici dokupujete bitkoine: ako kurs naglo skoči, možda ćete preispitati svoje ambicije i ipak otići u inostranstvo.
Naravno, glavni razlog za to da se nigde ne ide je strah od nepoznatog. Kako se legalizovati, kako živeti, koliko će se morati trošiti, kako nabaviti novac, koliko dugo će se morati živeti u takvom neizvesnom režimu – to brine mnoge čak i više nego što žele da pokažu.
Pokušaću da podelim svoje iskustvo.
Smatra se da je najlakše emigrirati IT stručnjacima koji rade remote. To je istina. I dalje se iskreno čudim zašto je u RF ostao još i jedan IT-ovac. Ove prežderane tvari su podigle cene zakupa stanova u nebo i još se usuđuju da se žale da je nivo servisa u inostranstvu nekako gori nego u Moskvi. Čak i ako ih u malu Crnu Goru uleti još sto hiljada, i cene skoče još dvostruko u odnosu na sadašnje – čak i tada će moći da žive u komforu, ne odričući se skoro ničega, dok će svi ostali imigranti morati da pakuju stvari i beže u Afriku, ili gde god je još relativno jeftino.
Ja sam, bez IT veština, imala sreće da pronađem remote posao koji zahteva samo osnovno poznavanje računara. ChatGPT me ne može zameniti, ali bi me mogla zameniti dobro sastavljena dispečerska aplikacija, međutim jednostavnije je plaćati meni 700 evra mesečno nego celom timu programera za takav program, tako da ne moram da brinem o svom zaposlenju. Ipak, ovakvih poslova nema previše, a bez njih bih morala da radim offline i rukama, u čemu, uostalom, nema velike tragedije. Ako niste IT-ovac, bolje je odmah računati upravo na takav ishod.
Mnogi imigranti, kako bi svedli račun, iznajmljuju stanove odmah u grupi prijatelja. To je veoma razumno. Razmišljanja o privatnosti i svakodnevne sitnice odlaze u drugi plan u poređenju sa postignutom uštedom. U RF nikada nisam živela s nekim više od pola godine – akumulirale bi se tenzije i postepeno bismo se udaljivali. Ovde sam već oborila taj rekord: ne stignu se do malih kaprisa, znate li. Oni koji imaju iskustvo života u domu ili zajedničkom smeštaju odmah imaju prednost.
Postoji još jedna očigledna zakonitost. S jedne strane, što je dalje, to više prepreka čeka nove imigrante. To su i veći troškovi života i sve veća složenost legalizacije u novoj zemlji. A s druge strane, što je dalje, to manje resursa u proseku ima svaki novi imigrant: Rusija siromašije, imovinu u njoj je pre odlaska sve teže prodati po dobroj ceni i tako dalje. Zato je činjenica da tok izbeglica iz RF ne presušuje povezana samo s tim što ruska država čini boravak u RF nepodnošljivim čak i bržim tempom nego tempom osiromašivanja građana. Zaključak: ako odete sada, biće vam lakše nego ako odete za pola godine. Drugi zaključak: u nekom trenutku izlazak iz RF će ipak postati skoro nemoguć, čak i ako jako poželite.
U 2021. godini sam otišla u Crnu Goru, jednostavno zato što se pojavio zanimljiv projekat – hajde, navodno, da izgradimo ovde libertariansku zajednicu i napravimo svojevrsni evropski New Hampshire (u američkom New Hampshire-u, kako sam skoro čula, bivši član LPR zaseda u kongresu države). I takođe je uticala slabost covid ograničenja (pamtite, bio je taj covid, pod njegovim izgovorom su se sve države takmičile ko će smešnije pokvariti život podanicima). Iznajmila sam najjeftiniji studio za 120 evra mesečno i dobila boravak već dva meseca nakon dolaska – čak dve nedelje kasnije nego što je utvrđeno državnim propisima, povodom čega sam čak imala drskost nešto da gunđam. Sada se taj isti studio iznajmljuje drugoj osobi za već 200. Podnevši dokumente za produženje boravka u junu, novi dokument sam dobila tek u novembru, a račun u banci za firmu koju sam osnovala ne uspevam da otvorim do sada – bukvalno mi ne daju mogućnost da platim poreze, dođavola. Oni koji su došli upravo sada, već fizički ne mogu da podnesu dokumente za boravak – red zauzimaju od devet uveče prethodnog dana, malo ko je u stanju da izdrži tako nešto.
Kada bih upravo sada odlučivala u koju zemlju da odem iz Rusije sa mojim iskustvom i trenutnim poslom, verovatno bih se odlučila za Kirgistan, jer je Crna Gora već previše luksuzna i previše komplikovana. U Kirgiziji su takođe planine, takođe more, takođe ima mnogo ljudi koji govore ruski, takođe je mesna kuhinja, takođe je narod ljubazan prema imigrantima, takođe je nestabilna vlada – ali pri tome je život jeftiniji i čini se da je malo lakše sa birokratskim procedurama.
A da sam upravo sada odlučila da idem baš u Crnu Goru – u Kirgistanu ipak nema Montelibero – onda više ne bih računala na nikakav boravak, već bih jednostavno radila „visa run“ svakog meseca – leti u Albaniju, zimi u Srbiju. A možda bih potpuno odustala od toga i živela kao ilegalac. Dok ne pokušate da pređete granicu, nikoga ne zanima legalnost vašeg statusa boravka. A kada pokušate i zakače vas – maksimum je kazna i šest mesečna zabrana ulaska.
Izvinite zbog nesrazmerno dugačkog i neurednog posta, poželela sam nekako da se isplačem. Jednostavno smatram važnim da podržim svoje čitaoce, gde god da su zaglavljeni trenutno i u kom god statusu da se nalaze. Čak i ako se niste sačuvali i završili na frontu – pa, odstrelite sebi nešto, što nije previše važno za život, ali je neophodno da biste ratovali. Uvek postoji izlaz.
Pogledala sam Andor. Veoma je zanimljivo, neočekivano zrelo za ovaj franšajz i prilično aktuelno.
Naravno, posmatrajući režim cara Palpatina, nisam mogla a da ne mislim na režim drugog diktatora na slovo P, već iz naše galaksije. Naravno, postoji mnogo razlika između njih. Imperija nema spoljne neprijatelje, već samo privremeno nekontrolisane periferije, povremeno buntovne provincije i tako dalje. Ukratko, to nije RF, već više neka vrsta srednjovekovne Kine. S druge strane, RF nema parlamentarsku opoziciju. Povstanički pokret Imperije finansira lokalna aristokratija, a sastoji se uglavnom od preduzetnika. U RF-u takođe okosnicu protesta čine frilanseri i drugi koji rade od kuće, a finansiran je putem kroudfaninga. Veliki biznis i ovde i tamo potpuno sraščen sa državom. Uglavnom, ima mnogo zanimljivih paralela.
Sada bih želela da vidim šta nam serija govori o metodama povstaničkog pokreta.
Veoma velika pažnja posvećena je konspiraciji. Do te mere da se izvršiocima može lako žrtvovati, pa čak i samostalno eliminisati ako postoji pretnja otkrivanja ključnih koordinacionih figura. U RF-u nije tako, jer se protest može koordinirati iz inostranstva, čak i bez skrivanja, ali uz dovoljno sigurnosti, dok od Imperije nikakve državne granice ne mogu zaštititi.
Ideja finansiranja povstanika putem eksproprijacije imperijalne imovine nije nova i duboko je ukorenjena, između ostalog, i u Ruskom carstvu. U tom kontekstu, insistiranje ruske opozicije na razotkrivanju korupcijskih šema imperijalne elite izgleda potpuno kontraproduktivno.
Nedovoljno je razrađena tema siseka „borbeno krilo – umereno krilo“. Iako bi se činilo da povstanci imaju simpatizere u Senatu, nigde sa visoke govornice ne odzvanja: „vidite, do čega dovode vaša lokalna preterivanja, zašto to zaošravate, hajde da ne teramo očajne ljude na ekstremističke akcije, jer je rat odavno završen, zar nije vreme da počnete da popuštate šrafove?“. Umesto toga, parlamentarna opozicija se vodi agendom koja uopšte ne korelira sa borbenim akcijama, što slabi njenu retoričku snagu. A ubrzo će, kao što je poznato, Senat biti potpuno raspušten.
Veoma me je obradovao lik koji je u pauzama između priprema za borbenu akciju pisao knjigu o ankapu manifest Otpora. Pravo sam osetila srodnu dušu. Nažalost, u Imperiji nema društvenih mreža pa čak ni telegram kanala za promociju takvih manifesta, što snažno centralizuje svaku organizacionu aktivnost.
U seriji se beleži zakonitost koju primećuje Džejms Skot, a to je da upravo narodi koje je imperija ugnjetala ispoljavaju svoju etničnost i svaku tu jedinstvenu kulturu, dok ljudi koje je imperija „prožvakala“ postaju unificovani i gube odlike bilo kog etnosa. Pritom, u suštini, etničnost se lako stvara od nule na bazi bilo kojih tradicija izvučenih iz prašnjavih ostava — ili stilizovanih pod njih. O tome nam piše Aleks Rozov u Meganezijskom ciklusu, i to isto može reprodukovati, ako želi, svaka zajednica koja se suprotstavi imperiji radi jačanja svog identiteta, recimo čak i libertarijanci. Mi smo, na primer, ne samo neki došljaci Rusi, već već sasvim pravi montelibertarijanci.
Čitaocu može izgledati čudnim moj izbor karakteristika serije za pregled. Ali neću se rasplinjivati o njenim umetničkim vrlinama. One postoje, i da one nisu tu, ne bi bilo smisla ići dalje.
U Rusiji su uskoro izbori. Prošli put je glasanje u biralištima trajalo čak tri dana, i nadam se da će se ta praksa i sada zadržati. FBK, kao i obično, poziva na pametno glasanje, i naravno, ruska opozicija (oni koji još nisu otišli) treba javno da podrži ovu inicijativu. Obavezno objavite na društvenim mrežama da je sada važnije nego ikada delovati u legalnom polju, podržavati demokratske institucije i ostalo bla bla bla. I čak idite i glasajte za nekoga, to može biti korisno.
Najvažnije za rusku opoziciju u predstojećim danima glasanja jeste to što je širom zemlje otvoreno mnoštvo birališta, i na svakom dežura po jednog policajca, ili čak dvojica. A to, zauzvrat, znači naglo povećanje vremena reakcije policije na razne zaista važne političke akcije, poput paljenja određenih državnih ustanova, kao što su već viđeni vojni centri, ili čak nečeg ukusnijeg. Greh je to ne iskoristiti!
Zapamtite: jedino što sada opravdava boravak ruskog opozicionara u Rusiji je učešće u sabotazi, diverzijama i terorističkim aktima. Vaše sedenje u zatvoru slabi režim mnogo manje, a učešće u nekim picketima ga čak i jača, jer ćete nakon toga obavezno platiti režimu poznačajnu novčanu kaznu. Tako da je za vas, koji ostajete u prolasku neprijatelja, mnogo korisnije reklamirati neku teoriju malih dela, pisati o specijalnoj operaciji da sve nije tako jednoznačno, i uopšte se ponašati umereno neprihvatljivo – ali pritom redovno odvrtati šrafove sa šina.
Sutra, 31. januara, ponovo izlazimo na ulice. Posle 23. januara vidimo prilično jasnu taktiku režima: maksimalno otežati koordinaciju i izbaciti iz igre sve organizatore, kao i one koji teoretski mogli biti organizatori, čak i ako se konkretno sada ne izlažu, ali su u prošlosti bili primećeni u nečem sličnom. Na mestima održavanja akcija će biti gušena veza, ograničavano kretanje javnog prevoza, blokirani trotoari i putevi, a objekti zatvarani.
Navaljnov štab nastavlja da insistira na tome da predstojeća akcija bude mirna. To znači da se predlaže da se policajci ne šutiraju po stomaku, čak i ako im zapari vizir.
Kako se predlaže da se ponašamo u okviru onih ograničenja koja nam nameće neprijatelj i koja nam nameće sopstveno komandovanje?
Ovo nije poslednja odlučujuća bitka, već samo jedna od epizoda predstojećeg veoma dugog suočavanja.
Ali sutra treba nastupiti upečatljivije nego pre nedelju dana.
Verovatno će izaći malo više ljudi, ali to nema naročit značaj.
Moramo pokazati odlučnost, ali pritom pretrpeti minimalne gubitke.
Zato glavni akcenat stavljamo upravo na bezbednost.
Anonimnost. Neupadljiva odeća koja krije prepoznatljive osobine, obavezno stavljamo maske, bez bedževa i ostalih aksesoara koji olakšavaju identifikaciju.
Dolazimo u grupama. Ako nemate svoju ekipu, pokušajte da se priključite nekome. Ne smete ostati sami i bez nadzora.
Ne stojimo na trgovima, stalno se krećemo kao gusta masa, ne dozvoljavamo da nas opkole ili preseku; pri pokušajima policajaca da uđu u redove – spajamo se rukama.
Pri pokušajima hapšenja, hvatamo one koje hapse, opkružujemo nastalu gužvu i zahtevamo od policajaca da odu bez plena.
Snimamo kamerama samo policajce. Svoje – ni u kom slučaju. Od novinara zahtevajte da snimaju samo opšte planove i to samo otpozadi. Bez intervjua, šaljite ih u p****. Pritom baš psovkama, kako ne bi bilo iskušenja da to puste u etar. Najbolje što možete uraditi sa novinarom vladinog kanala je da ga tajno gurnete na policajce i odmah nestanete u masi.
Plakate ne nosimo. Osim ako taj plakat nije na šperploči, a šperploča na čvrstom drvenom stubu. Ko zna, možda zatreba.
O oružju. Koristi se samo za sprečavanje hapšenja i samo tada kada to ne beleže kamere. Spray-bočice i gel-bočice su dobre. Aerosolne su loše (mogu postradati svoji).
Zastave su potrebne samo za orijentaciju, da bi se znalo gde je glava i rep kolone. Zastavonoša ne sme ići sa ivice – on je primarni cilj za hapšenje. Ako zastavonošu ipak hapse – otimajte mu zastavu, ako sam ne dozna da je baci daleko u masu. Neka zastavu dalje nosi neko drugi. Glupo je nositi zastavu sa sobom u policijski kombi.
Skandiranja – minimum, bolje je glasno pozdravljati prijateljski nastrojene vozače koji sirendaju. Skandiranjem se takođe mogu obaveštavati zadnji redovi o važnim detaljima situacije. „Putin je govno!“ – loše skandiranje. „Policija desno!“ – dobro.
Kada se dostigne krajnja tačka šetnje, potrebno je odmah i veoma brzo se razići u različitim pravcima, ali ne pojedinačno, već u nekoliko kolona, prema broju mogućih pravaca kretanja na završnoj tački šetnje. Ovo je najopasnija faza akcije, bilo bi žao proći celu rutu i završiti u kombiju pred sam kraj.
Ako na završnoj tački čekaju policajci, tamo uopšte ne treba ići – bolje je skrenuti ranije i otići daleko u stranu, i tek na bezbednoj udaljenosti od neprijatelja završiti akciju.
Sve ove preporuke su za regione. Dve stolice imaju svoju specifičnost, ogromno iskustvo sa sličnim akcijama, plus potpuno drugačiji broj ljudi, oni će se sami snaći.
A razne banalnosti, poput toga kako se ponašati u policijskoj stanici, ostavljam pravnicima. Za početak, ne treba tamo ni dospeti.
Da, sve je ovo priprema za prošli rat. Ako nas sutra umesto pendreka dočekaju vodeni topovi, gas i gumeni meci, od ovih preporuka će malo šta biti od koristi. Ako se situacija pokaže kao toliko nepredviđena, treba jednostavno bežati što dalje sa mesta akcije, jer će to značiti da sledeći put treba poneti potpuno drugu opremu.
Prepostovanje ovog teksta je bolje raditi sa anonimnih naloga.
Na ovo još uvek ne pozivam, mada već želim, naravno
Zašto je svinja uzela čekić u ruke i šta je želela od našeg voditelja? Šta učiniti sa onima koji krše princip neagresije? Da li je moguće osvetiti se bar bez nasilja? Koje pitanje treba postaviti kada se traži nadoknada štete?
Predstavljam vam novi video o individualnim taktikama suzbijanja agresivnog nasilja. Scenario je pisao čovek sa čekićem uz slepoočnicu, ali sve je prošlo dobro. Prijatno gledanje.
Večeri 18. septembra pod Krasnojarskom, na grupu od oko deset društvenih aktivista koji su tamo boravili u libertarijansko-konzervativnom kampu Krst Kapela, napala je uporediva brojnost rikotaša sa balaklavkama i štapovima. Učesnici kampa su teško pretučeni, oduzeta im je i uništena telefoni, deo stvari, šatori, spaljeni su pasoši. Napadači nisu skrivali politički karakter napada.
Jedan od napadnutih uspeo je da pobegne, zakloni se u napuštenoj vikendici i kontaktira policiju. Koliko mogu da razumem, od okružnog centra Jemeljanovo do mesta održavanja kampa ima oko tri sata vožnje, pa se policija do poslednjeg izviđala, ne želeći da ide noću u neku pustovinu, i krenula je tek nakon što je napad dobio medijsku pažnju. U trenutku dolaska policije, na mestu kampa bilo je već prazno, a do ujutru su počinji da se pojavljuju detalji napada i fotografije pretučenih aktivista. Oni su sami stigli do najbližeg naseljenog mesta i odatle se evakuisali u Krasnojarsk.
Informacija o tome gde će se tačno održati kamp, nije vidljiva u otvorenim izvorima. U javnoj grupi kampa na VK, za dobijanje dodatnih informacija, sugerisalo se da se kontaktira sa organizatorima lično. Na taj način, potencijalnim napadačima je bilo potrebno ili da organizuju praćenje, ili da unapred imaju podatke o mestu održavanja kampa.
Sve ove detalje objavljujem radi razumevanja:
Vaš politički aktivizam može postati razlog napada paramilitarnih grupa.
U ovom napadu biće vam teško sresti protivnika naoružanog do zuba. U ovom slučaju napali su u mraku na ljude koji sede pored logorske vatre sa gitarom – skoro savršena situacija za napadače. Čak i ako budete imali oružje kod sebe, njegova upotreba će biti problematična, a nakon napada ćete ga gotovo sigurno izgubiti.
Susreti na napuštenim mestima nisu konspiracija. Ako postavite cilj da vas pronađu, naći će vas, dok će vama, naprotiv, nastati problemi pri pokušaju bekstva sa napuštenog mesta.
Kakve organizacione zaključke se iz ovoga mogu izvući:
Male događaje za deset do petnaest osoba bolje je organizovati u gradu ili, recimo, u obezbeđenim odmaralištima.
Ako vas se skuplja nekoliko desetina, možete sebi priuštiti kamp sa šatorima, ali tada je važno da sopstvenim snagama organizujete obezbeđenje. Trezveno i naoružano. Po mogućstvu sa legitimacijama čuvara.
Lokalne političke paramilitarne grupe imaju vezu sa teritorijom, baš kao i policija. Ako želite miran i izolovan odmor – idite van svog regiona, a ako imate federalnu poznatost – onda u inostranstvo. Na Navalnoga su napali kada je iz Moskve dolazio da se odmara negde blizu Anape, čini se. Ali ako ste samo upali u oči centru E u Krasnojarsku, izlazak u Tomsk će vas osloboditi njihovog pažnje.
VK je loše mesto za planiranje bilo kakvih događaja. Potpuna konspiracija nije moguća, ali podizanje cene operativno-istražnih aktivnosti je u vašoj moći.
Pošto sam sa prvim delom svog saveta ne pogodila baš toliko pogrešno i događaji su se odvijali prilično blizu predloženog scenarija (umesto hapšenja celog štaba – samo deportacija izabrane predsednice, umesto aktivnosti dijaspore – nacionalni štrajk), rizikovaću da predložim taktiku za završetak sučeljavanja.
Suština taktike: niko ne sme dozvoliti nikakvu sumnju u to da je izabrana predsednica upravo Tihanovska, i ona nastavlja da deluje upravo u tom svojstvu. A šta radi izabrani legitimni predsednik? Naravno, zakazuje svoju inauguraciju.
Ne treba dugo čekati. Inauguracija se zakazuje za najbližu nedelju, na najvećem otvorenim trgu u Minsku. Na nju se zvanično pozivaju strani lideri. Poljaci, Litvanci i Ukrajinci će sigurno pristati, još desetak lidera će objaviti da će poslati svoje predstavnike. I dalje će početi bombardovanje Ministarstva spoljnih poslova Belorusije obaveštenjima, tipa, predsednik neke Hrvatske sa zahvalnošću prihvata poziv beloruske strane, dolazi na inauguraciju tada i tada, molba da se organizuje sastanak.
Isto tako, organizacioni komitet inauguracije sa punim kredibilitom deli naređenja šefovima ministarstava: organizovati zatvaranje saobraćaja, obezbediti zaštitu, postaviti scenu, mesta za pozvane goste – i tako dalje. Činovnik pošalje odbijanje – sledi objava o njegovom smenjivanju sa radnog mesta i obraćanje zameniku.
Ukratko rečeno, pobednička strana jednostavno počinje da upravlja, a predstavnici izgubljene strane se nalaze pred izborom: ili igraju po novim pravilima, ili oni lično ispadaju iz procesa, i sutra njihove kabinete zauzimaju nova lica. Naređenja se izdaju i jedinicama OMON-a – njima se daju slobodni dani na nedelju dana, na kraju krajeva, upravo su se teško potrudili.
Takođe, strana odbrane se obraća istražnim organima sa predlogom da se predmeti Tihanovskog i Babarike zatvore zbog novootvorenih okolnosti. Okolnosti u vidu hiljadama ljudi koji aktivno pričaju u tom trenutku ispod prozora govore same za sebe.
Neću detaljnije opisivati dalje detalje, mislim da je tok misli otprilike jasan. Fake it until you make it.
Nakon prva dva čina predstave, ostao je još završni: pobednicima
Odmah ću reći da bi ovde najviše voleo da se ponašam kao Šulman, da se skrijem u rupu i odatle vičem da nisam ekspert, idite kod eksperata. Ali hajde da samo naglasim da u ovom pitanju ne insistiram na svojoj ispravnosti, već iznosim samo skromno mišljenje.
Polazim od jednostavnog poređenja taktika ukrajinskog Majdana i armenske revolucije. Armenska taktika je obezbedila pobedu po cenu manjeg žestokog sukoba strana, usled čega je konflikt brzo utihnuo, i sada reforme teku ne tako problematično.
Dakle, štab Tihanovske treba da formuliše maksimalno jednostavnu decentralizovanu taktiku iscrpljivanja silovaca mirnom urbanom gerilom, sa usklađenim blokiranjem ulica u geografski udaljenim delovima, jakim moralnim pritiskom na zaposlene u izbornim komisijama – kako bi objavljivali materijale koji pokazuju falsifikate, sa jakim moralnim pritiskom na rođake silovaca, kako bi se naterali oni koji nose šlemove na diskretan sabotžaž – i tako dalje.
Nakon što ova taktika bude iznetа, velika je verovatnoća da će štab biti razbijen, a njegovo rukovodstvo uhapšeno u celosti. Ali decentralizovana taktika će omogućiti dalji rad već bez štaba.
U Armeniji je dijapora dobro odradila posao. Belorusi je takođe imaju, treba je iskoristiti. To je pritisak na strane lidere da ne priznaju pobedu Lukašenka, već, naprotiv, da priznaju pobedu Tihanovske.
Za razliku od Venecuele, beloruski visoki silovci nisu toliko uključeni u biznis, već su obični državni službenici, tako da će ih biti lakše prebaciti na stranu legitimne pan predsednice.
Levi simbol je odigran, sada na scenu stupa centralni
