Jeste li čuli za ovo? Ako ste ikada preselili u drugu zemlju i imali neopreznost da naglas kritikujete lokalne poreze, birokratiju ili medicinu, verovatno ste u odgovor dobili sličan nalet ogorčenosti. Pritom to govore i lokalni „patrioti“, pa čak i drugi imigranti koji, očigledno, pate od teškog oblika Stokholmovog sindroma.
Iz nekog razloga, u glavama autoritarnih etatista država je neka vrsta sakralnog božanstva. Strog, ali pravedan otac koji je iz velike milosti „primio“ jadnog siročad-imigranta. A to znači da siroče mora pasti ničirak, ljubiti zemlju i ćutati. Ali mi razumemo da je sve to glupost koja se ne uklapa u zdrav razum.
Zamislite da ste se prijavili u skup hotel. Platili ste sobu mesec dana unapred, ostavili depozit. Ulazite, a tamo slavina curi, Wi-Fi hvata samo na balkonu, a hodnikom trče bubašvabe. Spuštate se na recepciju da izrazite nezadovoljstvo. I tada neki čovek u lobiju viče na vas: „Kako se usuđuješ da se žališ?! Ne sviđa ti se hotel – idi spavaj na cev za grejanje! Reci hvala što su ti uopšte dali ključeve!“. Zvuči kao ludilo? Ali to je apsolutno isto što i fraza „ne sviđa ti se – gubi se“.
Potrebno je još razumeti da imigracija uopšte nije „dobrotvorstvo“. Savremena legalna imigracija je stroga, pragmatična i veoma skupa procedura. Država vam zapravo prodaje pristup „svojoj“ infrastrukturi. I ona na tome sigurno ne gubi ni cent.
Vi plaćate taj pristup mnogo pre nego što vam stoplo stupi na novu zemlju. Plaćate vizne takse, prevode dokumenata, usluge agenata, jezičke testove, lekarske preglede. Prolazite kroz najstroži administrativni filter koji proverava vaše zdravlje, obrazovanje, odsustvo presuda i sposobnost da donosite novac. Državna vlast zemlje vas pušta ne zato što je dobra. Jednostavno ste vi gotov, obučen poreznik na račun drugoga, sa minimalnim rizicima za sistem.
Završava li se to dolaskom? Nipošto. U tom trenutku se uključuje nevidljivi brojač. Vaš život u novoj zemlji ima konkretnu cenu – cenu jednog sata života. Saberite svoj kirija, komunalije, osiguranja, namirnice, benzin, poreze i podelite sa 30 dana, a zatim sa 24 sata. Dobićete iznos koji dugujete ovom sistemu samo za pravo da udišete njegov vazduh. Čak i kada spavate ili ste bolesni – vaš brojač kuca. Neprekidno ulažete novac u lokalnu ekonomiju kao klijent banaka, supermarketa, osiguravajućih kuća, stanodavaca, koji, uzgred, plaćaju ogromne poreze. Čak i ako lično ne radite „na belo“ – ti porezi su već uračunati u cenu robe i usluga.
Pa zašto onda klijent, koji redovno plaća „pretplatu“ (u vidu ogromnih poreza i troškova života), nema pravo da kaže da je servis, blago rečeno, loš? Ljubitelji države obožavaju poslovicu „Poklonjenom konju se zubi ne gledaju“. Samo što konj uopšte nije poklonjen, već kupljen po dvostrukoj tarifi. I imamo puno pravo da se bunimo ako je konj neispravan.
Državljanstvo, uzgred, takođe ne menja ništa radikalno. Pasoš nije kraj igre niti indulgencija od naplate, već jednostavno „premium pristup“ u okviru istog tog ugovora. Jednom pokrenut brojač niko i nikada više neće isključiti.
Zato na reči zaštitnika stacionarnog bandita „pakuj kopere“ može se slobodno odgovoriti – da li to govoriš investitorima koji su u ovu zemlju uložili svoj kapital, svoj mozak i svoje vreme? Ljudi imaju puno pravo da zahtevaju kvalitetan servis, da se bune zbog visokih poreza i kritikuju nepravedne zakone. Na bilo kom jeziku i u bilo kojoj tački zemaljske kugle, bez obzira na poreklo i boju pasoša!
Često možemo posmatrati epsku bitku žabe i gadje. S jedne strane su konzervativci, koji su prestravljeni time što se njihov udoban kraj pretvara u mali geto sa stranom kulturom, glasnom muzikom i nejasnim običajima. Oni trče kod stacionarnog bandita i zahtevaju zabrane, deportacije i zid na granici. S druge strane su levo-liberalci, koji pozivaju ceo svet kod sebe, potpuno ignorišući neslaganje poreskih obveznika da plaćaju banket socijalne pomoći za sve željene. A mi, libertarijanci, stojimo u sredini i hvatamo trule paradajzove sa obe strane. Zato što smo za slobodu kretanja (državne granice su zlo), ali smo protiv toga da nam država nameće komšije.
Zašto se svi svađamo oko pitanja migracije? Problem „došljaka“ postoji samo tamo gde postoji „javni prostor“ – odnosno prostor koji nije ničiji. Ulice, parkovi, trgovi u običnim gradovima pripadaju državi. A to znači da činovnik odlučuje ko se tamo kreće. I njemu, iskreno govoreći, nije stalo do vašeg komfora, sve dok to ne ugrozi njegovu stolicu. U krajnjim računima, obični ljudi besne jer ne mogu jednostavno da zabrane nekome ulazak u svoje dvorište. Jedini njihov poluga je da preklinju Levijatana da uvede vize i zatvori granice cele zemlje. To je kao da amputirate nogu da biste izlečili žulj – glupo, surovo i neefikasno.
Kako onda rešiti ovaj problem? Odgovor, kao i uvek, leži u privatnoj svojini – to su zatvorena naselja („gated communities“). Zamislite: ne živite u „gradu N“, već u zatvorenom naselju. Imate ugovor. U ugovoru su zapisana pravila. Vi i vaši komšije ste akcionari svog kraja. Unajmljujete obezbeđenje. I dešava se čudo! Sami odlučujete ko ulazi na vašu teritoriju. Nije vam potrebno da država postavlja automatske straže na granici zemlje. Dovoljan vam je jedan ljubazan čuvar na kontrolnom punktu vašeg naselja.
To se zove diskriminacija, ta najstrašnija reč. Ali u libertarijanizmu privatna diskriminacija (izbor s kim komunicirati, a s kim ne) je sveto pravo vlasnika. I hajde da pogledamo neke svetske prakse ovakvog tipa.
U SAD je to klasika. Setite se Floride ili Kalifornije. Ogromne teritorije kojima upravljaju HOA (udruženja vlasnika nekretnina). To su u suštini mini-države zasnovane na ugovoru. U mestima kao što su The Villages (Florida) nivo kriminaliteta teži nuli. Tamo nema „slučajnih“ ljudi. Pritom niko ne zabranjuje zapošljavanje baštovana imigranata. Jednostavno, oni ulaze da rade, a ne da uspostavljaju svoje poretke na detskijem igralištu. To je simbioza: tržište rada funkcioniše, a kulturni kod stanovnika je zaštićen ogradom, a ne federalnim zakonom.
Ili evo Brazila. U Sao Paulu postoji kvart Alphaville. To je bukvalno grad u gradu. Sopstvene škole, sopstvene kancelarije, sopstveni putevi. Oko njega je visok nivo uličnog kriminaliteta, a unutra je mir i tišina. Stanovnici ovog kvarta ne zahtevaju zatvaranje granica Brazila, oni su jednostavno zatvorili granice svog bloka. I to je neverovatno efikasno!
A šta je u Rusiji? Čak i ovde već postoji spontani Ankapistan za bogate. Pogledajte Podmoskovlje – vile u naseljima „Millennium Park“, „Agalarov Estate“ ili jednostavnije varijante. To je upravo realizacija libertarijanskog sna u minijaturi (naravno, uz korekciju za ruske realnosti).
Kako se u takvim mestima rešava „migraciono pitanje“? Ulaz je samo uz propusnice, tako da nijedan „nepoželjni element“ ne može tek tako ući da sedi na klupi. Pritom postoji radna migracija koja je dobrodošla. Stanovnici sa zadovoljstvom zapošljavaju migrante za gradnju, čišćenje, održavanje travnjaka. Ali oni nisu oslobođeni odgovornosti. Ako radnik kojeg je komšija zaposlio počne da pravi probleme, kasni ga administracija naselja, a privatno obezbeđenje ga izbacuje. Brzo, bez sudova i istrage, čisto prema uslovima ugovora o stanovanju.
I primetite: stanovnike ovih naselja je potpuno svejedno da li se uvodi nova migraciona politika za 2026-2030. godinu, sa biometrijom i drugim sredstvima praćenja migranata. Oni imaju svoja pravila koja rade bolje. Stvorili su bezbedno okruženje bez potrebe da nekoga zatvore u zatvor zbog nedostatka potvrde!
Prelazak granice države sa represivnim režimom nije samo kupovina karata i pakovanje neophodnih stvari u kofer. Za one koji su možda nekada govorili protiv njegove politike, čuvali materijale koji mu nisu bili po volji, a naročito za one koji su vodili aktivne opozicione aktivnosti usmerene protiv stacionarnog bandite – ovo je pre svega pitanje digitalnih tragova. Telefon, laptop, USB stičevi – sve je to izvor rizika. Zato bi trebalo da razmotrimo niz praktičnih preporuka koje će pomoći da se smanji ranjivost i očuva bezbednost vama i drugima.
Glavno pravilo je da preko granice ne nosite ništa suvišno. Posebno ako se na uređajima nalaze podaci povezani sa aktivizmom ili kritikom vlasti. U idealnom slučaju – ne nosite sa sobom glavni telefon i medije na kojima su bile sačuvane takve informacije. Čak i „obrisani“ fajlovi se često mogu vratiti, naročito uz resurse kojima raspolaže FSB (ili tajne službe drugih zemalja). Kod ozbiljnih rizika, bolje je unapred prebaciti podatke u zaštićeno cloud skladište, a uređaje na kojima su bili, formatirati i baciti/prodati. Ovo je posebno važno za ljude koji su bili u zoni povećane pažnje ili su se bavili ozbiljnim aktivizmom.
Pre polaska treba se ozbiljno pripremiti. Prikupite važne kontakte, dokumente, fotografije, rezervne kopije lozinki, fajlove kripto novčanika i druge kritične podatke. Spakujte ih u šifrovanu arhivu (na primer, pomoću 7-Zip-a) ili kreirajte fajl-kontejner (na primer, preko VeraCrypt-a) za dalje otpremanje u cloud. Koristite dugačku i jedinstvenu lozinku, koja se istovremeno mora razlikovati od lozinke za cloud barem za nekoliko znakova. Kritično je smisliti dobru asocijaciju za ovu lozinku, kako je sigurno ne biste zaboravili čak i u stresnoj situaciji.
Nakon kreiranja arhive, otpremite je u nekoliko nezavisnih cloud skladišta. Pri tome koristite naloge koji nisu povezani ni sa vašim aktivizmom, ni sa vašim stvarnim identitetom. Takođe, obavezno preuzmite i proverite da li se arhiva otvara, jer sigurno ne želite da izgubite sve zbog neke nepredviđene tehničke greške. Uverite se da precizno pamtite lozinke za kontejner i za cloud naloge. Neki ljudi takođe preferiraju korišćenje plaćenih i privatnijih servisa, kao što je Proton (naravno, sa novim nalogom, kreiranim specijalno u tu svrhu). Pritom je bezbedno otpremati svoje podatke samo u cloud-ove u jurisdikcijama koje su neprijateljske prema vašim državnim vlastima. Za građane RF to je skoro cela Evropa i Amerika, može se koristiti Google Drive, mada preporučujemo plaćene zaštićene servise tipa Proton Drive, Filen, Sync, MEGA, Internxt, NordLocker. Platite isključivo kriptovalutama, poželjno Monero (XMR) ili bitkoinom preko miksera.
Idealna strategija bi bila prelazak granice sa „čistim“ uređajem, na kojem nisu instalirane suvišne aplikacije, nema osetljivih prepiski i na kojem nikada nije izvršen prijava na naloge društvenih mreža koje želite da sakrijete. Takođe, u uređaj nikada ne smeju biti umetnute SIM kartice koje su korišćene u aktivnostima koje režim ne voli (bezbednosne službe to mogu vrlo lako otkriti samo saznanjem IMEI broja uređaja, koji će u bazama operatera svetleti zajedno sa svim brojevima telefona koji su na njemu korišćeni). Naravno, poželjno je imati neku staru aktivnost na uređaju, kako preterana čistoća takođe ne bi izazvala sumnje. Uostalom, čak i u tom slučaju možete reći da je stari uređaj jednostavno ukraden, izgubljen ili se pokvario, pa je morao biti zamenjen.
Tajne službe imaju resurse da detaljno analiziraju vaše uređaje i medije, zbog čega digitalna higijena postaje jednostavno neophodnost za preživljavanje. Unapred sprovedena priprema za prelazak granice daje vam kontrolu nad situacijom i mir, a samim tim i manji rizik da izazovete sumnje bezbednosnjaka. A to će, naravno, osigurati bezbednost vas i onih sa kojima sarađujete.
Trenutno prolazim kroz period određene zbunjenosti, ne znam gde je najbolje uložiti snage. Ne imajući spreman odgovor, želim jednostavno da razmišljam direktno u objavi, računajući na to da ću u procesu doći do nekog zaključka, a nešto će možda i čitaoci zasugerisati.
Za početak ću ukratko proći kroz prošlost. Od 2018. godine javno transmitujem libertariansku teoriju, usavršavajući je u hodu, a tamo gde vidim praznine, dopunjavam sopstvenim zaključcima. Od 2021. godine teorija je počela biti dopunjena praksom, i počeli smo da gradimo libertariansku zajednicu u Crnoj Gori. U 2022. godini se nešto dogodilo, i ruski emigranti su iz pristojne publike postali oni na kojima je zgodno izbacivati komplekse. U 2024. godini se dogodilo još nešto, i širom sveta antimigrantska retorika je počela da postaje mejnstrim. Pred kraj 2025. godine u Crnoj Gori imamo pripreme vlade za naglo pooštravanje uslova legalnog boravka stranaca i spremnost Rusa na masovni ishod iz zemlje, prvenstveno u pravcu Srbije.
Šta ja lično da radim u celoj ovoj situaciji?
Postoji put kojim se kreće Montelibero. On se prekvalifikovao u međunarodni pokret i sada je prisutan uglavnom na internetu, dok oflajn aktivnosti polako seli u Srbiju, Gruziju i Argentinu. Ja sam već na određenom udaljenju od ovog kretanja, jer s mukom razumem šta se u njemu dešava i koje mesto u njemu ima smisla zauzeti.
Postoji spontano nastajajući pokret za prava imigranata u Crnoj Gori, koji danas obuhvata tri dijaspore: rusku, nemačku i tursku. To je za mene novina i prilično je poučno. Rusi se u ovom situacionom savezu za sada pokazuju kao najgore organizovani, ako ne računamo Srbe, kojih u Crnoj Gori ima najviše, ali oni sebe ne smatraju pravim imigrantima i možda misle da sva ova pooštravanja nisu pisana za njih. Zauzvrat, pokret privlači i lokalne građane koji shvataju da će bez imigranata zemlja biti u velikim problemima.
Postoji očigledan put – u periodu od otprilike godinu dana polako se preseliti u Srbiju i tamo se smestiti, a svaku crnogorsku aktivnost ugasiti. Za mene to pre svega znači povlačenje prethodno uloženih investicija iz Crne Gore, traženje sredstava za zaradu na novom mestu, sticanje nove zajednice za druženje i uzajamnu pomoć. Isto bi se moglo uraditi i sa Gruzijom, ali učenje gruzijskog nakon srpskog je, naravno, ozbiljan izazov.
U svakom slučaju, prioriteti su mi se značajno promenili. Više ne želim posebno da ulažem u onlajn zajednice, jer su ekonomske veze važnije od ideoloških. Od toga što će negde u Njuhampširu biti održan još jedan moćni libertarianski festival, u Pragu još jedna moćna konferencija, a u Argentini još jedna moćna reforma, ja neću imati direktne koristi. Ali dobar automehaničar će mi biti koristan, čak i ako se ne razume posebno u prakseologiju. Sa njim treba družiti se, piti kafu, zajednički braniti svoja prava i po mogućnosti mu biti od koristi, pored jednostavnog plaćanja servisa, jer lokalna zajednica počiva upravo na takvim uzajamnim uslugama.
A takođe, nekako moram da ne zaboravim da je praksa praksa, ali zapravo je moja najjača crta upravo teorijsko osmišljavanje toga kako je uređen današnji svet, sa pozicija libertarianske ideologije. Ova razmišljanja me ne hrane direktno, ali mi subjektivno upravo ona deluju najvažnije. Da li su ona tražena kod čitalaca kanala? Teško je reći.
Ovu temu sam predložila Mihailu Svetovu da je razradi u svom nastupu na MTL-Festu 2023, ali on je više voleo da priča o tome da treba razmišljati o globalnim stvarima i graditi libertarianski internacional. Prilikom pripreme MTL-Festa 2024, predložila sam Mihailu Požarskom temu „Šta da radi libertarijanac u Rusiji“, ali on je pričao o tome zašto je emigracija svinjac i kako svaki ko pobegne iz zemlje pogoršava situaciju za one koji su u njoj ostali. Verovatno je bolje da ja sama razmislim o ovoj temi, nego da dalje gnjavim istaknute blogere, oni su već rekli ono što su želeli.
U razmišljanjima oba Mihaila postoje zajedničke note. Svetov podseća na to da je politički emigrant izbeglica, da je obično siromašan, da je sve izgubio u otadžbini i da ne treba da se oseća sigurno na novom mestu, već naprotiv, treba da se drži percepcije „ja sam u ratu“, kako bi bio u tonusu, bio ljut, bio spreman da se drži svojih i sveti račune neprijateljima. Požarski govori o izgubljenim emigrantima koji, preselivši se u drugu zemlju, nastavljaju da žive na cringy način starim političkim agendom, kako bi sebi pružili makar neki osećaj potrebnosti i makar neki smisao svog života.
Krajnje mi se ne sviđa ni način na koji Požarski opisuje emigrante, ni to kime Svetov želi da oni budu. U mojim predstavama, libertarijanac je osoba sa razvijenim osećajem sopstvenog dostojanstva, koja ume organski da se uklopi u tržište, ceni dobrovoljnu saradnju i zna da upravo preduzetnici guraju svet napred. Funkcija libertarijanca je da mirno napreduje, čuva svoje bogatstvo i bude primer svima koji takođe žele da postanu dostojna osoba.
Čak i bežeći iz stare zemlje u novu u žurbi i bez imovine, libertarijanac ne sme to da oseća kao „ja sam žrtva, sve sam izgubio“. Ne, on je uspešno zatvorio neperspektivan projekat i odmah pristupio realizaciji novog, uzimajući u obzir stečeno iskustvo. Da li treba potpuno da se zatvori u svoje uređenje? Ako je to neophodno, u najodgovornijoj fazi svog novog životnog projekta – da. Čim se pojavi mogućnost, važno je odmah podići glavu iznad trenutnih briga, razgledati se, uspostavljati ili osvežavati prijateljske i poslovne kontakte, osmišljavati svoj novi položaj u širem kontekstu.
Treba li potpuno odbaciti sve što je ostalo u Rusiji ili drugoj zemlji iz koje je emigrant došao? Opet, ne odbaciti, već preispitati. Može se, recimo, ne samo pratiti kako stvari stoje u rusko-ukrajinskom ratu, već izabrati konkretnu brigadu, donirati joj za opremu, i već sa ponosom pričati bliskima, recimo, gledajte kako moja brigada hrabro se bori. Ili, recimo, umesto učešća u jadnim izbornim kampanjama negde na kraju sveta, jednostavno imenovati sebe za poslanika upravo ovde, u dijaspory, i sticati iskustvo u realnim poslovima, zarađivati realan autoritet. Država je negde tamo, a društvo – evo ga, ovde. Svi smo mi individualisti, mi formiramo društvo, a ne idemo na поклон državi, kao neki jadni kolektivisti.
Pogledala sam rezultate ankete o razlozima zbog kojih moji čitaoci ostaju u Rusiji.
Najviše me raduje što je pod direktnom zabranom izlaska za sada samo najmanje brojna kategorija. Velikoj većini put povlačenja barem nije pod paljbom.
Podjednako me raduju i agoristi koji su nabavili izgovor za mobilizaciju. Nadam se da je to dobar, kvalitetan izgovor.
Oni koji već sede na koferima verovatno su dobro proučili pitanje i znaju kuda da idu. Materijala o emigraciji ima mnogo; dok se čeka pasoš i ostale papire, oni se mogu proučiti uzduž i popreko.
Partizani, ponosna sam na vas. Već imate više od godinu dana borbenog iskustva, i moji saveti vam sigurno nisu potrebni. S vremena na vreme u Rusiji nešto tajnovito gori ili eksplodira, pojedine neprijatne ličnosti upadaju u nevolje, uključujući i one sa letalnim ishodom, tajne informacije ne ostaju dugo u uskom krugu ovlašćenih nosilaca, borbeni duh vojske je nizak, državni patrioti žderu jedni druge i tako dalje. Ako je neko od vas priložio ruku bilo čemu od toga, ili nečemu što moja mašta nije obuhvatila – ne želim ništa o tome da znam do kraja rata ili do završetka vaše evakuacije.
Sada nekoliko reči utehe za lenje i one vezane nepremostivim svakodnevnim poteškoćama. Veoma je malo verovatno da će tempo proizvodnje mrtvaca i invalidnih među Rusima na frontu premašiti trista hiljada ljudi godišnje. Dakle, čak i ako mobilizacioni potencijal RF iznosi samo trideset miliona, država će godišnje pojesti samo jedan procenat vojnih obveznika. Tako da, od stotine i nešto ljudi koji su odgovorili da nameravaju ostati u RF, na ratu će za godinu dana poginuti ili postati invalid samo jedna-dve osobe. To je dobra šansa za preživljavanje, dovoljna da se ne drhtite od straha. Ja bih drhtala od gađenja, ali to je pitanje navike. Ipak, preporučujem vam da pri svakoj prilici dokupujete bitkoine: ako kurs naglo skoči, možda ćete preispitati svoje ambicije i ipak otići u inostranstvo.
Naravno, glavni razlog za to da se nigde ne ide je strah od nepoznatog. Kako se legalizovati, kako živeti, koliko će se morati trošiti, kako nabaviti novac, koliko dugo će se morati živeti u takvom neizvesnom režimu – to brine mnoge čak i više nego što žele da pokažu.
Pokušaću da podelim svoje iskustvo.
Smatra se da je najlakše emigrirati IT stručnjacima koji rade remote. To je istina. I dalje se iskreno čudim zašto je u RF ostao još i jedan IT-ovac. Ove prežderane tvari su podigle cene zakupa stanova u nebo i još se usuđuju da se žale da je nivo servisa u inostranstvu nekako gori nego u Moskvi. Čak i ako ih u malu Crnu Goru uleti još sto hiljada, i cene skoče još dvostruko u odnosu na sadašnje – čak i tada će moći da žive u komforu, ne odričući se skoro ničega, dok će svi ostali imigranti morati da pakuju stvari i beže u Afriku, ili gde god je još relativno jeftino.
Ja sam, bez IT veština, imala sreće da pronađem remote posao koji zahteva samo osnovno poznavanje računara. ChatGPT me ne može zameniti, ali bi me mogla zameniti dobro sastavljena dispečerska aplikacija, međutim jednostavnije je plaćati meni 700 evra mesečno nego celom timu programera za takav program, tako da ne moram da brinem o svom zaposlenju. Ipak, ovakvih poslova nema previše, a bez njih bih morala da radim offline i rukama, u čemu, uostalom, nema velike tragedije. Ako niste IT-ovac, bolje je odmah računati upravo na takav ishod.
Mnogi imigranti, kako bi svedli račun, iznajmljuju stanove odmah u grupi prijatelja. To je veoma razumno. Razmišljanja o privatnosti i svakodnevne sitnice odlaze u drugi plan u poređenju sa postignutom uštedom. U RF nikada nisam živela s nekim više od pola godine – akumulirale bi se tenzije i postepeno bismo se udaljivali. Ovde sam već oborila taj rekord: ne stignu se do malih kaprisa, znate li. Oni koji imaju iskustvo života u domu ili zajedničkom smeštaju odmah imaju prednost.
Postoji još jedna očigledna zakonitost. S jedne strane, što je dalje, to više prepreka čeka nove imigrante. To su i veći troškovi života i sve veća složenost legalizacije u novoj zemlji. A s druge strane, što je dalje, to manje resursa u proseku ima svaki novi imigrant: Rusija siromašije, imovinu u njoj je pre odlaska sve teže prodati po dobroj ceni i tako dalje. Zato je činjenica da tok izbeglica iz RF ne presušuje povezana samo s tim što ruska država čini boravak u RF nepodnošljivim čak i bržim tempom nego tempom osiromašivanja građana. Zaključak: ako odete sada, biće vam lakše nego ako odete za pola godine. Drugi zaključak: u nekom trenutku izlazak iz RF će ipak postati skoro nemoguć, čak i ako jako poželite.
U 2021. godini sam otišla u Crnu Goru, jednostavno zato što se pojavio zanimljiv projekat – hajde, navodno, da izgradimo ovde libertariansku zajednicu i napravimo svojevrsni evropski New Hampshire (u američkom New Hampshire-u, kako sam skoro čula, bivši član LPR zaseda u kongresu države). I takođe je uticala slabost covid ograničenja (pamtite, bio je taj covid, pod njegovim izgovorom su se sve države takmičile ko će smešnije pokvariti život podanicima). Iznajmila sam najjeftiniji studio za 120 evra mesečno i dobila boravak već dva meseca nakon dolaska – čak dve nedelje kasnije nego što je utvrđeno državnim propisima, povodom čega sam čak imala drskost nešto da gunđam. Sada se taj isti studio iznajmljuje drugoj osobi za već 200. Podnevši dokumente za produženje boravka u junu, novi dokument sam dobila tek u novembru, a račun u banci za firmu koju sam osnovala ne uspevam da otvorim do sada – bukvalno mi ne daju mogućnost da platim poreze, dođavola. Oni koji su došli upravo sada, već fizički ne mogu da podnesu dokumente za boravak – red zauzimaju od devet uveče prethodnog dana, malo ko je u stanju da izdrži tako nešto.
Kada bih upravo sada odlučivala u koju zemlju da odem iz Rusije sa mojim iskustvom i trenutnim poslom, verovatno bih se odlučila za Kirgistan, jer je Crna Gora već previše luksuzna i previše komplikovana. U Kirgiziji su takođe planine, takođe more, takođe ima mnogo ljudi koji govore ruski, takođe je mesna kuhinja, takođe je narod ljubazan prema imigrantima, takođe je nestabilna vlada – ali pri tome je život jeftiniji i čini se da je malo lakše sa birokratskim procedurama.
A da sam upravo sada odlučila da idem baš u Crnu Goru – u Kirgistanu ipak nema Montelibero – onda više ne bih računala na nikakav boravak, već bih jednostavno radila „visa run“ svakog meseca – leti u Albaniju, zimi u Srbiju. A možda bih potpuno odustala od toga i živela kao ilegalac. Dok ne pokušate da pređete granicu, nikoga ne zanima legalnost vašeg statusa boravka. A kada pokušate i zakače vas – maksimum je kazna i šest mesečna zabrana ulaska.
Izvinite zbog nesrazmerno dugačkog i neurednog posta, poželela sam nekako da se isplačem. Jednostavno smatram važnim da podržim svoje čitaoce, gde god da su zaglavljeni trenutno i u kom god statusu da se nalaze. Čak i ako se niste sačuvali i završili na frontu – pa, odstrelite sebi nešto, što nije previše važno za život, ali je neophodno da biste ratovali. Uvek postoji izlaz.
Ja, naravno, ne mislim na ono što se dešava u Ukrajini – tamo traje rat. Mislim na specijalnu operaciju koju je sprovela Ekaterina Šulman za evakuaciju u Nemačku „na stažiranju“.
Ekaterina Mihajlovna je dugo kategorički negirala mogućnost sopstvene emigracije, jer je ona politolog, stručnjak za ruski zakonodavni proces, i odlazak za nju znači napuštanje terena za istraživanja. Naravno, to su prilično smešni izgovori, jer je ona sama više puta izjavila da se uvek oslanja isključivo na otvorene izvore, a ne na neke mutne insajdere, a pristup otvorenim izvorima iz Berlina nije nimalo gori nego iz Moskve. Imamo klasičnu legendu za prikrivanje, kako neprijatelj ništa ne bi posumnjao dok ne bude prekasno.
Sada ona izjavljuje da stažiranje nije trajno, već traje samo godinu dana, a tada će ili šah crknuti, ili magarac, ili će kao rezultat stažiranja isplivati novi zanimljiv istraživački zadatak, na primer u Latinskoj Americi – ali ne sumnjajte, povratak u Rusiju je neizbežan, tako da rodbinu koja je ostala u Rusiji ne treba represirati, poštovni pripadnici organa.
Veoma molim one kojima je teško da se odluče na odlazak da usvoje iskustvo Ekaterine Šulman. Glavna stvar: ako vas toliko plaši emigracija, ne nazyvajte je emigracijom. Kao što je Šulman više puta izjavila, ljudi danas ne odlaze u ništavilo. Može se prebazirati u drugu zemlju, nastavljajući da održava podjednako bliske kontakte sa onima koji su ostali u Rusiji kao i pre odlaska. Može se nastaviti raditi za Rusiju na daljinu. Može se ne rasprodavati imovina, već jednostavno konzervirati stan ili ga iznajmiti. Može se pouzdanim ljudima ostaviti punomoćja koja im omogućavaju da, po potrebi, u vaše ime obavljaju bilo kakve transakcije. I najvažnije – može se odmah okvirno odrediti rok ili uslovi povratka. To je sve, vi jednostavno idete da promenite okolnosti, a ne bacate se u ponor neizvesnosti. Slažite se da to zvuči mnogo manje zastrašujuće.
Ipak, molim vas, ne budite previše površni. Istražite iskustvo zasićenih Moskovčana koji su pojurili iz zemlje kao opečeni i sa iznenađenjem otkrili da je u inostranstvu, naravno, prijatno i mirno, ali da je zapravo veoma teško probiti se. Mnoge veštine vredno stečene u Rusiji ispostavili su se kao nepotrebne, poslodavci ne stoje u redu da vas zaposle, a tu su još i sve one dosadne svakodnevne sitnice, poput neobične kuhinje ili nedovoljno bogatog kulturnog života.
Daleko od uobičajenog poslovnog i jezičkog okruženja, daleko od uobičajenog života i starih prijatelja može biti teško. Moraćete da dokažete mnoštvu ljudi, koji vas do sada nisu ni znali, da ste im dovoljno potrebni da vam plaćaju. Možda ćete morati da se bavite potpuno nekvalifikovanim radom, barem neko vreme. Možda će vas posećivati misli da sebe koristite potpuno neracionalno, jer je u Rusiji vaš rad bio mnogo efikasniji nego ovde, na novom mestu. Da, to može biti tako. Ali tamo je vaš rad koristio pre svega onima koji ubijaju ljude u Ukrajini. Zato je vaš odlazak podvig. To je vaš skromni doprinos porazu Putinovog režima. To nije jedini mogući put, ali je sasvim dostojanstven.
Umesto toga, može se u Rusiji završiti u zatvoru. Režim će vas hraniti, a regrutu će ostati manje hrane. Može se baviti propagandom i sabotažom. Režim će hranitiC hordu istražitelja kojima ćete obezbediti posao, a novčana primanja ruskih ugovornika će biti skromnija. Može se zarađivati u Rusiji i donirati ukrajinskoj vojsci ili drugim organizacijama koje vode rat protiv Rusije. Sve je to takođe dostojan izbor.
Nedostojnih izbora, zapravo, postoje samo dva. To je odlazak u unutrašnju emigraciju, kada živite u RF kao da se ništa ne dešava, zatvorenim za spoljne nadražaje. I to je podrška ruskom režimu. U prvom slučaju ste legitimna meta za ekonomske sankcije. U drugom slučaju ste takođe legitimna meta i za silovne akcije.
Vremenom ću malo razraditi poslednju tačku. Libertarijanci zapravo zastupaju zaštitu privatnog vlasništva. Ali ako vam padne na pamet da svoju privatnu imovinu označite istom simbolikom kojom se označava ruska vojna tehnika – vi sebe označavate kao metu za partizanski rat. Pritom, kao laku, loše čuvanu metu. Vi ste kombatant, član organizacije koja je inicirala nasilje protiv širokog kruga lica, i vaša imovina je sada opterećena zahtevima za reparacijama. Budite srećni ako vam samo probuše gume.
Pre dve i po godine ozbiljno sam razmatrala Gruziju kao odgovarajuću zemlju za naseljavanje i izgradnju simpatičnog lokalnog ancap-a oko sebe. Tim više mi je sada žao kada shvatam da je ipak bio u pravu Anton Epihin kada je vršio analizu o tome gde je najpovoljnije započeti rad na izgradnji libertarianske zajednice i otpisao Gruziju.
Nekada davno, za vreme predsednika preprošlog, Gruzija je kao odgovor na ruske sankcije samo šire otvarala vrata za Ruse, nudeći im da slobodno dolaze, nastane, kupuju imovinu i započnu biznis. Sada ona počinje da ograničava političku imigraciju, pa čak i običan privremeni ulazak u zemlju za one koji javno deklarišu nešto slobodnije principe od trenutne gruzijske vlade.
Otići u zemlju gde je bivši predsednik, koji je uslovno zastupao slobodu, u zatvoru – to je čudnija odluka nego otići u zemlju gde je predsednik u opoziciji premijeru i gde se oboje očajnički svađaju, ali se ne govori o nikakvim hapšenjima. Otići u zemlju koja ne pušta političke emigrante iz Rusije je čudnija odluka nego otići u zemlju koja ih ne izručuje Rusiji. U suštini, sve što danas povezuje Gruziju i Crnu Goru su planine, more i nedostatak direktnih avio-veza sa Ruskom Federacijom.
Nadam se da će oni ruski libertarijanci koji su već preselili u Gruziju uspeti da napuste zemlju pre nego što odluče da ih iznenada deportuju u Rusku Federaciju. Nas je premalo da bismo rasipali ljude.
Sa svoje strane mogu samo obećati da ću nastaviti da gradim pogodnu platformu za prijem onih koji će dolaziti kod nas u Montelibero.
Podrška određenim društvenim normama putem silnih metoda sa strane država, kao i državno nasilje uopšte, često se uopšte ne smatra problemom, jer se pretpostavlja da je čovek apsolutno slobodan da se preseli na teritoriju druge države čiji će ga uslovi zadovoljiti. Ova mogućnost se još često poredi sa dobrovoljnom promenom pružaoca usluga, kao na slobodnom i konkurentnom tržištu. Međutim, ova tvrdnja je iz korena netačna, o čemu nam govore nekoliko argumenata.
Pre svega, selidba između država se ne treba porediti sa promenom privatnog pružaoca usluga ili selidbom unutar države zbog kolosalne razlike u pratećim troškovima. Po pravilu, to zahteva posedovanje značajnih sredstava, što nije uvek dostupno ljudima koji se našli u teškoj situaciji ili žive u siromašnim zemljama. Takođe treba uzeti u obzir radikalnu promenu kulturnog okruženja, životnih običaja i potrebu za učenjem stranog jezika. Za mnoge ljude ovi troškovi su nepremostivi, zbog čega većina ljudi nikada ne napušta svoju domovinu i miri se sa nasilnom vlašću u slučaju nedostatka mogućnosti da joj pruže otpor.
Može se reći da, iako su svi ovi troškovi ozbiljni, oni ne čine beg od nasilja nerealnim za konkretnu osobu. Na kraju krajeva, minimalna radnja koju je potrebno izvršiti je jednostavno preseljenje na teritoriju druge zemlje. Ali i to je teško. Setite se Severne Koreje, iz koje je gotovo nemoguće otići; samo nekolicina uspeva ilegalno da pređe granicu rizikujući sopstveni život. Ili čak manje brutalne diktature, na primer Turkmenistan, koji je takođe veoma teško napustiti. Zanimljivo je kako bi stanovnici ovih zemalja odgovorili na tvrdnju da mogu jednostavno uzeti stvari i otići?
Uopšte, između država se može kretati samo preko graničnih prelaza, inače vas očekuje nasilno pritvaranje. To znači da se država može napustiti isključivo po pravilima koja ona nameće silom. A pravila se u svakom trenutku mogu promeniti i postati stroža. Za primerima ne treba ići daleko — pre samo mesec dana, otići iz Avganistana nije bilo teže nego iz Rusije, a sada su ljudi spremni da se drže za tračak aviona kako bi pobegli od nasilja novog stacionarnog bandita u liku Talibana. Ovo važi i za civilizovane zapadne zemlje, u kojima su istorijski stroga granična kontrola i pasoš-vizni režim nastali kao sredstvo praćenja kretanja ljudi tokom svetskih ratova, ali nisu uklonjeni po njihovom završetku. Takođe, teritoriju države legalno ne mogu napustiti oni koje ona već proganja.
I na kraju, nalazeći se u svetu gde je silna vlast norma, vi ne bežite od nasilja ka nenasilju, već bežite samo od jednog nasilnika ka drugom. To što ste prešli granicu još uvek ništa ne garantuje. Pošto stignete na teritoriju druge države, vaša sudbina se nalazi potpuno u rukama njene vlade. Ona će postaviti određene uslove, i ako im ne odgovarate, bićete pritvoreni i vraćeni nazad, čak i ako ste se već socijalizovali na novom mestu. Tako, niz zemalja vraća izbeglice iz Severne Koreje. Nedavno se dogodio slučaj kada je Rusija deportovala u Avganistan ženu koja je beжала od Talibana koji su pokušali da je prisilno udaju. Čak su i iz zapadnih zemalja često deportovane osobe kojima je u domovini pretila nasilna rasправа, na primer zbog njihove seksualne orijentacije.
Nakon svih ovih argumenata, teško je uopšte govoriti o tome da se od nasilja, naročito državnog, može jednostavno pobeci. U svetu stacionarnih bandita koji poseduju silni monopol nad vlašću, to je krajnje teško, a u nekim slučajevima potpuno nemoguće. Čak i u najpovoljnijem scenariju, nemate izbora da živite bez silne pretnje odozgo. Nasilje se nalazi u temelju svakog sadašnjeg društvenog sistema, i to je još jedan razlog da se protiv njega bori u celom svetu kao protiv fenomena uopšte, a ne samo protiv njegovih pojedinačnih oblika.
