Pre dve i po godine ozbiljno sam razmatrala Gruziju kao odgovarajuću zemlju za naseljavanje i izgradnju simpatičnog lokalnog ancap-a oko sebe. Tim više mi je sada žao kada shvatam da je ipak bio u pravu Anton Epihin kada je vršio analizu o tome gde je najpovoljnije započeti rad na izgradnji libertarianske zajednice i otpisao Gruziju.

Nekada davno, za vreme predsednika preprošlog, Gruzija je kao odgovor na ruske sankcije samo šire otvarala vrata za Ruse, nudeći im da slobodno dolaze, nastane, kupuju imovinu i započnu biznis. Sada ona počinje da ograničava političku imigraciju, pa čak i običan privremeni ulazak u zemlju za one koji javno deklarišu nešto slobodnije principe od trenutne gruzijske vlade.

Otići u zemlju gde je bivši predsednik, koji je uslovno zastupao slobodu, u zatvoru – to je čudnija odluka nego otići u zemlju gde je predsednik u opoziciji premijeru i gde se oboje očajnički svađaju, ali se ne govori o nikakvim hapšenjima. Otići u zemlju koja ne pušta političke emigrante iz Rusije je čudnija odluka nego otići u zemlju koja ih ne izručuje Rusiji. U suštini, sve što danas povezuje Gruziju i Crnu Goru su planine, more i nedostatak direktnih avio-veza sa Ruskom Federacijom.

Nadam se da će oni ruski libertarijanci koji su već preselili u Gruziju uspeti da napuste zemlju pre nego što odluče da ih iznenada deportuju u Rusku Federaciju. Nas je premalo da bismo rasipali ljude.

Sa svoje strane mogu samo obećati da ću nastaviti da gradim pogodnu platformu za prijem onih koji će dolaziti kod nas u Montelibero.