Gruzija se zatvara

Pre dve i po godine ozbiljno sam razmatrala Gruziju kao odgovarajuću zemlju za naseljavanje i izgradnju simpatičnog lokalnog ancap-a oko sebe. Tim više mi je sada žao kada shvatam da je ipak bio u pravu Anton Epihin kada je vršio analizu o tome gde je najpovoljnije započeti rad na izgradnji libertarianske zajednice i otpisao Gruziju.

Nekada davno, za vreme predsednika preprošlog, Gruzija je kao odgovor na ruske sankcije samo šire otvarala vrata za Ruse, nudeći im da slobodno dolaze, nastane, kupuju imovinu i započnu biznis. Sada ona počinje da ograničava političku imigraciju, pa čak i običan privremeni ulazak u zemlju za one koji javno deklarišu nešto slobodnije principe od trenutne gruzijske vlade.

Otići u zemlju gde je bivši predsednik, koji je uslovno zastupao slobodu, u zatvoru – to je čudnija odluka nego otići u zemlju gde je predsednik u opoziciji premijeru i gde se oboje očajnički svađaju, ali se ne govori o nikakvim hapšenjima. Otići u zemlju koja ne pušta političke emigrante iz Rusije je čudnija odluka nego otići u zemlju koja ih ne izručuje Rusiji. U suštini, sve što danas povezuje Gruziju i Crnu Goru su planine, more i nedostatak direktnih avio-veza sa Ruskom Federacijom.

Nadam se da će oni ruski libertarijanci koji su već preselili u Gruziju uspeti da napuste zemlju pre nego što odluče da ih iznenada deportuju u Rusku Federaciju. Nas je premalo da bismo rasipali ljude.

Sa svoje strane mogu samo obećati da ću nastaviti da gradim pogodnu platformu za prijem onih koji će dolaziti kod nas u Montelibero.

A da imate izbor: da se borite protiv države u RF ili u drugoj zemlji, šta biste izabrali?

Andrej

Mislim da sam dovoljno kosmopolitska da se ne fokusiram samo na RF: bilo koja država je neprijatna u bilo kom svom aktivnom izlivanju. Kao što sam već napisala, čini mi se da je izgraditi ankap u zemlji gde već ima prilično malo države i gde već postoji tradicija poštovanja privatne imovine i preduzetničke inicijative, znatno lakše nego tamo gde toga uopšte nema. Izgradnja ankap-a, dok si imigrantkinja, prirodnije je zanimanje: za imigrante je prirodno da državu smatraju nečim nejasnim i neprijateljskim, nečim što treba izbegavati kad god je to moguće. Tako da bih, naravno, volela da se preselim u neku relativno slobodnu zemlju i delujem tamo.

Kao protivprimer ovakvom pristupu obično se navode savremene zapadne feministkinje koje se bore za neke sitnice koje su mnogima beznačajne, a potpuno ne uznemirene kršenjem prava žena u recimo arapskim zemljama. Da, i ja bih radije raspadala Rusiju, a ne Turkmenistan, i Gruziju, a ne Rusiju. Na ruševinama hipotetičke Venecuelsle može izrasti ankap, ali će morati da raste iz takvog govna da bi ići tamo u to vreme zahtevalo da budeš ili trvelac ili preduzetnik od Boga. Druga stvar je pažljivo demontirana država u već pristojnom društvu. Nema nikakve estetike divljih devedesetih, sve je slobodno i dostojanstveno.

U Rusiji danas među protestantima poštovanje zakona ima gotovo religiozan karakter. Da, znamo da su zakoni govna, ali radi spasenja duše ćemo ih poštovati do poslednjeg slova, a ako vlast sama bude kršila svoje zakone, podnećemo tužbu protiv nje njenom sopstvenom sudu, izgubiti u tri instance i pobediti na ESRP. Divim se optimizmu i doslednosti tih ljudi. Sama sam previše nestrpljiva da bih košila travnjak demokratije dvesto godina i na kraju dobila socijaldemokratsko društvo, a zatim razmišljala šta uraditi sa tako duboko ukorenjenom državom. Poštovanje zakona može biti i dobro i loše. Bolje je da postoji poštovanje prava svojine i netolerancija prema kršenjima prava te vrste, čak i ako je to u suprotnosti sa trenutnim zakonima.

Za mene je pokazatelj uspeha civilnog društva ne veličina mitinga, ne broj opozicionih poslanika u parlamentima i ne redovna smena prvih ljudi države – već smanjenje državnog budžeta za čak deset procenata godišnje uz blagostanje ljudi koje raste još značajnijim tempom. U tom smislu Gruzija mi deluje prilično obećavajuće: ovde su pupoljci slobode prilično dobro počeli da niču, ovde je država prilično slaba i ovde se ne protivi naročito zaradivanju na crno.

Sutra polako krećem u pravcu Rusije, ali se potpuno sigurno ovde vratim, i vrlo je moguće, na duže vreme.

Oda bitkoinu

Jutros sam otkrila strašnu stvar: noću sam u polusnu izgubila novčanik u kojem su bile sve gotovinske ušteđevine i bankovnu karticu.

Sama. U stranoj zemlji. Sa kojom Rusija čak nema ni diplomatske odnose.

Naravno, imala sam mnoštvo opcija za delovanje.

Hitno se udati i ostati u Gruziji
Ići kući peške, trčeći se sa jakutskim šamanom
Organizovati sastanak sa čitaocima u Batumiju i zamoliti za pozajmicu
Naučiti na gruzijskom frazu „madam, monsieur, nisam jela šest dana“

Ali umesto toga, krenula sam da istražujem postoji li u Batumiju kriptomati. Takav se ispostavio da postoji samo jedan, ali više mi nije ni trebalo. Dalje je sve bilo pitanje tehnike.

*Dodirujemo ekran, pojavljuje se meni, biramo Withdraw Cash*

*Biramo željenu valutu, što u mom slučaju nedvosmisleno znači bitcoin*

Kriptomat generiše QR kod, kod se skenira bitcoin novčanikom na pametnom telefonu, formira se odlazna transakcija, kod nje treba izabrati veću proviziju kako bi bitcoini stigli brzo, inače će se ispred kriptomata morati dugo čekati.

Zatim kriptomat štampa račun sa nekim redemption code-om i obaveštenjem da se keš može zatražiti nakon prve potvrde transakcije. Kada dođe potvrda, može se ponovo pristupiti kriptomatu.

*I to je to, kriptomat izbacuje željeni keš*

Tako sam se malo poigrala ekstremistkinjom, koja je uvrštena na liste i, shodno tome, bez pristupa bankarskim uslugama. Kao što se lako vidi, bitcoin odlično pomaže u takvim ekstremnim situacijama.

Cenite tu slobodu manevra koju nam pružaju kriptovalute! To je upravo ono zbog čega su i izmišljene.

Pogled spolja na Rusiju i proteste

Ne uzimam se u suđenje o detaljima još jednog kruga protesta u Rusiji koji se dogodio juče, ali drago mi je što je on kvantitativno porastao, i, čini mi se, ili su ljudi naučili da izbegavaju hapšenja, ili se moskovska vlast više ne usuđuje da toliko divlja. Kako god bilo, uhapšenih je manje nego pre nedelju dana, i na fotografijama se ne vidi naročito masovna surovost.

U Gruziji se svi sa kojima komuniciram, čim saznaju da sam iz Rusije, odmah interesuju šta se dešava u Moskvi, iz čega se može zaključiti da je protest u informacionom prostoru odavno prevazišao lokalne okvire. Pri čemu se to ne može pripisati pristrasnom izveštavanju situacije od strane gruzijskih medija: pitanja su mi postavljali turisti iz Turske, Rumunije, Holandije. Takođe ću napomenuti da ja ovde nisam na nekoj političkoj konferenciji – svuda su bezbrižni turisti, kao da ih to uopšte ne zanima.

Naravno, saosećanje svetske javnosti je na strani demonstranata. Uostalom, isto tako je na strani demonstranata u Hong Kongu, na strani žutih prsluka, venezuelanske opozicije i tako dalje. Kada su na jednoj strani dobrovoljci, a na drugoj oni koji su plaćeni, ljudi saosećaju sa dobrovoljcima. Čak i po kirgistanskim događajima, gde se naizgled radi o „žabi i poskoku“, sam činjenica da su ljudi spremni dobrovoljno da stanu uz bivšeg predsednika i bore se za njega protiv vlasti, već govori ljudima da se vlast, izgleda, uzalud zapustila u ovaj napad.

Takođe me stalno uveravaju da nemam čega da se bojim, da je odnos prema Rusima ovde i dalje isti, srdačan. Iskreno govoreći, to ponekad izgleda kao mantra za samoinformisanje. Dokazi suprotnog se takođe sreću. Neću ništa posebno govoriti, samo ću dati nekoliko fotografija.

*Predlažu da se ne osećate kao kod kuće*

*Kvare dobre crteže zbog toga što je autor govornik ruskog jezika*

*Ali postoje i izjave koje bi potpisao bilo koji ruski patriota*

11. godišnjica Gruzijskog rata

Sada sam u Gruziji.

Juče sam se smeštila u hotel, uveče smo sedeli sa vlasnikom i ćaskali. Rekao mi je:

da je prokleti Saakašvili započeo rat sa Rusijom, posvađao dve dobre zemlje, i do danas se još uvek ne mogu pomiriti.
da je za prokletog Saakašvilija policija ubijala i silovala, a sada je, konačno, prestala.
da se Saakašvili 2012. godine spremao da uzurpirat vlast nakon gubitka izbora, ali je polovina specijalnih jedinica odbila da se bori protiv naroda, pa je diktator morao da ode.
da su mnogi oficiri tokom rata sa Rusijom bacali oružje jer nisu želeli da se bore za režim, već su želeli da Gruzija postane ruska; kasnije su ih zatvorili na 10 godina, ali su ih pod novom vladom pustili.
da se za prokletog Saakašvilija LGBT zajednica potpuno razvlači i da su se u pravoslavnoj zemlji osećali kao kod kuće.
da taj klun nema, niti je ikada imao, podršku naroda.

A onda sam pogledala svež intervju Saakašvilija sa Aleksejem Romanovom, i tamo Saakašvili govori da režim Ivanišvilija nije legitiman, da više nema podrške naroda, i da će se uskoro početi sa odlučnim sukobima režima sa narodom.

Kakav bih zaključak želela da izvučem iz svega ovoga? Cenite sociološke podatke! Dok ste okruženi svojim saradnicima, vi ste u eho-sobi. Nemate pojma koliko su vaši stavovi popularni u društvu, i kada odlučite da organizujete protest ili učestvujete na izborima, mogu vas čekati neprijatna iznenađenja. S druge strane, ako je sprovođenje socioloških istraživanja iz nekog razloga nemoguće za vas, onda upravo masovne akcije postaju vaša sociologija. Ako uspete da izvedete na protest desetine hiljada pristalica – verovatno će za vas glasati stotine hiljada. Ako niste uspeli – onda se ne varajte, radite na prepoznatljivosti i borite se protiv niskog rejtinga (na primer, menjajući svog lidera).

A intervju pogledajte, on je zapravo uglavnom ne o Gruziji, već o Rusiji.

Donati i planovi

Ažurirala sam na svom sajtu odeljak o donacijama, dodajući nekoliko uputstava za korišćenje kriptovaluta, kako ne bih morala da se pozivam na razbacane objave na blogu.

A desilo mi se i nešto neočekivano. Kada je Sibir prekrio smog, žalila sam se u čatu na glavobolju, probleme sa grlom i poremećaj sna. Sada je sa smogom malo lakše, ali je jedan čitalac iznenada odlučio da mi pokloni putovanje na more, tako da ću uskoro otići na par nedelja u Armeniju i Gruziju. Takvi široki gestovi, naravno, veoma me zbunjuju. Ali pokušaću da na putovanje gledam više kao na službeni put nego kao na odmor, i da povremeno pišem nešto zanimljivo u kanal odande.

Hvala vam što ispunjavate moj život takvim prijatnim iznenađenjima!

U Gruziji postaje zanimljivo

U nedelju su u Gruziji održali predsednički izbori. Još uvek nisu svi listići prebrojani, ali, koliko se može suditi prema objavama na ruskom jeziku, drugi krug je neizbežan. Takmiče se kandidat vladajuće partije „Gruzijski san“ i kandidat bivše vladajuće partije „Jedinstveno nacionalno pokret“. Svi smo videli kako vladajuća partija sa porazom gubi druge krugove u Rusiji, i nema nikakvih osnova da se očekuje da će u Gruziji biti drugačije. Tako da će, najverovatnije, Gruzija ponovo početi da se okreće ka putu sa kojeg je skrenula 2012. godine.

Kao jednu od svojih prvih radnji nakon primanja zakletve, kandidat ENP-a Grigor Vašaadze obećava da će pomilovati trećeg predsednika Gruzije Mihela Saakašvilija i vratiti mu gruzijsko državljanstvo.

I posebno treba čestitati gruzijskim libertarijancima, koji na prošlim izborima još nisu imali svoju političku partiju, a na ovim libertarijanski kandidat po preliminarnim računicama dobija više od dva procenta. Poređenja radi, na prvim izborima u SAD, gde je učestvovao kandidat libertarijanske partije, on je dobio manje od četiri hiljade glasova.

Postoji veoma dobar video-blog na kojem je veoma praktično pratiti vesti iz Gruzije i Armenije – kanal Alekseja Romanova – pretplatite se ako već niste.

Šta misliš o Sakašviliju?

anonimno pitanje

Saakašvili nije libertarijanac, ali je obezbedio politički krov Bendukidzeovim libertarijanskim reformama, čime je zaslužio poštovanje cele svetske libertarijanske zajednice.

On je pravnik, kao i Putin, ali sa mnogo većim poštovanjem prema važećim normama i procedurama, zbog čega je priznao poraz svoje partije na sasvim fer održanim parlamentarnim izborima i mirno se povukao iz politike. To je bio rizičan korak, naročito što su on i njegovi partijski kolege nakon toga bili izloženi političkom, a neki i krivičnom progonu. Ipak, tokom njegove vladavine raspoloženje u društvu je toliko promenilo, da ministri u ovoj parlamentarnoj demokratiji sada pod pritiskom javnog mnjenja odlaze na ostavku, kao u bilo kojoj pristojnoj evropskoj zemlji. I to više nije zasluga Bendukidzea, već samog Saakašvilija.

Bilo bi čudno ne pomenuti i Saakašvilijevu ukrajinsku epopeju. Tamo mu nije uspelo. Ali tamo nikome nije uspelo. Nije bio jedini stranac kojeg su privole perspektive koje su se otvorile pred zemljom nakon Revolucije dostojanstva, i svi oni su nakon nekog vremena, nežno ili grubo, izbačeni iz Ukrajine. Tako da ne bih smatrala da mu taj neuspeh treba zamerati: Saakašvili nije čarobnjak, već samo sposoban tržišnik koji poštuje rule of law, ume i u administraciju i u ulični pokret, ali nije naročito prilagođen pletenju aparatskih intriga.

Bilo bi sjajno pozvati ga da govori na Adam Smith čitanjima. Dok je prostorija bila obezbeđena od strane HSE, takva prilika nije postojala, a sada sam malo slobodnija u manevrisanju.

Za veću slobodu manevra devojci će biti potrebni bitkovi: 1A7Wu2enQNRETLXDNpQEufcbJybtM1VHZ8

Ankap-chan

Odgovaram na pitanja o anarhokapitalizmu, libertarijanizmu, ekonomiji, politici, etici, pravu, a povremeno i o apstraktnim temama.

Тег: Gruzija