Тег: Taliban

Kako postojanje nasilnih jurisdikcija nije kompatibilno sa libertarianizmom

Libertarijanski principi tvrde da je iniciranje nasilja od strane bilo koga nedopustivo, i da nanošenje štete čoveku može biti opravdano samo u okviru odbrambenih radnji, ako je taj osoba sama pretila nasiljem. Uz to, libertarijanizam takođe podrazumeva pravo pojedinačnih društava i jurisdikcija da rade po principima koje smatraju ispravnim za sebe, i druga društva nemaju nikakvo pravo da se mešaju u njihove poslove bez dobijene dozvole. Zbog toga se ponekad može naići na stav prema kojem nasilne jurisdikcije, koje se grade po principima jake autoritativne vlasti, brutalnog prisiljavanja ljudi na pokornost, primene nasilnih kazni čak i za najmanja nenasilna prekršenja i sl., iako interno ne pridržavaju libertarijanskih principa, ipak imaju pravo da postoje sve dok ne iniciraju nasilje prema drugim društvima.

Međutim, treba razumeti da nasilne jurisdikcije uvek predstavljaju pretnju za druga društva. One funkcionišu na isti način kao što je sada funkcionisao Taliban – neko vreme nakon stvaranja krajnje nasilne jurisdikcije unutar Avganistana, on je sada odlučio da pokuša da se proširi i na Pakistan, vršeći napade ka njegovim teritorijama. Ako nasilna jurisdikcija ne napada upravo sada, to nipošto ne znači da ona ima mirne spoljne namere, već najverovatnije samo čeka pogodan trenutak za iniciranje nasilja. Moramo razumeti da nasilne jurisdikcije ne mogu postojati bez jakih i uticajnih grupa psihopatskih pojedinaca sa disfunkcijom inhibitora nasilja, koji ne osećaju ništa loše prema nanošenju štete ljudima. Jer istraživanja pokazuju da je psihopatija ključni faktor u vršenju činova nasilja, nastanku autoritarnih društava i formiranju ratnih ambicija. A to znači da je samo pitanje vremena kada će nasilna jurisdikcija pokušati da proširi svoju vlast i na druga društva.

Upravo zato u libertarijanskom svetu budućnosti nasilne jurisdikcije jednostavno nemaju pravo na postojanje. Njihov nastanak mora biti ugušen u korenu: sve zajednice koje se grade na principima prihvatljivosti nasilja moraju biti izložene najstrožem ostracizmu, kako bi bile lišene bilo kakvih mogućnosti za razvoj, naročito sticanja tehnološke prednosti, a psihopatske ličnosti koje prete iniciranjem nasilja zahtevaju terapijsku ispravku disfunkcije inhibitora nasilja, kao mogućnost za izbegavanje takvog ostracizma, ili čak kao obaveznu proceduru za njih, ako su već inicirali nasilje i pokušali da nanesu nekome štetu.

Voluntarist, Bitarh

Važnost kriptovaluta u pružanju humanitarne pomoći

Voluntarista, Bitarh

Kada u nekom društvu nastupi ozbiljna kriza i ljudi izgube ne samo svoja prava, slobode i akumulirano bogatstvo, već bukvalno ostanu bez sredstava za život, neindiferentni predstavnici drugih društava na sve načine pokušavaju da im pomognu. Organizacija pružanja humanitarne pomoći je težak zadatak, naročito u kriznim uslovima. Ali u pomoć mogu doći kriptovalute, koje omogućavaju da se ova pomoć obezbedi na najdostupniji način.

Radi se o Avganistanu – zemlji gde je vlast preuzela teroristička grupa Talibani. Ekonomija zemlje je praktično stala, a ljudi su izgubili pristup svojim računima i ušteđevinama. Teroristički režim je bio izložen značionim sankcijama Zapada, i iako je predsednik SAD-a izuzeo humanitarnu pomoć iz sankcija, banke blokiraju transakcije usmerene ka Avganistanu, a međunarodni sistem plaćanja SWIFT na teritoriji Avganistana jednostavno je prestao da radi. To je praktično onemogućilo pružanje humanitarne pomoći stanovnicima Avganistana putem klasičnih finansijskih instrumenata.

U pomoć su došle kriptovalute, koje su se pokazale kao praktično jedina mogućnost za slanje sredstava stanovnicima Avganistana. Tako je Amerikanka avganistanskog porekla Fereshte Forug, koja je osnovala školu programiranja za žene u avganistanskom gradu Heratu, pretvorila je u improvizovan kriptobanku. To je omogućilo prebacivanje novca studentkinjama ustanove, koji one na licu mesta mogu zameniti za afganije (novac Avganistana) i kupiti hranu i lekove. A Avganistanac Sanzar Kakar, odrastao u Sijetlu, još 2019. godine kreirao je za stanovnike Avganistana mobilni elektronski novčanik HesabPay, koji radi, između ostalog, i sa kriptovalutama. Kako on tvrdi, 88% porodica u Avganistanu ima barem jedan pametni telefon, što im omogućava da trguju, prenose novac jedni drugima i primaju transakcije iz inostranstva bez ikakvog kontakta sa bankama niti režimom Talibana. I to može omogućiti spasenje miliona Avganistanaca koji su suočeni sa rizikom da umru od gladi. Takođe se navodi da međunarodne humanitarne organizacije aktivno proučavaju mogućnosti koje pružaju kriptovalute.

Sada bi trebalo da bude krajnje jasno kako kriptovalute mogu spasiti milione potrebnih ljudi od sigurne smrti. Ponekad se kriptovalute optužuju da su samo finansijska piramida koja radi radi obogaćivanja ograničenog kruga bogatih lica, a stoga ih treba zabraniti za dobro običnih ljudi. Naravno da su takve tvrdnje netačne, a i zabraniti kriptovalute je jednostavno nemoguće, osim potpunim isključivanjem internet mreže. I može se zaključiti da je osoba koja zastupa dobrobit ljudi i pružanje pomoći potrebnima, a u isto vreme je protivnik kriptovaluta, potpuno nedosledna u svojim razmišljanjima. Kriptovalute su dobrobit za obične ljude, a naročito za one koji su dospeli u nezavidnu situaciju.

Neizbirno nasilje, „legitimno“ nasilje i naučno-tehnički progres

Voluntarista, Bitarh

Trenutno je u društvu, naročito zapadnog tipa, prihvaćen model takozvanog dopustivog, selektivnog ili „legitimnog“ nasilja. On se sastoji u tome da je nasilje dopustivo prema određenoj osobi na osnovu zakona koji je prihvatila većina ljudi na određenoj teritoriji. Međutim, pošto je to kulturna norma, ona se ne može posmatrati kao nešto dati; neophodno je razumeti da ova norma u drugim društvima može biti drugačija. Značajan deo ljudske istorije, i u značajnom broju društava, praktikovan je potpuno drugačiji model neselektivnog nasilja. Danas nas na to naročito mogu podsetiti talibani koji su nedavno preuzeli vlast u Avganistanu. Taj model se sastoji od sledećeg:

  • Nasilje se može primeniti ne samo na prekršca zakona, već i na njegovu porodicu, rođake, prijatelje, a čak i slučajni ljudi koji su počinili potpuno neznatne prekršaje, ili oni koji uopšte nisu ništa učinili, mogu postati žrtve nasilja u svrhu zastrašivanja društva i učvršćivanja vlasti;
  • Odsustvo slobode da se pristane ili ne pristane na utvrđeni zakon, uključujući i promenu mesta boravka i stanovanja zbog ograničenja slobode kretanja.

U ostalim jednakim uslovima, pristalice neselektivnog nasilja imaju veće šanse za pobedu u poređenju sa onima koji zagovaraju umereno nasilje. Oni se neće ustručavati da zastraše društvo, sprovedu brutalne čistke, pa čak i organizuju masovne ubistva i genocid. Zbog mnogo veće spremnosti da vrše nasilje, njihov nasilni potencijal je daleko veći.

Ali u stvarnosti, uslovi po pravilu nisu jednaki. I jedan od važnih uslova je nivo tehnološkog razvoja. Na primer, ovaj uslov je odlučujuće uticao na kolonijalna osvajanja Evropljana, ili u nedavnoj borbi protiv terorizma na Bliskom istoku (uključujući i Islamsku državu). Da ove okolnosti nije bilo, da je nivo tehnološkog razvoja svima bio jednak, predstavnici zapadnog sveta bi jednostavno izgubili u ogromnoj većini bitaka. Ne bi bilo ni kolonizacije zemalja koje su već naseljavali drugi narodi, a o borbi protiv terorističkih grupa uopšte nema šta reći. Strana koja pribegava manje selektivnom nasilju imala bi mnogo veće šanse za pobedu, i u tim slučajevima posledice bi bile fatalne.

U odsustvu značajne tehnološke nadmoći, zapadni svet može lako biti osvojen običnom gomilom talibana, pripadnika ISIS-a ili nekih drugih psiha naoružanih Kaljnikovim automatima. U slučaju očuvanja poretka selektivnog nasilja, on ne može bez naučno-tehničkog progresa. Ali naučno-tehnički progres zauzvrat stvara određene rizike nasilja, uključujući i katastrofalne. Nije daleko vreme kada će čak i male organizacije, ili pojedinci, moći, na primer, ponovo stvoriti opasan virus ili ovladati energetskim nosiocima super-kapaciteta. Strašno je zamisliti šta bi se dogodilo ako bi visoke tehnologije bile primenjene u nasilne svrhe. Pored toga, takvim tehnologijama na kraju mogu doći do ruku isti ti teroristi (tehnologijama je svojstvo da prelaze iz ruku u ruke), i tada tehnološki jaz više neće igrati ulogu – u slučaju oružja za masovno uništenje nije potrebno biti razvijeniji ili jači od protivnika, dovoljno je samo naneti mu neprihvatljivu štetu.

S obzirom na kritičnu važnost naučno-tehničkog progresa, kao i rizika koje on stvara, može se zaključiti o neophodnosti borbe protiv nasilja. Dok se nasilje prihvata kao nešto dato, različite grupe ljudi biraće različne pristupe između selektivnog i neselektivnog nasilja. I oni koji izaberu drugu opciju — manje civilizovane i nasilnije ljudi — predstavljaće ozbiljnu pretnju životima onih koji zagovaraju selektivno ili umereno nasilje. Naročito bih želeo da ovu misao doprem do konzervativaca, koji često ne vole progres. Preostaje samo boriti se protiv nasilja kao fenomena u celini. Tek potpunim iskorenjivanjem nasilja može se otarasiti i odgovarajućih rizika.

U svetu nasilja ne postoji gde bi se pobeglo

Voluntarist, Bitarh

Podrška određenim društvenim normama putem silnih metoda sa strane država, kao i državno nasilje uopšte, često se uopšte ne smatra problemom, jer se pretpostavlja da je čovek apsolutno slobodan da se preseli na teritoriju druge države čiji će ga uslovi zadovoljiti. Ova mogućnost se još često poredi sa dobrovoljnom promenom pružaoca usluga, kao na slobodnom i konkurentnom tržištu. Međutim, ova tvrdnja je iz korena netačna, o čemu nam govore nekoliko argumenata.

Pre svega, selidba između država se ne treba porediti sa promenom privatnog pružaoca usluga ili selidbom unutar države zbog kolosalne razlike u pratećim troškovima. Po pravilu, to zahteva posedovanje značajnih sredstava, što nije uvek dostupno ljudima koji se našli u teškoj situaciji ili žive u siromašnim zemljama. Takođe treba uzeti u obzir radikalnu promenu kulturnog okruženja, životnih običaja i potrebu za učenjem stranog jezika. Za mnoge ljude ovi troškovi su nepremostivi, zbog čega većina ljudi nikada ne napušta svoju domovinu i miri se sa nasilnom vlašću u slučaju nedostatka mogućnosti da joj pruže otpor.

Može se reći da, iako su svi ovi troškovi ozbiljni, oni ne čine beg od nasilja nerealnim za konkretnu osobu. Na kraju krajeva, minimalna radnja koju je potrebno izvršiti je jednostavno preseljenje na teritoriju druge zemlje. Ali i to je teško. Setite se Severne Koreje, iz koje je gotovo nemoguće otići; samo nekolicina uspeva ilegalno da pređe granicu rizikujući sopstveni život. Ili čak manje brutalne diktature, na primer Turkmenistan, koji je takođe veoma teško napustiti. Zanimljivo je kako bi stanovnici ovih zemalja odgovorili na tvrdnju da mogu jednostavno uzeti stvari i otići?

Uopšte, između država se može kretati samo preko graničnih prelaza, inače vas očekuje nasilno pritvaranje. To znači da se država može napustiti isključivo po pravilima koja ona nameće silom. A pravila se u svakom trenutku mogu promeniti i postati stroža. Za primerima ne treba ići daleko — pre samo mesec dana, otići iz Avganistana nije bilo teže nego iz Rusije, a sada su ljudi spremni da se drže za tračak aviona kako bi pobegli od nasilja novog stacionarnog bandita u liku Talibana. Ovo važi i za civilizovane zapadne zemlje, u kojima su istorijski stroga granična kontrola i pasoš-vizni režim nastali kao sredstvo praćenja kretanja ljudi tokom svetskih ratova, ali nisu uklonjeni po njihovom završetku. Takođe, teritoriju države legalno ne mogu napustiti oni koje ona već proganja.

I na kraju, nalazeći se u svetu gde je silna vlast norma, vi ne bežite od nasilja ka nenasilju, već bežite samo od jednog nasilnika ka drugom. To što ste prešli granicu još uvek ništa ne garantuje. Pošto stignete na teritoriju druge države, vaša sudbina se nalazi potpuno u rukama njene vlade. Ona će postaviti određene uslove, i ako im ne odgovarate, bićete pritvoreni i vraćeni nazad, čak i ako ste se već socijalizovali na novom mestu. Tako, niz zemalja vraća izbeglice iz Severne Koreje. Nedavno se dogodio slučaj kada je Rusija deportovala u Avganistan ženu koja je beжала od Talibana koji su pokušali da je prisilno udaju. Čak su i iz zapadnih zemalja često deportovane osobe kojima je u domovini pretila nasilna rasправа, na primer zbog njihove seksualne orijentacije.

Nakon svih ovih argumenata, teško je uopšte govoriti o tome da se od nasilja, naročito državnog, može jednostavno pobeci. U svetu stacionarnih bandita koji poseduju silni monopol nad vlašću, to je krajnje teško, a u nekim slučajevima potpuno nemoguće. Čak i u najpovoljnijem scenariju, nemate izbora da živite bez silne pretnje odozgo. Nasilje se nalazi u temelju svakog sadašnjeg društvenog sistema, i to je još jedan razlog da se protiv njega bori u celom svetu kao protiv fenomena uopšte, a ne samo protiv njegovih pojedinačnih oblika.

„Legitimni“ i „nelegitimni“ banditi

Voluntarist, Bitarh

Nedavni slučaj preuzimanja vlasti u Avganistanu od strane pokreta „Talibani“ samo još jednom potvrđuje teoriju stacionarnog bandita, prema kojoj države ne nastaju zahvaljujući mitskom društvenom ugovoru, već zato što nomadski banditi odluče da se naselje i pređu sa neregularnih pljački na stabilno nametanje danaka (ili oporezivanje) i potčinjivanje ljudi. Čak i najliberalnije i najdemokratskije države i dalje nastavljaju ovu tradiciju, jer i u njihovom slučaju pojedinac nema pravo da se ne pokori redovima i poreskim stopama ustaljenim odozgo – neslaganje sa tim se kažnjava nasiljem, baš kao i u slučaju bandita koji je napao nenaoružanu i bespomoćnu žrtvu. I čak pružanje određenih društveno korisnih usluga od strane države ne menja suštinu – to je isto što i takozvano „kroševanje“ (zaštita), u kojem ili pristajete da plaćate banditima za određenu zaštitu, ili će oni napasti vas.

Ali još je važno primetiti to da je legitimitet konkretne grupacije na svetskoj sceni, odnosno njeno priznanje kao države od strane drugih država, isključivo pitanje pobede i preuzimanja vlasti. Još juče talibansko-teroriste neke države su danas već spremne da priznaju, i čak se vode razgovori o saradnji, uključujući i ruske državne strukture na nivou Ministarstva spoljnih poslova. Na isti način su u svoje vreme bili priznati banditi boljševici, nakon što su preuzeli vlast, dok su odjednom predstavnici prethodne, carske vlasti postali banditi.

Pobednika priznaju i sa njim uvek razgovaraju, čak i ako je on još juče bio ludi bandit. I to je jedino, a ne neki „društveni ugovor“, što razlikuje „legitimnu“ i priznatu političku silu od „nelegitimnog“ bandita-teroriste. Ali sama suština ostaje ista.