Тег: društveni ugovor

Koristimo koncept implicitnog ugovora protiv etatista

Voluntarist, Bitark

Verovatno ste upoznati sa argumentom da samo korišćenje nekog dobra navodno samo po sebi podrazumeva saglasnost sa ustaljenim pravilima za to, čak i ako takva saglasnost nije bila eksplicitno potvrđena. Na primer, boravak na određenoj teritoriji automatski obavezuje osobu da se pridržava njenih pravila. Ako se ne slaže sa pravilima, ne treba da posećuje tu teritoriju, inače ga potpuno opravdano očekuje kazna predviđena za takvo prekršaj. Slično funkcioniše sa bilo kakvim korišćenjem materijalnih dobara i interakcijom sa drugim ljudima. A neko ko se poziva na autorska prava može čak tvrditi da se takvo pravilo odnosi i na nematerijalna dobra. Na primer, samo korišćenjem nekog programa, automatski pristajete da se pridržavate pravila koja je postavio njegov programer i samog zakona o autorskim pravima („clickwrap“).

Često se ovakvog argumenta služe etatisti – zagovornici sile državne vlasti. Pomoću njega oni mogu opravdati bilo kakve obaveze koje proizilaze iz određenih državnih zakona, kao sličnu implicitnu saglasnost sa normama koje oni utvrđuju. Vrlo često tvrde da samo boravak osobe na teritoriji države već obavezuje tu osobu na potpuno potčinjavanje svim državnim zakonima. Pa neka onda ne budu iznenađeni što se ovaj argument može okrenuti protiv njih samih.

Glavni instrument etatiste u nametanju proizvoljnosti stacionarnog bandita („zakonodavstva“) je prisila kroz pretnju primenom nasilja. Jer da li bi etatista uspeo da primora baš vas da nešto uradite ili ne uradite, a da vam ne preti nasiljem? Naravno, ono može biti inicirano samo prema konkretnoj osobi, kojoj, polazeći od koncepta implicitnog ugovora, ništa ne sprečava da jednostavno postavi svoje sopstvene uslove za interakciju sa njom.

Upozoravam da, ako neko želi da izvrši nasilje nad mnom, on time stupa u ugovor o saglasnosti za sprovođenje procedure eutanazije u okviru moje samoodbrane. Budući da je upozoren i upoznat sa mojim pravilom, izbor je sada na samom onome ko želi da izvrši nasilje. Odlučivši se na to, on time implicitno potpisuje ugovor koji sam ja postavio i prihvata uslove navedene u njemu.

Razumejući ovo, etatisti ostaju samo dve moguće opcije kako se dalje odnose prema konceptu implicitnog ugovora. On može ili nastaviti da se pridržava njega, čime priznaje drugim ljudima pravo na neograničenu samoodbranu od bilo kakvih pokušaja vršenja nasilja nad njima, ili jednostavno izbaciti ovaj neodrživ i neosnovan koncept iz liste svojih argumenata za odbranu nasilne vlasti.

„Legitimni“ i „nelegitimni“ banditi

Voluntarist, Bitarh

Nedavni slučaj preuzimanja vlasti u Avganistanu od strane pokreta „Talibani“ samo još jednom potvrđuje teoriju stacionarnog bandita, prema kojoj države ne nastaju zahvaljujući mitskom društvenom ugovoru, već zato što nomadski banditi odluče da se naselje i pređu sa neregularnih pljački na stabilno nametanje danaka (ili oporezivanje) i potčinjivanje ljudi. Čak i najliberalnije i najdemokratskije države i dalje nastavljaju ovu tradiciju, jer i u njihovom slučaju pojedinac nema pravo da se ne pokori redovima i poreskim stopama ustaljenim odozgo – neslaganje sa tim se kažnjava nasiljem, baš kao i u slučaju bandita koji je napao nenaoružanu i bespomoćnu žrtvu. I čak pružanje određenih društveno korisnih usluga od strane države ne menja suštinu – to je isto što i takozvano „kroševanje“ (zaštita), u kojem ili pristajete da plaćate banditima za određenu zaštitu, ili će oni napasti vas.

Ali još je važno primetiti to da je legitimitet konkretne grupacije na svetskoj sceni, odnosno njeno priznanje kao države od strane drugih država, isključivo pitanje pobede i preuzimanja vlasti. Još juče talibansko-teroriste neke države su danas već spremne da priznaju, i čak se vode razgovori o saradnji, uključujući i ruske državne strukture na nivou Ministarstva spoljnih poslova. Na isti način su u svoje vreme bili priznati banditi boljševici, nakon što su preuzeli vlast, dok su odjednom predstavnici prethodne, carske vlasti postali banditi.

Pobednika priznaju i sa njim uvek razgovaraju, čak i ako je on još juče bio ludi bandit. I to je jedino, a ne neki „društveni ugovor“, što razlikuje „legitimnu“ i priznatu političku silu od „nelegitimnog“ bandita-teroriste. Ali sama suština ostaje ista.

Društveni ugovor je fikcija

ili
tišina ne znači slaganje

Bitarkova kolumna

Predstavljanje o tome da je država proizvod društvenog ugovora je važan faktor legitimacije države, zbog čega se etatisti svim silama drže ove teorije, uprkos tome što, recimo, teorija stacionarnog bandita objašnjava stvarnost znatno preciznije. Bandit se zaista ponaša kao bandit, a društveni ugovor niko nikada nije video očima i niko ne može da predloži njegov tekst.

Možda ste čuli za nedavno usvojene zakone protiv seksualnog nasilja u nekoliko evropskih zemalja, poznate kao „Ne znači ne“. Njihova poenta je u tome da se seksualnim zlostavljanjem (nasiljem) sada smatra ne samo vršenje „razvratnih radnji“ uz aktivni fizički otpor žrtve (kada ona ulaže svu moguću snagu da se odbrani), već pri bilo kakvom otporu, kada ona nedvosmisleno daje do znanja da želi da ode. U okruženju ruskih korisnika društvenih mreža, ovi zakoni su prihvaćeni dvosmisleno i uglavnom su korišćeni kao povod da se još jednom podruguje „Gejropi“ koja je izgubila sve tradicionalne vrednosti. Ipak, u ovim zakonima postoji zdrav razum. Svaku kritiku treba usmeriti na države u tim zemljama koje će, kao i uvek, iskriviti suštinu i koristiti ove zakone pristrasno.

Vratimo se na državu. Mislim da bi značajan deo ljudi, verovatno više od polovine, isto tako želeo da kaže državi „ne“. Samo što ni službenici na vlasti nisu ludaci, oni intuitivno razumeju teoriju igara i čine sve što je moguće da bilo koji izraz nezadovoljstva pojedinca nosi što veće troškove, dok bi korist od takvog zahteva trebalo da bude nula! Pogledajte, čak i tako sitan zahtev za državu kao što je izgradnja postrojenja za preradu otpada umesto glupog gomilanja smeća na deponijama, ostaje bez odgovora. Vlast razume – ako popustiš u takvoj sitnici, za par godina će zahtevati priznanje prava na stvaranje sopstvenih suverenih jurisdikcija. „Bydlo“ mora jasno da zna da neće dobiti ništa, dok će troškovi biti ogromni (spavati u šatorima pored Šijesa na mrazu i stalno dobijati udarce štapovima – to ipak nije isto što i jednom izaći na piket).

Sa „društvenim ugovorom“ je isto tako — svako čovek savršeno razume da sam može učiniti veoma malo da promeni status kvo (lišavanje države teritorijalnog monopola na upravljanje), a da će, s druge strane, imati problema preko glave ako počne da se protivi. I tako on klimaje glavom statičnom banditima, kao krhka devojka silovatoru, iako ga u duši užasno mrzi!

Zato predlažem ljubiteljima „društvenog ugovora“ da se ne ustručavaju u izražavanju i da govore direktno: „Siluju te, a ti se ne opireš? Onda kakvo je to onda silovanje, ipak je sve potpuno dobrovoljno!“