Mnogi od naših pratilaca i libertarijanci uopšte verovatno su već dobro upoznati sa akronimom „SB“ ili terminom „stacionarni bandita“. Ali uprkos tome što su nama uobičajeni, većina ljudi se još uvek nije naročito susrela sa njima. To važi i za nove učesnike našeg resursa, koji često ne razumeju šta to zapravo znači. Možda je neko od vas slučajno naišao na repost, ušao da pročita i sada se pita: „Zašto oni državu stalno nazivaju nekim banditom? Kakva je to teorija zavere?“.
Odmah ćemo napomenuti da ovakav termin nije samo neka fantazija ankapa, napisana na kolenu u podrumu. To je potpuno mejnstrim, klasična teorija o poreklu države Mansura Olsona, koja je priznata i poštovana u zvaničnoj akademskoj nauci. Ali šta ova teorija podrazumeva i kako je uopšte nastala?
Dakle, zamislite rani srednji vek. Gusta šuma, malo selo, seljaci mirno obrađuju zemlju, odgajaju decu i prasiće. Odjednom iz šume izleće banda naoružanih ubica. U akademskim radovima ih nazivaju nomadskim banditima. Oni pokolje polovinu sela, spaljuju kuće, uzmu 100% žita, odvedu stoku i nestanu u zalasku sunca. Ali postoji jedan mali problem. Kada se ista ta banda vrati nakon godinu dana, neće biti ničega da se pljačka! Seljaci su ili umrli od gladi ili pobegli. Kao biznis model – to je potpuni neuspeh, jer ovakvo ponašanje ne donosi nikakav dugoročni profit.
I tada jedan od vođa bandita, momak sa preduzetničkom žilom i dovoljnim nivoom inteligencije (nazovimo ga, recimo, Rurik ili neki vođa Franka), počinje da razmišlja: „A šta ako nigde ne odemo? Šta ako ovde ostanemo?“. Umesto da zakolje gusku koja nosi zlatna jaja, ovaj genije kriminalne misli nudi seljacima „dogovor“. On se proglasi kraljem (ili Vojvodom, knjazem, još nečim) i drži govor: „Od sada mi ne dajete sve, već samo 20% vašeg žita. Zauzvrat vas jednostavno neću ubijati. Štaviše, ako iz šume dođu drugi nomadski banditi, ja ću vas od njih braniti. Jer vi ste sada moja krava, koju smem da muzem samo ja!“
Upravo u tom trenutku na istorijskoj sceni rađa se Stacionarni Bandit.
Vremenom on shvata: da bi mogao da uzima više, ekonomija mora da raste. Počinje da gradi puteve (kako bi lakše prikupljao poreze i prebacivao ratnike), uvodi sudove (jer seljak koji pogine u tuči ne plaća porez) i, što je najvažnije, smišlja ideologiju (kako bi ljudi manje razmišljali o tome u kakvom su položaju završili). I nakon nekoliko generacija, on više nije reketiraš koji je vlast prisvojio silom, već „božji pomazanik“, „otac nacije“ ili „garant ustava“.
Zašto je ova koncepcija popularna među libertarijancima? Ona briljantno skida sve romantične maske sa lica Levijatana! Svima nam od školskog doba peru mozak pričama o „društvenom ugovoru“. Navodno su se jednog dana mudri ljudi okupili na trgu i dobrovoljno odlučili da osnuju državu. Da, naravno, možda možete pokazati gde sam ja lično to potpisao? A naročito to nisu potpisali oni koji su potčinjeni vojnim putem (setimo se da su granice država na mapi istorijski formirane upravo ratovima).
Državu nazivamo stacionarnim banditom jer se po svojoj suštini ne razlikuje od mafijaškog „pokrića“. Ona pokušava da nametne svoj monopol na nasilje na određenoj teritoriji. A porezi su samo legalizovan danak za to da vas jednostavno ne bace u kavez.
Naravno, za mnoge je spoznaja ove činjenice kao onaj trenutak u detinjstvu kada saznaju da Deda Mraz ne postoji, samo sto puta bolnije. Navikli smo da verujemo u dobroćutnost i brižnost države. Ali razumeti istinu je neophodno, jer tek skidanjem ružičastih naočara možemo početi da postavljamo prava pitanja. S kog razloga se neko meša u moj privatni život? Zašto grupa birokrata odlučuje šta smem da gledam na internetu, s kim da trgujem i koliko mog novca da uzmu za „važne projekte“ (tj. beskonačno prelepljivanje pločnika, palate ili još jedan krvavi obračun sa susednim SB)?!
Nedavni slučaj preuzimanja vlasti u Avganistanu od strane pokreta „Talibani“ samo još jednom potvrđuje teoriju stacionarnog bandita, prema kojoj države ne nastaju zahvaljujući mitskom društvenom ugovoru, već zato što nomadski banditi odluče da se naselje i pređu sa neregularnih pljački na stabilno nametanje danaka (ili oporezivanje) i potčinjivanje ljudi. Čak i najliberalnije i najdemokratskije države i dalje nastavljaju ovu tradiciju, jer i u njihovom slučaju pojedinac nema pravo da se ne pokori redovima i poreskim stopama ustaljenim odozgo – neslaganje sa tim se kažnjava nasiljem, baš kao i u slučaju bandita koji je napao nenaoružanu i bespomoćnu žrtvu. I čak pružanje određenih društveno korisnih usluga od strane države ne menja suštinu – to je isto što i takozvano „kroševanje“ (zaštita), u kojem ili pristajete da plaćate banditima za određenu zaštitu, ili će oni napasti vas.
Ali još je važno primetiti to da je legitimitet konkretne grupacije na svetskoj sceni, odnosno njeno priznanje kao države od strane drugih država, isključivo pitanje pobede i preuzimanja vlasti. Još juče talibansko-teroriste neke države su danas već spremne da priznaju, i čak se vode razgovori o saradnji, uključujući i ruske državne strukture na nivou Ministarstva spoljnih poslova. Na isti način su u svoje vreme bili priznati banditi boljševici, nakon što su preuzeli vlast, dok su odjednom predstavnici prethodne, carske vlasti postali banditi.
Pobednika priznaju i sa njim uvek razgovaraju, čak i ako je on još juče bio ludi bandit. I to je jedino, a ne neki „društveni ugovor“, što razlikuje „legitimnu“ i priznatu političku silu od „nelegitimnog“ bandita-teroriste. Ali sama suština ostaje ista.
Davno vas nismo obradovali novim videima Libertarian Band-a! Današnji video završava drugi deo ciklusa o libertarijanstvu. U prvom smo počeli sa tim da je država zakazala, a zatim smo pričali o tome kako libertarijanci različitim putevima pokušavaju da je izbace. U drugom delu smo pojašnjavali različite termine i koncepte koji su popularni među libertijancima. I evo se vratili smo onome od čega smo počeli, pričamo o tome šta predstavlja država, svim njenim prednostima, manama i skrivenim zamkama.
U trećem delu našeg dugog ciklusa počećemo sa objašnjavanjem kako je upereno i kako funkcioniše društvo bez države.
Komentarisala sam kolumnu Bitarha o promovisanju libertarijanizma kroz teoriju stacionarnog bandite u smislu da je to u velikoj meri kucanje na otvorena vrata: banditska suština države brzo je priznata od strane bilo kog sagovornika, a zatim počinju razmatranja o manjem zlu. Konkretno, u Rusiji je popularna tema pozivanja na iskustvo devedesetih godina prošlog veka, kada je vladala dominacija nomadskih bandita.
Sva tri uslova stabilnosti anarhije prema Hiršlejferu u Rusiji devedesetih nisu bila ispunjena, što znači da libertarijanizma devedesetih nije bilo.
Na to sam primorana da konstatujem da Bitarh ponovo kuca na otvorena vrata, i da nema govora o tome da je u devedesetim bilo libertarijanizma, osim ako, naravno, ne raspravljate sa trolom. Reč je o tome da za promovisanje libertarijanizma kroz teoriju stacionarnog bandite treba izneti argumente kako, ukidanjem stacionarnog bandite, sprečiti dominaciju nomadskih.
Zanimljiva je i kritika Vladimira Zolotoreva, koji sasvim opravdano ukazuje na to da je: stacionarni bandita opasniji od nomadskog, jer je u stanju da društvu nanese daleko veću štetu, a pritom doprinosi tome da društvo ne ostane bez snage za borbu protiv bilo kakvih bandita. On ne piše direktno, ali iz ove premise proizilazi da je povratak u eru nomadskih bandita za društvo prihvatljiva cena za uništenje stacionarnog bandite, iako bi, po dobrom, trebalo birati ne između stacionarnog i nomadskog bandite, već između prisustva bandite i njegovog odsustva.
Dakle, izgleda da smo se dogovorili: bandita nam ne treba, hajde da ga iskorenimo, potrebno je obezbediti balans potencijala nasilja u društvu i imaćemo stabilnu anarhiju. Ali tada se od čitaoca sa nadimkom Holon Sinergijski pojavila kritika predloženih mehanizama doktrine obuzdavanja (tekst je stigao privatnim kanalima, objavljujem ga u Telegrafu, koji nastupa kao neutralna platforma).
Tekst je veoma dugačak i složen za percepciju, pa dajem kratku eksplikaciju:
1. Kao što proizilazi iz Mazarinog članka o doktrini odvraćanja, čiji sam prevod nedavno objavila, faktor percepcije je veoma važan za uspešno odvraćanje. Protivnik mora da razume da kada potencijalna žrtva viče da će mu „izvući oko kroz guicu“ ako napravi još jedan korak, žrtva je zaista spremna da realizuje svoje pretnje, jer je ućorena u ugao i nema nikakav izlaz osim otpakivanja svojih arsenala za izvlačenje očiju kroz guvice. Pri tome, sam potencijalni agresor nikako ne sme biti stavljen u tako bezizlazan položaj u kojem mu ne preostaje ništa drugo nego da rizikuje oko i napravi korak napred. Ali što uspešnije ovakva doktrina bude realizovana, to će pretnje češće biti blef – jednostavno iz razloga uštede. 2. Država takođe sprovodi doktrinu odvraćanja u odnosu na predstavnike društva koji žele njen uništenje. Jedan od najpouzdanijih načina za nju je da uzme društvo kao taoca. Svaki član društva mora da razume da će od bilo kakvih pretnji ili, bože brani, stvarnih radnji protiv predstavnika države, gore biti samo uslovnom Voronežu. Tako je država izmislila koncept ekstremizma, i sada su za svako zatezanje šrafa krivi ekstremisti, upravo kako bi se društvo od njih zaštitilo svim tim merama bezbednosti. Retke uspešne akcije protiv države samo potvrđuju da ekstremizam nije izmišljotina i da su državne mere bezbednosti opravdane. 3. Pokusaji da se za borbu protiv predstavnika države nude sve tehnološki naprednije oružja poput mikrodronova i uberizacije nasilja, dovešće do toga da će država sa ogromnim zadovoljstvom početi da štiti građane od mikrodronova i uber-nasilja, a za to će biti potrebne već potpuno totalitarne metode kontrole svih aspekata života. U ekstremu, ova trka u naoružanju dovodi do toga da svima postaje dostupno oružje sudnjeg dana, i tada – grob, grob, groblje, peder. 4. Za kraj, daje se istorijski osvrt na srednjovekovnu Saksoniju, u kojoj se uspešno praktikovalo nešto veoma blisko opisanoj konceptu uber-odmazde. Ipak, sistem nije preživeo svoje vreme, kao i svi ostali srednjovekovni elementi panarhije, i ustupio je monopol državi na suđenje i kažnjavanje. Autor predlaže da se razmisli da li je takav ishod bio zakonit.
Glavni zaključak iz svih ovih zamrštenih argumenata bi bio sledeće razmišljanje. Nijedna doktrina nije panaceja. Država je u glavama. To znači da, iako u nizu slučajeva problem države može biti uspešno pojednostavljen odsecanjem naročito neugodnih glava ili pretnjom sličnom dekapitaciji, presudnu važnost ipak imaju sredstva indoktrinacije slobodom. Njih je potrebno birati pojedinačno.
Ne znate odakle da počnete sa promovisanjem libertarijanskih ideja svojoj mami ili prijatelju? Reći ću vam direktno, jer sam sam pokušao i to više puta: ne vredi pričati o prednostima slobodnog tržišta, odsustvu poreza i regulacija. Prvo, vaš sagovornik teško da će išta razumeti. Drugo, sami morate savršeno poznavati teoriju i ne smete praviti greške, jer Google danas svako ima u džepu. Ni o ličnoj slobodi ne treba odmah govoriti, jer stavovi osobe o drogama i kockanju mogu biti potpuno ne-libertarijanski.
Šta onda pričati? Teoriju stationary bandita (TSB). Vaš narativ treba da počne frazom „Država je stationary bandit“. Potrebno je uliti sagovorniku osećaj krivice zbog podrške stationary bandit-u, kao da je on sam saučesnik državnog nasilja i time „potpunog manijaka“. Napravite od njega modernog Nemca koji oseća krivicu ne samo zbog sebe, već i zbog predaka koji su odavno umrli. Struktura „država“ postoji samo u glavi, to je kvazi-religija (to jest, vera u to da ljudi koji pripadaju toj strukturi imaju „legitimno“ pravo da iniciraju nasilje, dok drugima to nije dozvoljeno). Ako će čovek osećati krivicu zbog podrške agresiji, promeniće svoje ponašanje, država će početi da slabi i na kraju će izgubiti teritorijalni monopol, što je i naš cilj.
Ako još niste pročitali našu članak o TSB, savetujem vam da to učinite i da ga dajete na čitanje svima kojima promovišete ideje slobode.
Ipak, sasvim je moguće da će biti efikasnije malo pojednostavljeno, ali emocionalno zasićeno objašnjenje TSB-a:
„Države su organizacije koje su neopravdano prisvojile vrhovnu vlast nad određenom teritorijom putem osvajanja, stavivši njeno stanovništvo u direktnu podređenost sebi. Država nije nastala iz slobode udruživanja, već kroz kršenje principa neagresije.
Vi ne dovodi u pitanje pravo države da ubija, vrši konfiskacije, hapsi. Ako se tim čine ne države, već privatna lica – nazvaćete ih ubicama, lopovima i banditima. Ne vidite li licemerje u tome?
Države su visokoorganizovane kriminalne organizacije, poput bandi koje „štite“ određenu teritoriju, namećući njenim stanovnicima svoje redove, naplaćujući im danak (reketi), i povremeno ratujući sa drugim bandama oko sfera uticaja. Država ima istu osnovu kao i bilo koja kriminalna grupa – nasilno namećanje svojih redova na okupiranoj teritoriji. I danas nema gde da se pobegne od ovih bandi. One su podelile svu Zemlju među sobom.
U čemu se grupa „Islamska država“ suštinski razlikuje od država „Saudijska Arabija“ i „Iran“? Pa zakoni su im otprilike isti. Razlika je samo u tome što ID nije priznata od strane drugih država. Međunarodno priznanje – to je razlika između „legitimne“ bande i „nelegitimne“.
Glavna zamerka banditima je u tome što su oni banditi i oduzimaju putem agresivnog nasilja zemlju ili druga dobra od svojih žrtava. Ti isti banditi potom pišu zakone kako bi stvorili kod okoline osećaj kao da je opljačkano njima pripada po pravu.
Ako su ljudi došli na divlju zemlju i počeli da je nasteljuju – oni su kolonisti.
Ako su došli na zemlju na kojoj su živeli drugi ljudi i oduzeli je od njih silom – oni su banditi.
Ako na svojoj zemlji zadržavaju druge ljude silom – oni su banditi, čak i ako se pozivaju na „zakon“ koji su sami napisali.
Kada budete pričali da je država stacionarni bandit, vrlo je moguće da vam postave jedno od dole navedenih pitanja. Budite spremni da na njih odgovorite.
1) Postoji „društveni ugovor“ između građana i države. Kakav je to bandit, ako se sve ipak dešava uz saglasnost građana?
Ako takav ugovor postoji, pokažite mi tekst! Ustav nije „društveni ugovor“, već jedan od „zakona“ (koji su zapravo naredba, tj. proizvolj stacionarnog bandite), nije uzalud da ga često nazivaju „osnovnim zakonom“. Čak i ako se samo jedna osoba u zemlji nije složila sa tim ustavom, on se nikako ne može smatrati ugovorom (koji, prema definiciji, zahteva dobrovolnu saglasnost svih strana).
2) Ljudi ne protestuju, što znači da im status kvo odgovara. Zar „društveni ugovor“ ne može biti implicitni (neizričit)?
Pretpostavimo da manijak siluje devojku, i ona nije u stanju da mu pruži dostojan otpor. I tada ćete reći da se između njih sve odvijalo „uz obostranu saglasnost“?!
3) Država nije nužno „stacionarni bandit“, jer u istoriji postoje primeri pojave proto-država — formacija sa teritorijalnim monopolom ne putem nasilja (osvajanja), na primer, kao neki polis u staroj Grčkoj?
Takve formacije su zauzimale ukupno ne više od 0,1% površine Zemlje, dok je ostalih 99,9% bilo zauzeto od strane stacionarnih bandita. Čak i ako pretpostavimo da su polis, kao dobrovoljna udruženja, zaista postojali, to ne opravdava moderne države sa prostranim granicama, koje su nastale putem nasilja prema TSB. Ako prihvatimo hipotetičku situaciju da stacionarni banditi nikada ne bi postojali, mi bismo sada imali, recimo, 1% teritorije planete sa dobrovoljnim teritorijalnim monopolom i 99% bez njega sa eksteritorijalnim statusom (kao međunarodni waters). Slažete se, to je mnogo bolje nego 100% planete pod stacionarnim banditima, kakvu imamo sada. Libertarijanizam ne zabranjuje stvaranje dobrovoljnih zajednica i privatnih gradova sa teritorijalnim monopolom, ali to ne bi trebalo da se dešava putem nasilja, i ljudi bi trebalo da zadrže pravo odlaska, a vlasnici — pravo da izvuku svoju zemlju izvan takve jurisdikcije. Takav model, na primer, promoviše Mihail Svetov.
4) U trenutku kada su banditi zauzimali određenu teritoriju, još nije bilo nikakvih zakona koji to zabranjuju, pa shodno tome, kakve zamerke možemo imati na njih?
U trenutku kada su milioni Jevreja slani u gasne komore i spaljivali u pećima Avramca, takođe nije bilo nikakvih zakona koji to zabranjuju — upravo tako su govorili optuženi na Nirnberškom procesu. Kao rezultat, završili su svoj život na petlji oko vrata, kao što priliči svakom manijaku i nasilniku koji odbacuje osnovne principe morala i ne priznaje prirodno pravo svakog čoveka na život.
5) Da, slažem se, ali šta vi nudite zauzvrat? Anarhiju?
Ne možete tek tako i odjednom ukinuti državu. To će dovesti do stvaranja nove i još surovije države koja će već biti otvoreno stacionarni bandit, kao što se obično dešava u situaciji „failed state“. Ali trenutne države se mogu učiniti eksteritorijalnim, sa konkurencijom mnoštva jurisdikcija na istoj teritoriji. Tada će trenutna država postati samo jedna od takvih jurisdikcija (to jest, moći ćete za sebe izabrati drugu jurisdikciju, a da ne odletite na Alfa Centauri, već da ostanete da živite u svojoj kući u Rusiji). Takav sistem se zove panarhija.
6) To će izazvati haos. Bez monopola na nasilje počeće rat svih protiv svih.
Diplomate nekako ne ratuju, niste li primetili? Iako su u eksteritorijalnom statusu (potčinjavaju se zakonima svoje države, a ne one u čijoj se teritoriji nalaze). Možda ljudi ratuju jedni protiv drugih u evropskim gradovima kao što su Bazel i Ženeva, gde granice jurisdikcija prolaze direktno kroz kuće? Ne primećuje se mnogo.
7) Lično mi je komfornije da živim u uobičajenoj državi sa teritorijalnim monopolom, ja sam konzervativac i bojim se naglih promena.
Trenutno bi se mnogi libertarijanci sasvim zadovoljili nemešanjem pristalica države u stvaranje novih jurisdikcija. Ljudi bi rado zauzimali neiskorišćene zemlje, eksperimentisali tamo sa društvenim redom koji je baš njima pogodan, i ne bi odmah napadali prestonice. To je veoma umeren program, od kojeg nikome ne bi trebalo da bude neprijatno. Različite prakse društvenog uređenja na tim teritorijama mogle bi se evolucijski usavršavati i postepeno dolaziti u velike gradove već u zreloj formi, ne izazivajući potrese.
Ali takođe morate savršeno razumeti da, nastupajući protiv takvog modela, direktno inicirate agresiju protiv mirnih ljudi kroz podršku stacionarnom banditima. Ako za vas to što ste manijak ne izaziva grižu savesti, onda budite spremni na okeane krvi, uništenje ekonomije i uobičajenog načina života već u gradu u kojem živite.
8) Odete u drugu zemlju i tamo izgradite svoj Ankapistan.
Zašto ja moram negde da odlazim?! Volim svoju zemlju i mrzim stacionarnog bandita koji je silom zauzeo teritoriju i smatra je, i sve što se na njoj nalazi, svojom svojinom. Ali, može li se legitimnim vlasnikom bilo čega smatrati subjekt koji je tu stvar nabavio upotrebom nasilja? Na primer, pljačkaš koji vam je otima telefon na ulici? Prema svim principima prava — definitivno ne!
Komentar Ankap-tjan
Svako ima svoje iskustvo sa oflajn propovedima, nekima je lakše da se pozovu na teoriju stacionarnog bandite, i ovaj tekst je za njih. Moja praksa pokazuje da ljudi ionako obično razumeju da je država stacionarni bandit, ali za njih to znači da je on „svoj“ i da je već prihranjen. A ako se on ukloni, ponovo će se javeljiti nomadski bandite, kao devedesetih, i praviti bezumlje. Dakle, sagovorniku treba tražiti individualni pristup, prethodno utvrdivši čega se on plaši.
Zdravo, odvojite minut vremena, i ispričat ću vam kako je stacionarni bandit razapao našeg Gospoda Isusa, inače, srećan mu rođendan!
Dugo se smatralo da je država prirodno, pa čak i božanski dat stanje društva. Potom su se koreni države počeli izvoditi iz nekog mifičkog društvenog ugovora, ili iz nepromenljivih zakona ekonomskog razvoja. Međutim, savremeni istorijski i antropološki podaci pokazuju da su sve ili gotovo sve države rezultat osvajanja mirovnog bezdržavnog društva od strane spoljnog neprijatelja – obično to su relativno mali broj nomadskih razbojnika kojima je prijalo ne samo da izvrše uspešan upad, već i da uspostave svoju stalnu vlast nad osvojenim društvom. To je takozvana teorija stacionarnog banditije, koju je predložio ekonomista Mansur Olson.
Stare preddržavne prakse interakcije u društvu nisu nigde nestale, one i dalje funkcionišu i savršeno su kompatibilne sa savremenim visokim tehnologijama. Ukidanje države će samo osloboditi ljude, i da bi dalje vodili slobodan miran život, oni jednostavno ne treba da pokušavaju ponovo da uspostave režim političke vlasti.
Uvod
O poreklu države je mnogo raspravljano i smmišljeno je nekoliko duhovitih teorija povodom toga. Pre nego što izložim jednu od njih, želim da razumem cilj takvih proučavanja.
Zašto je uopšte potrebna teorija nastanka države? To je jednostavno pitanje. Teorija je potrebna da bi se na njoj zasnjavili sopstveni postupci i da bi se novi činjenice posmatrale iz njenih pozicija. Ali da bi postupci zasnovani na teoriji bili uspešni, teorija mora biti funkcionalna. Funkcionalna teorija je, prvo, sposobna da objasni postojeće činjenice ne gorje od drugih teorija. Drugo, ona mora da objasni niz činjenica koje se ne uklapaju u ranije kreirane teorije, inače čemu je uopšte smisao smmišljati je, ako su se i stare služile svrsi. Treće, teorija se može koristiti za predviđanje novih činjenica. Ako su činjenice predviđene teorijom zaista uspele da se utvrde, to je težak dokaz u korist toga da je teorija funkcionalna.
Božansko pravo
Najstarija i najuglednija teorija nastanka države bila je teorija božanskog prava, prema kojoj je lice koje je postajalo na čelu države to činilo božanskom voljom. Takođe, to lice je samo moglo biti bog. Teorija je savršeno odgovarala tadašnjim prevladavajućiim uverenjima o tome da bogovi uopšte odlučuju o sudbinama ljudi: zaključujući čisto logički, vladare je u tom slučaju trebalo proglašavati ili konkurentima bogovima ili izvršiocima njihove volje. Teorija je imala taj nedostatak što je objašnjavala samo prošlost, a nije predviđala nove činjenice. Svaka uzurpacija vlasti u okviru božanske teorije ispostavljala se kao potpuno neočekivana, i potom je moralo da se traži trag providnosti već na čelu novog vladara. Takođe, ovoj teoriji je odlučujuće neodgovarao model raspodele ovlašćenja svojstven poljskim demokratijama.
Radi čega se ova teorija aktivno propagovala? Radi smanjenja troškova za suzbijanje otpora ljudi vladarevoj vlasti. Sa božanskim autoritetom je teško raspravljati ako božanstvo odgovara ne samo za figuru vladara, već i, recimo, za prinos. Ipak, slično je moglo postati i nepogodnost za vladare, jer su neuspehi u poljoprivredi ispadali dokaz božanske kazne i znak da vladara treba svrgnuti.
Društveni ugovor
Sledeća teorija porekla države bila je teorija društvenog ugovora. Navodno, u prirodnom stanju postoji rat svih protiv svih, i da bi se taj rat prekinuo, uspostavlja se neka vlast koja uređuje nasilje. Razumljivo je da čak ni očevi osnivači teorije nisu direktno tvrdili da su se ljudi okupili na livadi i dogovorili da osnove državu. Govorilo se samo o tome da se ljudi prema državi ponašaju kao da su se dogovorili o njenom osnivanju.
Ova teorija je objašnjavala kako one države koje je objašnjavala teorija božanskog prava, tako i poljske demokratije, Rimsku republiku i slično. Logična posledica teorije društvenog ugovora bila je razmatranje da, ako su ljudi jednom već uspostavili neki oblik vlasti, ništa ih ne sprečava da to ponove čim ih trenutni oblik više ne zadovoljava. U eksplicitnom obliku ova posledica se nalazi u Deklaraciji nezavisnosti SAD, a i uopšte, SAD su postale jasan primer praktične primene teorije društvenog ugovora.
Ozbiljna mana teorije je u tome što se ona zasniva na prilično upitnoj tvrdnji o ratu svih protiv svih kao neizbežnoj atributu prirodnog stanja. Istraživanja antropologa pokazala su da ova tvrdnja ne odgovara stvarnosti, i da odnosima kooperacije u ljudskim zajednicama prethodi pojavljivanje odnosa moći. Na taj način, sama tvrdnja o dobrovoljnoj prirodi institucije kao što je država ispostavlja se kao neopravdana – nimalo manje neopravdana od tvrdnje o božanskom pravu kraljeva na presto.
Klasna teorija
Klasna teorija
uzima u obzir predstave o antropologiji
19. veka i jedan od pravaca političke ekonomije
tog istog vremena. Teorija ukazuje na to da
država nastaje kao neizbežna
posledica ekonomskog razdvajanja,
koja je, sa svoje strane,
neizbežna posledica povećanja
produktivnosti rada i, shodno tome,
akumulacije viška. Država u
okvirima klasne teorije predstavlja
instrument ugnjetavanja potčinjenih
klasa od strane vladajuće klase.
Na taj način, prvi put
u istoriji pogleda o mehanizmima
formiranja države ukazuje se
na to da je država principijelno
antagonistična većini
stanovništva i da treba da bude ukinuta.
To je važna prednost klasne teorije,
koja objašnjava mnoštvo uočljivih
činjenica ugnjetavanja ljudi predstavnicima
moći, sa čim se prethodne dve
teorije nisu nosile.
Mana klasne teorije je bila u tome što se ona zasnivala na teoriji vrednosti zasnovanoj na radu, teoriji eksploatacije i sličnim pretpostavkama koje je kasnije ekonomska nauka odbacila. U međuvremenu, ove lažne pretpostavke su diktirale pristalicama klasne teorije takve metode suprotstavljanja državi koje su samo pojačavale njen represivni karakter. Mnoštvo političkih režima osnovanih pristalicama klasne teorije tome ide na svedočanstvo: svi su oni vodili samo do širokih represija među stanovništvom, a obično su se završavali ekonomskim slomom.
Dakle, iako je država zaista neprijatelj sopstvenog naroda, ona nije nastala pomoću ekonomskih radnji, stoga ni put ka ukidanju države ne leži kroz ukidanje prirodnih ekonomskih mehanizama.
Teorija stacionarnog
bandite
Kada je postalo jasno da se država ne formira pomoću ekonomskog ugnjetavanja, već putem čiste sile, još u 20. veku ponuđena je teorija koja je tvrdila da je država nastala iz sukoba između mirnih, naseljena proizvođača i nomada koji su, kao sredstvo povećanja svog blagostanja, preferirali da praktikuju pljačku. Sve dok su naseljeni stanovnici manje-više uspešno pružali otpor upadima, bandit je ostajao nomadski. Čim bi pokazali slabost, nomadi bi ih opterećivali redovnim dankom, a zatim postepeno učvršćivali svoju vlast, uvodeći za pokorjeno stanovništvo takva pravila koja su omogućavala maksimizaciju danka i minimizaciju mogućnosti stanovništva za pobunu. Konkretno, za to se proglašavalo božansko pravo osvajača da vrše svoju vlast nad osvojenima.
Ova teorija je objašnjavala
mnogo istorijskih primera kada je
država nastajala upravo kao rezultat
spoljnog osvajanja, nakon čega su bivši
nomadi postajali nasledna plemićka
klasa u narodu koji je tako nastao.
Takođe, teorija je tvrdila
da je u određenim slučajevima za osvojene
postojanje jednog stacionarnog bandite
isplativije nego situacija u kojoj su
okruženi mnoštvom nomada koji se
ni na koji način ne ograničavaju u nasilju. Tako, poznata predaja
o pozivu Varjaga da uspostave red među Slovenima i da njima potpuno vladaju
odgovara ovom zaključku iz teorije
stacionarnog bandite. U izvesnoj meri
takav mehanizam uslovno dobrovoljnog
prihvatanja države približava se
teoriji društvenog ugovora.
Međutim, iako je mnogima
pasti u ropstvo isplativije nego poginuti,
to ne rehabilitiše vlasnika robova,
jer da njega uopšte nije bilo, ne bi bilo ni
razloga da se bira između smrti i
ropstva, kada je moglo ostati
slobodnim. Dakle, čak i uz
napomenu da je stacionarni
bandit mogao biti isplativiji za mirne
stanovnike od nomadskog (a mogao je i ne biti),
to ni u kom smislu ne
ukazuje na neželjnost potpunog
oslobađanja od bandite.
Velika fikcija
Malo brojni osvajači nisu u stanju da duže vreme zadrže svoju vlast nad osvojenima ako se njihova vlast oslanja samo na pretnju nasiljem. Ili, govoreći rečima Tale rana, bajoneti su dobri za sve osim za jedno: ne mogu se na njima sedeti. Najdugoročniji projekat čisto silnog zadržavanja vlasti u poznatoj nam istoriji ispostavio se Lakedemon, poznatiji po imenu svog glavnog grada, Sparte. Građani Sparte su kolektivno posedovali ilote — stanovnike oblasti Ellade koje su osvojili — tokom otprilike petsto godina. Do kraja tog perioda, spartijati su se fizički jednostavno istribali, i njihova država je prestala da postoji.
Tako je, da bi stacionarni bandit zadržao svoju dominaciju nad osvojenima duže vreme, bilo neophodno da njegovo vladanje se ne zasniva samo na strahu od nasilja, već i u izvesnoj meri na saglasnosti upravljanih (ponovo pozdrav teoriji društvenog ugovora). U različitim slučajevima, ta saglasnost je osiguravana različitim sredstvima, ali su osvajači obično, radi dobijanja takve saglasnosti, postepeno delili svoju vlast. To je širilo njihovu socijalnu bazu. Vrhunac razvoja ovog mehanizma mogu nazvati moderne socijaldemokratije. Ekonomista Frederik Bastija nazvao je takvu državu velikom fikcijom u kojoj svi pokušavaju da žive na račun svih. Ugnećenih i ugnjetaljači su se pomešali do stepena neprepoznatljivosti, niko ne može tačno da kaže koliko plaća državi, a koliko od nje dobija — drugim rečima, moderna država postaje slična nekoj svojevrsnoj sadomasohističkoj orgiji, gde čak i oni koji ne osećaju posebno zadovoljstvo, moraju da ga simuliraju kako ne bi opterećivali ostale učesnike, jer su takva pravila igre.
Šta činiti?
Pre svega, potrebno je
prestati da se pretvaramo da uživamo
u orgiji. Nasilje u svrhu
ostvarivanja dobiti nije samo nemoralno,
već i neisplativo. Nivo proizvodnih
sila (pozdrav klasnoj teoriji!) je već sada
porastao toliko da mirna saradnja
obezbeđuje mnogo brže i
stabilnije povećanje blagostanja
nego pljačka. Može se nastaviti podržavati
takva pravila igre, u kojima će ti država
silom obezbediti preferencije na
račun drugih, ali će ti država isto tako
obezbediti preferencije drugima na
račun tebe. Saradnja se ispostavlja
isplativijom i predvidljivijom, a tržišna
konkurencija sigurnija od rata, čak i ako si
jači od konkurenata.
A kada prestanete da se oslanjate na državu, sigurno ćete osetiti želju da prestanete da delite svoje resurse sa banditom. Za to postoji mnoštvo recepata koji rade u mnogim pojedinačnim slučajevima, a vaša kreativna misao će vam, naravno, omogućiti da odaberete načine koji su aktuelni baš za vas.
Konačno, vaši nagoni da se oslobodite države biće mnogo efikasniji ako ih podrže drugi. Zato je u vašem interesu da u umovima sejete nepoverenje prema banditima i da ismevate spremnost da ih bez pogovora izdržavate.
Svako ko izbegava porez postaje vaš saveznik. Svako ko je oduzeo malo imovine od države i uzeo je sebi je vaš potencijalni saveznik, jer on oslabljuje državu, što znači da i vi možete sebi nešto da otmete. Država je stacionarni bandit, a vi ste mobilni, zato je pravo vreme da postanete upravo onaj nomad koji je odlično prilagođen da ruši takve stacionarne konstrukcije. Tako ćete pokrenuti istoriju po spiralu (pozdrav dijalektičkom materijalizmu!) i izvesti čovečanstvo na novi nivo razvoja.
