ili
tišina ne znači slaganje
Bitarkova kolumna
Predstavljanje o tome da je država proizvod društvenog ugovora je važan faktor legitimacije države, zbog čega se etatisti svim silama drže ove teorije, uprkos tome što, recimo, teorija stacionarnog bandita objašnjava stvarnost znatno preciznije. Bandit se zaista ponaša kao bandit, a društveni ugovor niko nikada nije video očima i niko ne može da predloži njegov tekst.
Možda ste čuli za nedavno usvojene zakone protiv seksualnog nasilja u nekoliko evropskih zemalja, poznate kao „Ne znači ne“. Njihova poenta je u tome da se seksualnim zlostavljanjem (nasiljem) sada smatra ne samo vršenje „razvratnih radnji“ uz aktivni fizički otpor žrtve (kada ona ulaže svu moguću snagu da se odbrani), već pri bilo kakvom otporu, kada ona nedvosmisleno daje do znanja da želi da ode. U okruženju ruskih korisnika društvenih mreža, ovi zakoni su prihvaćeni dvosmisleno i uglavnom su korišćeni kao povod da se još jednom podruguje „Gejropi“ koja je izgubila sve tradicionalne vrednosti. Ipak, u ovim zakonima postoji zdrav razum. Svaku kritiku treba usmeriti na države u tim zemljama koje će, kao i uvek, iskriviti suštinu i koristiti ove zakone pristrasno.
Vratimo se na državu. Mislim da bi značajan deo ljudi, verovatno više od polovine, isto tako želeo da kaže državi „ne“. Samo što ni službenici na vlasti nisu ludaci, oni intuitivno razumeju teoriju igara i čine sve što je moguće da bilo koji izraz nezadovoljstva pojedinca nosi što veće troškove, dok bi korist od takvog zahteva trebalo da bude nula! Pogledajte, čak i tako sitan zahtev za državu kao što je izgradnja postrojenja za preradu otpada umesto glupog gomilanja smeća na deponijama, ostaje bez odgovora. Vlast razume – ako popustiš u takvoj sitnici, za par godina će zahtevati priznanje prava na stvaranje sopstvenih suverenih jurisdikcija. „Bydlo“ mora jasno da zna da neće dobiti ništa, dok će troškovi biti ogromni (spavati u šatorima pored Šijesa na mrazu i stalno dobijati udarce štapovima – to ipak nije isto što i jednom izaći na piket).
Sa „društvenim ugovorom“ je isto tako — svako čovek savršeno razume da sam može učiniti veoma malo da promeni status kvo (lišavanje države teritorijalnog monopola na upravljanje), a da će, s druge strane, imati problema preko glave ako počne da se protivi. I tako on klimaje glavom statičnom banditima, kao krhka devojka silovatoru, iako ga u duši užasno mrzi!
Zato predlažem ljubiteljima „društvenog ugovora“ da se ne ustručavaju u izražavanju i da govore direktno: „Siluju te, a ti se ne opireš? Onda kakvo je to onda silovanje, ipak je sve potpuno dobrovoljno!“
