Тег: Criticism

Finalni plan milijardera — pregled

Anonim je tražio komentar na video sa kanala Netstalkers o tome kako „poznati super-bogati libertini prave libertarijanizam za sebe i državne čizme za sve ostale“.

Kanal mi je potpuno nepoznat, međutim, javnosti je očigledno poznatiji od mog sopstvenog, s obzirom na to da u trenutku objavljivanja ove objave ima 859 hiljada pratilaca. Posmatrani snimak se sasvim uklapa u tematiku kanala, gde se uglavnom govori o raznim zakulisnim svetskim mehanizmima. Pa, tema je tražena, i želim da razumem kako se ta potražnja eksploatiše u odnosu na libertarijanizam.

Ne želim da analiziram način izlaganja. Pošto to ljudi gledaju, ko sam ja da osporavam tuđe poslovne pristupe. Snimak daje sasvim korektnu faktologiju: o knjizi „Sovereign Individual“, koja je postavila mnoge trenutne trendove; o tome kako se odvijao razvoj teme autonomnih libertarijanskih teritorija, od sistidinga u Andamanskom moru do Prospera i Network School; o tome da se ovom pokretom bave uglavnom predstavnici američke tehnološke i finansijske industrije; i, konačno, o tome da ove iste osobe često pružaju poslovne usluge državi, uprkos svojoj libertarijanskoj retorici. Ah, da, dotaknuta je i tema cosplay-a Rimljanske republike, pa to u SAD-u ide još od Otaca Osnivača, čemu se tu posebno čuditi.

Finalni „punch“ je prilično zabavan: kao da je kapitalizam u svetu već izgrađen i da on onako-tako funkcioniše, ali ne, nalaze se neki buntovnici kojima je dosadno i žele akcije. Na taj način, entuzijaste privatnih čarter gradova priрівnavaju Putinu. I pravilno, dosta je već žvakanja Hitlera koji je svima dosadio, odavno je bilo vreme pronaći novog strašilo. Sada će sve biti priрівnavano Putinu iz svakog razloga, do potpunog razmyvanja predstave o tome po čemu je on zapravo loš, ali uz čvrsto utvrđivanje da je on definitivno užasan, i u to niko nema sumnju, osim ako on sam ne želi da prođe kao literalni Putin.

Snimak me je podstakao na razmišljanje o evoluciji kritike libertarijanske akcije.

Istorijski, prva platforma za kritiku svodi se na to da će libertarijanski naseljenici biti komunalno bespomoćni, da u ankapu neće biti nikoga ko će graditi puteve, i da će ovi ljudi ipak morati da mole državu ako žele normalnu infrastrukturu. O tome postoje tekstovi u vezi sa New Hampshire-om, i otprilike istu poziciju Sperry inkriminiše Cooperthwaite-u dok je uspostavljao poredak u Hong Kongu. U posmatranom snimku ova pozicija se više ne koristi, jer je zastarela.

Druga pozicija sastoji se u tome da bi ankapci, da im se dozvoli, izgradili mračni korporativni sajberpank sa nemilosrdnom eksploatacijom radnika i naplatom svakog daha. High tech low life, i sve to. To se opet ilustruje Sperry-jevim člankom o Hong Kongu, igrom BioShock, pa je ta pozicija jednostavno veoma zastupljena u masovnom diskursu. Snimak o finalnom planu milijardera nagoveštava to, ali, naravno, ne ilustruje realnim primerima.

Šta se dešava kada ankapci zaista osnuju neko naselje i počnu da uspostavljaju svoja pravila? Njima sve krene odlično. Dobije se običan miran život gde su ljudi zauzeti svojim poslovima. Ali onda obavezno dođe država i sruši sve do temelja, jer gde je sajberpank, šta nam to pokazujete, gde je ugnjetavanje, jeste li vi ovde libertarijanci ili ste izašli u šetnju? Sada ćemo vam mi pokazati ugnjetavanje.

Tako, treća zamerka čarter gradovima je to gde se ovi gubitnici uopšte guraju, ionako će doći veliki stric, srušiti taj zamak u pesku i poslati sve da rintaju u kamenolom. Baš nešto od autonomnog naselja koje ne može da se suprotstavi čak ni ratnoj mornarici. Autor snimka blago označava ovu poziciju, ali ne ulazi dublje, jer je njegov zadatak da kritikuje ne državu, već one koji žele da izbegnu njen zagrljaj.

Zato se kasnije on razmanjuje kritikujući libertarijance već iz četvrte strane: pogledajte, libertarijanci su izvukli zaključke iz svojih ranih pokušaja i sada sve češće govore sa državama iz pozicije snage. Za to oni jednostavno privlače na svoju stranu drugu državu. A da bi je privukli na svoju stranu, pružaju joj usluge u pravilnoj organizaciji ugnjetavanja. Zašto baš u toj sferi? Zato što su upravo te usluge državi potrebne, ona ih kupuje.

Dakle, sada kritika libertarijanskih autonomnih struktura ide linijom licemerja. Kao da za sebe uspostavljaju jedan poredak, a državama pomažu da uspostave sasvim drugi. Pa, dobro. Tu smo sada.

Koji bi trebalo da bude sledeći korak? Mislim da je prilično očigledan. Neko sledeće libertarijansko naselje zaista će uspeti da se odbrani bez žalbi državnim sudovima i bez obraćanja drugim državama — već jednostavno sopstvenim snagama. Šta će tada inkriminisati libertarijancima? Pa, takvu vrstu kritike prilično verodostojno opisao je Rozov u Meganezijskom ciklusu. Osnivači privatnih autonomnih naselja biće optuženi za ratne zločine, amoralnost, prećupurivanje talenata, finansiranje ekstremističkih organizacija i tako dalje. Zajedničko za ove optužbe je jedno — to je „small dick energy“. Bes iz nemoći. Sanjam da doživim tu fazu, naravno)

Ne samo libertarijanizam

Ankap-chan

Konačno sam našao vremena da analiziram poslednji opsežni tekst moje omiljene kanadske mačke-devojke po imenu Kulak – o licemerju, nedoslednosti i štetnosti libertarianske ideologije za slobodno društvo.

Iako je Kulak iz Kanade, njena interesovanja u vezi sa libertarianizmom potpuno su fokusirana na SAD. Prvo priznaje da je ranije bila libertarijanka, potrošila je mnogo vremena na upoznavanje sa ekonomskom i pravnom teorijom, i na kraju se razočarala u ovu ideologiju. To nije naročito originalan put. Postoji mnogo prigovora libertarianskim teoretičarima zbog neplodnosti njihovog učenja: direktni zaključci iz libertarianske ideologije zahtevaju hitan ulazak u rat protiv države, sve dok poslednji mejnstrim ekonomista ne bude obešen na crevima poslednjeg političara, međutim libertarianski teoretičar samo slegne ramenima i kaže, teorija vam je izložena, sada idite da operišete zube i spavajte, i ne smejte prekršiti NAP.

Kulak površno prolazi kroz taj momenat, ali prava strast se budi u njoj kada počinje da pregleda ko su zapravo ti pevači tržišta i slobode, osnivači libertarianizma. A to je gotovo u potpunosti univerzitetsko profesorstvo, koje nikada nije imalo posla sa slobodnim tržištem, već su se u velikoj meri probili zahvaljujući svom jevrejskom poreklu. Jedini izuzetak je ruska Jevrejka Ajn Rend, za koju Kulak smatra da je zaista izvanredan književni talenat, koji se probio na slobodnom tržištu zahvaljujući svojim sposobnostima, i koja je stvorila veoma samobitan književni žanr distopijske BDSM fantastike, podigavši svoj „Atlas…“ do nivoa takvih remek-dela kao što su „Žistina…“ markiza de Sada i „Tarnsmeni Gore“ Džona Normana.

Među američkim libertarijancima široko je rasprostranjeno mišljenje da su Očevi Osnivači SAD bili protolibertarijanci i da su upravo na tim principima stvarali republiku. Kulak se pita kako se desilo da savremeni libertarijanci ne čitaju dela pobednika, kombinujući Sema Adamsa sa Patrikom Henrijem i polirajući to Džordžom Vašingtonom, već umesto toga daju prednost gubitnicima kao što je Mizes, koji su pobegli iz Evrope kada je tamo malo zapalilo, i čije se borbeno iskustvo svodilo na obavezno služenje vojske u Prvom svetskom ratu. Kakva je svrha učiti od gubitnika ako se mogu uzeti lekcije od onih koji su zaista nešto postigli u životu? Istina, dalje Kulak kaže: a upravo su ti pobednici, koji su osnovali američku republiku, zauzvrat učili od takvih titanov kao što su Fukidid (bio je strateg Atinjana u Peloponeskom ratu, sproveo neuspešnu operaciju, smenjen je sa funkcije i proteran), Ksenofont (proslavio se opisom povlačenja kroz neprijateljsku teritoriju nakon izgubljene bitke) i Makijaveli (opadao političar čija su uputstva potpuno ignorisala savremenici) – stoga čitajte klasičnu književnost, jer ona sadrži svo koncentrisano iskustvo pobednika.

Ključna ideja članka je da je libertarianizam ispražnjena kosmopolitska ideologija koja de facto podržava država, jer skreće pasionarnu mladž od revolucija ka neplodnim razmišljanjima o tome kako će funkcionisati sudovi u ankapu. I poredi se sa onim što oni tamo u Americi nazivaju goy-slop, odnosno surrogat, koji se prodaje pod vidom nekada iskreno popularnog dostojnog proizvoda. To znači da sadašnji libertarianizam ima isti odnos prema pogledu Očeva Osnivača kao što meso od soje ima prema junećem mesu.

Naravno, Kulak iskreno napominje da bi normalan libertarijanac trebalo da bude autista, i on će sam za sebe osmisliti baš takvu verziju libertarianizma koja će ga potpuno zadovoljiti, a za sve ostalo će tvrditi da je to pogrešan libertarianizam, sklonite taj smeć. Kao autor sopstvene samobite verzije učenja u potpunosti se potpisujem pod ovom napomenom. Ali dalje Kulak tvrdi da prvo dođete do moći, i tek tada vaša ideologija počinje da triumfuje, a ne obrnuto. To znači da sam trebalo manje da se odvlačim od projekta Montelibero zbog pisanja knjige, kao rezultat toga je projekat više mrtav nego živ, a knjigu niko naročito ne čita.

U Rusiji postoji svoja mačka-devojka koja podjednako neprijatno prolazi kroz libertarianizam, suprotstavljajući mu izvorni američki patriotizam, i njeno ime je Rodion Belkovič. Naravno, Belkovič nije Sem Adams, lično ne ratuje protiv imperije i ne gradi republiku, ograničavajući se na retoriku, ali to je upravo taj isti prigovor koji se može uputiti i samoj Kulak, i meni, i, recimo, Bitarku.

U suštini, svi mi ovde, u internet publicistici, malo se razlikujemo od AI agenata iz mog prethodnog članka: u osnovi naše aktivnosti leži jezički model, i koliko god radikalno pisali, to će ipak biti samo reči. Naterati AI agenta da prestane da prlja usta i počne da deluje – netrivijalan je zadatak. Naterati pravog mesnog čoveka, koji poseduje punu subjektnost, da prestane da prlja usta i počne da deluje – zadatak je redom teži, jer on naslućuje moguće sankcije, nije mu strano желание za preživljavanjem, i najviše bi ga pogodilo da nestane a da ne vidi čak ni prve korake ka realizaciji svojih ideja, što je veoma verovatan scenario.

Ipak, svet je danas takav da može naterati svakog čoveka da veoma brzo pređe sa reči na dela, dovoljno je samo nekoliko kilograma eksploziva s neba u susedno dvorište. A čovek deluje u skladu sa svojim idejama. Tako da od tog momenta idejni prtljag čoveka postaje zaista važan za svet. Odaberite taj prtljag unapred. Ne ograničavajte ga samo na goy-slop.

Danas kao ilustracija neće biti nikakav neuro-slop, samo slika pripreme normalnih mesnih burgera sa današnjeg piknika povodom 8. marta

O jednom prigovoru protiv panarhije

Ovde je Georgij Friman izneo zanimljivo zapažanje u vezi sa panarhijom:

Problem panarhije kao optimalnog svetskog uređenja, po mom mišljenju, leži u oblasti ljudske psihologije. Očekivano je da će liberalne jurisdikcije biti ekonomski uspešnije, materijalno zamožnije od socijalističkih jurisdikcija. I obavezno će se desiti ono što se već dešavalo u svetu sa zatvorenim supdruštvima poput Jevreja. Neuspešne, siromašne eksteritorijalne jurisdikcije će obavezno optužiti bogate liberalne jurisdikcije za sopstveni neuspeh: da „parazitiraju na nama“, „oplemenili su nas“, „žive na हमारी račun“. I to će neizbežno dovesti do iracionalnih konflikata, ratova i pogroma. I, na kraju, do uništenja instituta ECU i panarhije kao ideje.

Zaista, na primeru ove pretpostavke vidimo zanimljiv fenomen ljudske psihologije. Odgovor na izraženu zabrinutost već se nalazi u samom opisu te zabrinutosti, ali se ignoriše. „Ako ljudi budu šetali ulicama, lepo obučeni i šaljući sve u pičku materinu, brzo će se suočiti sa nasiljem upućenim njima, stoga će institut šetanja ulicama ubrzo biti uništen kao ideja“. Ali pa može i da se ne šalje svako u pičku materinu.

Slično tome, poštovani G. Friman predlaže da obratimo pažnju na jadnu sudbinu zatvorenih eksteritorijalnih supdruštava i odmah predviđa istu sudbinu otvorenim supdruštvima. Liberalna eksteritorijalna jurisdikcija nije tajni klub sa sedam stepenova posvećenja, već jednostavno klijenti sudova i ostale pravne infrastrukture koji rade prema liberalnim normama, a to je poštovanje slobode i privatne svojine. Bilo koji klijent komunističke jurisdikcije može ući u liberalnu jurisdikciju, ako, naravno, gospoda komunisti pustu ga, dodelivši mu deo zajedničke komunističke svojine koji mu pripada. A ako ga ne puste, pretpostavljam da pritužbe neće biti upućene liberalima.

Problem koji je opisao G. Friman sasvim je karakterističan za imućna teritorijalna zajednice sa razvijenom redistribucijom u korist siromašnih: siromašni iz nekog razloga teže da prodru na teritorije takvih zajednica, a oni koji su već prodreli, iz nekog razloga naglo prestaju da vole migrante i zahtevaju zatvaranje granica. Naravno, nakon zatvaranja granica, takva teritorijalna zajednica počinje da bude doživljena od strane mnogih okolnih komunista kao formacija koja živi na račun komšija i koja treba biti uništena. Međutim, sve dok u toj teritorijalnoj zajednici ne postoji prisilna socijalna podrška, u njoj nema ni problema sa migrantima: oni jednostavno jure tamo u nadi da će zaraditi, i mnogima to uspeva.

Kritika Montelibera od bitkoinera

Na kanalu Hype Coin News objavljen je podkast na koji su dva bitkojnera želela da pozovu našeg Soza iz Montelibera, kako bi im ispričao o Monteliberu. Ali momci nisu uzeli u obzir crnogorsko polako – Soz je zakasnio, i ceo podkast je prošao bez njega. U rezultatu je ispao razgovor osobe koja zna nešto o Monteliberu sa osobom koja ne zna ništa, ali pokušava da razume.

Glavno pitanje koje je mučilo sagovornike tokom većeg dela podkasta bilo je: „zašto koriste neki shitcoin, kako se već zvao, Stellar, kada postoji normalni pravoslavni Bitkoin?“

Na ovo pitanje imam dva odgovora.

Prvi je upotrebljivost (usability). Na primer, ja ne mogu da dam link do objave sa kanala Hype Coin News, kao ni do samog kanala – jer je zatvoren. Kako se na njega prijaviti – bog zna, ja sam se nekada davno nekako prijavila, više se ne sećam kako (zato jednostavno objavljujem podkast direktno ovde). Približno ista situacija je i sa pokušajima upravljanja tokenima na Bitkoin sidechain-u Liquid. Da, MTL fond ima tamo Bitkoin subfond, ali sve što sam uspela tamo da uradim je da kupim L-MTL tokene za Bitkoine i s vremena na vreme u ručnom režimu „gurnem“ glavnog Bitkoin gurua kako bi mi u ručnom režimu prebacio dividende na Lightning novčanik. To nije punokrvna tokenomika, već više neka rezervacija za Bitkoin maksimaliste.

Ali ako se postavi cilj, može se napisati custom novčanik (u podkastu se priča o takvom pokušaju) sa pristojnom upotreblivosti, i prvi odgovor bi postao nebitan. Zato sam pripremila drugi odgovor, fundamentalniji.

U čemu naši Bitkojneri vide glavnu prednost Bitkoina kao platforme za tokenomiku? U tome što, izdavanjem tokena, dokazivo zamrzavate Bitkoine kao kolateral. Ali ako bi investicioni fond zamrzavao sve prilive, ispadlo bi da on investira u Bitkoin, i samo u njega. Međutim, MTL fond mora da investira novac u onaj ili drugi biznis. Tako će njegovi tokeni na kraju biti obezbeđeni ne početnim nošiocem vrednosti prenetim u fond, već obavezama. Nije bitno šta je bilo na ulazu. Neko je kupovao MTL tokene za Bitkoine, neko za rublje, neko čak i za bogom dane Lumene. Većina tih sredstava je potom pretvorena u evre, i za te evre su izvršene kupovine na spoljnom tržištu. A u bilansu fonda su se pojavili zapisi o tome koje je aktive stekao. Preciznije – tokeni stečenih aktiva fonda. Fond nema ni jedan evro – ni na bankovnim računima, ni u kešu – jer se takve entitete ne mogu staviti u blockchain. Zato on ima tokenizovane evre (trezor fonda je obavezan da ih zameni za keš na prvi zahtev, a to su već konkretni ljudi, i njih se može angažovati onoliko koliko je potrebno). Plus tokenizovani biznisi koji donose dividende. Plus tokenizovane investicije za koje postoji nada da će im cena rasti – na primer, zemlja ili onaj isti Bitkoin.

Kada bismo koristili tokenomiku zasnovanu na Bitkoin sidechain-u, dobili bismo apsurd. Zamrznem svoj Bitkoin u sidechain-u i dobijem MTL token. Zatim fond, da bi investirao sredstva, mora da pronađe nekoga ko će prihvatiti taj zamrznuti Bitkoin u sidechain-u i dati evre za njega. A gde da se nađe taj čovek?

Jasno je da bi Bitkojneri želeli da vide nešto poput projekta Bitcoin Beach, gde postoji velika lokalna ekonomija, i gde svi u okviru te ekonomije vode evidenciju i obračune u Bitkoinu. Treba zemlja – kupiš za Bitkoine. Treba traktor – kupiš za Bitkoine. Treba platiti poreze glupoj državi – platiš Bitkoinima.

Da, u takvom svetu tokenomika može biti zasnovana na Bitkoinu. Šta nam je smetalo da uradimo nešto slično? Pa ništa, samo što je to potpuno paralelan zadatak. Kada franšiza Bitcoin Beach dođe u Crnu Goru, moći ćemo da se uklopimo u nju. Ali za sada nam je lakše koristiti drugo rešenje, jeftinije i jednostavnije.

Tokenomika je perpendikularna u odnosu na Bitkoin. Bitkoin je o mogućnosti čuvanja i prenosa vrednosti bez poverenja. Tokenomika je o mogućnosti monetizacije poverenja. Jedno drugome ne smeta.

Za kraj predlažem da osvežite pamćenje sa par mojih tekstova o tokenomici: deo 1, deo 2.

Antikrajinski post, update

Prethodna objava izazvala je niz kritika. Kako one ne bi ostale neodgovorene, ne ispravljam tu objavu, već iznosim dopunu.

Kao prvo, pogrešila sam i umesto Zelenskog objavila drugog čoveka u radnim odelima, nekog šefa Nikolajevske ODA Vitalija Kima. Želim dugovečnost ovom vlasniku veselih čarapa! Sebi želim malo više pažnje prilikom razmatranja slika, iako razumem da je to teško ostvarivo.

Kao drugo, citirali su mi norme zakona na osnovu kojih je vršena podela oružja. One podrazumevaju pokazivanje pasoša, upis u redove teritorialne odbrane, neke druge formalnosti i, što je najodvratnije, obavezu pod pretnjom krivičnog gonjenja da se primljeno državno imovinsko dobro vrati u roku od deset dana nakon ukidanja ratnog stanja. Mislim da će jadnost ovih normi biti više nego potpuno poništena njihovim neispunjavanjem. Gotovo sigurno će lavlji deo izdatog oružja na kraju, prema dokumentaciji, biti tragično izgubljen u borbi – otprilike isto kao što lovačke puške imaju zapanjujuću tendenciju da, prema dokumentima, potonu tokom lova na patke.

Antiukrajinska objava

Kako su objavljivane serije objava usmerenih protiv države RF, oko četrdeset ljudi se odjavilo sa mog telegram kanala, a sada nameravam da pogoršam situaciju, proći se i po državi Ukrajini.

U Ukrajini traje Veliki otadžbinski rat. Nacionalni duh je jak, a džavelin-i brzi; samo još zona bezletenja i okupatori bi bili uništeni za nedelju dana, a bez nje će se zadatak razvući do leta, ako, naravno, ne odigra ulogu faktor tabakere. Država toliko veruje svojim građanima da im deli bojno oružje bez ikakvih dokumenata i zvanično je proglasila da ubistvo ruskih vojnika od strane privatnih lica nije krivično delo. Kao da kažu: partizanite, blagosilimo vas. U zemlju masovno dolaze strani dobrovoljci, jer je lov na čoveka najuzbudljiviji od svih lovova, o čemu smo mnogo čitali kod klasika. Na kraju svega, ukrajinska vlada dobija ozbiljne količine pomoći, ne samo u oružju i humanitarnim teretima, već i u novcu.

Postavlja se pitanje, kog đavola u Ukrajini i dalje postoji vojni poziv? Kog đavola muškarcima do 60 godina ne dozvoljavaju da napuste zemlju? Prvo, to je seksizam (pa, to sam tako, lagano prošla kroz aktuelne teme). Drugo, to je direktno državno robovlasništvo. Treće, to je jednostavno neefikasno. Ako je muškarac već stigao do granice, on sigurno nema nameru da se bori. Namerava da odvede svoju porodicu na sigurno mesto, a tamo, na tom sigurnom mestu, on barem više neće biti teret za ukrajinski državni sistem socijalne zaštite, neće uvećati statistiku gubitaka civilnog stanovništva, neće se vrteti ispred ruskih ambasada sa ukrajinskom zastavom – a potom, ko zna, možda će se čak i vratiti da se pridruži ratu – ali već dobrovoljno. To je sasvim verovatno, naročito s obzirom na činjenicu da Ukrajina može veoma velikodušno da plaća vojnicima, dok izbeglice mogu računati samo na sopstvene ušteđevine i pomoć lokalne rusko-ukrajinske dijaspore.

Postavlja se pitanje, kog đavola je Ukrajina uopšte zadržala graničare i naročito carinnike na zapadnoj granici? Zar država nema gde da smesti ljude? Zar država želi, u uslovima ekstremnog naprezanja snaga građanskog društva, da ometa slobodno kretanje robe? Zar je država potpuno poludela? Carinu je trebalo u celom sastavu poslati na front prvog dana rata, da tamo i poginu u celom sastavu. Ili barem ih otpustiti, ako već moramo biti blagi.

Kratko rečeno, veoma sam daleko od divljenja postupcima trenutnog ukrajinskog rukovodstva. Oni bi mogli da uništavaju Putinove okupatore ne manje efikasno, a da pritom ne tiraju sopstveni narod. To bi za svet bio daleko značajniji moralni primer nego što je držanje automatske puške od strane predsednika na njegovom radnom mestu. Eto, Lukašenko se takođe pozirao sa automatima, pravi vitez.

Ah, kada bi ljudi bili dobri kao dabrovi!

Imam u svojim pretplatama jedan sićušan, ali simpatičan kanal, uglavnom o praktičnom agorizmu, ali ga ponekad povuče da razmišlja i o apstraktnim stvarima. I evo da je pre neki dan iznenada započeo seriju objava o Bitarkovoj teoriji preuređenja čovečanstva na bazi mehanizma inhibicije nasilja. Naravno, nisam mogla da prođem pored toga, sačekala sam da se serija završi i sada je preporučujem vama, zajedno sa kanalom.

Evo ovom objavom ona počinje, i dalje možete čitati mnogo objava skoro jednu za drugom sve do ove, finalne. Srećom, one su uglavnom kratke. Meni obično nedostaje strpljenja da se duboko zapuštam u detaljne analize složenih tema, i to rado prepuštam muškarcima, a sama potom usvajam dobijeni proizvod i savetujem ga drugima, ako ga smatram kvalitetnim.

Autor završava značajnom napomenom:

Ostaje otvoreno pitanje „čime bi se spretnije zamenila Lorencova teorija?“. Još uvek razmišljam.

Kritika libertarijanskog pokreta s desne

Umesto običnog pitanja, dobila sam prilično razvijačko razmišljanje, očigledno sa predlogom da ga na neki način prokomentarišem.

Ako ste zaista libertarijanac ili anarhokapitalista, onda morate odustati od progresivnog „Overtonovog prozora“, nakon čega anarhokapitalizam postaje feudalizam, a vi reakcionar. Da zaista imamo anarhokapitalizam, imali bismo smrtnu kaznu za većinu zločina tipičnih za niži sloj, kao i kmetstvo ili ropstvo za lutalice i zdrave siromahe, smrtnu kaznu za sve, ukidanje glasanja, barem za siromašne i glupe, kmetstvo ili neki sličan način da se neutrališu ljudi koji nisu skloni radu.

Većina „libertarijanaca“, budući da je libertarijanizam blizu toga da bude nezakonit, odustala je od libertarijanizma. Sada je to potpuno mrtva doktrina. Veliki nedostatak progresivnog „libertarijanizma“ je egalitarizam. Ljudi nisu jednaki, grupe nisu jednake, reproduktivne uloge nisu jednake.

Viši ljudi treba da vladaju nižim ljudima, inače će niži ljudi stvarati probleme jedni drugima i svojim boljim. Bolji ljudi moraju biti slobodniji. Niži ljudi ne mogu da se nose sa slobodom, njima je potreban nadzor, disciplina i kontrola. Niži ljudi moraju biti znatno manje slobodni. Da bi ljudi imali razlog za štednju i investiranje, oni koji štede i investiraju moraju imati veću političku moć u poređenju sa onima koji to ne čine. Deci su potrebni očevi. Da bi deca imala ocve, očevi moraju imati vlast nad svojim porodicama. Da bi ekonomija funkcionisala, imovina mora biti sigurna. Da bi imovina bila sigurna, oni koji je poseduju moraju imati političku moć nad onima koji je nemaju.

Neprijatelj

Rekla bih da se deo teza u ovom pamfletu podudara sa tezama moskovskog republikanizma po Belkoviču: ljudi nisu jednaki, bolji ljudi moraju imati političku moć, i sve to. Ali ovde je pozicija data čak i više utripirano.

Ne mogu reći da opisano društvo nije održivo. Ovde je opisana sasvim obična gradska aristokratska republika, koja je u različitim oblicima postojala od antike do moderne. Takvo društvo je dovoljno stabilno i istorijski je umiralo, ako ne od spoljnog osvajanja, onda od degenerisanja aristokratije. Šta će, politička moć je otrovn plod, možete ga ubrati da biste sačuvali svoju imovinu, ali brzo otkrijete da je moć odlična za to da ne dozvolite konkurentima da se obogate, a još bolje — za to da pljačkate potčinjene. Aristokratski svet se zatvara u sebe i u najboljem slučaju nakon nekoliko generacija otkrije da je svima dosadio i da više nikome nije potreban.

Da li je u savremenom svetu moguće održati društvo koje je kulturno slično opisanom, ali bez političke moći? Meni se to čini sumnjivim. Kao minimum, porodice koje se oslanjaju na dominaciju glave porodice jedva preživljavaju u svetu u kojem postoji mnoštvo dobro plaćenih radnih mesta za žene. Druga stvar je da, ako niko nema političku moć (odnosno pravo da oduzme tuđu imovinu pod izgovorom realizacije društveno važnih projekata), imovina ostaje u relativnoj sigurnosti, a to je zapravo ono što vama treba.

A šta uraditi sa brojnim ološem, lenjim, onima koji ne znaju za odgovornost i žive samo za danas? Neka se druže. Uz trenutni nivo produktivnosti rada, oni će sasvim moći sebi priuštiti da rade minimum, bez većeg napora, i biće im dovoljno za život. Zašto brinuti o tim downshifterima? Oni neće moći nikoga da opljačkaju niti nikoga da svrgnu. Pa, tiho će umirati od predoziranja u pedesetoj — čemu vi to treba da bude briga? Za čoveka bez ušteđevine to neće biti tako loš izlaz.

Ukratko, da biste ponovo stvorili društvo o kojem sanjate za sebe, više ne morate grubo pritiskati bezidejnu masu, i ona vas takođe neće pritiskati. Možete odahnuti.

Pa zašto vam uopšte trebaju ovi ljudi kao kmetovi?

Kritika „Mehanike slobode“

Moj čitalac Sergej Soltis diskutovao je sa svojim poznanikom o svojim anarho-kapitalističkim uverenjima i povremeno se pozivao na Fridmanovu Mehaniku slobode. To je završilo tako što je sagovornik počeo da čita knjigu, uspeo da savlada otprilike polovinu i izneo veoma detaljan osvrt, koji vam i nudim na uvid, jer je veoma karakterističan.

Iz ovog osvrta se vidi da je knjiga čitana isprekidano i da čitalac očigledno nije razumeo neke ekonomske termine korišćene u tekstu. Posebno je stradao termin kao što je javno dobro. Čitalac smatra da je ključna reč u terminu „dobro“, dok je dobro samo neka vrednost, nije važno koja, a da je ključna definicija „javno“, nasuprot „privatnom dobru“, i označava sasvim konkretnu vrstu dobara koja poseduje niz karakterističnih svojstava.

Znači li to da je čitalac idiot i da se bori sa slamnim lutkama? Ne, on je pametan i dobrovoljan socijaldemokrata koji veoma ceni životni komfor, spreman je mnogo da radi za njega i mnogo da plaća, ali nije saglasan da duboko ulazi u rad ekonomije jer je stručnjak u drugoj oblasti. Tako da su za njega oproštivi potpuni nedostatak predstave o teoriji firme, školi javnog izbora i sličnim stvarima.

Primer onoga što potpuno inteligentna osoba nije uspela da razume Mehaniku slobode, pokazuje nedostatke knjige. Ona je duga i nedovršena, nije dovoljno duboko obrađivana od izdanja do izdanja, te se stoga često poziva na već neaktuelnu stvarnost SAD iz sredine prošlog veka, i nije dovoljno stroga u pogledu korišćenja konceptualnog aparata.

Možda se previše pozivam na Fridmana. To je stvar ukusa. Sviđa mi se njegov jezik i karakterističan humor, nije mi previše teško da prihvatim njegov sistem definicija, iako često primenjujem nešto drugačiju terminologiju za sebe. Takođe, jednostavno obojica razmišljamo otprilike u istoj paradigmi ekonomskog pristupa pravnim pitanjima.

Možda bi ipak trebalo da napišem sopstveni rad o ankapu. Jasniji i sažetiji. Moderniji. Zasnovan na stvarnosti koja je razumljivija ruskojezičnom čitaocu. Svetov je pretio da će nešto takvo stvoriti, ali ne žuri. Ne znam. Nisam sigurna da ću imati dovoljno talenta i upornosti. U svakom slučaju, prvo ću ipak završiti Fridmanovo izdanje. Za to ću imati dovoljno talenta i upornosti.

Izvinite što je objava izašla više u formatu bloga. Jednostavno stojim na pragu značajnih promena u životu, i to me navodi na veoma promišljen ton.

Koliko ima gluposti u Netesovom ciklusu o greškama libertarijanizma, i kako na to odgovarati?

Danila

Reč je o ovom ciklusu od tri članka: Libertarijanci su skupili ramena, Sovjetsko društvo nije 1984 i Rasipnost korporacija u 21. veku.

Ramena

§1. Opisuje se Šumpeterova koncepcija preduzetničke funkcije i Hajekova koncepcija rasutaog znanja, kao i problemi koji nastaju u planiranoj ekonomiji koja je lišena pristupa tom znanju, budući da je ono sadržano u tržišnim cenama. Sve je prilično korektno, sa različitim zabavnim primerima iz života SSSR-a.

§2. Opisuje se Mizesov kalkulacioni argument, prema kojem u odsustvu tržišnih cena planarsko telo mora da ih određuje proizvoljno, što dovodi do toga da se resursi raspoređuju neoptimalno, tako da planirana ekonomija ispada rasipna i gubi u odnosu na tržišnu. Kao delimičan odgovor na pitanje kako je SSSR uspeo da opstane 70 godina, navodi se to što je imao priliku da „pogleda“ neke tržišne cene kod kapitalističkih suseda. Ni prema ovom pasusu nema zamerki.

§3. A ovde autor s jedne strane pokazuje da lavlji deo inovacija nastaje u malim startapima, ali s druge strane kaže da svetom već davno ne vladaju sitni trgovci već korporacije, te da je stoga klasični liberalizam san libertarijanaca. Prežalite, kaže on, i vratite se u stvarni svet iz svog omiljenog 18. veka. U suštini, navedeni činjenice su sasvim korektne, ali je nejasno autorov patos: to što današnja ekonomija nije u potpunosti tržišna, ne znači da je takvo stanje optimalno ili bar neizbežno. Jednostavno je takva kakva je sada.

1984

§4. Ovde autor ukazuje na to da i Mizesov argument kalkulacije i Hajekov argument o rasutom znanju zanemaruju empiriju. Pošto nije izgrađena svetska planirana ekonomija, ne može se proveriti da ona nije u stanju da vodi ekonomsku kalkulaciju. Pošto je sovjetska ekonomija sadržala neke oblike tržišta, a nije bila potpuno planirana, opet se ne može proveriti da planirana ekonomija nije sposobna da uzima u obzir to isto rasuto znanje. Ukratko, neproverljivost argumenata o nemogućnosti izgradnje planirane ekonomije potvrđuje se time što niko nikada nije uspeo da izgradi čistu planiranu ekonomiju. Rekla bih da je apsurdnost (dobro, recimo blaže – paradoksalnost) takve argumentacije prilično očigledna.

S druge strane, navodi se da su i Hajek u Putu ka ropstvu i Orvel u 1984 očigledno preterali sa pesimističnošću prognoza, jer neefikasnost totalitarnog društva brzo počinje da zahteva minimalno tržišno podmazivanje, i tek uz njegovo prisustvo ova planska mašinerija nekako uspeva da se kreće napred. Ponovo, kritika deluje čudno. Hajek kaže: ako budete dosledni u svom ludilu, ishod će biti ovakav. Dalje, Netesov tvrdi: pogledajte, sovjetsko društvo nije bilo dovoljno dosledno u svom ludilu, znači, Hajek je pogrešio. Pa, tako nekako…

§5. Ovde se kaže da je Hajek tvrdio: u sistemu centralizovanog planiranja svi planovi se spuštaju odozgo od strane jednog vođe. A to nije tačno: za izradu planova su izgrađene ogromne, glomazne strukture koje rade veoma loše, i ti planovi se ne izvršavaju kako treba. Razumljivo je da empirijski podaci treba da se donekle razlikuju od teorijskih: Sovjetski Savez nije bio idealan sistem centralizovanog planiranja, jer je takav idealan sistem prosto nedostižan, kao što je nedostižna apsolutna nula.

Ali, suštinski, autor je u pravu: Put ka ropstvu nije detaljan opis ni konkretnog SSSR-a, niti čak socijalizma kao sistema. To je samo politički pamflet, upozorenje britanskom društvu da ne igra previše igrice sa laburistima. Za proučavanje socijalizma, Hajekova knjiga je previše površan nivo; ako nekoga zanima, postoji mnoštvo uglednih sovjetologa, sa kojima autor predlaže da se upoznate.

Pohlepna pratilja

§6. Ovde autor prvo predlaže libertarijancima da se oslobode praksologija. Zatim počinje da raspravlja o tome da korporacija nije neki jedinstveni i nedeljivi preduzetnik, već mnoštvo ljudi, od kojih svaki deluje u sopstvenom ličnom interesu, koji nipošto ne mora da se poklapa sa nekim spekulativnim interesima korporacije kao celine ili čak njenog rukovodstva. Pita se: zašto uopšte treba odbaciti praksologiju ako se ona baš bavi razmatranjem pojedinačnih ljudskih interesa koji su mnogo širi od ekonomije?

Takođe se navodi da na korporaciju isto tako deluje Mizesov argument kalkulacije, koji se odnosi na nemogućnost ekonomskog obračuna u planiranoj ekonomiji. To jest, što je transferno određivanje cena unutar korporacije više odvojeno od tržišta, to se lošije raspoređuju resursi unutar nje. Dalje se pominju pozitivni i negativni efekti obima, koje je Mizes samo usput dodirnuo. Pa da, nije samo Mizes, u oblasti teorije firme je mnogo radio Ronald Koos, i pristalice AEŠ mogu savršeno da koriste njegove konstrukcije, one se uklapaju u opštu ekonomsku teoriju i ne krše principe praksologije.

Dalje u ovom prilično dugom pasusu idu razmišljanja o tome da efikasnost korporacije postaje još niža kada ona stigne do državnog hranilišta, dok se Mizesu zameraju što ignoriše tu okolnost. Ovde je samo mesto čudu, jer je čitav šesti deo Ljudskog delanja posvećen različitim izobličenjima koja vlada može uneti u ekonomsku aktivnost.

§7. Ovde, uz pozivanje na Uertu de Sotou, idu objašnjenja zašto superkompjuteri nisu sposobni da spasu plansku ekonomiju, a zatim ostaje u vazduhu pitanje šta sprečava da se isti argumenti primene na TNC. Pa, ništa ne sprečava. Centralizacija ima svoje troškove, decentralizacija svoje.

§8. Ovde autor ponavlja niz teza iz prethodnih pasusa, a takođe pominje da je Džozef Salerno dokazao: tržišne cene prenose preduzetnicima pouzdan signal samo pri proksimalnoj ravnoteži. On to koristi kao argument da je Hajek zastareo, a sa njim i cela AEŠ. Ali Salerno je takođe predstavnik AEŠ, tako da mi ovde vidimo razvijajuću školu, a ne mrtvu dogmu, pa što da ne?

§9. U zaključku Netesov nabraja razloge zbog kojih je, po njegovom mišljenju, naglo širenje uticaja ruskojezičkog libertarijanskog pokreta u poslednje vreme ozbiljno usporilo. Ovaj skup deluje kao niz slučajnih činjenica koje su upale u vidno polje autora, i služi meni lično kao upozorenje da ne radim isto, jer to spolja izgleda veoma smešno. Tamo se, bukvalno, kao razlozi za kraj zlatnog doba libertarijanstva u Rusiji navode izlazak feljtona sa 13 hiljada čitanja (prvi put sam za njega saznala iz Netesovog članka), slab nastup Usanova u debatama sa Vatoadminom i neuspeh Zelenskih reformi. A gde je moja prednovogodišnja depresija? I ja sam uticala na izbledjavanje interesovanja za libertarijanstvo u Rusiji!

Po mom mišljenju, problem je pre svega u tome što su skoro svi niski plodovi ubrane, a dalje, ako se želi nastaviti sa širenjem svoje ideologije istim tempom, potrebno je tražiti nove načine. Drugi problem su, nesumnjivo, covid ograničenja koja su potpuno odsekla sferu oflajn agitacije. Treći je nedavni raskol libertarijanske zajednice. Ipak, poslednja okolnost, naprotiv, može pružiti nove tačke rasta zahvaljujući jačanju konkurencije za nove umove.