Тег: agresija

Agresija i testosteron

Voluntarist, Bitarh

Manifestacije agresije kod mužjaka životinja i kod muškaraca vrlo često se povezuju sa polnim hormonom testosteronom. Tako, smanjenju nivoa testosterona trebalo bi da sledi i smanjenje agresivnosti, a povećanju njegovog nivoa – ekstremno visoka agresivnost. Naravno, agresija je povezana sa testosteronom, ali je ne može svesti isključivo na rad jednog hormona izolovano od ostatka neurofiziologije. U suprotnom, može se doći do određenih zabluda, na primer te da ako je visok nivo testosterona kod nekih muškaraca prirodan, onda je i nasilno ponašanje takođe apsolutno prirodno. Takođe, ovakav pogled protivreči konceptu inhibitora nasilja, prema kojem kod mnogih vrsta, pa čak i kod čoveka, postoje urođeni kočnice intraspecifične agresije.

Za početak setimo se da se inhibitor nasilja povezuje sa serotoninergičkim sistemom, i da aktivacija određenih serotoninskih receptora (1A i 1B) može potisnuti napadačku agresiju, bez uticaja na odbrambenu agresiju i druge oblike ponašanja. Ali kako testosteron može uticati na ovaj efekat? Kao što pokazuje jedno istraživanje, takav uticaj jednostavno ne postoji. Testosteronska aktivacija agresije i serotoninska inhibicija agresije rade nezavisno jedna od druge, što znači da proagresivni efekat testosterona ne consiste u potiskivanju serotoninjske funkcije. A uticaj serotonina na agresiju izazvanu testosteronom, po svemu sudeći, odvija se paralelnim inhibitornim putem. Pretpostavlja se da se ovaj uticaj dešava u oblastima mozga kao što su medijalno telo amigdale, hipotalamus, prefrontalni korteks i transparentna pregrada (septalna oblast), gde se istovremeno nalaze i receptori polnih hormona i serotoninergički nervni završeci.

Takav uticaj serotonina je neophodan za obuzdavanje agresije, kako ona ne bi prestala da bude adaptivno i funkcionalno ponašanje. Ovo se poklapa sa teorijom inhibitora nasilja, prema kojoj određene unutrašnje kočnice agresije sprečavaju njen prelazak u nasilje sa nanošenjem štete pripadnicima sopstvene vrste. I pošto testosteron ne narušava rad ovih kočnica, on ne može biti uzrok neinhibirane agresije. Naravno, testosteron povećava agresivnost, ali u normalnim okolnostima samo u okvirima prirodnih inhibitornih granica.

Razlika između agresije i nasilja na primeru igrača američkog fudbala i policajaca

Voluntarist, Bitarh

Agresivna osećanja i ponašanje su prirodni deo ljudske prirode. Ali ova prirodnost agresije često se, i potpuno pogrešno, percipira kao sposobnost za njeno bezgranično ispoljavanje, pa sve do nasilnog čina kao što je ubistvo. A iz takve pogrešne interpretacije prirode agresije izvlači se zaključak o nemogućnosti iskorenjivanja nasilja iz ljudskog ponašanja, jer bi bez toga čovek postao „bežvoljno povrće“, nesposobno za mnoge vrste aktivnosti koje od njega zahtevaju agresivnost. Međutim, ova apsurdna zamena pojmova može se lako opovrgnuti jednim praktičnim primerom – statistikom domaćeg nasilja u porodicama igrača američkog fudbala i policajaca.

Ako smatrate agresivnost neophodnom komponentom mnogih vrsta ljudskih aktivnosti i socijalne komunikacije, onda se složite da je američki fudbal prilično agresivan sport, za učešće u kojem čovek bez te komponente nikako ne može proći. Zašto je ona neophodna policajcima, mislim da ne treba ni objašnjavati. Ali između igrača i policajaca postoji jedna kategorička razlika. Kako pokazuje američka statistika domaćeg nasilja, u porodicama policajaca njegov nivo je do 4 puta veći od nacionalnog proseka. U isto vreme, u porodicama igrača ono se javlja skoro 2 puta ređe od proseka.

Zašto je to tako? Dok igrači jednostavno treba da postignu dobre sportske rezultate, neposredni zadatak policajca je da vrši nasilne napade na druge ljude, koji često sami nisu počinili nikakvo nasilje, već su samo optuženi za kršenje određenih državnih zakona i „ zločine bez žrtve“. Očigledno je da će prva profesija možda privlačiti one koji jasno demonstiraju svoju agresivnost, ali su i dalje nenasilni ljudi, kod kojih je ona ograničena i pod inhibicionom kontrolom. Druga profesija će češće privlačiti upravo nasilne ljude, jer njihove službene dužnosti zahtevaju nasilje.

Na primeru ove dve profesije možemo jasno videti u čemu je razlika između funkcionalne agresije koja je pod inhibicionom kontrolom i patološkog nasilja koje je izmaklo kontroli. Prvo je apsolutno dovoljno čoveku za obavljanje bilo koje aktivnosti, pod uslovom da ta aktivnost ne sastoji od vršenja samog nasilja. Čovek neće postati neko „bežvoljno povrće“ ako bude njegova agresivnost ograničena. Zapravo, ona je prirodno ograničena kod ogromne većine ljudi, koji nikada ne bi mogli namerno naneti ozbiljnu štetu nekome, a naročito ne ubiti, osećajući snažno odbojnost prema tome. Zbog toga će nazivanje sposobnosti za vršenje nasilja kao osobine važne za mnoge vrste ljudskih aktivnosti biti jednostavno apsurdna zamena pojmova.

Pitanje instinkata i refleksa u ljudskoj agresiji

Voluntarist, Bitarh

Prilično ustaljeno mišljenje postalo je to da čoveku nije svojstveno nikakvo instinktivno ponašanje. Ponekad se čak i instinkti visoko razvijenih životinja (naročito primata) dovode u pitanje. Prioritet im se daje u vidu grubog zadovoljenja neposrednih potreba, dok se za svo ostalo ponašanje tvrdi da je isključivo socijalne prirode. Polazeći sa takve pozicije, kritici je izložena i ideja da su čoveku svojstvene urođene predispozicije u pogledu socijalnog ponašanja, na primer neka sklonost kako ka nasilnom, tako i ka nenasilnom ponašanju. Na taj način, ponašanje čoveka je isključivo proizvod vaspitanja i okruženja, osim ako nije reč o nekim patologijama koje je medicina već opisala. Ili čak i ako pojedinac ima neke urođene predispozicije, one se veoma lako mogu „prepisati“ vaspitanjem.

Da bi se razumelo da li su čoveku svojstveni instinkti ili ne, potrebno je dati definiciju samom pojmu instinkta, kao i još jednom sličnom pojmu – refleksu. Instinktom se naziva skup složenih naslednih i unapred postavljenih činova ponašanja, dok se refleksom naziva standardna reakcija na nadražaj. Odmah se može uočiti da se razlika između instinkta i refleksa svodi na složenost strukture ovih pojava, bez sprovođenja neke jasne granice. To može dovesti do određene zabune u proučavanju pitanja urođenih bihevioralnih predispozicija. Uostalom, ako se instinkti smatraju nepostojećim kod čoveka, u postojanju refleksa apsolutno niko ne sumnja.

Verovatno se najviše kritikovanim može nazvati majčinski instinkt. Međutim, neosporiv je činiti da se privrženost između majke i deteta ipak, po pravilu, javi. Istraživanja jasno pokazuju da se kod majke tokom iznošenja i dojenja deteta luči oksitocin – hormon koji igra važnu ulogu u ovom procesu. Ipak, istraživači se slažu da se to ne može nazvati instinktom.

U isto vreme, iz nekog razloga, instinktom se jasno naziva urođeni strah čoveka pred određenim pretnjama sa kojima se susretao tokom svoje evolucije. Na primer, istraživanje je pokazalo da je strah od zmija i paukova svojstven deci uzrasta od 6 meseci. U celini, koncept efekta nadmoći pretnje, koji objašnjava sposobnost čoveka da brzo reaguje na pretnje u okruženju, govori o pojavljivanju odbrambene reakcije kako na urođene, tako i na iskustvom stečene stimulanse, a ne samo na ove poslednje.

Pređimo sada na temu agresije. Kako tvrde etolozi, suzdržavanje intraspecifične agresije kod životinja, što se izražava, između ostalog, ritualizacijom borbi, ima instinktivnu prirodu. Međutim, model mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka naziva reakciju odbacivanja, koja se još u detinjstvu javlja kod normalno razvijenog pojedinca pri posmatranju signala za pomoć (izraza tuge, straha, bola) sa strane žrtava nasilja, samo bezuslovnim refleksom. Vredi takođe napomenuti da je ovaj mehanizam važan u razvoju empatije, i deca već od 2-3 dana života pokazuju empatički odziv reagujući na plač druge dece reaktivnim plačem, pri čemu je on intenzivniji nego na druge iritirajuće stimulanse.

Znamo da čoveka prvenstveno čini nenasilnim upravo korektno funkcionisanje takvog mehanizma koji izaziva osećaj odbacivanja nasilja, igra važnu ulogu u razvoju empatije, kao i dovodi do razvoja niza važnih uslovljenih refleksa, i tek nakon toga dolazi vaspitanje. Da li je takvo ponašanje instinktivno, ili je to jednostavno refleks? Ne može se precizno reći dok se ne sprovede jasna granica između ovih pojmova. Međutim, ako istraživači ipak nazivaju instinktivnim urođeni strah pred pretnjom koji utiče na regulaciju agresivnog ponašanja, onda zašto se mehanizam inhibicije nasilja ne može nazvati instinktivnim? Tim više što je kod mnogih ljudi on toliko snažno izražen da apsolutno ne dozvoljava vršenje nasilja, barem u njegovim ozbiljnim oblicima.

Etološki pristup definisanju agresije, nasilja i samoodbrane

Libertarian Band je objavio video o etološkom pristupu definisanju pojmova agresije, nasilja i samoodbrane. Etologija kao nauka koja proučava ponašanje životinja, a koja takođe služi kao poveznica između bioloških i socioloških nauka u proučavanju ljudskog ponašanja, predstavlja prilično precizan instrument za rešavanje ovog problema. Etološki pristup nam može dati jasne odgovore o tome šta zapravo treba smatrati agresijom i nasiljem, kao i gde se nalaze granice samoodbrane.

Preporučujem svima da pogledaju ovaj video i podele ga sa drugima, kako bi u budućnosti bilo sve manje zabune u razgovorima o agresiji, nasilju i samoodbrani.

Ah, kada bi ljudi bili dobri kao dabrovi!

Imam u svojim pretplatama jedan sićušan, ali simpatičan kanal, uglavnom o praktičnom agorizmu, ali ga ponekad povuče da razmišlja i o apstraktnim stvarima. I evo da je pre neki dan iznenada započeo seriju objava o Bitarkovoj teoriji preuređenja čovečanstva na bazi mehanizma inhibicije nasilja. Naravno, nisam mogla da prođem pored toga, sačekala sam da se serija završi i sada je preporučujem vama, zajedno sa kanalom.

Evo ovom objavom ona počinje, i dalje možete čitati mnogo objava skoro jednu za drugom sve do ove, finalne. Srećom, one su uglavnom kratke. Meni obično nedostaje strpljenja da se duboko zapuštam u detaljne analize složenih tema, i to rado prepuštam muškarcima, a sama potom usvajam dobijeni proizvod i savetujem ga drugima, ako ga smatram kvalitetnim.

Autor završava značajnom napomenom:

Ostaje otvoreno pitanje „čime bi se spretnije zamenila Lorencova teorija?“. Još uvek razmišljam.

Čovek+ Agresija-

Može li transhumanizam pomoći da se iskorenira agresivno nasilje?

Ancap-tyan, na bazi ideja Bitarka

Problem

Postoji mišljenje da su današnji predloženi načini borbe protiv agresivnog nasilja lečenje simptoma, a ne samog problema. Koja je svrha kažnjavanja za ispoljavanje genetski nasleđivih sklonosti, zar ne bi bilo pouzdanije popraviti gene?

Da bih odgovorila na ovo pitanje, obratila sam se dva izvora. Prvi je popularno-naučni – predavanje Evgenije Timonove o agresiji. Drugi je već strogo naučni – pregledni članak grupe novosibirskih genetičara „Agresivno ponašanje: genetičko-fiziološki mehanizmi“. Ispod je veoma kratak rezime.

  • Agresija je uzrokovana hormonskom pozadinom. U regulaciji agresije učestvuje nekoliko različitih hormona.
  • Hormoni se luče kao odgovor na promene u organizmu koje se dešavaju pod uticajem kako spoljašnje sredine, tako i unutrašnjih procesa. Tako, agresiju može izazvati nasilje, a može i obična glad.
  • Sklonost ka agresiji se delimično nasleđuje. Takođe se delimično nasleđuje sklonost ka hormonskim patologijama, koje mogu dovesti do nagle promene agresivnosti.
  • Nasleđeni faktori se mogu manifestovati u različitom stepenu pod uticajem okoline, što znači da se sklonost ka agresiji može smanjiti ili razviti odgojem.
  • Agresija je složen bihevioralni kompleks povezan sa drugim manifestacijama karaktera, na primer, istraživačkom aktivnošću, nezavisnošću, spremnošću da se zaštite bližnji.
  • Konkretni geni odgovorni za sklonost ka agresiji nisu izdvojeni. Tim više nisu izdvojeni geni odgovorni za sklonost ka konkretnim vrstama agresije, naročito za sklonost ka iniciranju agresivnog nasilja. Jasno je da postoji više gena, oni se nalaze u različitim hromozomima, i to ne samo polnim.

    • Tokom ljudske istorije primećuje se jasan trend smanjenja intra-specifične agresije. On se može sasvim objasniti klasičnim modelom Konrada Lorenca o tome da što je veća sposobnost predstavnika vrste da uništavaju svoje srodnike, to se brže tokom letalnih sukoba iz populacije ispiru geni odgovorni za sklonost ka intra-specifičnoj agresiji. Sa usvajanjem alata, naoružanost čoveka se naglo povećala, i prirodna selekcija je počela da radi, izbacujući najagresivnije. Međutim, to se dogodilo veoma nedavno prema merama evolucije, zbog čega čovek i dalje ima neproporcionalno mnogo agresije u poređenju sa svojom sposobnošću da ubija druge ljude. To je, zapravo, ono što se tumači kao problem.

    Kakvi bi pristupi njenom rešavanju mogli biti na današnjem nivou tehnološkog razvoja?

    Današnji pristupi

    1. Medicinski. Ako se agresivnost tumači kao bolest, ona se odlično leči takvim barbarskim metodama kao što su lobotomija ili haloperidol. Zajedno sa agresijom leči se i sve ljudsko što je bilo u pacijentu, a to se već malo razlikuje od ubistva, pa je potrebno razvijati individualni pristup svakom pacijentu koristeći pažljivija sredstva. Kompleksno lečenje sa negarantovanim rezultatom svakako ne može da se praktikuje masovno, pa ćemo ovaj pristup ostaviti samo za najizraženije patologije.
    2. Vaspitni. Pošto genetska sklonost ka agresiji može biti oslabljena dobrim vaspitanjem, ima smisla fokusirati se na vaspitanje dece bez primene agresivnog nasilja.. Kao rezultat, dete bez patologija će svoju prirodnu agresivnost usmeriti u tako divne stvari kao što su istraživački rad ili društveni aktivizam. A kod deteta sa patologijom, ona će barem biti ispoljena u oslabljenom obliku.
    3. Polna selekcija. Ovo sredstvo smanjenja agresije u populaciji već prilično dobro funkcioniše. Ako za potencijalnog partnera podvici učinjeni radi osvajanja nisu toliko važni kao ljubaznost i briga, onda nosioci gena sa niskom agresivnošću dobijaju više šansi da dobiju potomstvo – nakon čega agresivne jedinke odlaze da troše život i sasvim se snalaze bez razmnožavanja.
    4. Ubrzanje prirodne selekcije. Kada u društvu uobičajena pravna praksa postane direktno pucanje u agresore prilikom samoodbrane, geni agresora se isušuju iz populacije radikalnije nego kod polne selekcije. Problem je u tome što je i za primenu letalne samoodbrane potrebna određena sklonost ka agresiji, pa takav pristup dobro funkcioniše u društvima sa brutalnim tradicijama, doprinoseći njihovom brzom civilizovanju – nakon čega njegova efikasnost počinje da opada.

      5. A sada ćemo malo fantazirati kako bismo razumeli šta nam transhumanisti mogu ponuditi.

      Pristupi sutrašnjice

      1. Selekcija embriona. Od fetusa se uzima uzorak DNK, koji se analizira na sklonost ka patološkoj agresiji; u slučaju pozitivnog rezultata analize, trudnoća se prekida. Sa očiglednijim naslednim bolestima poput Daunovog sindroma se tako već sada bori. Ubediti majku da pokuša ponovo začeće je rešiv zadatak, ako u društvu nema previše kulturnih normi koje zabranjuju prekid trudnoće.
      2. Genetička modifikacija kod odraslih. Kreira se virus koji se ubacuje u DNK čoveka i ili isključuje gene odgovorne za sklonost ka agresiji, ili smanjuje njihovu ekspresiju. Sama tehnologija genetičke modifikacije je već stvorena i aktivno se razvija, ali koji tačno geni i na koji način treba da se koriguju, do sada je loše proučavano. Direktno isključivanje gena koji su najočiglednije povezani sa agresijom za sada, u eksperimentima, dovodi do mnoštva neželjenih sporednih patologija. Pored toga, reč je o celom kompleksu gena u različitim hromozomima, a moderne metode nisu u stanju da obezbede tako preciznu i obimnu korekciju. Zato procenjujem perspektive baš ove grane razvoja kao skromne. Ali, ako se uspije usavršiti metodika bar do nivoa današnjih medicinskih načina regulacije agresije, to bi moglo da ih zameni u psihijatriji, kao i da se primenjuje kao sredstvo rehabilitacije kriminalaca umesto idiotizma zatvorskog zatvaranja.
      3. Genetska modifikacija u embrionalnoj fazi. Metoda je ista kao u prethodnoj tački, ali unosi izmene u genom koje će se kasnije nasleđivati. Zadatak je znatno lakši, jer izmene treba uneti bukvalno u jednu ćeliju, a ne obrađivati čitav mozak odrasle osobe. Međutim, dok se prisilna primena korekcije kod odraslih nekako još uvek može opravdati činjenicom da su počinili prekršaje, kod dece se javljaju etički problemi. Pretpostavljam da će uvođenje ovih metoda kasniti u odnosu na prethodnu tačku, uprkos relativnoj jednostavnosti.
      4. Ciborgizacija. Pošto je agresija regulisana hormonskom pozadinom, uopšte nije neophodno posezati u genom ako se može regulisati sama hormonska pozadina. Trenutno se to radi lekovima, ali u perspektivi bi se za to mogli koristiti ugrađeni hormonski regulatori. Teško je reći kojim će pravcem čovečanstvo na kraju krenuti, ali meni se, čisto subjektivno, perspektiva rešenja problema jednostavnim instaliranjem aplikacije na specijalizovani uređaj čini veoma privlačnom, a uz to ova metodika ima minimum etičkih prepreka – i ja bih sa zadovoljstvom nabavila takav uređaj za sebe.

        5. Zaključak

        Pre svega konstatujem da potpuno oslobađanje čovečanstva od agresije, nalik onoj koju je opisao Stanisław Lem, betrizaciji, ne samo da je tehnički neostvarivo na trenutnom nivou mogućnosti, već je i nepoželjno, jer je agresija povezana sa mnoštvom kvaliteta korisnih za čoveka.

        Zapravo, agresija je reakcija na nadražaj, pri kojoj se vrši pokušaj uklanjanja nadražaja. Agresiji se mogu suprotstaviti, prvo, strpljenje, odnosno reakcija na nadražaj pri kojoj se vrši pokušaj prilagođavanja njegovom dejstvu, ne uklanjajući sam nadražaj, a drugo, bežanje, odnosno reakcija na nadražaj pri kojoj se vrši pokušaj izbegavanja dejstva nadražaja. Ako se svo bogatstvo ljudskih reakcija na nadražaje svede samo na strpljenje i bežanje, to mu zatvara ne samo mogućnost samoodbrane, već uopšte i sposobnost uklanjanja prepreka, naročito ako je to povezano sa makar i najmanjim rizikom.

        Postoji nekontrolisana patološka agresija. Obično je povezana sa traumama i bolestima mozga ili ozbiljnim hormonskim poremećajima. Prisilno lečenje takvih oboljenja, u mom poimanju, predstavlja specifičan slučaj samoodbrane, naročito jer se takva agresija obično otkrije kada osoba već krši NAP. Što više rezultat lečenja bude nalik prirodnom nivou agresije, to bolje, ali ako medicinska intervencija izazove nuspojave koje otežavaju život osobe (na primer, ako ona ostane potpuno lišena bilo kakvih manifestacija agresije) – to bi bio neželjeni, ali opravdan rezultat. Takođe, spremna sam da smatram prisustvo sklonosti ka patološkoj agresiji kod fetusa dovoljnim razlogom za abortus ili genetičku korekciju u fazi embrionalnog razvoja – uz postojanje pouzdanih, proverenih metoda dijagnostike i korekcije.

        Što se tiče prirodnog nivoa agresije, on se kod čovečanstva ionako postepeno smanjuje, pri čemu je to poslednjih godina praćeno značajnim smanjenjem nasilnih zločina. Zbog toga mi mere za ubrzavanje tog smanjenja deluju potpuno suvišnim. Nenasilno vaspitanje dece već postaje etička norma. Polna selekcija već radi u korist brižnih partnera, pre nego onih dominantnih. Građansko oružje, uprkos svoj koristi, već deluje pomalo arhaično. Još uvek nije na nivou krinolina i frakova, ali je negde na nivou večernjih haljina i odela sa trodelnim kompletom. Slatko, otmeno, ali neobično.

        I, na kraju, još jednom ću naglasiti da mi se kao optimalno rešenje čini mogućnost proizvoljnog regulisanja sopstvenog hormonskog statusa. Na primer, putem korišćenja implanta. On će, nesumnjivo, biti koristan za suzbijanje izleta agresije, ali sumnjam da ću ga lično koristiti upravo suprotno: u situacijama kada je moj nivo agresije nedovoljan. Na primer, pre nego što upotrebim oružje za samoodbranu. Ili da bih prekinula prokrastinaciju i počela da pišem objavu koju dugo odlažem.

        Nadčovek u svetu udobnog ankap-a

Kako postupiti sa preventivnim merama u uslovima NAP-a?

Razumem da se ovo može regulisati u okviru ugovornih jurisdikcija, ali kako postupati u opštem slučaju? Na primer, ako vidim da osoba izvlači oružje na javnom mestu, mogu li ja pucati prvi, dok još nikome nije naškodio?

Han Solo

Veoma dobro razumem vašu želju da skinete odgovornost sa sebe za izbor najboljeg načina postupanja u ekstremnoj situaciji. Nažalost, to ne funkcioniše tako.

Vidite kako neko izvlači oružje na javnom mestu. Možete i vi izvući oružje i pucati prvi, ili ne možete to da uradite. Ne znate koja će odluka biti ispravna jer ne raspolažete potpunim informacijama o situaciji. Mogu se navesti stvarni primeri iz života kada je osoba izvlačila oružje da bi se zaštitila od napada, ali su prolaznici odlučili da upravo ta osoba napada i pucali u nju. A šta ako ta osoba sama izvlači oružje da bi se zaštitila od nekoga van vašeg vidokruga?

Zato se kao bezbednija praksa smatra da, pre nego što u nekoga pucate, viknete sakramentno „Stoj, pucam!“ – to se radi prvenstveno da bi se obavestili svedoci da niste vi započeli napad i da računate na mirno rešavanje konflikta. To se, inače, uči na kursevima bezbednog rukovanja oružjem, tako da ovde ne otkrivam Ameriku.

Da, svako odlaganje pre pucanja nosi rizik da ne budete prvi koji puca. Ali niko bolje od vas u konkretnoj situaciji neće odlučiti koji je rizik poželjniji: pucati bez upozorenja i odgovarati za to što ste napali, ili upozoriti i primiti metak.

Kako bi ti reagovala?

Danas smo šetali sa sinom, koji ima skoro 4 godine, i nikoga nismo uznemiravali. Sin je stao na putu i počeo da čeprka po ledu. Prošao je dečak od oko 7-10 godina sa roditeljima. Oni su prošli pored nas, ali se dečak odjednom naglo okrenuo, prišao mom sinu i gurnuo ga (ne baš jako – sin je ostao na nogama).

анонимный вопрос

Ne mogu da garantujem da bih u stvarnoj životnoj situaciji reagovala onako kako sada hipotetički smatram ispravnim, jer bi previše toga zavisilo od različitih nebitnih faktora. Koliko bi mi lično taj dečak bio odvratan, koliko su mi roditelji delovali adekvatno, koliko žure i, što je najvažnije, koliko je taj incident bio šokantan za sina.

Što mi je dečak gori, što je ovaj incident bio neprijatniji za sina, što manje žure njegovi roditelji i što deluju razumnije, to je veća verovatnoća da bih situaciju razvijala u pravcu prevencije sličnih gluposti u budućnosti. To jest, skrenula bih im pažnju na tu glupost i zamolila ih da drže dečaka za ruku, pošto se agresivna deca ne šetaju na povocu.

Ako se, pretpostavimo, interakcija planira da bude veoma kratka, onda bih verovatno ograničila na to da napravim strašnu facu i uputim dečaku neki oštar, preteći gest. U idealnom slučaju, dečak bi trebalo brzo da pobegne ili da se trzne i padne na guzv. Zadatak je da agresor bude ponižen bez upotrebe direktne fizičke sile, a nakon toga se može fokusirati na to kako se sin oseća.

Ako je on ogorčen i želeo bi da uzvrati, onda će razgovor biti u duhu „baš smo ga uplašili!“. Ako je više iznenađen i pokušava da razume šta se desilo, onda ćemo razgovarati o tome šta je to bilo (zamisli da te je pas na ulici uplaudao, ne treba ubiti psa, dovoljno je oterati ga). Ako nije pridao mnogo značaja, neka nastavi da se bavi svojim poslovima, dobro je kada čovek ima čvrstu psihu.

Sloboda govora i njene granice

Poziv na ubistvo, da li je to sloboda govora ili ne?
Uvreda, kada nekog nazovem sitnim s ciljem da ga „povredim“…
1. …nisko,
2. … visoko, da li je to sloboda govora?
Ako se bavim maltretiranjem (trawljom) pomoću uvreda, da li je to sloboda govora?

Uopšte, da li je maltretiranje agresija? Ako se čita isti Svetov, on iz nekog razloga smatra da nije.

Kao i obično, za početak ću ukratko definisati pojmove. Agresija je iniciranje konflikta. Konflikt je prisustvo zahteva. Agresivno nasilje je iniciranje konflikta pomoću nasilja. NAP je pravni princip prema kojem niko ne može biti opremljen pravom na nekažnjeno agresivno nasilje. Sloboda govora je pravni princip prema kojem reči nisu kršenje NAP-a. Maltretiranje (trawlja) je javno kidanje vezane životinje čoporom pasa (postoji mnoštvo drugih upotreba reči maltretiranje, ali u prenesenom značenju, kada ljudi maltretiraju druge ljude, odnosi se upravo na taj način maltretiranja). Uvreda – je manipulacija sa ciljem da se uvređeni navede na eskalaciju konflikta, po mogućstvu sve do kršenja NAP-a, kako bi se opravdale dalje, ozbiljnije sankcije protiv uvređenog.

Ako se slažete sa predloženim definicijama, onda bi za vas trebalo da postane dovoljno očigledno da sadržaj bilo kojih reči, bilo da je reč o kleveti, pozivu na ubistvo ili čak nalogu za izvršenje ubistva, prema principu slobode govora, ne krši NAP. Ipak, reči lako mogu predstavljati agresiju, iako ne насиlno, pošto se pomoću reči može inicirati konflikt.

Takođe nije teško videti da pojam maltretiranja nisam definisala jasno, jer to nije pravni, već isključivo polemički termin. Ipak, on izvire iz slike zabave povezane sa kidanjem životinje lišene slobode, i to je prilično važan momenat. Sve dok objekat vaših radnji, izvršenih pomoću verbalnih uvreda, može slobodno da izbegne konflikt jednostavnim prestankom komunikacije, ne bih to nazivala maltretiranjem – nedostaje faktor prisile. Drugim rečima, definišem maltretiranje kao sistematske uvrede u uslovima prisile na komunikaciju, odnosno element agresivnog nasilja u maltretiranju postoji, ali ne u rečima, već upravo u ograničavanju slobode napuštanja zone konflikta.

Dakle, verbalno progonjenje u zatvoru ili u službi vojske je maltretiranje. Slično progonjenje na poslu nije maltretiranje, već samo konflikt. On se može okončati otkazom. Progonjenje u školi je maltretiranje samo u slučaju kada je progonjenom zabranjeno da napusti školu.

Važna stavka. Pravna odgovornost za maltretiranje leži upravo na onome ko ograničava slobodu, a ne na onome ko maltretira. To jest, ne na psima, već na onome ko je vezao medveda za stub. Upravo zato odgovornost za maltretiranje u školi leži na roditeljima, učiteljima i državi: država obavezuje roditelje da detetu obezbede srednje obrazovanje, učitelji primenjuju sankcije detetu zbog samovoljnog napuštanja škole, roditelji detetu uskraćuju pravo na prelazak na kućno učenje. Slično tome, odgovornost za maltretiranje u zatvoru leži na onima koji su sukobljene smestili u jednu ćeliju i zaključali ih tamo, a za maltretiranje u službi vojske – na onima koji su sukobljene pozvali u istu vojnu jedinicu i zabranili napuštanje iste.

Što se tiče Svetova, on se zaista u nekom razgovoru sa Borisom Kagarljskim donekle zapetljao u definicijama „agresije“, „nasilja“, „agresivnog nasilja“ i „samoodbrane“, što je sagovornik iskoristio da ga uhvati, i kao rezultat toga debate su izgubljene, tako da mi pretpostavka da je bio nedovoljno strog u pojmovima već u nekom drugom razgovoru ne deluje neverovatno. Takođe, sam termin „maltretiranje“ nema jasnu definiciju, pa konkretan fenomen koji neko naziva maltretiranjem može kako uključivati agresivno nasilje, tako i biti čista nenasilna agresija. Štaviše, jedna strana u konfliktu može nazvati maltretiranjem ponašanje druge strane koje ne sadrži ni nasilje, ni čak agresiju. Na primer, neko loše obavlja svoj posao, dobija kritiku povodom postojećih nedostataka i gubi bonus. Zar to nije povod da se pozicionira kao žrtva maltretiranja?

Kršenje NAP-a je pre svega ne psi, već lanac.