Тег: agresija

Agresija i testosteron

Voluntarist, Bitarh

Manifestacije agresije kod mužjaka životinja i kod muškaraca vrlo često se povezuju sa polnim hormonom testosteronom. Tako, smanjenju nivoa testosterona trebalo bi da sledi i smanjenje agresivnosti, a povećanju njegovog nivoa – ekstremno visoka agresivnost. Naravno, agresija je povezana sa testosteronom, ali je ne može svesti isključivo na rad jednog hormona izolovano od ostatka neurofiziologije. U suprotnom, može se doći do određenih zabluda, na primer te da ako je visok nivo testosterona kod nekih muškaraca prirodan, onda je i nasilno ponašanje takođe apsolutno prirodno. Takođe, ovakav pogled protivreči konceptu inhibitora nasilja, prema kojem kod mnogih vrsta, pa čak i kod čoveka, postoje urođeni kočnice intraspecifične agresije.

Za početak setimo se da se inhibitor nasilja povezuje sa serotoninergičkim sistemom, i da aktivacija određenih serotoninskih receptora (1A i 1B) može potisnuti napadačku agresiju, bez uticaja na odbrambenu agresiju i druge oblike ponašanja. Ali kako testosteron može uticati na ovaj efekat? Kao što pokazuje jedno istraživanje, takav uticaj jednostavno ne postoji. Testosteronska aktivacija agresije i serotoninska inhibicija agresije rade nezavisno jedna od druge, što znači da proagresivni efekat testosterona ne consiste u potiskivanju serotoninjske funkcije. A uticaj serotonina na agresiju izazvanu testosteronom, po svemu sudeći, odvija se paralelnim inhibitornim putem. Pretpostavlja se da se ovaj uticaj dešava u oblastima mozga kao što su medijalno telo amigdale, hipotalamus, prefrontalni korteks i transparentna pregrada (septalna oblast), gde se istovremeno nalaze i receptori polnih hormona i serotoninergički nervni završeci.

Takav uticaj serotonina je neophodan za obuzdavanje agresije, kako ona ne bi prestala da bude adaptivno i funkcionalno ponašanje. Ovo se poklapa sa teorijom inhibitora nasilja, prema kojoj određene unutrašnje kočnice agresije sprečavaju njen prelazak u nasilje sa nanošenjem štete pripadnicima sopstvene vrste. I pošto testosteron ne narušava rad ovih kočnica, on ne može biti uzrok neinhibirane agresije. Naravno, testosteron povećava agresivnost, ali u normalnim okolnostima samo u okvirima prirodnih inhibitornih granica.

Razlika između agresije i nasilja na primeru igrača američkog fudbala i policajaca

Voluntarist, Bitarh

Agresivna osećanja i ponašanje su prirodni deo ljudske prirode. Ali ova prirodnost agresije često se, i potpuno pogrešno, percipira kao sposobnost za njeno bezgranično ispoljavanje, pa sve do nasilnog čina kao što je ubistvo. A iz takve pogrešne interpretacije prirode agresije izvlači se zaključak o nemogućnosti iskorenjivanja nasilja iz ljudskog ponašanja, jer bi bez toga čovek postao „bežvoljno povrće“, nesposobno za mnoge vrste aktivnosti koje od njega zahtevaju agresivnost. Međutim, ova apsurdna zamena pojmova može se lako opovrgnuti jednim praktičnim primerom – statistikom domaćeg nasilja u porodicama igrača američkog fudbala i policajaca.

Ako smatrate agresivnost neophodnom komponentom mnogih vrsta ljudskih aktivnosti i socijalne komunikacije, onda se složite da je američki fudbal prilično agresivan sport, za učešće u kojem čovek bez te komponente nikako ne može proći. Zašto je ona neophodna policajcima, mislim da ne treba ni objašnjavati. Ali između igrača i policajaca postoji jedna kategorička razlika. Kako pokazuje američka statistika domaćeg nasilja, u porodicama policajaca njegov nivo je do 4 puta veći od nacionalnog proseka. U isto vreme, u porodicama igrača ono se javlja skoro 2 puta ređe od proseka.

Zašto je to tako? Dok igrači jednostavno treba da postignu dobre sportske rezultate, neposredni zadatak policajca je da vrši nasilne napade na druge ljude, koji često sami nisu počinili nikakvo nasilje, već su samo optuženi za kršenje određenih državnih zakona i „ zločine bez žrtve“. Očigledno je da će prva profesija možda privlačiti one koji jasno demonstiraju svoju agresivnost, ali su i dalje nenasilni ljudi, kod kojih je ona ograničena i pod inhibicionom kontrolom. Druga profesija će češće privlačiti upravo nasilne ljude, jer njihove službene dužnosti zahtevaju nasilje.

Na primeru ove dve profesije možemo jasno videti u čemu je razlika između funkcionalne agresije koja je pod inhibicionom kontrolom i patološkog nasilja koje je izmaklo kontroli. Prvo je apsolutno dovoljno čoveku za obavljanje bilo koje aktivnosti, pod uslovom da ta aktivnost ne sastoji od vršenja samog nasilja. Čovek neće postati neko „bežvoljno povrće“ ako bude njegova agresivnost ograničena. Zapravo, ona je prirodno ograničena kod ogromne većine ljudi, koji nikada ne bi mogli namerno naneti ozbiljnu štetu nekome, a naročito ne ubiti, osećajući snažno odbojnost prema tome. Zbog toga će nazivanje sposobnosti za vršenje nasilja kao osobine važne za mnoge vrste ljudskih aktivnosti biti jednostavno apsurdna zamena pojmova.

Pitanje instinkata i refleksa u ljudskoj agresiji

Voluntarist, Bitarh

Prilično ustaljeno mišljenje postalo je to da čoveku nije svojstveno nikakvo instinktivno ponašanje. Ponekad se čak i instinkti visoko razvijenih životinja (naročito primata) dovode u pitanje. Prioritet im se daje u vidu grubog zadovoljenja neposrednih potreba, dok se za svo ostalo ponašanje tvrdi da je isključivo socijalne prirode. Polazeći sa takve pozicije, kritici je izložena i ideja da su čoveku svojstvene urođene predispozicije u pogledu socijalnog ponašanja, na primer neka sklonost kako ka nasilnom, tako i ka nenasilnom ponašanju. Na taj način, ponašanje čoveka je isključivo proizvod vaspitanja i okruženja, osim ako nije reč o nekim patologijama koje je medicina već opisala. Ili čak i ako pojedinac ima neke urođene predispozicije, one se veoma lako mogu „prepisati“ vaspitanjem.

Da bi se razumelo da li su čoveku svojstveni instinkti ili ne, potrebno je dati definiciju samom pojmu instinkta, kao i još jednom sličnom pojmu – refleksu. Instinktom se naziva skup složenih naslednih i unapred postavljenih činova ponašanja, dok se refleksom naziva standardna reakcija na nadražaj. Odmah se može uočiti da se razlika između instinkta i refleksa svodi na složenost strukture ovih pojava, bez sprovođenja neke jasne granice. To može dovesti do određene zabune u proučavanju pitanja urođenih bihevioralnih predispozicija. Uostalom, ako se instinkti smatraju nepostojećim kod čoveka, u postojanju refleksa apsolutno niko ne sumnja.

Verovatno se najviše kritikovanim može nazvati majčinski instinkt. Međutim, neosporiv je činiti da se privrženost između majke i deteta ipak, po pravilu, javi. Istraživanja jasno pokazuju da se kod majke tokom iznošenja i dojenja deteta luči oksitocin – hormon koji igra važnu ulogu u ovom procesu. Ipak, istraživači se slažu da se to ne može nazvati instinktom.

U isto vreme, iz nekog razloga, instinktom se jasno naziva urođeni strah čoveka pred određenim pretnjama sa kojima se susretao tokom svoje evolucije. Na primer, istraživanje je pokazalo da je strah od zmija i paukova svojstven deci uzrasta od 6 meseci. U celini, koncept efekta nadmoći pretnje, koji objašnjava sposobnost čoveka da brzo reaguje na pretnje u okruženju, govori o pojavljivanju odbrambene reakcije kako na urođene, tako i na iskustvom stečene stimulanse, a ne samo na ove poslednje.

Pređimo sada na temu agresije. Kako tvrde etolozi, suzdržavanje intraspecifične agresije kod životinja, što se izražava, između ostalog, ritualizacijom borbi, ima instinktivnu prirodu. Međutim, model mehanizma inhibicije nasilja kod čoveka naziva reakciju odbacivanja, koja se još u detinjstvu javlja kod normalno razvijenog pojedinca pri posmatranju signala za pomoć (izraza tuge, straha, bola) sa strane žrtava nasilja, samo bezuslovnim refleksom. Vredi takođe napomenuti da je ovaj mehanizam važan u razvoju empatije, i deca već od 2-3 dana života pokazuju empatički odziv reagujući na plač druge dece reaktivnim plačem, pri čemu je on intenzivniji nego na druge iritirajuće stimulanse.

Znamo da čoveka prvenstveno čini nenasilnim upravo korektno funkcionisanje takvog mehanizma koji izaziva osećaj odbacivanja nasilja, igra važnu ulogu u razvoju empatije, kao i dovodi do razvoja niza važnih uslovljenih refleksa, i tek nakon toga dolazi vaspitanje. Da li je takvo ponašanje instinktivno, ili je to jednostavno refleks? Ne može se precizno reći dok se ne sprovede jasna granica između ovih pojmova. Međutim, ako istraživači ipak nazivaju instinktivnim urođeni strah pred pretnjom koji utiče na regulaciju agresivnog ponašanja, onda zašto se mehanizam inhibicije nasilja ne može nazvati instinktivnim? Tim više što je kod mnogih ljudi on toliko snažno izražen da apsolutno ne dozvoljava vršenje nasilja, barem u njegovim ozbiljnim oblicima.