Možda postoji korist za bogate u zaštiti siromašnih? A šta ako negde nema bogatih, već samo bande koje drže četvrte pod pretnjom nasilja? Ili će takvo „geto“ vremenom samo sebe izlečiti?
Anonimno pitanje
Danas je tržište oružja ekstremno regulisano i u velikoj meri stigmatizovano, zbog čega je potražnja za oružjem unapred niža nego što bi bila na potpuno slobodnom tržištu. Dakle, postoje svi razlozi za verovanje da će, zbog proširenja tržišta u ankapu, oružje biti dostupnije kako po asortimanu, tako i po ceni, a da ne govorimo o odsustvu svih onih ograničenja izmišljenih iz glave. I ako čak sada pojedini modeli oružja za samoodbranu, poput gasnih sprejeva, koštaju mrvicu i dostupni su čak i pri najskromnijim prihodima, na slobodnom tržištu će u tom smislu biti sasvim dobro.
Šta da rade ljudi koji ne žele da plaćaju nekim organizacijama za obezbeđivanje reda na teritoriji gde žive? Naravno, da to rade samostalno. Na kraju krajeva, mi održavamo red u kući ako ne želimo da plaćamo službe za čišćenje. Slično tome, nema problema u tome da se, na alarmni signal od komšije, izvadi puška kroz prozor i kontroliše da li su se svi u zoni pucnjevnog dometa smirili i pozabavili mirnim poslovima.
U suštini, jedino za šta bi u ankapu, u pogledu održavanja reda, sa većom verovatnoćom bila potrebna pomoć profesionalaca, jeste potraga za ukradenim, jer je krađa tajno prisvajanje, i pištolj u džepu po defaultu od toga ne štiti. Pa, ovde ili radi osiguranje, ili jednostavno želja za osvetom, korigovana ekonomskom opravdanošću. Tako ili drukčije, oštećeni ili sam traži izgubljeno, ili unajmljuje detektive, ili detektive unajmljuje osiguravajuća kompanija koja želi da nadoknadi troškove isplate osiguravajuće premije.
Mogu li u ankapu dovoljno stabilno postojati bande koje silom drže određenu teritoriju pod svojom zaštitom? Zapravo, takve bande se zovu države, i jedino što ih sprečava da budu uništene je saglasnost onih pod zaštitom da trpe takvo stanje stvari. Time će biti određena stabilnost postojanja kriminalnih getoa u ankapu. Dodatni faktor nestabilnosti za njih je i potpuna sloboda migracije. Previše aktivni nasilnici će u jednom prekrasnom trenutku jednostavno primetiti da su svi sa njihove teritorije pobegli. To se lako može primetiti u takvim kriminalnim enklavama kao što su pojedini gradovi u SAD-u kojima upravljaju previše revni demokrate: odatle ljudi jednostavno odlaze na mirnija mesta. Dakle, stimuli da takva getoa vremenom sama sebe izleče ili nestanu zaista postoje, a jedino što može produžiti njihovo postojanje je glupa iracionalna pokornost. Upravo radi njenog iskorenjivanja ankapisti poput mene vode svoju propagandu)))
Hajde, vrati torbicu devojci i gubi se odavde odmah!
Libertarian Band je objavio video o etološkom pristupu definisanju pojmova agresije, nasilja i samoodbrane. Etologija kao nauka koja proučava ponašanje životinja, a koja takođe služi kao poveznica između bioloških i socioloških nauka u proučavanju ljudskog ponašanja, predstavlja prilično precizan instrument za rešavanje ovog problema. Etološki pristup nam može dati jasne odgovore o tome šta zapravo treba smatrati agresijom i nasiljem, kao i gde se nalaze granice samoodbrane.
Preporučujem svima da pogledaju ovaj video i podele ga sa drugima, kako bi u budućnosti bilo sve manje zabune u razgovorima o agresiji, nasilju i samoodbrani.
Ideju opšte naoružanosti i naoružane samoodbrane često pokušavaju predstaviti kao neodrživu prihvatajući argument prednosti napadača. Koja je na kraju razlika, naoružana li je žrtva ili ne, ako je napadač svakako bolje pripremljen za sukob, budući da je upravo on njega isplanirao, dok žrtva ništa ne očekuje. Uopšte, malo koji napadač će rizikovati susret sa jačim protivnikom, oni će radije birati slabu žrtvu, a jaku će zaobići. Napadač uvek ima prednost, najčešće je jači, a sloboda naoružavanja će mu dati samo još veću prednost, jer će moći slobodno da se naoruža.
Za početak treba primetiti da upravo ograničavanje slobode naoružavanja daje napadaču prednost. Zabrana važi samo za poslušne građane. Ako uzmemo statistiku iz SAD, 94% masovnih pucnjava dešava se u zonama bez oružja, i 80% naoružanih kriminalaca je svoje oružje nabavilo nelegalnim putem, najčešće na crnom tržištu, a ne jednostavno kupovinom u običnoj prodavnici oružja; osim toga, 57% kriminalaca se u većoj meri plaši naoružanih građana nego policajaca. Svi ovi činjenice direktno ukazuju na to da upravo regulacija i zabrana naoružavanja daje napadaču dodatnu prednost.
I čak i ako nakon toga napadač i dalje ima neku prednost nad žrtvom, generalno to i dalje ništa ne rešava. Napadač ne može sebi garantovati uspeh, u najboljem scenariju za njega njegova šansa za uspeh je samo veća nego šansa njegove žrtve. Ali rizik njegovog neuspeha u slučaju naoružane žrtve je takođe visok, i on će se pri svakom napadu izlagati tom riziku. Pobeda u jednom pojedinačnom sukobu neće ga učiniti pobednikom u celini, ubrzo će se suočiti sa neuspehom koji ga može koštati čak i sopstvenog života. A nasilni kriminalci čine ogromnu manjinu stanovništva, kao što pokazuje analiza ruske kriminalnosti, u najgorem slučaju imamo jednog nasilnog kriminalca godišnje na 695 osoba (i to uzimajući u obzir ne samo ubistva, silovanja i nanošenje teških fizičkih povreda, već i, na primer, nanošenje batina). To znači da silovnici čisto statistički nemaju nikakve šanse da pobede naoružano civilno stanovništvo, niti uopšte da nanesu bilo kakvu ozbiljnu štetu društvu.
Važno pitanje je kako se samoodbrana uklapa u koncept Lorencovog mehanizma (LM)/mehanizma inhibicije nasilja (VIM). Sa racionalne tačke gledišta, suzbijanje nasilnosti je dobra i korisna stvar. Ali, da li će osoba kod koje je LM/VIM snažno izražen biti nesposobna da se zaštiti od neposredne pretnje nasiljem?
Nažalost, do sada nisam uspeo da pronađem konkretna istraživanja koja povezuju samoodbranu i koncept LM/VIM. U budućnosti ću pokušati da detaljnije proučim neurofiziološke aspekte samoodbrane i povežem ih sa istim aspektima inhibicije nasilja. Međutim, sada ću izneti pretpostavku o takvoj međusobnoj povezanosti na osnovu evolucionih aspekata razvoja LM/VIM, od čega se može polaziti u njenom daljem istraživanju.
Prema teoriji Konrada Lorenca, inhibitor je najjasnije izražen kod onih vrsta čiji pripadnici poseduju snažnu urođenu naoružanost i nemaju statistički značajnu mogućnost da izbegnu nasilje bežanjem. Ova dva faktora vrše evolucioni pritisak na jačanje LM/VIM, jer stvaraju pretnju opstanku vrste. I kako je evolucija rešila ovu pretnju? Sve nije tako komplikovano. Nenasilni pripadnici populacije suočavaju se sa intraspecijskim nasiljem samo kada su napadnuti. S druge strane, agresivni pojedinci sami iniciraju nasilje. Zbog toga oni mnogo češće upadaju u nasilne sukobe, a samim tim i češće od drugih jedinki ginu, ne prenoseći svoj genetski materijal sledećoj generaciji. Na taj način se nasilnost eliminiše, dok se snažna varijanta mehanizma koji inhibira nasilje samo učvršćuje.
Ali za učvršćivanje nenasilnosti neophodno je da žrtve nasilja mogu da se zaštite prilikom neposrednog napada koristeći svoju naoružanost. U suprotnom, život agresora ne bi bio ugrožen, a ginule bi manje agresivne jedinke, što bi dovelo do suprotnog efekta, a na kraju i do potpunog izumiranja vrste (osim ako njeni pripadnici kao alternativu ne izaberu bežanje, kao što to na primer čine hamsteri, razilazeći se nakon samo nekoliko uzajamnih ugriza). Ali pošto u prirodi i dalje opažamo snažno naoružane vrste, čijim pripadnicima nije svojstveno bežanje od intraspecijske agresije, a takođe kod njih opažamo snažno izražen LM/VIM, to znači da žrtve nasilja ipak mogu koristiti svoju naoružanost za samoodbranu od agresora.
Kako to može funkcionisati? Neposredna pretnja nasiljem dovodi do odbrambene reakcije žrtve, što može oslabiti rad inhibitora nasilja na kratak vremenski period. Čim neposredna pretnja prođe – sve se vraća u normalu. Pritom je isključena mogućnost oslabljenja inhibitora do stanja u kojem bi oštećena jedinka postala sposobna da sama inicira nasilje. U suprotnom bi i dalje postojala pretnja po opstanak mnogih vrsta, jer se broj nasilnih jedinki u njihovim populacijama kao rezultat činjenih akata nasilja ne bi smanjivao, već bi možda čak i rastao, jer bi žrtve postale novi nasilnici.
Samoodbrana je dopustiva i evoluciono optimalna strategija u iskorenjivanju nasilnosti u populaciji. I to ne zaobilazi čoveka. Ako je sve gore navedeno tačno, onda i čovek mora biti sposoban za samoodbranu pri neposrednom napadu, kada postoji pretnja po njegov život, čak i u slučaju posedovanja snažne varijante inhibitora LM/VIM. Pritom on neće biti sposoban za iniciranje nasilja van situacija koje neposredno ugrožavaju život, jer bi to već pripadalo drugim, uspešno inhibiranim vrstama nasilnog ponašanja. Takođe ću dodati da sve ovo ukazuje na realnost evolucionih strategija borbe protiv nasilja i njegovog iskorenjivanja, zasnovanih na naoružanoj samoodbrani pri neposrednom napadu različitih vrsta agresora.
Ideju opšte naoružanosti i neograničene samoodbane često kritikuju sa pozicije po kojoj će to dovesti do rasta broja neopravdanih ubistava. U ovom pitanju se često koristi sledeća formulacija: „Da li zaista zastupaš to da se oružje može koristiti protiv čoveka i time ugroziti njegov neprocenjiv život samo zato što te je napao pesnicama, počeo da prilazi uz pretnje ili upao u tvoju kuću? Najverovatnije napadač želi samo da te udari, izdača ili opljačka. Ali povrede se skoro uvek mogu izlečiti, a materijalne vrednosti uopšte nisu toliko bitne“. Hajde da razjasnimo ovo pitanje detaljnije.
Ljudi koji sebi dopuštaju nasilno ponašanje, čak i ako nije smrtonosno, i dalje su agresori. Nasilne sklonosti su deo njihove ličnosti koji bi trebalo da osveste što ranije i ulože sve napore da ih prevaziđu. Ali ako je čoveka zadovoljava njegova nasilnost, ako ne namerava ništa da preduzme povodom toga i odbija bilo kakve ponude da mu se pomogne, on predstavlja samo veću pretnju drugim ljudima, unoseći u njihove živote višestruke negativne eksternalije.
Neko bi mogao pomisliti da prema mojoj logici treba namerno tražiti sve ljude sklone agresivnom nasilju radi preduzimanja preventivnih mera. Međutim, to nije tako. Ne može se sa sigurnošću znati da li je čovek zaista nasilnik sve dok ne pokaže svoje nasilje u praksi. Ali čak i ako je osoba ranije počinila čin nasilja, ali ga sada ne pokazuje, ne treba je napadati sa bilo kakvim ciljem (kazna, iznuđivanje kompenzacije, prinudna psihoterapija). Na kraju krajeva, napadajući ga, mi ćemo sami postati agresori koji žele silom da potčinjavaju druge ljude svojim pravilima, čime ćemo takođe unositi negativne eksternalije u naše živote i živote svih ostalih.
Međutim, ako je čovek upravo ovde i sada odlučio da vas napadne, tada je neosporna činjenica da je on agresor i nasilnik koji ugrožava vaš život i živote drugih ljudi. Pored toga, svojim nasiljem on pokazuje da mu nije strana sila koja primorava druge na sopstvena pravila, a to je već veoma opasna sklonost. Uništiti ga znači osloboditi se pretnje koja iz nje proizlazi. Zamislite da svojim aktima agresije on može akumulirati potencijal nasilja. Tada će dobiti moć i pretvoriti sve oko sebe u svoje robove. Zar možete smatrati vrednim život osobe koja sama život ne smatra vrednim i koja će pri prvoj prilici prirediti ljudima oko sebe ropstvo ili čak genocid?
Ja lično ne mogu. Naravno, neću sam napasti takvu osobu, jer time ne bih bio ništa bolji od nje. Ali ako on napadne mene – oslobodiću se ga, čime ću učiniti svoj život i živote drugih ljudi bezbednijim. A ako svi agresori budu uništeni tokom svog napada, onda će nenasilje kod ljudi potpuno učvrstiti čisto evoluciono, jer će samo ljudi koji ne pokazuju ili kontrolišu agresiju moći da nastave svoj rod kako u biološkom smislu, tako i u smislu vaspitanja, jer dobri roditelji imaju daleko veće šanse da odgajeju dobru decu nego roditelji agresori.
U poslednje vreme u Rusiji je veoma jednostavno razumeti ko poseduje političku subjektnost. To su oni protiv kojih se država bori. Ako se država s nekim ne bori, to znači da je on ili potpuno pod kontrolom, ili ne privlači pažnju: trpiti one koji vode primetnu nezavisnu aktivnost, ruska država je, očigledno, potpuno prestala da ume.
Ruskim anarho-komunistima iz Narodne samoodbrane prema ovom kriterijumu je teško poreći političku subjektnost: oni su aktivno progonjeni, veći deo njihovog delovanja se prisilno odvija pod maskom anonimnosti, ali ako neko ipak bude uhvaćen, to je skoro uvek krivični postupak, mučenje i drugi trash.
Pokušala sam da razradim njihovu platformu kako bih razumela koliko su ovi momci perspektivni kao saveznici i opasni kao neprijatelji. Na sajtu pokreta ona je izložena u obliku prilično obimnog teksta. Tamo postoje četiri dela, proći ću kroz njih.
Ovde se opisuje kako ankomovi vide savremeno svetsko uređenje i njegove glavne probleme. Govori se o podeli rada između zemalja: sirovinskim, industrijskim, izvorima radnih migranata – i postindustrijskom vrhu lanca ishrane, za koji sve gorenavedene kategorije zemalja rade kao robovi. Navodi se da kako bogatstvo u industrijskim zemljama raste, proizvodnju treba premeštati tamo gde se još uvek zadržava jeftina radna snaga. Takođe se pominje da je socijaldemokratija zemalja prvog sveta krhki kompromis između vlasti i društva, koji se obezbeđuje samo putem eksploatacije ostatka sveta. Zemlje koje generišu probleme, prema tvrdnji autora, bore se za povećanje svog statusa u ovom sistemu, a ne za promenu sistema. Na kraju se objašnjava da u okviru jedne zemlje beg iz sistema nije moguć, jer izolacija od svetske ekonomije osuđuje zemlju na barbarstvo i siromaštvo.
Napomenaću da je opis u celini sasvim korektan, dok se analiza vodi gotovo u terminima marksizma, i iako se primećuje rast blagostanja u zemljama u razvoju, korisna uloga tržišta se ignoriše, kao i činjenica da opisana podela zemalja prema njihovom mestu u svetskom međunarodnom rasporedu rada najbolje korelira sa nivoom ekonomske slobode u tim zemljama.
U ovom odeljku dat je istorijski pregled nastanka država modernog tipa, uz napomenu da su moderne države proizvod kapitalizma. Govori se o porastu nejednakosti i globalizaciji kao zakonitom rezultatu rada kapitalizma. Na primerima je prikazano da država nije potrebna za samoorganizaciju društva, već je potrebna samo za legitimizaciju pljačke. Navodi se da nijedan oblik organizacije državnog uređenja ne obezbeđuje punovredno uzimanje u obzir ljudskih interesa, te da stoga ne treba pokušavati da se država poboljša, već je treba ukinuti. Takođe se govori o opasnostima novih biznisa platformskog tipa, koji u zamenu za svoje usluge stavljaju čoveka u veoma ozbiljnu zavisnost od njih.
Napomenaću da je u istorijskoj analizi izostavljen činjenica da se kapitalizam pojavio ne zahvaljujući, već uprkos državi: staru aristokratiju je potpuno zadovoljavala potpuna stabilnost, i samo je vojnu efikasnost kapitalizma naterala državu da napravi ustupke i reorganizuje se. Takođe smatram važnim pomenuti da u osnovi kapitalizma ne leži toliko plaćeni rad, koliko mogućnost zamene rada kapitalom – upravo to povećava produktivnost rada, a nakon toga i njegovu cenu.
U ovom odeljku se opisuje prelepo čovečanstvo budućnosti, koje predstavlja federaciju poliskih direktnih demokratija – nešto poput Atinske savezničke veze od Temistokla do Perikla, samo bez polisa hegemona, ali sa robotima umesto robova. Umesto tržišta, osnova ekonomije bi trebalo da bude decentralizovano planiranje, sa prikupljanjem zahteva potrošača i njihovim agregiranjem u automatizovanim sistemima za upravljanje proizvodnjom. Problem korupcije u upravljanju i distribuciji rešava se čestim rotiranjem, punim uključivanjem građana u proces i, po mogućnosti, odricanjem od izbora na funkcije u korist izvlačenja žreba. Radi pojednostavljenja distribucije, predviđa se sveobuhvatna prosumerizacija, gde ljudi koriste pre svega 3D štampače i sličan alat, umesto da naručuju gotov proizvod. Novac i privatna svojina se ukidaju.
Napomenaću da je autor očigledno bolje upoznat sa istorijom nego sa ekonomskom teorijom, i da će se možda njegovi stavovi o planiranju donekle promeniti nakon upoznavanja sa teoremom o nemogućnosti ekonomskog proračuna u socijalizmu. Takođe, potpuno je izostavljen iz razmatranja faktor nedostatka prirodne motivacije za inovacije, a naročito za njihovo uvođenje u okviru planirane ekonomije. Na kraju, bilo bi dobro razumeti u kojoj meri se u novom društvu uspeva pobediti faktor tiranije većine, kada direktna demokratija ugrožava ljudsku slobodu, prisiljavajući pojedinca da se potčinjava kolektivu u pitanjima koja, u suštini, kolektiva ne dotiču direktno. Ovi aspekti u tekstu uopšte nisu analizirani.
U završnom i najobimnijem delu govori se o metodama izgradnje novog društva. Navodi se da ne treba tražiti stalnu revolucionarnu klasu, već je važnije tražiti one sa kojima postoji zajednica interesa. Kategorijski se neguje mogućnost reformisanja sistema, a postavlja se neophodnost njegovog rušenja. Najboljim načinom navikavanja ljudi na anarhističku doktrinu priznaje se direktna akcija – prenošenje prakse samoorganizacije za rešavanje najrazličitijih zadataka kroz neposredno iskustvo i lični primer. Ukazuje se na to da, iako je socijalna revolucija jedini mogući način prelaska u novo društvo, ona nosi rizik nastanka revolucionarne diktature, preko koje je neizbežno ponovno rađanje države. Takođe je pokazano da će rana ankomovska društva biti primorana da tokom tranzicionog perioda rade u okvirima svetske tržišne ekonomije – a ona će, zauzvrat, lako pretvoriti bilo koji kooperativ u obično kapitalističko preduzeće, stoga, jednom kada se krene, ne treba stajati, već dokrajčiti kapitalizam širom sveta.
Perspektive da Rusija postane predvodnik prelaska u novo društvo autoru deluju izuzetno niske, pa se predviđa dug period ilegalnog rada sa postepenim rastom mreže aktivista. Navodi se da je važno stvarati ne velike liderske strukture, već mrežu malih grupa sa maksimalnim angažovanjem učesnika i naglaskom na prenos iskustva veterana neofitima. Autor predlaže izuzetno oprezan pristup nasilnim akcijama, pošto one mogu kako ohrabriti pristalice, tako i dovesti do uništenja ćelija, pa čak i mreža, usled reakcije državnog aparata sile. Kao prikladni ciljevi za trening i demonstraciju borbenih sposobnosti navode se prodržavne paramilitarne grupe, jer se država neće umešati protiv njih. Na kraju, daju se saveti o konspiraciji i psihološkoj pripremi.
Odeljak se završava višeznačnim prekidom: autor nabraja mnoštvo opasnosti, ukazuje na to da nijedan od ranije praćenih puteva sam po sebi nije sposoban da dovede do pobede, i da će pokret još dugo morati da ostane marginalan.
Veoma mi se dopala ovo poglavlje, gde autor, konačno, sa nestabilnog tla teorije prelazi na stvari u kojima se očigledno dobro razume i koje sasvim trezveno odmerava u pogledu svih opasnosti.
Rezime
Za mene je bilo važno da razumem šta ti ankomovi zapravo više mrze: državu ili privatnu svojinu. Ako je prvo, onda smo za sada na istom putu. Ako je drugo, onda je bolje da ih ostavimo na miru i da ih ne diramo prvi, budući spremni da oštro odgovorimo na nasilje. Srećom, čini se da u njima ima više zdravog razuma nego zastarelih političko-ekonomskih ideja, i očigledni bandit, kakva je država, njima se čini kao prioritetnija meta nego pošteno zalutali momci poput nas, ankapova: njih su ipak spremniji da pre убеđuju nego da ubijaju.
Zato bih želela da predložim nepoznatom autoru gore navedenog teksta ili bilo kom drugom dovoljno autoritativnom ankomu da uzvrati ljubaznost i analizira libertarijansku platformu u pogledu jakih i slabih strana, neslaganja, perspektiva saveza i slično. Kao osnovu za analizu predlažem da se koristi tekst o libertarijanstvu sa sajta libertarijanske partije – on je dovoljno detaljan, ali u isto vreme relativno kompaktan, i ima prednost manje-više zvaničnog dokumenta, kakvi nisu, na primer, moji članci.
A nakon što obe strane uvere se da postoji minimalno razumevanje između njih, moći će se proceniti mogućnosti kooperacije.
