Тег: samoodbrana

Kako da se pri ankapu brane siromašni koji ne mogu da plate privatnu policiju i kupe oružje?

Možda postoji korist za bogate u zaštiti siromašnih? A šta ako negde nema bogatih, već samo bande koje drže četvrte pod pretnjom nasilja? Ili će takvo „geto“ vremenom samo sebe izlečiti?

Anonimno pitanje

Danas je tržište oružja ekstremno regulisano i u velikoj meri stigmatizovano, zbog čega je potražnja za oružjem unapred niža nego što bi bila na potpuno slobodnom tržištu. Dakle, postoje svi razlozi za verovanje da će, zbog proširenja tržišta u ankapu, oružje biti dostupnije kako po asortimanu, tako i po ceni, a da ne govorimo o odsustvu svih onih ograničenja izmišljenih iz glave. I ako čak sada pojedini modeli oružja za samoodbranu, poput gasnih sprejeva, koštaju mrvicu i dostupni su čak i pri najskromnijim prihodima, na slobodnom tržištu će u tom smislu biti sasvim dobro.

Šta da rade ljudi koji ne žele da plaćaju nekim organizacijama za obezbeđivanje reda na teritoriji gde žive? Naravno, da to rade samostalno. Na kraju krajeva, mi održavamo red u kući ako ne želimo da plaćamo službe za čišćenje. Slično tome, nema problema u tome da se, na alarmni signal od komšije, izvadi puška kroz prozor i kontroliše da li su se svi u zoni pucnjevnog dometa smirili i pozabavili mirnim poslovima.

U suštini, jedino za šta bi u ankapu, u pogledu održavanja reda, sa većom verovatnoćom bila potrebna pomoć profesionalaca, jeste potraga za ukradenim, jer je krađa tajno prisvajanje, i pištolj u džepu po defaultu od toga ne štiti. Pa, ovde ili radi osiguranje, ili jednostavno želja za osvetom, korigovana ekonomskom opravdanošću. Tako ili drukčije, oštećeni ili sam traži izgubljeno, ili unajmljuje detektive, ili detektive unajmljuje osiguravajuća kompanija koja želi da nadoknadi troškove isplate osiguravajuće premije.

Mogu li u ankapu dovoljno stabilno postojati bande koje silom drže određenu teritoriju pod svojom zaštitom? Zapravo, takve bande se zovu države, i jedino što ih sprečava da budu uništene je saglasnost onih pod zaštitom da trpe takvo stanje stvari. Time će biti određena stabilnost postojanja kriminalnih getoa u ankapu. Dodatni faktor nestabilnosti za njih je i potpuna sloboda migracije. Previše aktivni nasilnici će u jednom prekrasnom trenutku jednostavno primetiti da su svi sa njihove teritorije pobegli. To se lako može primetiti u takvim kriminalnim enklavama kao što su pojedini gradovi u SAD-u kojima upravljaju previše revni demokrate: odatle ljudi jednostavno odlaze na mirnija mesta. Dakle, stimuli da takva getoa vremenom sama sebe izleče ili nestanu zaista postoje, a jedino što može produžiti njihovo postojanje je glupa iracionalna pokornost. Upravo radi njenog iskorenjivanja ankapisti poput mene vode svoju propagandu)))

Hajde, vrati torbicu devojci i gubi se odavde odmah!

Etološki pristup definisanju agresije, nasilja i samoodbrane

Libertarian Band je objavio video o etološkom pristupu definisanju pojmova agresije, nasilja i samoodbrane. Etologija kao nauka koja proučava ponašanje životinja, a koja takođe služi kao poveznica između bioloških i socioloških nauka u proučavanju ljudskog ponašanja, predstavlja prilično precizan instrument za rešavanje ovog problema. Etološki pristup nam može dati jasne odgovore o tome šta zapravo treba smatrati agresijom i nasiljem, kao i gde se nalaze granice samoodbrane.

Preporučujem svima da pogledaju ovaj video i podele ga sa drugima, kako bi u budućnosti bilo sve manje zabune u razgovorima o agresiji, nasilju i samoodbrani.

Mit o prednosti napadača

Voluntarist, Bitarh

Ideju opšte naoružanosti i naoružane samoodbrane često pokušavaju predstaviti kao neodrživu prihvatajući argument prednosti napadača. Koja je na kraju razlika, naoružana li je žrtva ili ne, ako je napadač svakako bolje pripremljen za sukob, budući da je upravo on njega isplanirao, dok žrtva ništa ne očekuje. Uopšte, malo koji napadač će rizikovati susret sa jačim protivnikom, oni će radije birati slabu žrtvu, a jaku će zaobići. Napadač uvek ima prednost, najčešće je jači, a sloboda naoružavanja će mu dati samo još veću prednost, jer će moći slobodno da se naoruža.

Za početak treba primetiti da upravo ograničavanje slobode naoružavanja daje napadaču prednost. Zabrana važi samo za poslušne građane. Ako uzmemo statistiku iz SAD, 94% masovnih pucnjava dešava se u zonama bez oružja, i 80% naoružanih kriminalaca je svoje oružje nabavilo nelegalnim putem, najčešće na crnom tržištu, a ne jednostavno kupovinom u običnoj prodavnici oružja; osim toga, 57% kriminalaca se u većoj meri plaši naoružanih građana nego policajaca. Svi ovi činjenice direktno ukazuju na to da upravo regulacija i zabrana naoružavanja daje napadaču dodatnu prednost.

I čak i ako nakon toga napadač i dalje ima neku prednost nad žrtvom, generalno to i dalje ništa ne rešava. Napadač ne može sebi garantovati uspeh, u najboljem scenariju za njega njegova šansa za uspeh je samo veća nego šansa njegove žrtve. Ali rizik njegovog neuspeha u slučaju naoružane žrtve je takođe visok, i on će se pri svakom napadu izlagati tom riziku. Pobeda u jednom pojedinačnom sukobu neće ga učiniti pobednikom u celini, ubrzo će se suočiti sa neuspehom koji ga može koštati čak i sopstvenog života. A nasilni kriminalci čine ogromnu manjinu stanovništva, kao što pokazuje analiza ruske kriminalnosti, u najgorem slučaju imamo jednog nasilnog kriminalca godišnje na 695 osoba (i to uzimajući u obzir ne samo ubistva, silovanja i nanošenje teških fizičkih povreda, već i, na primer, nanošenje batina). To znači da silovnici čisto statistički nemaju nikakve šanse da pobede naoružano civilno stanovništvo, niti uopšte da nanesu bilo kakvu ozbiljnu štetu društvu.

Samozaštita i inhibicija nasilja

Voluntarist, Bitarch

Važno pitanje je kako se samoodbrana uklapa u koncept Lorencovog mehanizma (LM)/mehanizma inhibicije nasilja (VIM). Sa racionalne tačke gledišta, suzbijanje nasilnosti je dobra i korisna stvar. Ali, da li će osoba kod koje je LM/VIM snažno izražen biti nesposobna da se zaštiti od neposredne pretnje nasiljem?

Nažalost, do sada nisam uspeo da pronađem konkretna istraživanja koja povezuju samoodbranu i koncept LM/VIM. U budućnosti ću pokušati da detaljnije proučim neurofiziološke aspekte samoodbrane i povežem ih sa istim aspektima inhibicije nasilja. Međutim, sada ću izneti pretpostavku o takvoj međusobnoj povezanosti na osnovu evolucionih aspekata razvoja LM/VIM, od čega se može polaziti u njenom daljem istraživanju.

Prema teoriji Konrada Lorenca, inhibitor je najjasnije izražen kod onih vrsta čiji pripadnici poseduju snažnu urođenu naoružanost i nemaju statistički značajnu mogućnost da izbegnu nasilje bežanjem. Ova dva faktora vrše evolucioni pritisak na jačanje LM/VIM, jer stvaraju pretnju opstanku vrste. I kako je evolucija rešila ovu pretnju? Sve nije tako komplikovano. Nenasilni pripadnici populacije suočavaju se sa intraspecijskim nasiljem samo kada su napadnuti. S druge strane, agresivni pojedinci sami iniciraju nasilje. Zbog toga oni mnogo češće upadaju u nasilne sukobe, a samim tim i češće od drugih jedinki ginu, ne prenoseći svoj genetski materijal sledećoj generaciji. Na taj način se nasilnost eliminiše, dok se snažna varijanta mehanizma koji inhibira nasilje samo učvršćuje.

Ali za učvršćivanje nenasilnosti neophodno je da žrtve nasilja mogu da se zaštite prilikom neposrednog napada koristeći svoju naoružanost. U suprotnom, život agresora ne bi bio ugrožen, a ginule bi manje agresivne jedinke, što bi dovelo do suprotnog efekta, a na kraju i do potpunog izumiranja vrste (osim ako njeni pripadnici kao alternativu ne izaberu bežanje, kao što to na primer čine hamsteri, razilazeći se nakon samo nekoliko uzajamnih ugriza). Ali pošto u prirodi i dalje opažamo snažno naoružane vrste, čijim pripadnicima nije svojstveno bežanje od intraspecijske agresije, a takođe kod njih opažamo snažno izražen LM/VIM, to znači da žrtve nasilja ipak mogu koristiti svoju naoružanost za samoodbranu od agresora.

Kako to može funkcionisati? Neposredna pretnja nasiljem dovodi do odbrambene reakcije žrtve, što može oslabiti rad inhibitora nasilja na kratak vremenski period. Čim neposredna pretnja prođe – sve se vraća u normalu. Pritom je isključena mogućnost oslabljenja inhibitora do stanja u kojem bi oštećena jedinka postala sposobna da sama inicira nasilje. U suprotnom bi i dalje postojala pretnja po opstanak mnogih vrsta, jer se broj nasilnih jedinki u njihovim populacijama kao rezultat činjenih akata nasilja ne bi smanjivao, već bi možda čak i rastao, jer bi žrtve postale novi nasilnici.

Samoodbrana je dopustiva i evoluciono optimalna strategija u iskorenjivanju nasilnosti u populaciji. I to ne zaobilazi čoveka. Ako je sve gore navedeno tačno, onda i čovek mora biti sposoban za samoodbranu pri neposrednom napadu, kada postoji pretnja po njegov život, čak i u slučaju posedovanja snažne varijante inhibitora LM/VIM. Pritom on neće biti sposoban za iniciranje nasilja van situacija koje neposredno ugrožavaju život, jer bi to već pripadalo drugim, uspešno inhibiranim vrstama nasilnog ponašanja. Takođe ću dodati da sve ovo ukazuje na realnost evolucionih strategija borbe protiv nasilja i njegovog iskorenjivanja, zasnovanih na naoružanoj samoodbrani pri neposrednom napadu različitih vrsta agresora.