U poslednje vreme u Rusiji je veoma jednostavno razumeti ko poseduje političku subjektnost. To su oni protiv kojih se država bori. Ako se država s nekim ne bori, to znači da je on ili potpuno pod kontrolom, ili ne privlači pažnju: trpiti one koji vode primetnu nezavisnu aktivnost, ruska država je, očigledno, potpuno prestala da ume.

Ruskim anarho-komunistima iz Narodne samoodbrane prema ovom kriterijumu je teško poreći političku subjektnost: oni su aktivno progonjeni, veći deo njihovog delovanja se prisilno odvija pod maskom anonimnosti, ali ako neko ipak bude uhvaćen, to je skoro uvek krivični postupak, mučenje i drugi trash.

Pokušala sam da razradim njihovu platformu kako bih razumela koliko su ovi momci perspektivni kao saveznici i opasni kao neprijatelji. Na sajtu pokreta ona je izložena u obliku prilično obimnog teksta. Tamo postoje četiri dela, proći ću kroz njih.

Deo 1. Kako je svet uređen. Globalna podela rada

Ovde se opisuje kako ankomovi vide savremeno svetsko uređenje i njegove glavne probleme. Govori se o podeli rada između zemalja: sirovinskim, industrijskim, izvorima radnih migranata – i postindustrijskom vrhu lanca ishrane, za koji sve gorenavedene kategorije zemalja rade kao robovi. Navodi se da kako bogatstvo u industrijskim zemljama raste, proizvodnju treba premeštati tamo gde se još uvek zadržava jeftina radna snaga. Takođe se pominje da je socijaldemokratija zemalja prvog sveta krhki kompromis između vlasti i društva, koji se obezbeđuje samo putem eksploatacije ostatka sveta. Zemlje koje generišu probleme, prema tvrdnji autora, bore se za povećanje svog statusa u ovom sistemu, a ne za promenu sistema. Na kraju se objašnjava da u okviru jedne zemlje beg iz sistema nije moguć, jer izolacija od svetske ekonomije osuđuje zemlju na barbarstvo i siromaštvo.

Napomenaću da je opis u celini sasvim korektan, dok se analiza vodi gotovo u terminima marksizma, i iako se primećuje rast blagostanja u zemljama u razvoju, korisna uloga tržišta se ignoriše, kao i činjenica da opisana podela zemalja prema njihovom mestu u svetskom međunarodnom rasporedu rada najbolje korelira sa nivoom ekonomske slobode u tim zemljama.

Deo 2. Kapitalizam i država

U ovom odeljku dat je istorijski pregled nastanka država modernog tipa, uz napomenu da su moderne države proizvod kapitalizma. Govori se o porastu nejednakosti i globalizaciji kao zakonitom rezultatu rada kapitalizma. Na primerima je prikazano da država nije potrebna za samoorganizaciju društva, već je potrebna samo za legitimizaciju pljačke. Navodi se da nijedan oblik organizacije državnog uređenja ne obezbeđuje punovredno uzimanje u obzir ljudskih interesa, te da stoga ne treba pokušavati da se država poboljša, već je treba ukinuti. Takođe se govori o opasnostima novih biznisa platformskog tipa, koji u zamenu za svoje usluge stavljaju čoveka u veoma ozbiljnu zavisnost od njih.

Napomenaću da je u istorijskoj analizi izostavljen činjenica da se kapitalizam pojavio ne zahvaljujući, već uprkos državi: staru aristokratiju je potpuno zadovoljavala potpuna stabilnost, i samo je vojnu efikasnost kapitalizma naterala državu da napravi ustupke i reorganizuje se. Takođe smatram važnim pomenuti da u osnovi kapitalizma ne leži toliko plaćeni rad, koliko mogućnost zamene rada kapitalom – upravo to povećava produktivnost rada, a nakon toga i njegovu cenu.

Deo 3. Novo društvo

U ovom odeljku se opisuje prelepo čovečanstvo budućnosti, koje predstavlja federaciju poliskih direktnih demokratija – nešto poput Atinske savezničke veze od Temistokla do Perikla, samo bez polisa hegemona, ali sa robotima umesto robova. Umesto tržišta, osnova ekonomije bi trebalo da bude decentralizovano planiranje, sa prikupljanjem zahteva potrošača i njihovim agregiranjem u automatizovanim sistemima za upravljanje proizvodnjom. Problem korupcije u upravljanju i distribuciji rešava se čestim rotiranjem, punim uključivanjem građana u proces i, po mogućnosti, odricanjem od izbora na funkcije u korist izvlačenja žreba. Radi pojednostavljenja distribucije, predviđa se sveobuhvatna prosumerizacija, gde ljudi koriste pre svega 3D štampače i sličan alat, umesto da naručuju gotov proizvod. Novac i privatna svojina se ukidaju.

Napomenaću da je autor očigledno bolje upoznat sa istorijom nego sa ekonomskom teorijom, i da će se možda njegovi stavovi o planiranju donekle promeniti nakon upoznavanja sa teoremom o nemogućnosti ekonomskog proračuna u socijalizmu. Takođe, potpuno je izostavljen iz razmatranja faktor nedostatka prirodne motivacije za inovacije, a naročito za njihovo uvođenje u okviru planirane ekonomije. Na kraju, bilo bi dobro razumeti u kojoj meri se u novom društvu uspeva pobediti faktor tiranije većine, kada direktna demokratija ugrožava ljudsku slobodu, prisiljavajući pojedinca da se potčinjava kolektivu u pitanjima koja, u suštini, kolektiva ne dotiču direktno. Ovi aspekti u tekstu uopšte nisu analizirani.

Deo 4. Postizanje novog društva

U završnom i najobimnijem delu govori se o metodama izgradnje novog društva. Navodi se da ne treba tražiti stalnu revolucionarnu klasu, već je važnije tražiti one sa kojima postoji zajednica interesa. Kategorijski se neguje mogućnost reformisanja sistema, a postavlja se neophodnost njegovog rušenja. Najboljim načinom navikavanja ljudi na anarhističku doktrinu priznaje se direktna akcija – prenošenje prakse samoorganizacije za rešavanje najrazličitijih zadataka kroz neposredno iskustvo i lični primer. Ukazuje se na to da, iako je socijalna revolucija jedini mogući način prelaska u novo društvo, ona nosi rizik nastanka revolucionarne diktature, preko koje je neizbežno ponovno rađanje države. Takođe je pokazano da će rana ankomovska društva biti primorana da tokom tranzicionog perioda rade u okvirima svetske tržišne ekonomije – a ona će, zauzvrat, lako pretvoriti bilo koji kooperativ u obično kapitalističko preduzeće, stoga, jednom kada se krene, ne treba stajati, već dokrajčiti kapitalizam širom sveta.

Perspektive da Rusija postane predvodnik prelaska u novo društvo autoru deluju izuzetno niske, pa se predviđa dug period ilegalnog rada sa postepenim rastom mreže aktivista. Navodi se da je važno stvarati ne velike liderske strukture, već mrežu malih grupa sa maksimalnim angažovanjem učesnika i naglaskom na prenos iskustva veterana neofitima. Autor predlaže izuzetno oprezan pristup nasilnim akcijama, pošto one mogu kako ohrabriti pristalice, tako i dovesti do uništenja ćelija, pa čak i mreža, usled reakcije državnog aparata sile. Kao prikladni ciljevi za trening i demonstraciju borbenih sposobnosti navode se prodržavne paramilitarne grupe, jer se država neće umešati protiv njih. Na kraju, daju se saveti o konspiraciji i psihološkoj pripremi.

Odeljak se završava višeznačnim prekidom: autor nabraja mnoštvo opasnosti, ukazuje na to da nijedan od ranije praćenih puteva sam po sebi nije sposoban da dovede do pobede, i da će pokret još dugo morati da ostane marginalan.

Veoma mi se dopala ovo poglavlje, gde autor, konačno, sa nestabilnog tla teorije prelazi na stvari u kojima se očigledno dobro razume i koje sasvim trezveno odmerava u pogledu svih opasnosti.

Rezime

Za mene je bilo važno da razumem šta ti ankomovi zapravo više mrze: državu ili privatnu svojinu. Ako je prvo, onda smo za sada na istom putu. Ako je drugo, onda je bolje da ih ostavimo na miru i da ih ne diramo prvi, budući spremni da oštro odgovorimo na nasilje. Srećom, čini se da u njima ima više zdravog razuma nego zastarelih političko-ekonomskih ideja, i očigledni bandit, kakva je država, njima se čini kao prioritetnija meta nego pošteno zalutali momci poput nas, ankapova: njih su ipak spremniji da pre убеđuju nego da ubijaju.

Zato bih želela da predložim nepoznatom autoru gore navedenog teksta ili bilo kom drugom dovoljno autoritativnom ankomu da uzvrati ljubaznost i analizira libertarijansku platformu u pogledu jakih i slabih strana, neslaganja, perspektiva saveza i slično. Kao osnovu za analizu predlažem da se koristi tekst o libertarijanstvu sa sajta libertarijanske partije – on je dovoljno detaljan, ali u isto vreme relativno kompaktan, i ima prednost manje-više zvaničnog dokumenta, kakvi nisu, na primer, moji članci.

A nakon što obe strane uvere se da postoji minimalno razumevanje između njih, moći će se proceniti mogućnosti kooperacije.