Тег: kapitalizam

Narodna samoodbrana, pregled platforme

U poslednje vreme u Rusiji je veoma jednostavno razumeti ko poseduje političku subjektnost. To su oni protiv kojih se država bori. Ako se država s nekim ne bori, to znači da je on ili potpuno pod kontrolom, ili ne privlači pažnju: trpiti one koji vode primetnu nezavisnu aktivnost, ruska država je, očigledno, potpuno prestala da ume.

Ruskim anarho-komunistima iz Narodne samoodbrane prema ovom kriterijumu je teško poreći političku subjektnost: oni su aktivno progonjeni, veći deo njihovog delovanja se prisilno odvija pod maskom anonimnosti, ali ako neko ipak bude uhvaćen, to je skoro uvek krivični postupak, mučenje i drugi trash.

Pokušala sam da razradim njihovu platformu kako bih razumela koliko su ovi momci perspektivni kao saveznici i opasni kao neprijatelji. Na sajtu pokreta ona je izložena u obliku prilično obimnog teksta. Tamo postoje četiri dela, proći ću kroz njih.

Deo 1. Kako je svet uređen. Globalna podela rada

Ovde se opisuje kako ankomovi vide savremeno svetsko uređenje i njegove glavne probleme. Govori se o podeli rada između zemalja: sirovinskim, industrijskim, izvorima radnih migranata – i postindustrijskom vrhu lanca ishrane, za koji sve gorenavedene kategorije zemalja rade kao robovi. Navodi se da kako bogatstvo u industrijskim zemljama raste, proizvodnju treba premeštati tamo gde se još uvek zadržava jeftina radna snaga. Takođe se pominje da je socijaldemokratija zemalja prvog sveta krhki kompromis između vlasti i društva, koji se obezbeđuje samo putem eksploatacije ostatka sveta. Zemlje koje generišu probleme, prema tvrdnji autora, bore se za povećanje svog statusa u ovom sistemu, a ne za promenu sistema. Na kraju se objašnjava da u okviru jedne zemlje beg iz sistema nije moguć, jer izolacija od svetske ekonomije osuđuje zemlju na barbarstvo i siromaštvo.

Napomenaću da je opis u celini sasvim korektan, dok se analiza vodi gotovo u terminima marksizma, i iako se primećuje rast blagostanja u zemljama u razvoju, korisna uloga tržišta se ignoriše, kao i činjenica da opisana podela zemalja prema njihovom mestu u svetskom međunarodnom rasporedu rada najbolje korelira sa nivoom ekonomske slobode u tim zemljama.

Deo 2. Kapitalizam i država

U ovom odeljku dat je istorijski pregled nastanka država modernog tipa, uz napomenu da su moderne države proizvod kapitalizma. Govori se o porastu nejednakosti i globalizaciji kao zakonitom rezultatu rada kapitalizma. Na primerima je prikazano da država nije potrebna za samoorganizaciju društva, već je potrebna samo za legitimizaciju pljačke. Navodi se da nijedan oblik organizacije državnog uređenja ne obezbeđuje punovredno uzimanje u obzir ljudskih interesa, te da stoga ne treba pokušavati da se država poboljša, već je treba ukinuti. Takođe se govori o opasnostima novih biznisa platformskog tipa, koji u zamenu za svoje usluge stavljaju čoveka u veoma ozbiljnu zavisnost od njih.

Napomenaću da je u istorijskoj analizi izostavljen činjenica da se kapitalizam pojavio ne zahvaljujući, već uprkos državi: staru aristokratiju je potpuno zadovoljavala potpuna stabilnost, i samo je vojnu efikasnost kapitalizma naterala državu da napravi ustupke i reorganizuje se. Takođe smatram važnim pomenuti da u osnovi kapitalizma ne leži toliko plaćeni rad, koliko mogućnost zamene rada kapitalom – upravo to povećava produktivnost rada, a nakon toga i njegovu cenu.

Deo 3. Novo društvo

U ovom odeljku se opisuje prelepo čovečanstvo budućnosti, koje predstavlja federaciju poliskih direktnih demokratija – nešto poput Atinske savezničke veze od Temistokla do Perikla, samo bez polisa hegemona, ali sa robotima umesto robova. Umesto tržišta, osnova ekonomije bi trebalo da bude decentralizovano planiranje, sa prikupljanjem zahteva potrošača i njihovim agregiranjem u automatizovanim sistemima za upravljanje proizvodnjom. Problem korupcije u upravljanju i distribuciji rešava se čestim rotiranjem, punim uključivanjem građana u proces i, po mogućnosti, odricanjem od izbora na funkcije u korist izvlačenja žreba. Radi pojednostavljenja distribucije, predviđa se sveobuhvatna prosumerizacija, gde ljudi koriste pre svega 3D štampače i sličan alat, umesto da naručuju gotov proizvod. Novac i privatna svojina se ukidaju.

Napomenaću da je autor očigledno bolje upoznat sa istorijom nego sa ekonomskom teorijom, i da će se možda njegovi stavovi o planiranju donekle promeniti nakon upoznavanja sa teoremom o nemogućnosti ekonomskog proračuna u socijalizmu. Takođe, potpuno je izostavljen iz razmatranja faktor nedostatka prirodne motivacije za inovacije, a naročito za njihovo uvođenje u okviru planirane ekonomije. Na kraju, bilo bi dobro razumeti u kojoj meri se u novom društvu uspeva pobediti faktor tiranije većine, kada direktna demokratija ugrožava ljudsku slobodu, prisiljavajući pojedinca da se potčinjava kolektivu u pitanjima koja, u suštini, kolektiva ne dotiču direktno. Ovi aspekti u tekstu uopšte nisu analizirani.

Deo 4. Postizanje novog društva

U završnom i najobimnijem delu govori se o metodama izgradnje novog društva. Navodi se da ne treba tražiti stalnu revolucionarnu klasu, već je važnije tražiti one sa kojima postoji zajednica interesa. Kategorijski se neguje mogućnost reformisanja sistema, a postavlja se neophodnost njegovog rušenja. Najboljim načinom navikavanja ljudi na anarhističku doktrinu priznaje se direktna akcija – prenošenje prakse samoorganizacije za rešavanje najrazličitijih zadataka kroz neposredno iskustvo i lični primer. Ukazuje se na to da, iako je socijalna revolucija jedini mogući način prelaska u novo društvo, ona nosi rizik nastanka revolucionarne diktature, preko koje je neizbežno ponovno rađanje države. Takođe je pokazano da će rana ankomovska društva biti primorana da tokom tranzicionog perioda rade u okvirima svetske tržišne ekonomije – a ona će, zauzvrat, lako pretvoriti bilo koji kooperativ u obično kapitalističko preduzeće, stoga, jednom kada se krene, ne treba stajati, već dokrajčiti kapitalizam širom sveta.

Perspektive da Rusija postane predvodnik prelaska u novo društvo autoru deluju izuzetno niske, pa se predviđa dug period ilegalnog rada sa postepenim rastom mreže aktivista. Navodi se da je važno stvarati ne velike liderske strukture, već mrežu malih grupa sa maksimalnim angažovanjem učesnika i naglaskom na prenos iskustva veterana neofitima. Autor predlaže izuzetno oprezan pristup nasilnim akcijama, pošto one mogu kako ohrabriti pristalice, tako i dovesti do uništenja ćelija, pa čak i mreža, usled reakcije državnog aparata sile. Kao prikladni ciljevi za trening i demonstraciju borbenih sposobnosti navode se prodržavne paramilitarne grupe, jer se država neće umešati protiv njih. Na kraju, daju se saveti o konspiraciji i psihološkoj pripremi.

Odeljak se završava višeznačnim prekidom: autor nabraja mnoštvo opasnosti, ukazuje na to da nijedan od ranije praćenih puteva sam po sebi nije sposoban da dovede do pobede, i da će pokret još dugo morati da ostane marginalan.

Veoma mi se dopala ovo poglavlje, gde autor, konačno, sa nestabilnog tla teorije prelazi na stvari u kojima se očigledno dobro razume i koje sasvim trezveno odmerava u pogledu svih opasnosti.

Rezime

Za mene je bilo važno da razumem šta ti ankomovi zapravo više mrze: državu ili privatnu svojinu. Ako je prvo, onda smo za sada na istom putu. Ako je drugo, onda je bolje da ih ostavimo na miru i da ih ne diramo prvi, budući spremni da oštro odgovorimo na nasilje. Srećom, čini se da u njima ima više zdravog razuma nego zastarelih političko-ekonomskih ideja, i očigledni bandit, kakva je država, njima se čini kao prioritetnija meta nego pošteno zalutali momci poput nas, ankapova: njih su ipak spremniji da pre убеđuju nego da ubijaju.

Zato bih želela da predložim nepoznatom autoru gore navedenog teksta ili bilo kom drugom dovoljno autoritativnom ankomu da uzvrati ljubaznost i analizira libertarijansku platformu u pogledu jakih i slabih strana, neslaganja, perspektiva saveza i slično. Kao osnovu za analizu predlažem da se koristi tekst o libertarijanstvu sa sajta libertarijanske partije – on je dovoljno detaljan, ali u isto vreme relativno kompaktan, i ima prednost manje-više zvaničnog dokumenta, kakvi nisu, na primer, moji članci.

A nakon što obe strane uvere se da postoji minimalno razumevanje između njih, moći će se proceniti mogućnosti kooperacije.

Kako kapitalizam funkcioniše u uslovima potpune ili gotovo potpune automatizacije rada?

анонимный вопрос

Razliku između preduzeća sa automatizovanim i neautomatizovanim radom lako je ilustrovati na primeru kuhinje. Možete unajmiti kuvaricu, plaćati joj sitniš, a ona će pripremati ono što vašoj duši prija i sama ići na pijacu po namirnice. A možete kupiti frižider, mikrotalasnu i sami se snabdevati polugotovim proizvodima. Takva ishrana može biti i jeftinija i skuplja nego sa kuvaricom, ali pritom iz jednačine ispada zaposleni radnik, sa svim njegovim problemima u glavi, potrebom da se računa na njegovu savesnost i plaćanjem njemu bez obzira na to da li ćete danas jesti kod kuće ili u restoranu.

Automatizacija rada ne štedi toliko novac (iako u dugoročnom perspektivi, naravno, i njega). Glavno je – ona štedi živce. Preduzetnik uvek teži da smanji svoje rizike. Staviti uspeh svoje delatnosti u zavisnost od nečije dobre volje – to je uvek rizik. Danas radnik vredno radi, sutra uzme bolovanje, ili sahranjuje babu, ili štrajkuje, ili daje otkaz – i morate korigovati svoje planove. Zato je uložiti više kapitala kako bi se manje oslanjalo na rad uvek veliki iskušenje, čak i ako je dobit u novcu relativno mala.

Ukratko, kapitalizam u uslovima potpune ili gotovo potpune zamene rada kapitalom funkcioniše sjajno. A u uslovima kada rad skoro nije automatizovan, on stalno teži da se izроди u nešto paternalističko. Trebalo bi razmišljati u terminima troškova i profita, a primorani ste da razmišljate u terminima društvene odgovornosti. Zato masovna ručna proizvodnja neizbežno rađa različite socijalističke ili feudalne prakse, dok se automatizovana može lako svesti na čisto tržišne odnose.

Vek bi se divila! Samo dva nadzornika nad robotima, lepota!

Tvoj odnos prema FNB (Food not bombs)? Zar nije sramota libertarijancu učestvovati u takvom pokretu, pošto je on antikapitalistički, ali članovi tog pokreta bave se humanitarnim radom?

Koliko ja razumem, aktivnost pokreta se sastoji u tome da volonteri u supermarketima, na veleprodajnim skladištima i u objektima pronalaze hranu koja je tamo dospela zahvaljujući kapitalizmu, a koja će uskoro biti bačena jer inače neće odgovarati državnim propisima o rokovima trajanja, a zatim je pripremaju i dele gladnima, izražavajući time nezadovoljstvo prioritetima vlade u budžetskim troškovima.

Pri tome se ignoriše činjenica da bi u socijalizmu ta hrana, koja u ovom slučaju truli u kontejnerima, već trulila na poljima ili na bazama povrća, kao i činjenica da su socijalistički režimi obično trošili procentualno mnogo više novca na bombe nego na socijalnu zaštitu, kada se uporede sa manje ili više demokratskim kapitalističkim državama.

Takvo ponašanje podseća na ponašanje dame koja, pripremajući se da prati džentlmena kroz siromašan kvart, ubeđuje ga da kod kuće ostavi oružje i da ponese hranu sa sobom kako bi nahranila sirotinju. Ali, radi pravde, primetimo da je, u okviru naše analogije, kvart postao problematičan u velikoj meri zbog delovanja samog džentlmena. Dakle, s jedne strane, damine zamerke su opravdane, ali s druge strane, takvo ponašanje deluje prilično infantilno.

Ali, koliko god mi retorika aktivista ovog pokreta delovala neispravno, on je potpuno nenasilan i predstavlja vid moralnog pritiska. Uz to, sumnjam da mnogi učestvuju u njemu ne zbog svojih antikapitalističkih uverenja, već isključivo iz filantropije, ili radi propagande veganizma, ili zato što su gladovali u detinjstvu, pa im je nepodnošljivo da vide hranu koja se baca u smeće – koliko god samo razloga može postojati da se organizuje podela domaće hrane na ulici!

Kako ću ja lično reagovati na to ako u redovima FNB-a pronađem nekog mi poznatog libertarijanca? Zainteresovaću se i ispitivaću koji ga ljudi tamo okružuju, kakvi su ljudi koji dolaze po besplatnu hranu, kako uspeva da uspostavi zajednički jezik sa dobavljačima hrane, da li ima problema sa državom i slično. To je odlična radionica o privatnoj dobrotvorstvu, bez koje bi čisti ankap bio prilično surovo životno okruženje, tako da će mu upoznavanje sa tim biti korisno bilo kome u trenutnoj fazi. A i prebaciti razmišljajuću osobu sa antikapitalističke retorike na antietatističku nije tako težak zadatak.

A još imaju i vragolast emblem, mada bih za Rusiju predložila da umesto šargarepe crtaju koren rena

Da li je u Rusiji bilo kapitalizma devedesetih?

анонимный вопрос

Sećam se da sam definisala kapitalizam kao društveno uređenje u kojem su dominantni oblik odnosa između ljudi robno-novčani. Klasičnija definicija, koja je bila u upotrebi u Sovjetskom Savezu, kaže da je kapitalizam društveno uređenje u kojem su sredstva proizvodnje u privatnoj svojini. Sasvim je očigledno da u devedesetim godinama u Rusiji nije bilo čistog kapitalizma prema nijednoj od ovih definicija, već se radilo o tranzicionom obliku društva, kada su stari socijalistički (ili despotički, u mom razumevanju) odnosi izumirali, a njih smenjuju kapitalistički (što se tiče crta feudalizma u Sovjetskom Savezu, one nisu nestale ni sa novim uređenjem i sačuvane su do danas).

Međutim, treba imati na umu da je termin „kapitalizam“, uopšte govoreći, više publicistički nego naučni, stoga, govoreći o postojanju kapitalizma u određenoj zemlji u određenom vremenu, govorimo više o usklađenosti društva u to vreme sa određenim vrednostima. To jest, govorimo o kapitalizmu više u Veberovom razumevanju (duh kapitalizma kao racionalnost i protestantska radna etika) ili Šumpeterovom (duh kapitalizma kao preduzetništvo i kreativna destrukcija).

Dakle, u Rusiji devedesetih godina prošlog veka, duh kapitalizma prema Šumpeteru bio je prisutan u izobilju. To je bilo vreme ogromnih mogućnosti i tog istog kreativnog uništenja. Što se tiče duha kapitalizma prema Veberu, njega nije ni bilo na vidiku. Kakav radni etos? Čovek čoveku vuk, hoćeš da živiš – moraš se okretati. Kapital je stvaran bio prvenstveno na razgrabljanju sovjetskog nasleđa, na tom istom kreativnom uništenju, na sposobnosti da se bolje od drugih prilagodi ostaci starog novim uslovima, a ne na sposobnosti da se mnogo trudi, pažljivo štedi i precizno investira.

Ako su levi izmislili termin „kapitalizam“, da li pokušaj da se ta reč rehabilituje i koristi u pozitivnom kontekstu nije igra po njihovim pravilima?

(prvi put, koliko ja znam, ovaj termin je upotrebio Luis Blan, francuski socijalista, u negativnom kontekstu, suprotstavljajući ga socijalizmu)

анонимный вопрос

Nezapamljivi su putevi memova… Suprotstavljanje „kapitalizam-socijalizam“, čini se, prilično tačno odražava suprotstavljanje velikog novca velikim bataljonima, i zato je i potrlo.

Ja se sama trudim da ne koristim reč kapitalizam u čistom obliku, jer ako se u ovu vodku doda paradajz sok anarhizma, ispalo bi mnogo ukusnije, a naziv koktela ne zvuči toliko vulgarno. Ali tako je ispalo da se izrazi tržišni anarhizam ili anarhizam slobodnog tržišta ispostavljaju kao duži i nespretniji od jednostavnog ankap.

U principu, to nije jedini termin koji je počeo kao uvredljiva etiketa, a kasnije je stekao određeni akademizam i moralnu neutralnost (na primer, minarhizam), i obrnuto, mnoge reči su počele kao nešto svetlo i lepo, a sada se koriste isključivo kao uvrede, pa pristojni ljudi pokušavaju da se distanciraju od takvih asocijacija (ovo mislim pre svega na liberale, koji su u SAD sada sinonim za reč socijalisti, a u Rusiji sinonim za reč socijal-darwinisti).

Najbolje što se može uraditi, želeći da se prema jeziku odnosi što pažljivije – jeste da se koristi manje vrednosnih sudova. Evo Svetov sada, recimo, aktivno pokušava da oživi poluzaboravljenu reč nomenklatura, koja je za mene, predstavnicu prve nesovjetske generacije, termin više iz skladišnog računa. Zašto kvariti reči? Postoji ipak divna reč činovnik, koja je mnogo jasnija od neke nomenklature, a znači upravo isto što i ona. Dobro, to su već prepucavanja i stvar ukusa, dajem je samo kao ilustraciju toga da nikoga ne možeš ugoditi.

Dakle, u celini se slažem sa vašom tezom da se postojeće konotacije moraju uzeti u obzir, ali nimalo nije neophodno u svemu ih slediti, a još manje kršiti ih iz principa samo na osnovu toga što su to pravilo nekada osmislili protivnici.

Postoji određeni neobuzdan cinizam u tome da se prikazuje ono čudovište koje drugi vide u tebi…

Koje su objektivne mane kapitalizma?

анонимный вопрос

Ne se sećam da li sam ranije davala definicije, ali bez njih se ne ide nigde.

Kapitalizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi između ljudi robno-novčani odnosi.

I, da ne bih morala dva puta da ustajem, definisaću i još nekoliko imaginarnih entiteta.

Feudalizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi između ljudi lične međusobne obaveze.

Despotizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi između ljudi odnosi direktnog nasilnog prisiljavanja.

I, gde bi bez njega: komunizam je društveno uređenje u kojem su dominantni odnosi između ljudi odnosi darivanja.

Shodno tome, i zamerke upućene određenom uređenju zasnivaju se na njegovoj suštini. Kapitalizam se kritikuje jer se u njemu sve prodaje i sve kupuje. Feudalizam – jer je u njemu lojalnost važnija od kompetentnosti. Despotizam – zbog strašno niske produktivnosti rada i ogromnih troškova upravljanja. Komunizam – zbog problema „besplatnog vozača“ (free rider problem).

Zato, radi uklanjanja objektivnih nedostataka kapitalizma, tamo gde ljudima to više odgovara, oni lako pozajmljuju elemente drugih ljudskih formacija. Imamo zatvorenu ekonomiju i neprijateljsko spoljno okruženje? Pozajmljujemo elemente feudalizma. Moja imovina je oštećena, odgovorno lice je utvrđeno, ali odbija da plati? Despotizam je upravo ono što je potrebno. Imamo porodicu? Dobrodošli u komunizam.

Glavno je zapamtiti da su sve ove društvene formacije samo teoretiske konstrukcije, dok u stvarnosti postoji mnoštvo jedinstvenih individualnih kontakata između ljudi, u kojima svaki učesnik teži svojim ciljevima i primenjuje svoja sredstva.

ujak Skrudž može biti samo Skrudž, ali i ujak