анонимный вопрос

Razliku između preduzeća sa automatizovanim i neautomatizovanim radom lako je ilustrovati na primeru kuhinje. Možete unajmiti kuvaricu, plaćati joj sitniš, a ona će pripremati ono što vašoj duši prija i sama ići na pijacu po namirnice. A možete kupiti frižider, mikrotalasnu i sami se snabdevati polugotovim proizvodima. Takva ishrana može biti i jeftinija i skuplja nego sa kuvaricom, ali pritom iz jednačine ispada zaposleni radnik, sa svim njegovim problemima u glavi, potrebom da se računa na njegovu savesnost i plaćanjem njemu bez obzira na to da li ćete danas jesti kod kuće ili u restoranu.

Automatizacija rada ne štedi toliko novac (iako u dugoročnom perspektivi, naravno, i njega). Glavno je – ona štedi živce. Preduzetnik uvek teži da smanji svoje rizike. Staviti uspeh svoje delatnosti u zavisnost od nečije dobre volje – to je uvek rizik. Danas radnik vredno radi, sutra uzme bolovanje, ili sahranjuje babu, ili štrajkuje, ili daje otkaz – i morate korigovati svoje planove. Zato je uložiti više kapitala kako bi se manje oslanjalo na rad uvek veliki iskušenje, čak i ako je dobit u novcu relativno mala.

Ukratko, kapitalizam u uslovima potpune ili gotovo potpune zamene rada kapitalom funkcioniše sjajno. A u uslovima kada rad skoro nije automatizovan, on stalno teži da se izроди u nešto paternalističko. Trebalo bi razmišljati u terminima troškova i profita, a primorani ste da razmišljate u terminima društvene odgovornosti. Zato masovna ručna proizvodnja neizbežno rađa različite socijalističke ili feudalne prakse, dok se automatizovana može lako svesti na čisto tržišne odnose.