Тег: socijalizam

Smrt i/ili porezi

Sperry UNIVAC

Preambula od Ankap-tjan
Na našem kanalu imamo novu autorsku kolumnu, ovde će se kolati „sveti krave“ libertarijanstva. Pošto se čitaoci žale da je dosadno komentarisati mene, a Bitarku je dosadilo, evo vam materijala za diskusije.

Juče sam imao dispute koji me je podstakao na pisanje ovog posta. Ironično sam opisao kako vikingovska družina nije bila profesionalna vojska, jer nije živela od plate, već od onoga što su uspeli da opljačkaju, na šta sam dobio zlobnički komentar da profesionalna vojska našeg vremena živi od onoga što je uspela da opljačka, pa znači da razlike nema. Navodno, vojnici su u službi države, država im plaća platu, plata ide iz budžeta, budžet su porezi, a porezi su, kao što je poznato — pljačka. Upravo tu „svetu kravu“ želim malo da potresam.

Razumevanje poreza kod vulgarnog libertarijanca obično je sledeće: došao sam da radim za nekog šefa, krivio leđa, šef mi je dao 100$ za trud, i tada dotrči neki levi (u svim smislovima) čovek sa palicom, udari me po kičmi, oduzme 20$ i potrči da ih preda nekom zlobno kihkaćem beskućniku na ćošku koji nije radio ni dan. SOCIJALIZAM JE KRAĐA! U takvom postavljanju pitanja, naravno, to je krađa. Standardne teze u odbranu poreza, da će se od njih graditi putevi, svi znamo i nema smisla ih diskutovati. Želim da pristupim malo sa druge strane i pokažem da, u nekom smislu, svaka korporacija krade istih onih 20$ iz svake plate, i time obavlja potpuno istu državnu ulogu. I tako, „pravedna“, tj. bez „krađe“ raspodela zarađenog novca — zapravo više liči na socijalizam nego na državno oporezivanje, i ne treba automatski drhtati čujći tu reč. To što nam oduzimaju novac uvek, svi i svuda — neizbežnost je, oduzimaju ga i pri komunizmu i pri ankapu, a između državnih poreza i korporativnih dažbina nema velike razlike.

Kako to funkcioniše u praksi? Uzmimo nasumičnog lika koji je negde nabavio 10k$ i organizovao, recimo, fabriku stolica. Zaposlio je 2 kvalifikovana zaposlena (recimo, pravnika i računovođu) i 8 nekvalifikovanih koji sklapaju stolice, kupio mašine, prostor, daske i posao je zakaputao. Za sada sve ide po ankapu. Recimo da je sve dobro i da je firma odmah ostvarila neto profit od 11k$. Pitanje je kako ga podeliti? Socijalista bi rekao: na 11 delova, svakome po 1k$, sve je pravedno. Ali mi nismo socijalisti i uzećemo u obzir da radnik nije kvalifikovan i da je „običan čovek“ (i nije uložio ni cent da prestane da bude takav), što znači da ga lako može zameniti bilo koji drugi. Znači, on je zaradio najmanje, iako je rintao od jutra do noći. Računovođa i pravnik nisu obični, njih je teže zameniti, i oni su uložili u svoje obrazovanje, uzdižući se iznad mase, što znači da im plaćamo više. I na kraju, šef, njegova zasluga je što je od nekoga izmolićo 10k$ za biznis, ne može svako to, što znači da njemu plaćamo najviše. Na kraju, radnici su dobili, uslovno, po 100$, „bele kragne“ po 500$, a sve ostalo ide šefu u džep.

U praksi, međutim, naš etalonski ankap neće proleteti. Zašto? Zato što nikome nije prijatno biti „običan“, kao ni videti da si polomio leđa noseći daske i popunio ruke trnjima sečući ih, i tako 30 dana, a za to dobio 10 puta manje od onog čiji je posao da obavi par poziva bogatim ortacima i par puta potpiše papir. Dakle, ovakva šema će raditi samo pod uslovom da radnici uopšte nemaju gde drugde da odu — svi poslodavci oko njih su iste takve gmazovi, a u fabrici dežura privatna vojska, uvek spremna da udari palicom po bubrezima onoga ko pomene jeres socijalizma, odnosno sindikat, pravo na štrajk, pravo na zaštitu rada i bar jedan slobodan dan u nedelji.

Da li je bilo takvih primera u istoriji? Više puta, uglavnom u eri divljeg kapitalizma 1880-ih do 1920-ih. Union Stock Yard & Transit Co — čikaške klanice; United Fruit Company, koja je napravila pravi GULAG na plantacijama u Gvatemali i Kolumbiji; ugaljni titani SAD-a koji su policijskim palicama zakopavali radnike u zemlju. Već vidim kako ankapci trijumfalno trljaju ruke: tako ih, gnječite te komi-parazite, pucajte u njih iz mitraljeza da ih ne bi napalo da kradu šefu pošteno zarađenu zaradu. Uglavnom, da, baš tako je i bilo, „Bananska klanica“ u Kolumbiji završila se tako što je UFCo zamolila vladu da pošalje vojnike sa mitraljezima i pobije sve štrajkove koji su tražili ljudske uslove rada, što je i urađeno. I to nije jedini slučaj. Ali čekajte… zamolila… koga? Vladu? Ko je kod nas razbijao demonstracije? Policajci i vojska…? Pritom, kompanije su dareživo plaćale poreze (a pored poreza, i podmazivale predsednike bananskih republika i njihove državne generale i vojnike, da pucanje u narod bude veselije).

Koji ispadne zaključak, da bismo izgradili idealan etalonski ankap, u kojem šef uzima 99% profita, a običan radnik rinta od jutra do večeri za mesingovene tokene UFCo-a, čak i ne za pravi novac (a tako je i bilo na plantacijama kafe i banana, tokeni su se menjali za činiju kaše u menzi — i nazad na rad), potreban nam je moćan represivni aparat kako bismo uterao strah pred svetim Henrijem Fordom u duše onih koji ne veruju u kapitalizam (na kraju će ispasti nešto sumnjivo slično… da, upravo onom socijalističkom GULAG-u kojim nas plaše kapitalisti, dok paralelno postoje primeri izgradnje još gore stvari, recimo, kaučukovih plantacija u Amazoniji). Za taj aparat moraju ići ogromne sume novca, inače ćemo, kao plantatori iz prošlih vremena, morati spavati sa sabljom pored kreveta i pištoljem pod jastukom, čekajući da robovi dođu po nas. Najbolje sa suzbijanjem bunta nosi upravo ona država od koje toliko želimo da se oslobodimo, a njena vojska se hrani, između ostalog, od poreza.

Dobro, hajde da sklonimo te užase i pristupimo sa druge strane, mi smo dobri i principijelni ankapci, ne želimo represivni aparat države, niti želimo jednom nedeljno organizovati decimaciju naših radnika snagama policije i hraniti ih plastičnom kašom. Verujemo da će nas u svetu idealnog ankapa, koji se sastoji isključivo od korporacija, suzbijanje radničkog bunta koštati više nego stvaranje ljudskih uslova rada (to je sporno pitanje, ali dobro, poenta nije u tome). I da u svetu postoji toliko kompanija da, ako ponudimo loš posao za mrvice, čak i poslednjeg beskućnika će nam „hajtovati“ susedna korporacija koja će mu platiti rukavice da ne popuni ruke trnjima od balvana. I ostaćemo bez radnika. Zapravo, to je glavni argument onih koji tvrde da država sa svojim levističkim sindikatima, porezima i zakonima o 8-časovnom radnom danu sve kvari, dok će pri ankapu svaki radnik živeti kao kralj. Recimo da je baš tako, ok.

Ali šta tada sledi? Sledi da moramo da potrošimo novac na bezbednu mašinu, naočare za zaštitu od opiljaka, rukavice protiv trnja, respirator protiv mirisa lepka, a ako gradimo složenu kompaniju sa složenim radom, poželjno je da naši radnici imaju sve, pa čak i fitnes salu, besplatnog psihoterapeuta i stomatologa za njihovog sinčića, jer inače pametni ljudi neće doći kod nas, već kod onih koji imaju primamljivije uslove. I vidimo da Apple i ostali IT-giganti zaista konkurišu u tome ko će ponuditi više bonusa svojim skupocenim zaposlenima (nećemo pričati o tome da će radnici u Amazonovim skladištima biti kažnjeni polovinom plate ako odu da piške duže od 30 sekundi češće od jednom dnevno). Ali ti isti bonusi za zaposlene: medicina, odmor, čak i obrazovanje — oni nešto moraju dolaziti iz nekog izvora? Da, dolaze iz profita, onog istog koji bi se mogao potrošiti, na primer, na iste te plate.

Znači, to je zapravo porez…? Pa, u suštini da, korporacija može, uslovno rečeno, svim zaposlenima dodati +10% na platu iz profita, a može i ne dodati, već otvoriti fitnes centar za sve. I da, možda sam ja lenja guzica i ne želim fitnes centar, želim da proprotram svojih 10% plate u baru, a ne da se tresem na traki za trčanje. Ali mene niko nije pitao — hajde, Vasja, mi smo za tebe sve odlučili, ti odaješ deo plate za keksi za sve u kancelariji, tako stvaramo pozitivne vibracije dobrote, ne budi škrt. Ali, oprostite, po čemu se to razlikuje od državnog sportskog kompleksa izgrađenog od mojih poreza? Ja sam možda hteo državnu kafanu, alo! Jedini prigovor ovde je taj da, ako ti se ne sviđa što korporacija odbija tvoju platu za fitnes — pa idi kod onoga ko odbija platu za bareve. Dobro, ali:

1. Svi odbijaju, a ja možda želim čistu zaradu!

2. Odbijaju +/- isto: za medicinu, obrazovanje, sport — da, uglavnom za isto ono za šta i država.

3. Ne sviđa ti se poreska politika supersocijalne države — ok, beži u drugu gde je drugačija, evo u Argentini su uopšte izbacili sav socijalni deo, pravi ankapistan, raj! Istina je da porezi sada idu Mileju u džep, a takođe i za finansiranje državne policije i tajnih službi, kako bi gnječili jadne prole-komiste koji sanjaju o državnoj medicini, evo ih lopova, gmazova! A narod, iz nekog razloga, sanja o životu u Skandinaviji, gde je indeks sreće praktično maksimalan na planeti.

Tako, dolazimo do zaključka: nije toliko važno koji režim imamo. Krađariće svi i uvek, ako pod krađom razumemo raspodelu novca koja tebi lično, dragi čitaoče, ne odgovara. Druga stvar je da li svi libertarijanci veruju da će uspeti da dospu u takvu vrstu budućnosti gde će ta raspodela odgovarati baš njima (!). Na primer, ako imaju dete i žele mu dobrog stomatologa, ženi psihoterapeuta, a sebi teretanu posle posla, i da sve to bude besplatno — onda je razumno da je smešno žaliti se na korporaciju koja ti sve to daje za tvoj trud. Ali to ne poništava sam princip: ne žele svi na svetu upravo ono što želiš ti. U svakom slučaju, neko će od nekoga uzeti novac (kako god se zvao: doprinosi, porezi, osiguranje, itd.) za nešto što njemu lično uopšte ne treba (ili on preferira da to uzme u novcu i sam reši, ali mu to ne dozvoljavaju). Zato, dragi moji, ne treba ulaziti u drhtavicu od reči „porez“, to je samo jedan od oblika naplate koji će biti sa nama uvek, pri svakom uređenju i pri svakoj ekonomskoj formaciji. Jer alternativa takvoj blagoj vlasti preko fitnes centara i besplatnih keksa je vojnik sa M1919 Browningom, ograda sa bodljikavom žicom i mesingani žeton za kašu od piljevine u menzi. Tako ili onako, bićemo nasilno iskorišćeni — razlika je samo u tome šta će biti navučeno na pesnicu u tom procesu, somotska rukavica ili oklopna.

Među ljevičarima je raširena ideja da prava na takozvana sredstva za proizvodnju trebaju pripadati radnicima.

Predstavimo ekonomiju u kojoj imovina svih ili većine preduzeća koja proizvode robu i pružaju usluge nalazi se u vlasništvu radnika putem udela, koji dobijaju i gube pri pridruživanju kolektivu/odlasku iz kolektiva, a odluke se donose voljom radnika,
a neto dobit preduzeća se deli na sve podjednako.

Molim vas da navedete kritiku ovakvog modela. Kako odgovoriti protivnicima koji predlažu takav model? Na šta ukazati? Hvala.

Pre nego što zamislimo ekonomiju koja se sastoji isključivo od takvih preduzeća, ima smisla pogledati kako bi se ona mogla formirati u okviru uobičajene ekonomije u kojoj postoji vlasništvo nad sredstvima proizvodnje.

Dakle, postoji grupa ljudi koji žele da realizuju neku ideju i planiraju da otvore biznis. Potreban im je skup kompetentnih radnika na nekoliko različitih pozicija, kao i početni kapital. Radnici su, pretpostavlja se, oni sami. Odakle uzeti kapital? U savremenoj ekonomiji oni mogu složiti novac u određenim proporcijama, i svaki će dobiti udeo u osnivanom preduzeću koji odgovara unetom iznosu. U okviru predloženog modela, udeli su strogo jednaki, što znači da će i ulagati morati strogo podjednako, što smanjuje fleksibilnost sistema, jer potencijalno vredan radnik možda nema dovoljno ušteđevine da bi ušao u preduzeće, ili nije spreman da rizikuje sa njom. Kada su funkcije kapitaliste i radnika razdvojene, to nije problem. Kada se one prisilno spajaju, ne može svako to da izdrži.

Koje su alternative tome da se ulaže podjednako? Može se uzeti kredit u nekoj kreditnoj instituciji. Ali samo za samu ideju kredit će se dati uz visoke kamate. One bi se mogle smanjiti pružanjem zaloge, ali prema uslovima zadatka zastava nije predviđena, a čak je nemoguće založiti ni akcije budućeg preduzeća, jer preduzeće mora ostati u jednakom vlasništvu radnika, a ne nekih kapitalista.

Dobro, recimo, grupa ljudi se sastavila sa veoma malim iznosima, otvorila mikro-biznis, postepeno se razvija ulažući veći deo dobiti u proširenje proizvodnje – i onda im počinje da nedostaje radne snage. Potrebno je zaposliti još nekoga i dodeliti mu udeo jednak sopstvenom, proporcionalno smanjujući udela svakog od osnivača. Što je početni ulog bio veći, što su duže morali da se odriču najosnovnijih stvari kako bi pokrenuli preduzeće – to će teže doneti odluku da se nekome tek tako, besplatno, dodeli udeo jednak njihovom. Ako se planira zapošljavanje nekog veoma cenjenog stručnjaka, osnivači će dobro razmisliti i odlučiti da je to vredno posla. Ali isto tako može biti reč, naprotiv, o zapošljavanju nekoga sa niskim kvalifikacijama. Na primer, proizvodnja je porasla, nije više praktično da sami isporučuju klijentima, potreban je kurir. I taj kurir, pozicija na kojoj može da radi bukvalno bilo ko, postaje ravnopravni partner uspešnog startapa? Nije teško videti da će stariji radnici imati slične psihološke probleme pri otvaranju svakog novog radnog mesta.

Slične poteškoće očekuju onoga ko je bio među osnivačima, uložio mnogo snage u preduzeće, a sada iz nekih razloga želi da ga napusti. On shvata da nema mogućnosti da monetizuje svoj udeo, i da se svi njegovi zasluge prema kompaniji poništavaju u istom trenutku kada ode. Sada će morati da traži novo mesto i ubeđuje novi kolektiv da ga prihvati kao partnera. Jasno je da će u uslovima dobro funkcionalnog instituta reputacije osoba koja je bila cenjena u jednoj kompaniji moći bez problema da se zaposli u drugoj, ali ipak, umesto da se oslanja na individualnu vrednost svog rada, nadati se da će uspeti dobiti udeo u produktivnijem preduzeću – to nije tako fleksibilna šema.

Najgori košmar će početi ako, usled promena tržišne konjunkture ili iz nekih drugih razloga, postane neophodno sprovesti smanjenje broja zaposlenih, inače će kompanija početi da trpi gubitke. Sve, skandal je zagarantovan. Svako optužuje sve ostale da je položaj kompanije pogoršao, niko nije spreman da skoči sa broda gubeći svoj udeo, ali bez toga, umesto redovnog dela dobiti, naprotiv, svi udelaši moraju redovno da ulažu u gubitničko preduzeće u jednakim delovima. Ostaje nejasno kako tačno odlučiti koga izbaciti. U običnoj kompaniji odluku donosi rukovodstvo, na osnovu proizvodne neophodnosti. Ali ovde su svi udelaši, i svaki ima pravo glasa. To znači da će se morati odlučivati demokratski na skupštini, i sasvim je moguće da će morati otići ne najmanje potrebni zaposleni, već najmanje rečiti.

Na taj način, ovakva preduzeća gube u odnosu na kompanije bez socijalističkih opterećenja u radnim odnosima, u fleksibilnosti, te će stoga, očigledno, zaostajati i u konkurentskoj trci. U suštini, niko ne sprečava da se već sada otvaraju preduzeća ovog tipa u zemljama bez radnih kodeksa, poput Gruzije. Ali praksa pokazuje da to malo kome treba. Čak i ako se ljudi udružuju u artel ili kooperativ, ipak preferiraju da zadrže pravo na udeo u kompaniji, i pri izlasku iz nje zahtevaju svoj udeo u novcu ili opremi, a pri prijemu novog člana smatraju opravdanim da od njega zahtevaju uvodnu članarinu – opet, u novčanom ili u naturi.

U suštini, čitav instrumentarij tržišnih manipulacija akcijama predstavlja upravo dodatno proširenje mogućnosti ograničenom funkcionalnom kapacitetu jednakog udela uslovne svojine, i ako je on evolucijski razvijen tokom ekonomskog progresa čovečanstva, biće veoma čudno masovno od njega odustajati. Ali sloboda je volja, svako ko želi može početi da radi po ovoj šemi već sutra.

Znači li to da je ovo potpuno neodrživa šema? Nipošto. Skoro po istim tim principima su radili karibi pirati. Više o tome možete pročitati u nedavno prevedenom poglavlju knjige Davida Fridmana o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od naših. U suštini, jedina razlika između piratske šeme i predložene socijalističke bila je u tome što su pirati ipak birali svoje rukovodstvo i plaćali mu ne jednaki udeo plena, već povećani. Takođe, piratima je pomagalo to što problem početnog kapitala nije bio toliko oštar: brodove nisu gradili, već su ih osvajali. Ali i socijalisti, zapravo, mogu sasvim legitimno da misle o svom sistemu kao o eksproprijaciji već postojećih preduzeća od vlasnika u korist radnika, tako da ovde mogu biti podjednako uspešni kao i morski razbojnici.

Na taj način se može konstatovati da u okviru relativno jednostavne ekonomske delatnosti, a posebno u resursnim ekonomijama sa slabom kapitalnošću, socijalistička šema može sasvim dobro da se učvrsti, ali što je veća podela rada, to će je teže prilagoditi potrebama članova kolektiva, i što će ona u stvarnosti više podsećati na običnu tržišnu šemu sa privatnom svojinom sredstava proizvodnje.

Spekulacije tokom vanredne situacije

Pre nekoliko dana, policija u Njujorku je uhapsila Baruha Feldhajma, koji je unapred otkupio 192.000 maski i 600.000 rukavica (i još mnogo drugih stvari), kako bi to kasnije prodavao medicinskim radnicima i običnim građanima sa ogromnom maržom (oko 700%).
Kako će anarho-kapitalizam nositi se sa takvim spekulacijama tokom vanrednih situacija?
S jedne strane, on je delovao isključivo tržišnim metodama i težio je da ostvari maksimalnu korist, s druge strane – njegovi postupci su vrlo mogli nekome da koštaju život.

Slava Mahorkin

Dakle, imamo ankap, u Njujorku je sve mirno, u Kini je neka lokalna epidemija. Nikoga nije briga za nju, niko ne kupuje panično maske i rukavice, niko ne zatvara granice, i u sudbinski određeni čas, epidemija izbija u Njujorku. Iznenada svi jure po zaštitnu opremu, trenutno razgrabe male skladišne zalihe i dolazi do kolapsa. Dalje će, naravno, nakon nekog vremena sve biti u redu – doprešće odatle gde epidemije još nema, proširiće se proizvodnja i tako dalje. Ali u početku će biti haosa.

Sada razmotrimo drugi scenario. U Kini je neka lokalna epidemija, nikoga nije briga za nju, ali budni Baruh Feldhajm već otkupljuje maske i rukavice. Apoteke su se suočile sa povećanom potražnjom, naručile su još, i za svaki slučaj podigle cene za oko deset procenata. U blogovima su napisali o poskupljenju, povezali to sa dalekom kineskom epidemijom, i eto, u apoteke su krenuli drugi uznemireni ljudi, čisto da ne bude šta. Kao rezultat povećane potražnje, proizvodnja zaštitne opreme počinje da se povećava mnogo pre nego što epidemija stigne do SAD. Za revanche, kada se to desi, dočekuju je u punom oslonom: proizvodnja je povećana, magacini su puni do vrha, svi koji su želeli da se zaštite, mogu to da učine. Baruh Feldhajm, na talasu medijske pažnje još pre dolaska epidemije, prodaje veći deo svojih zaliha po dvostrukoj ceni, ostvarivši dobru dobit, a ostatak ostavlja za ličnu upotrebu ili da bi ga prodao po još većoj ceni u datom trenutku.

I, konačno, razmotrimo treći scenario. U Kini se javlja neka lokalna epidemija, nikoga ona ne zanima, ali budni Baruh Feldhajm već kupuje maske i rukavice. Apoteke su se suočile sa povećanom potražnjom, naručile su još robe i, za svaki slučaj, podigle cene za oko deset procenata. U blogovima su napisali o poskupljenju, povezali to sa dalekom kineskom epidemijom, i eto, u apoteke su krenuli drugi nemirni ljudi, jer nikad zna. U međuvremenu, epidemija u Kini je lokalizovana i ona nestaje. Budni građani ostaju da sede sa gomilom robe, apoteke su prepune, cene zaštitne opreme opadaju, i postepeno nesrećni preduzetnici rasprodaju svoje nelikvidne zalihe, fiksirajući male gubitke, ili čak izlaze na nulu, ako uspeju spretno da manevrišu.

Spekulacija je pokušaj zarade na predviđanju budućnosti. Ako spekulacija uspe, budućnost će biti bolja i za spekulanata i za one koji su od njega kupovali. Ako ne uspe – to su problemi spekulanata. Ali ako se u društvu učvrsti navika da se kažnjava spekulant za njegov uspeh, onda će mu drugi i treći gore opisani scenariji biti zatvoreni. Niko ne gleda u budućnost, svi gledaju sa oprezom u komšije, da ne bi izazvali njihovu zavist i dobili šamar.

Juče sam pisala o Somaliji i pomenula predavanje Vladimira Zolotoreva, gde on priča o somalijskom pravu. Tamo se nije desio kapitalizam, upravo zato što se svaki lični uspeh smatra slučajnom srećom, a njeni plodovi se moraju podeliti sa klanom. Isto je ludost vladalo i u Melaniziji, i kod severnoameričkih Indijanaca, sa njihovom kulturom potlaca, isto se dešava i u današnjim SAD, iako bi se činilo da Indijanci odavno ne žive na Menhetnu.

Pljačkaš odnosi opljačkano

Pitanje o mestu socijalista u JU

Kakav im je smisao da se zalažu za KJ, ako je očigledno da će veći veći deo vrednih i srećnih izabrati prijatniji KJ u smislu poreskih odbitaka, a ne KJSSSR2.0? Ko će ih uopšte hraniti?

анонимный вопрос

U nedavno prevedenom članku našeg tima o FPKJ, čini mi se da su prilično dobro osvetljeni pristupi potrošača pri izboru određenih jurisdikcija. Želim da skrenem pažnju na prve dve reči skraćenice: to nisu samo ugovorne jurisdikcije, one su takođe funkcionalne i preklapajuće.

Zaista, čisto socijalistička jurisdikcija koja nudi sve vrste usluga jednostavno ne može opstati na tržištu, naročito ako je ugovorna, što znači da iz nje može slobodno da se izađe. Socijalistička jurisdikcija je efikasna kada pruža uslugu pružanja javnih dobara, sa snažnim pozitivnim efektom sticanja razmera.

Primeri takvih spontano nastalih jurisdikcija detaljno analizira Elinor Ostrom u svojoj knjizi „Upravljanje zajedničkim“\. Recimo, neka planinska pašnjaka je izuzetno nezgodno deliti na male delove, a tamo stoku pasu stanovnici nekoliko obližnjih sela. I kako ne bi došlo do predatorne eksploatacije tog retkog zajedničkog resursa, oni sami razvijaju složen sistem normi i kontrole njihove primene, formirajući tako funkcionalnu ugovornu jurisdikciju. Ali ova jurisdikcija je odgovorna za rešavanje konflikata samo u vezi sa pašnjacima, i uopšte se ne meša u pitanja kao što je, na primer, školsko obrazovanje. I upravo u ovoj sferi mogu odlično da konkurišu, recimo, mreža javnih škola koje finansiraju svi članovi KJ na ravnopravnoj osnovi (ponovo socijalizam!), privatna škola koju plaćaju roditelji učenika, i privatna škola koju finansira endoument fond. To je upravo primer preklapanja jurisdikcija.

Postavljanje ograda ovde, kako komšijska stoka ne bi ulazila da jede privatnu travu – to bi se više isplatilo njima nego vama.

Ako su levi izmislili termin „kapitalizam“, da li pokušaj da se ta reč rehabilituje i koristi u pozitivnom kontekstu nije igra po njihovim pravilima?

(prvi put, koliko ja znam, ovaj termin je upotrebio Luis Blan, francuski socijalista, u negativnom kontekstu, suprotstavljajući ga socijalizmu)

анонимный вопрос

Nezapamljivi su putevi memova… Suprotstavljanje „kapitalizam-socijalizam“, čini se, prilično tačno odražava suprotstavljanje velikog novca velikim bataljonima, i zato je i potrlo.

Ja se sama trudim da ne koristim reč kapitalizam u čistom obliku, jer ako se u ovu vodku doda paradajz sok anarhizma, ispalo bi mnogo ukusnije, a naziv koktela ne zvuči toliko vulgarno. Ali tako je ispalo da se izrazi tržišni anarhizam ili anarhizam slobodnog tržišta ispostavljaju kao duži i nespretniji od jednostavnog ankap.

U principu, to nije jedini termin koji je počeo kao uvredljiva etiketa, a kasnije je stekao određeni akademizam i moralnu neutralnost (na primer, minarhizam), i obrnuto, mnoge reči su počele kao nešto svetlo i lepo, a sada se koriste isključivo kao uvrede, pa pristojni ljudi pokušavaju da se distanciraju od takvih asocijacija (ovo mislim pre svega na liberale, koji su u SAD sada sinonim za reč socijalisti, a u Rusiji sinonim za reč socijal-darwinisti).

Najbolje što se može uraditi, želeći da se prema jeziku odnosi što pažljivije – jeste da se koristi manje vrednosnih sudova. Evo Svetov sada, recimo, aktivno pokušava da oživi poluzaboravljenu reč nomenklatura, koja je za mene, predstavnicu prve nesovjetske generacije, termin više iz skladišnog računa. Zašto kvariti reči? Postoji ipak divna reč činovnik, koja je mnogo jasnija od neke nomenklature, a znači upravo isto što i ona. Dobro, to su već prepucavanja i stvar ukusa, dajem je samo kao ilustraciju toga da nikoga ne možeš ugoditi.

Dakle, u celini se slažem sa vašom tezom da se postojeće konotacije moraju uzeti u obzir, ali nimalo nije neophodno u svemu ih slediti, a još manje kršiti ih iz principa samo na osnovu toga što su to pravilo nekada osmislili protivnici.

Postoji određeni neobuzdan cinizam u tome da se prikazuje ono čudovište koje drugi vide u tebi…

Da li je država potrebna, koje funkcije ona može (treba) da obavlja, zašto minarhija nije dovoljna?

anonimno pitanje

Znate, mogao bi se banalno odgovoriti da država nije potrebna, jer – i dalje sledi dug spisak problema koje ona uzrokuje. Moglo bi se pozvati na to da što je manja mera državne intervencije, to više cveta i miriše ekonomija. Ali vrednosti su subjektivne, i ne može se za sve na bilo koji način odgovoriti da država nije potrebna. Ljubitelja čavura u dupčetu trenutno ima punih lavica, i mnogi zahtevaju da im se on gurne još dublje. Nije im dovoljna minarhija, dajte im socijalizam, učili su u školi da je u socijalizmu sloboda, jednakost i bratstvo, ili barem red i bezbednost.

dobrovoljno i uz pesmu!

Ipak, ni takav pristup ne prolazi kao argument. U društvu je uvek visok procenat konformista koji će odobravati status kvo, kakav god on bio čudan, tako da bi tvrdnja da većina direktno, iskreno i aktivno želi državu, pa čak i da će izaći u njenu odbranu, takođe bila nepromišljena.

Pitati predstavnike države o tome da li je država potrebna, i kako bi bilo da se ovde malo pomerimo i oslobodimo komadić zemlje za ankap – to bi bilo sasvim naivno.

Dakle, da bi se dobio korektan odgovor na pitanje da li je država potrebna, prvo će se morati ipak postići pojavljivanje negde nekog normalnog, relativno čistog ankap-a, a onda neka tržište odluči u obliku migracioniih i novčanih tokova. Ako će se u ankap-u stabilno pojavljivati oni koji žele to make the state great again, to znači da je država potrebna. Na primer, jednostavno zato što je potrebno imati na koga da se besni. A ako će nakon jedne generacije života pod ankap-om država biti percipirana kao čudan, drevni, varvarski institut poput ordalije ili neke druge omerta, to znači da je čoveku ipak nije potrebna kao takva, samo što je trenutno ona po činjenicama tu, i mnogi se mire sa njom.