Apsolutno ne razumem kako će u polarizovanom društvu Uralski federalni okrug i Južni federalni okrug dogovoriti se, recimo, oko kritike ovsenog keksa, jer jedni prema ovsenom keksu imaju liberalan odnos, dok je za druge vređanje ovsenog keksa haram. Očigledno je da se na FPKJU ne mogu primeniti sudovi koji važe za klasičnu panarhiju, pošto hipotetskim Uralskim federalnim okrugom ne pokreće želja za profitom, već druge sile, na primer politički ciljevi elita tog Uralskog federalnog okruga. Šta raditi ako federalni okrug nastavi da igra u izolacionizam (što je nemoguće u klasičnoj panarhiji), kako u toj situaciji da reaguju federalne vlasti?
Stari prijatelj
Pitanje upućuje na prevod koji sam objavio pre dosta vremena rada o funkcionalnim preklapajućim konkurentnim jurisdikcijama. Međutim, u njemu se pokazuje prilično tradicionalno za savremenog čoveka nerazumevanje toga čime se funkcionalne jurisdikcije razlikuju od teritorijalnih. Hipotetski Uralski federalni okrug je teritorijalna jurisdikcija. Hipotetski Uralski univerzitet je funkcionalna jurisdikcija: iako ima određenu teritoriju, jurisdikciju univerziteta ne određuje teritorija, već funkcija koju obavlja. U njegovoj jurisdikciji je proces sticanja visokog obrazovanja od strane njegovih studenata i neki prateći problemi. Univerziteti mogu igrati u izolacionizam, pa čak do eksteritorijalnosti kampusa i sopstvenih službi za održavanje reda, a mogu ostati i sumorni resori podređeni ministarstvu obrazovanja.
Model FPKJU predložen je od strane autora prvenstveno za EU, kao razvoj ideje federalizma, kako bi se deo ovlašćenja oduzeo državama koje čine EU, ali da se ona ne prenesu na nivo Evropske unije, već u funkcionalne jurisdikcije. Predlaže se prilično fleksibilan model, sa mogućnošću formiranja FPKJU uključujući i odozdo, i upravo u onoj sferi koja obuhvata razmeru problema koji se rešava.
Odnosi između FPKJU mogu biti konkurentni, ako obavljaju srodne funkcije; mogu se svesti na odnose između naručioca i klijenta, kao na primer kod FPKJU koja održava nuklearne elektrane i FPKJU koja održava elektroenergetsku mrežu; mogu biti uslovno komšijski, kao policija i vatrogasci u jednom gradu; mogu uopšte izostati, kao kod konzorcijuma za sertifikaciju proizvodnje kuvane kobasice i udruženja proizvođača košer hrane.
Pošto interesi različitih FPKJU sasvim mogu doći u konflikt, između njih su mogući sudski sporovi. U okviru prvobitnog modela nije bilo predviđeno da se sudski sistem prebaci na koloseke FPKJU, tako da će se najverovatnije koristiti neki ili drugi arbitraž, poput Stokholmskog. Intervencija policije u rad FPKJU je takođe moguća, ako neka nadležna jurisdikcija, poput stručnog ministarstva, uoči zloupotrebe ili jednostavno greške u izveštavanju.
FPKJU u nečemu izgledaju kao nedovršena panarhija, pošto mogu podrazumevati ne samo ugovorne odnose sa ljudima čiji život regulišu u okviru svoje funkcije, već čak i mogu od njih naplaćivati namenske poreze, ako im država delegira ta ovlašćenja. A u nečemu oni prevazilaze model panarhije, jer u panarhiji imamo nešto poput ugovornih eksteritorijalnih država koje regulišu manje-više proizvoljan skup oblasti života, dok su ovlašćenja FPKJU strogo ograničena njihovom funkcijom, što ih približava ankap modelu po Fridmanu.
