Тег: nalog

Još malo o porezima i smrti

Sperryjev članak o tome da nema smisla protiviti se porezima, aktivno je diskutovan u komentarima telegram kanala, što je u velikoj meri i bio cilj objave. Ukratko, tekst govori o tome da ćete, jednom ili drugim načinom, čak i na slobodnom tržištu, ipak biti prisiljeni da date iznos uporediv sa državnim porezima i da će taj novac biti potrošen otprilike na isto ono na šta bi ga potrošila država, a pošto nema razlike, zašto se onda bunjiti.

U članku se prikazuju dve krajnosti. Jedna krajnost je organizacija preduzeća koje zahteva ogromnu količinu nekvalifikovanog rada, u uslovima gde postoji ogroman višak radne snage. Pozivajući se na istorijske primere, Sperry podseća da je u tom slučaju obično isplativije plaćati radnicima mrvice, i bolje je da to ne budu novac, već tokeni za hranu, dok se nezadovoljstvo potiskuje organizovanim nasiljem. Druga krajnost je organizacija preduzeća koje zahteva retke, visoko kvalifikovane stručnjake koje je teško pronaći, a uz to je potrebno paziti da ih ne preotmu konkurenti. Ovde poslodavac ne samo da im plaća poznu platu, već obezbeđuje i ozbiljne bonuse, od obične aparata za kafu u prostoriji za odmor do teretana, skupog zdravstvenog osiguranja za celu porodicu radnika, fleksibilnog radnog vremena i opcija za akcije kompanije.

U oba ekstremna slučaja, Sperry daje do znanja da radnik nije slobodan i primoran je da prihvata ono što mu se daje. U jednom slučaju – tokene za oskudnu hranu u prodavnici pri plantaciji umesto obične ljudske plate. U drugom – nepotreban teretan umesto jednostavnog povećanja plate. A zašto se, zapravo, to dešava?

Da bi bilo isplativo prisiljavati na rad pomoću nasilja, taj rad mora biti veoma monotonan, koncentrisan u prostoru i ne sme podrazumevati aktivna kretanja. Samo u tom slučaju može se završiti sa mobilnim naoružanim nadzornicima, kojih mora biti veoma malo u odnosu na radnike, inače trud izvođača prestaje da bude isplativ. Tako je obrada žbunja ili iskopavanje mineralnih sirovina odlično optimizovano za masovni robnički rad, dok to za ispašu stoke više nije slučaj. Ali, bilo kako, u uslovima slobodnog tržišta, ako već okupljate bandu razbojnika za organizaciju prisilnog rada, moraćete biti vođa te bande. Opustite se – i sutradan ćete otkriti da je vaš brigadir zauzeo vaše mesto, a vas već teraju da berete banane.

Naravno, plantator nije zainteresovan za takav ishod, on želi da njegovo pravo vlasništva bude zaštićeno, a da radnici, čak i naoružani, znaju svoje mesto. I tu mu u pomoć dolazi država. Ona postaje garant toga da će brigadir obezbeđenja umereno vredno obavljati svoj posao za pravi novac, a ne zapremiti plantaciju za sebe. Za to država uzima poreze, i od njih izdržava vojsku i policiju. Od tog trenutka plantator je osuđen. Sutra će država podići poreze na zemlju, uvesti poreze na nasledstvo, nacionalizovati latifundije ili na neki drugi način optimizovati privilegovanu klasu, jer ta klasa previše troši, a njena konfiskacija će neizbežno biti popularna među narodom. Ispada da za udeo svog profita plantator dobija iste te tokene za zaštitu, slično kao što njegovi radnici dobijaju tokene za hranu. A kvalitet obezbeđenja tih tokena će proizvoljno opadati kako se povećavaju apetiti emitenta.

Dakle, ili ste surovi spartijat koji lično sa kolegama organizuje kriptije kako bi iloti znali svoje mesto i ne mislili o pobuni, ili degenerišete u razmazjenog sibarita koji je svoje funkcije prisile delegirao na outsource, i pitanje vašeg ukidanja postaje praktično rešeno.

A šta je sa drugim ekstremnim slučajem? Uopšteno govoreći, na slobodnom tržištu mega-kvalifikovani stručnjaci neće prihvatiti bilo šta što im se ponudi. Poslodavac mu oprema teretanu u kancelariji jer on upravo to želi. Lenjo mu je da ide na trening posle posla, želi da ima tu mogućnost kada mu zakrpi, a ako poslodavac nije spreman na to, tu su njegovi konkurenti. I ako radniku dosadi teretana, bez problema će mu pored postaviti bar, samo radi, zlato moje. Ne želiš ništa suvišno, samo više novca – evo ti više novca, i radi makar od kuće. Naravno, sve ove mere za povećanje lojalnosti donose poslodavcu korist samo u slučaju da stručnjak iskreno uživa u svom poslu, ali drugačije i ne može biti, jer u suprotnom ne bi stekao svoje izuzetne kvalifikacije.

Međutim, čak i ako su glavni pokretači korporacije nekoliko mega-profesionalaca, ona ipak ne može bez tima prosečnih radnika, neko mora preuzeti rutinske poslove. I njih već ne moraju da biraju između teretane, bara ili gotovine u ruke. Prvo, to nije po njihovom rangu. A drugo, socijalni paket smanjuje profit, sledećićim smanjuje porez na profit. Plata pak, naprotiv, zahteva plaćanje poreza na platu. Zato korporaciji često bude isplativije da običnim zaposlenima isplaćuje manje u gotovini, a zauzvrat pruža usluge u naturi, što, naravno, stvara asocijacije na tokene za hranu u menzi pri plantaciji.

Dobro, a zašto korporaciji treba država? Iz istog razloga kao i plantatoru: da štiti interese korporacije grubom silom (prvenstveno kroz ograničavanje ulaska konkurenata na tržište, plus državne narudžbine). Naravno, korporacija kao rezultat takođe postaje ranjiva ako neki ili drugi visoki državni funkcioner odluči da je konfiskuje. Šta može biti zamena za državnog regulatora? Kao i u slučaju saveza plantatora, to bi morao biti neki situativni savez predstavnika industrije, koji se dogovara o dobrovoljno poštovanim normama i standardima. Ako sam biznis korporacije nije zasnovan na prisili, onda joj je život bez države ipak nešto lakši nego latifundištima.

Na taj način, država samim svojim postojanjem vrši razgradnju velikog biznisa: ona smanjuje njegove troškove nasilja nad radnicima ili konkurentima, i kao rezultat biznis dobija državne odlike. Malom biznisu je daleko teže priključiti se ovom mehanizmu, zato on čak i u postojećoj državi ostaje čistiji tržišni agent, a samim tim će mnogo lakše preživeti ukidanje države. Ovde ankapima ostaje samo jedno pitanje: može li društvo bez države održati visok nivo strukturne složenosti i duboku podelu rada u odsustvu velikog biznisa? Ili može li veliki biznis ostati takav u odsustvu države? Ovo pitanje ću za sada ostaviti otvorenim.

Smrt i/ili porezi

Sperry UNIVAC

Preambula od Ankap-tjan
Na našem kanalu imamo novu autorsku kolumnu, ovde će se kolati „sveti krave“ libertarijanstva. Pošto se čitaoci žale da je dosadno komentarisati mene, a Bitarku je dosadilo, evo vam materijala za diskusije.

Juče sam imao dispute koji me je podstakao na pisanje ovog posta. Ironično sam opisao kako vikingovska družina nije bila profesionalna vojska, jer nije živela od plate, već od onoga što su uspeli da opljačkaju, na šta sam dobio zlobnički komentar da profesionalna vojska našeg vremena živi od onoga što je uspela da opljačka, pa znači da razlike nema. Navodno, vojnici su u službi države, država im plaća platu, plata ide iz budžeta, budžet su porezi, a porezi su, kao što je poznato — pljačka. Upravo tu „svetu kravu“ želim malo da potresam.

Razumevanje poreza kod vulgarnog libertarijanca obično je sledeće: došao sam da radim za nekog šefa, krivio leđa, šef mi je dao 100$ za trud, i tada dotrči neki levi (u svim smislovima) čovek sa palicom, udari me po kičmi, oduzme 20$ i potrči da ih preda nekom zlobno kihkaćem beskućniku na ćošku koji nije radio ni dan. SOCIJALIZAM JE KRAĐA! U takvom postavljanju pitanja, naravno, to je krađa. Standardne teze u odbranu poreza, da će se od njih graditi putevi, svi znamo i nema smisla ih diskutovati. Želim da pristupim malo sa druge strane i pokažem da, u nekom smislu, svaka korporacija krade istih onih 20$ iz svake plate, i time obavlja potpuno istu državnu ulogu. I tako, „pravedna“, tj. bez „krađe“ raspodela zarađenog novca — zapravo više liči na socijalizam nego na državno oporezivanje, i ne treba automatski drhtati čujći tu reč. To što nam oduzimaju novac uvek, svi i svuda — neizbežnost je, oduzimaju ga i pri komunizmu i pri ankapu, a između državnih poreza i korporativnih dažbina nema velike razlike.

Kako to funkcioniše u praksi? Uzmimo nasumičnog lika koji je negde nabavio 10k$ i organizovao, recimo, fabriku stolica. Zaposlio je 2 kvalifikovana zaposlena (recimo, pravnika i računovođu) i 8 nekvalifikovanih koji sklapaju stolice, kupio mašine, prostor, daske i posao je zakaputao. Za sada sve ide po ankapu. Recimo da je sve dobro i da je firma odmah ostvarila neto profit od 11k$. Pitanje je kako ga podeliti? Socijalista bi rekao: na 11 delova, svakome po 1k$, sve je pravedno. Ali mi nismo socijalisti i uzećemo u obzir da radnik nije kvalifikovan i da je „običan čovek“ (i nije uložio ni cent da prestane da bude takav), što znači da ga lako može zameniti bilo koji drugi. Znači, on je zaradio najmanje, iako je rintao od jutra do noći. Računovođa i pravnik nisu obični, njih je teže zameniti, i oni su uložili u svoje obrazovanje, uzdižući se iznad mase, što znači da im plaćamo više. I na kraju, šef, njegova zasluga je što je od nekoga izmolićo 10k$ za biznis, ne može svako to, što znači da njemu plaćamo najviše. Na kraju, radnici su dobili, uslovno, po 100$, „bele kragne“ po 500$, a sve ostalo ide šefu u džep.

U praksi, međutim, naš etalonski ankap neće proleteti. Zašto? Zato što nikome nije prijatno biti „običan“, kao ni videti da si polomio leđa noseći daske i popunio ruke trnjima sečući ih, i tako 30 dana, a za to dobio 10 puta manje od onog čiji je posao da obavi par poziva bogatim ortacima i par puta potpiše papir. Dakle, ovakva šema će raditi samo pod uslovom da radnici uopšte nemaju gde drugde da odu — svi poslodavci oko njih su iste takve gmazovi, a u fabrici dežura privatna vojska, uvek spremna da udari palicom po bubrezima onoga ko pomene jeres socijalizma, odnosno sindikat, pravo na štrajk, pravo na zaštitu rada i bar jedan slobodan dan u nedelji.

Da li je bilo takvih primera u istoriji? Više puta, uglavnom u eri divljeg kapitalizma 1880-ih do 1920-ih. Union Stock Yard & Transit Co — čikaške klanice; United Fruit Company, koja je napravila pravi GULAG na plantacijama u Gvatemali i Kolumbiji; ugaljni titani SAD-a koji su policijskim palicama zakopavali radnike u zemlju. Već vidim kako ankapci trijumfalno trljaju ruke: tako ih, gnječite te komi-parazite, pucajte u njih iz mitraljeza da ih ne bi napalo da kradu šefu pošteno zarađenu zaradu. Uglavnom, da, baš tako je i bilo, „Bananska klanica“ u Kolumbiji završila se tako što je UFCo zamolila vladu da pošalje vojnike sa mitraljezima i pobije sve štrajkove koji su tražili ljudske uslove rada, što je i urađeno. I to nije jedini slučaj. Ali čekajte… zamolila… koga? Vladu? Ko je kod nas razbijao demonstracije? Policajci i vojska…? Pritom, kompanije su dareživo plaćale poreze (a pored poreza, i podmazivale predsednike bananskih republika i njihove državne generale i vojnike, da pucanje u narod bude veselije).

Koji ispadne zaključak, da bismo izgradili idealan etalonski ankap, u kojem šef uzima 99% profita, a običan radnik rinta od jutra do večeri za mesingovene tokene UFCo-a, čak i ne za pravi novac (a tako je i bilo na plantacijama kafe i banana, tokeni su se menjali za činiju kaše u menzi — i nazad na rad), potreban nam je moćan represivni aparat kako bismo uterao strah pred svetim Henrijem Fordom u duše onih koji ne veruju u kapitalizam (na kraju će ispasti nešto sumnjivo slično… da, upravo onom socijalističkom GULAG-u kojim nas plaše kapitalisti, dok paralelno postoje primeri izgradnje još gore stvari, recimo, kaučukovih plantacija u Amazoniji). Za taj aparat moraju ići ogromne sume novca, inače ćemo, kao plantatori iz prošlih vremena, morati spavati sa sabljom pored kreveta i pištoljem pod jastukom, čekajući da robovi dođu po nas. Najbolje sa suzbijanjem bunta nosi upravo ona država od koje toliko želimo da se oslobodimo, a njena vojska se hrani, između ostalog, od poreza.

Dobro, hajde da sklonimo te užase i pristupimo sa druge strane, mi smo dobri i principijelni ankapci, ne želimo represivni aparat države, niti želimo jednom nedeljno organizovati decimaciju naših radnika snagama policije i hraniti ih plastičnom kašom. Verujemo da će nas u svetu idealnog ankapa, koji se sastoji isključivo od korporacija, suzbijanje radničkog bunta koštati više nego stvaranje ljudskih uslova rada (to je sporno pitanje, ali dobro, poenta nije u tome). I da u svetu postoji toliko kompanija da, ako ponudimo loš posao za mrvice, čak i poslednjeg beskućnika će nam „hajtovati“ susedna korporacija koja će mu platiti rukavice da ne popuni ruke trnjima od balvana. I ostaćemo bez radnika. Zapravo, to je glavni argument onih koji tvrde da država sa svojim levističkim sindikatima, porezima i zakonima o 8-časovnom radnom danu sve kvari, dok će pri ankapu svaki radnik živeti kao kralj. Recimo da je baš tako, ok.

Ali šta tada sledi? Sledi da moramo da potrošimo novac na bezbednu mašinu, naočare za zaštitu od opiljaka, rukavice protiv trnja, respirator protiv mirisa lepka, a ako gradimo složenu kompaniju sa složenim radom, poželjno je da naši radnici imaju sve, pa čak i fitnes salu, besplatnog psihoterapeuta i stomatologa za njihovog sinčića, jer inače pametni ljudi neće doći kod nas, već kod onih koji imaju primamljivije uslove. I vidimo da Apple i ostali IT-giganti zaista konkurišu u tome ko će ponuditi više bonusa svojim skupocenim zaposlenima (nećemo pričati o tome da će radnici u Amazonovim skladištima biti kažnjeni polovinom plate ako odu da piške duže od 30 sekundi češće od jednom dnevno). Ali ti isti bonusi za zaposlene: medicina, odmor, čak i obrazovanje — oni nešto moraju dolaziti iz nekog izvora? Da, dolaze iz profita, onog istog koji bi se mogao potrošiti, na primer, na iste te plate.

Znači, to je zapravo porez…? Pa, u suštini da, korporacija može, uslovno rečeno, svim zaposlenima dodati +10% na platu iz profita, a može i ne dodati, već otvoriti fitnes centar za sve. I da, možda sam ja lenja guzica i ne želim fitnes centar, želim da proprotram svojih 10% plate u baru, a ne da se tresem na traki za trčanje. Ali mene niko nije pitao — hajde, Vasja, mi smo za tebe sve odlučili, ti odaješ deo plate za keksi za sve u kancelariji, tako stvaramo pozitivne vibracije dobrote, ne budi škrt. Ali, oprostite, po čemu se to razlikuje od državnog sportskog kompleksa izgrađenog od mojih poreza? Ja sam možda hteo državnu kafanu, alo! Jedini prigovor ovde je taj da, ako ti se ne sviđa što korporacija odbija tvoju platu za fitnes — pa idi kod onoga ko odbija platu za bareve. Dobro, ali:

1. Svi odbijaju, a ja možda želim čistu zaradu!

2. Odbijaju +/- isto: za medicinu, obrazovanje, sport — da, uglavnom za isto ono za šta i država.

3. Ne sviđa ti se poreska politika supersocijalne države — ok, beži u drugu gde je drugačija, evo u Argentini su uopšte izbacili sav socijalni deo, pravi ankapistan, raj! Istina je da porezi sada idu Mileju u džep, a takođe i za finansiranje državne policije i tajnih službi, kako bi gnječili jadne prole-komiste koji sanjaju o državnoj medicini, evo ih lopova, gmazova! A narod, iz nekog razloga, sanja o životu u Skandinaviji, gde je indeks sreće praktično maksimalan na planeti.

Tako, dolazimo do zaključka: nije toliko važno koji režim imamo. Krađariće svi i uvek, ako pod krađom razumemo raspodelu novca koja tebi lično, dragi čitaoče, ne odgovara. Druga stvar je da li svi libertarijanci veruju da će uspeti da dospu u takvu vrstu budućnosti gde će ta raspodela odgovarati baš njima (!). Na primer, ako imaju dete i žele mu dobrog stomatologa, ženi psihoterapeuta, a sebi teretanu posle posla, i da sve to bude besplatno — onda je razumno da je smešno žaliti se na korporaciju koja ti sve to daje za tvoj trud. Ali to ne poništava sam princip: ne žele svi na svetu upravo ono što želiš ti. U svakom slučaju, neko će od nekoga uzeti novac (kako god se zvao: doprinosi, porezi, osiguranje, itd.) za nešto što njemu lično uopšte ne treba (ili on preferira da to uzme u novcu i sam reši, ali mu to ne dozvoljavaju). Zato, dragi moji, ne treba ulaziti u drhtavicu od reči „porez“, to je samo jedan od oblika naplate koji će biti sa nama uvek, pri svakom uređenju i pri svakoj ekonomskoj formaciji. Jer alternativa takvoj blagoj vlasti preko fitnes centara i besplatnih keksa je vojnik sa M1919 Browningom, ograda sa bodljikavom žicom i mesingani žeton za kašu od piljevine u menzi. Tako ili onako, bićemo nasilno iskorišćeni — razlika je samo u tome šta će biti navučeno na pesnicu u tom procesu, somotska rukavica ili oklopna.

Moralni realizam i plemenski običaji ankapova

Poslali su mi link ka zanimljivom članku na onom bogomrzkom VKontakte, gde neki Konstantin Morozov rasvrajava o moralnom opravdanju oporezivanja, konkretno u svrhu uvođenja BOD-a, i drugim zanimljivim konstrukcijama levolibertarijanskog tabora. Bez ironije, bilo me je zanimljivo da razumem njihovu logiku.

Ukratko, autorova argumentacija je sledeća. Prisilnost oduzimanja sama po sebi nije kriterijum njegove nepravednosti: to se lako pokazuje na primeru nadoknade štete. Dakle, da bi se govorilo o nepravednosti oduzimanja, potrebno je pokazati da se oduzima imovina na koju imaš pravo. Ali kako odrediti na šta čovek ima pravo svojine? Odakle on smatra da ima pravo svojine na ono što se oduzima u vidu poreza? Pravno gledano, to je imovina države i podleže plaćanju. Dakle, otpor libertarijanaca porezima ne koreni se u zakonima, već u moralu.

Ovo pokreće pitanje objektivnosti morala. Ako stojimo na pozicijama moralnog relativizma, kada jedan smatra ovako, a drugi onako, i obojica su u pravu, tada je država podjednako u pravu naplaćujući poreze, kao i libertarijanac koji ne želi da ih plaća. Dakle, ako libertarijanac želi da drugima opravda da je upravo on u pravu, moraće da zauzme poziciju moralnog realizma.

Podvodeći imoralnost poreza principu neagresije, libertarijanac se oslanja na to da sloboda ne zahteva racionalne osnove, da je to neka samoočigledna dobrobit kojoj teži svako. Ali o kakvoj tačno slobodi je reč? Libertarijansko predstavljanje slobode kao odsustva prisile nije jedina formulacija, nije čak ni najpopularnija, i svakako se ne može smatrati samoočiglednom.

Dalje autor analizira nekoliko mogućih pristupa opravdanju moralnosti obaveznih oduzimanja radi redistribucije u korist siromašnih: Lokkovu rezervu, utilitarianizam, Nozikovu kompenzatornu pravdu, svedene pojmove negativne slobode na njenu republikansku formulaciju… Autor ne insistira na istinitosti bilo koje od tih argumentacija, on samo ukazuje na to da pametni ljudi umeju lepo i stručno da raspravljaju koristeći logiku i činjenice, dok se divlji istočnoevropski libertarijanci, slušajući svog Svetova i u guzicu… ostaju neubedljivi uskogledni dogmati koji demonstriraju izuzetno nizak nivo diskusije.

Trenutno ne nameravam da počnem da opovrgavam tvrdnje iz članka. Za mene je to pre, korisno upozorenje koje će mi biti od koristi prilikom pisanja brošurice o ankapu. Konkretno, potrebno je razumeti šta uraditi sa moralnim realizmom. Definišem moral kao spontani redosled ulaska u konflikte, i on će, naravno, biti različit u različitim zajednicama. Na taj način, knjiga o ankapu dobija takav etnografski karakter. Kao da kažem: slušajte, postoji na svetu takav narod ankapa, i oni imaju takve neverovatne plemenske običaje, koji se toliko ne nalikuju na ono što je uobičajeno među civilizovanim ljudima, ali su na svoj način privlačni, kao što su nam privlačni običaji nekih Polinežijalaca u pogledu slobodne ljubavi. Da li ću opravdavati zašto je libertarijanski društveni poredak najbolji? Pa, ne znam. Nisam sigurna.

Zašto minarhisti preferiraju direktne poreze indirektnim?

Analni fokusnik

Pitanje je bilo veoma dugo i u njemu je detaljno opisano kako bi indirektni porezi navodno trebali manje da iritiraju ljude, i zašto onda ti čudni libertarianci radije biraju da se bave onim što iritira ljude više.

Ovde postoje tri aspekta.

Prvo, od direktnih poreza je lakše izbeći plaćanje. Donoseći odluku da ne plaćam poreze, u slučaju direktnih poreza relativno lako postižem uspeh, jer to u velikoj meri zavisi upravo od mene. Od indirektnih je teže izbeći plaćanje, jer moja uplata više zavisi od aktivnosti trećih lica. Jedno je stvar samo zarađivati na crno, a sasvim drugo je uspeti kupovati na crno apsolutno sva neophodna dobra. Nivo muke je neuporediv.

Drugo, što su porezi direktniji, to je lakše razumeti koliko tačno plaćaš. A što je manje neizvesnosti, to je dalje horizont planiranja. Mogućnost dugoročnog planiranja u perspektivi povećava produktivnost rada. Drugim rečima, ljudima je lakše da postanu bogati. Što je porez indirektniji, to je teže reći koliko tačno plaćaš, i, shodno tome, koliko je isplativa neka ili neka druga aktivnost, naročito u dugoročnoj perspektivi.

Treće, što je porez direktniji, to manje informacija o svojoj delatnosti otkrivaš poreskim organima. Najdirektniji porez je glactionBar porez. Sve što se zna o tebi kao poreskom obvezniku je činjenica tvog postojanja. Ako plaćaš porez na promet, ti saopštavaš koliki je iznos prodaje. Ako je porez na dobit – saopštavaš svoju dobit, ali ne i na koji iznos si kupio, niti po kojoj ceni si prodao. A ako je u pitanju indirektni porez kao što je PDV – tada već moraš detaljno da izveštavaš od koga i po kojoj ceni si kupio, a zatim kome i po kojoj ceni si prodao. Što je više informacija o tvojoj delatnosti poznato, to je državi lakše da planira koliko još može da te ogoli.

Postoji, međutim, jedan veoma indirektan porez, plaćajući koji državi saopštavaš čak i manje nego plaćajući glactionBar porez. To je monetarna emisija. Zato neki minarhisti dopuštaju upravo takav model izgradnje državnog budžeta: nema nikakve reedistribucije novca od strane države, već se samo odvija godišnja emisija novca od strane države u malom fiksiranom obimu, uporedivom sa rastom ekonomije. Iz ovog novca se finansira neki izuzetno uska lista državnih rashoda, a ako iz nekog razloga novca nedostaje, država skida šešir i ide da moli donacije, ili pak vrši sekvestraciju budžeta.

Jedini prihvatljivi indirektni porez za minarhiste

Zamislite da je libertarijanstvo pobedilo u pojedinačnoj državi. Misli se na bogatu državu. Gde će otići novac državnog budžeta? Čak i ako se misli na minarhizam, budžet je ipak mnogo veći nego onaj za odbranu i zaštitu.

Oleža)

Zašto se sitničariti? Hajde da uzmemo ne samo bogatu, već najbogatiju zemlju, jer je tako prijatno pričati o tuđem novcu, svaki socijalista će to ceniti.

Dakle, SAD. Fantastično pretpostavka je da su iz socijalističke partije izašli socijalisti, a iz republikanaca konzervativci, osnivajući svoje partije. Ostaci dve partije udružili su se u partiju Jedna Amerika, u žargonu unionisti, ali je u međuvremenu mnogo ljudi prešlo kod libertarijanaca. Godine 2032, svaka od četiri partije izlaže svog kandidata za predsednika, i uz minimalnu prednost pobeđuje libertarijanac. Glasovi u kongresu i senatu su podeljeni između četiri partije približno ravnomerno, dok je vrhovni sud, usled veće rigidnosti mehanizma formiranja, predstavljen pretežno unionistima, razblaženim konzervativcima.

Nesuglasice između socijalista i konzervativaca dostižu takvu veličinu da su konzervativci spremni da slepo glasaju za bilo koji libertarijanski nacrt zakona o smanjenju državnih rashoda i deregulaciji, samo da bi dosađivali socijalistima, a socijalisti podjednako žestoko podržavaju bilo koji libertarijanski nacrt zakona koji se odnosi na proširenje ličnih prava, kako bi dosađivali konzervativcima. Svi, osim konzervativaca, podržavaju mere za proširenje slobode trgovine. Dve partije uz teškoće provlače smanjenje odbrambenih troškova i ukidanje minimalne zarade, i tako dalje. Uglavnom, usled tako srećnog rasporeda i talenta svog partijskog organizatora, libertarijanci upravljaju dnevnim redom, iako nemaju stvarnu većinu.

Pa gde će se onda odvenuti sredstva koja budžet prima uz tako aktivno smanjenje troškova, burn rast ekonomije, a još i uz prodaju, iako ne toliko značajne, ali ipak ne baš male, federalne imovine? Pre svega, naravno, na otplatu ogromnog državnog duga od trideset tri biliona. Kada se državni dug isplati, usvaja se amandman na ustav koji zabranjuje uvođenje novog, a takođe se ukida FED. Nakon toga, pošto su dugovi isplaćeni, u potpunosti u skladu sa ustavom dolazi do ukidanja federalnih poreza: svaka država sama održava svoje senatore i zajednički plaća zakup kancelarije u kojoj taj senat sedi; svaka partija održava svoje kongresmenove i zajednički plaća zakup kancelarije kongresa, mesta ambasada zauzimaju kancelarije osiguravajućih kuća koje služe interesima svojih klijenata u inostranstvu; oružane snage rade kao plaćenička vojska kod logističkih kompanija, čuvajući morsku trgovinu, kao i kod naftnih kompanija, čuvajući naftne platforme u Venecueli i drugim Sudanima, i tako dalje. Države zadržavaju svoje poreze, koristeći ih po sopstvenom nahođenju: Kommifornija se opasno fokusira na socijalnu zaštitu, Aljaska na nacionalne parkove, Vermont subvencioniše škole, a Nju Hempšir jednostavno postavi u centar prestonice države ogromnu kasicu u obliku ježika, i svi želeći ubacuju u nju koliko žele, slikajući pritom selfije i kačeći ih na Instagram – a jednom godišnje vlada države razbije kasicu, broji novac pred kamerom i na osnovu prikužene sume donosi budžet za sledeću godinu.

Ukratko, lakše je razbiti nego izgraditi. Ako je uspelo smanjiti troškove, onda je smanjiti prihode – uopšte nikakav problem, možete o tome ne brinuti.

Porcbank

Možda je oduzimati novac ljudima i loše, ali društvo od toga ipak ima koristi

Da, srednja klasa i bogati imaju više troškova, ali zauzvrat siromašni dobijaju mogućnost, na primer, da steknu jeftino obrazovanje. Na primer, u istim SAD, obrazovanje na dobrim koledžima i univerzitetima, kao i medicina, sve je veoma skupo. Ne vidim razlog zašto ne možemo pomoći čoveku sada, a kasnije će on svojim porezima pomagati druge. Da, nevoljno. Da, brujaće o pljački. Ali zauzvrat je život sada mnogo bolji nego da poreza nije bilo.

Moja prijateljica

Nažalost, pouzdano saznati mišljenje spekulativnih subjekata o tome šta predstavlja njihovu dobit, nije moguće, jer spekulativni subjekti postoje samo u konkretnoj ljudskoj svesti. Jedan će reći da društvo dobija od poreza, drugi da Bog dobija od zabrane abortusa, treći da će njegov imaginarni prijatelj dobiti od terorističkog napada u školi, i to će biti podjednako pouzdane tvrdnje.

Zato je bolje polaziti od toga koje će dobra dobiti, recimo, konkretno dete iz siromašne porodice od toga što se obrazovanje finansira iz poreza, u poređenju sa situacijom kada se obrazovanje finansira dobrovoljno.

Pošto se novac za obrazovanje troši centralizovano, tako se i program određuje centralizovano. Dakle, dete ide na učenje prema programu propisanom odozgo, na kraju dobija diplomu, a dalje kako sreća bude. Ili su stečena znanja tražena od strane biznisa, ili nisu. Ako nisu, onda ima sasvim opravdane primedbe na državu: naredila si mi da učim stvari za čije znanje mi niko nije spreman da plati, zato hajde, plati ti sama. I pokorni država pruža čoveku budžetsko radno mesto, isplaćujući mu platu od novca koji je, ponovo, prikupljen od privatnog biznisa u vidu poreza.

Ako država ispostavi kao uspešan preduzetnik i uspešno pogodi koja će znanja u kom obimu biti tražena od strane biznisa u budućnosti, onda centralizovano obrazovanje zaista pomaže u pokrivanju potreba biznisa za kvalifikovanom radnom snagom. Ako država ne pogodi, onda novac bude potrošen uzalud, radna snaga ostane nekvalifikovana uprkos troškovima, ali pritom, imajući obrazovanje, ti ljudi više nisu spremni da zauzimaju nekvalifikovana radna mesta, već zahtevaju dobro plaćen posao, makar i beskoristan, na primer, finansiran iz poreza.

Što je društvo statičnije, to je obrazovanje finansirano iz poreza opravdanije. Što se društvo brže menja, to je manje opravdano. Ako se socijalizam uvede širom sveta, progres će se usporiti i takvo obrazovanje će postati relativno efikasno, ali da li to socijalisti misle kada kažu da će društvo imati koristi od javnog obrazovanja? Izgleda da sebe više nazivaju progresivistima nego konzervatorima.

Sada neka obrazovanje bude privatno, i dete iz siromašne porodice samo bira ono što mu je pristupačno. Može uzeti kredit, dobiti skupo obrazovanje, a zatim, nakon što se zaposli na visokokvalifikovanom poslu, vratiti taj kredit za nekoliko godina. Može se odmah zaposliti na nisko kvalifikovanom poslu, a u slobodno vreme pohađati obrazovanje na osnovu besplatnih kurseva kojima internet obiluje. Može uopšte ne pohađati obrazovanje, već samo povećavati kvalifikacije direktno na radnom mestu, što će doneti napredak u karijeri. I, na kraju, može pokazati svoj veliki talenat na nekom takmičenju i dobiti privatni obrazovni grant. Nakon nekog vremena, kada postigne uspeh, i sam će rado uložiti u endoument fond univerziteta koji mu je pružio tako divnu priliku.

Kao rezultat, imaćemo sistem u kojem se svaki član društva organizuje baš onako kako njemu samom deluje najpogodnije. Zar ne bi bilo logično zaključiti da društvo kao celina upravo od takvog pristupa ima koristi, pošto svako od njegovih članova ima koristi?

Danju radiš rukama, a uveče na kurseru – savladavaš korporativno upravljanje

Da li ideja ograničavanja prava glasa protivreči libertarijanizmu?

Ako građanin može dobiti pravo glasa plaćanjem dobrovoljnih poreza, a u slučaju nemogućnosti ili nevolje da glasa – jednostavno ne plaćajući poreze (državne takse itd. ne računaju se).

Ovde sve zavisi od toga koja se tačno pitanja rešavaju glasanjem.

Ako je to lokalni referendum koji rešava pitanje zabrane prodaje alkohola u okviru opštine tokom noćnih sati, onda je potpuno nebitno da li građanin plaća poreze dobrovoljno ili prisilno – u svakom slučaju, sprovođenje odluke takvog referenduma biće u suprotnosti sa libertarijanskim principima. Ovo se još više odnosi na očiglednije slučajeve, kada se, na primer, bira deputat koji će imati ovlašćenja da donosi proizvoljne regulative.

Ako se, na primer, glasanjem stanovnika kondominijuma odlučuje da li će se deci za Ivanjdan (Ivana Kupala) za proslavu izdvojiti samo dečije igralište, ili neka se polivaju vodom gde god žele, onda je ovde potpuno nebitno, ako živite u tom dvorištu, da li na vreme plaćate komunalne usluge ili ne, ograničavanje vašeg prava glasa po tom principu bilo bi neopravdano, jer se ne radi o raspodeli novca, već o privremenoj promeni pravila korišćenja zajedničkog resursa.

Ali, naravno, u svim slučajevima kada se glasanje odnosi na raspodelu nekog novca koji se prikuplja u zajedničku kasu, uzimanje u obzir glasova samo onih koji su u tu kasu uplatili novac je potpuno prirodna taktika za libertarijance.

Postoji, međutim, još jedan nijans. Na primer, jedna inicijativna grupa je prikupila novac i glasala da se za taj novac postavi spomenik Stalinu u privatnom parku, iznajmivši od vlasnika parka prostor za to. A druga inicijativna grupa je prikupila novac i glasanjem odlučila da ogradi spomenik Stalinu bodljikavom žicom, postavivši na uglove ograde dekorativne mitraljeze, i takođe iznajmila teritoriju od vlasnika parka za ovu instalaciju. Ako je prva inicijativna grupa želela da izazove konflikt u društvu, postigla je svoj cilj. Ali ako su želeli da mirno i tiho položite cveće prijatelju svih dece, onda je imalo smisla interesovati se i za mišljenje onih koji ne doprinose za spomenik, ali imaju svoje mišljenje. Ili će oni biti blagovoljno ravnodušni, i tada zašto ne postaviti, ili će biti aktivno protiv, i tada treba tri puta razmisliti.

privatna inicijativa