Тег: obrazovanje

Makijaveli u pelenama: kako hiperzaštita rađa činovnike

Da li ste se ikada zapitali odakle dolaze svi ti činovnici kojima je potpuno svejedno do naših prava i sloboda? Gde se nalazi fabrika za proizvodnju diktatora, fanova „državne regulacije“ i ljubitelja ulaženja u tuđi džep? Naravno da se oni ne teleportuju u kožne fotelje iz drugih galaksija, već izrastaju u običnim dečjim sobama, gde roditelji, a da toga i nisu svesni, pokreću pogrešan program u njihovim glavama.
 
Razumeljivo je da svi roditelji mogu praviti greške u vaspitanju. Ali nedavno istraživanje, objavljeno u Current Psychology, daje zapanjujući trag o tome šta se definitivno ne treba raditi. Psiholozi su analizirali „tamnu trijadu“ (psihopatiju, narcizam i makijavelizam) i utvrdili kako upravo stil našeg vaspitanja utiče na to da li će dete izrasti u pristalice slobode ili će postati mali kućni (a kasnije i državni) tiranin. Zato hajde da detaljnije razmotrimo šta su otkrili.
 
Mnogi misle da zlikovci izrastaju samo tamo gde ih tuku i ponižavaju. To je delimično tačno, ali se ne dešava uvek samo tako. Istraživanje je pokazalo da je jedan od glavnih okidača za razvoj psihopatske impulsivnosti i narcizma preterano popustljivost (indulgence). Zamislite scenu: dete padne na pod u prodavnici, zahtevajući sto pedesetu igračku, a roditelj pokorno vadi novčanik. Nema granica ni odbijanja, sve želje se ispunjavaju na prstima.
 
Da li vam ovo nešto podseća? To je idealan model welfare state (države opšteg blagostanja). Kada vaspitavamo dete sa stavom „svi su ti dužni samo po činjenici tvog postojanja“, mi razbijamo osnovni princip uzročno-posledičnih veza. Odrastevši, takva osoba iskreno ne razume zašto ne može da uzima tuđe (putem poreza, lobizma ili direktnog nasilja). On nema kočnice, jer je navikao da se resursi uzimaju iz fioke, a da ograničenja postoje samo za gubitnike.
 
Još jedan zakuc u poklopac kovčega zdrave ličnosti je ograničavanje autonomije. To su oni „roditelji-helikopteri“ koji odlučuju s kim dete da se druži, kako da veže pertle i šta da misli. Kada osobi oduzmete pravo na grešku i kršite njene lične granice (čak i iz najboljih namera), vi vaspitavate neprijateljstvo i zavisnost od autoriteta. Dete od pelena usvaja: moj izbor ništa ne rešava, upravlja onaj ko je jači. Prvo je to hiperzaštitnička majka, a kasnije – Veliki Brat. Izrastaju ljudi koji se panično plaše slobode i mole državnog bandita da uvodi nove zakone i regulacije, ne razumejući kako da se nose sa problemima na drugi način.
 
Ali kako odgajiti slobodnog čoveka? Istraživanje daje jasan odgovor: tajna leži u adekvatnoj pohvali i priznavanju unutrašnje vrednosti deteta. Pre svega treba podsticati samostalnost, hvaliti za trud, a ne za status. Treba reći: „Bravo što si sam rešio ovaj težak zadatak“, a ne „Ti si najbolji, pobedi ih sve na takmičenju po svaku cenu!“.
 
Takođe, dete treba učiti princip neagresije (NAP) još u pesku. Motivacija „nemoj da udaraš Petju jer ću te kazniti“ je autoritarna moralna norma. Dok je motivacija „ne udaramo Petju i ne uzimamo njegov lopaticu jer je to njegova lopatica, a i ti ne bi želeo da ti uzmu tvoju“ – to je libertarianska etika.
 
I na kraju, ne treba se plašiti frustracije: reč „ne“ ne traumatizuje dete zauvek. Ona može biti neprijatna, ali ga uči da poštuje stvarnost, tuđe vlasništvo i tuđe granice.
 
Razmislite o ovome: libertarianizam uopšte ne počinje čitanjem dela Mizeza ili Rotbarda, već našim odnosom prema deci. A država postaje samo odraz ljudi od kojih se sastoji. Ako budemo odgajali decu u atmosferi poštovanja ličnosti, bez hiperzaštite, ali sa jasnim razumevanjem lične odgovornosti i tuđih granica – jednostavno ćemo preseći kiseonik autoritarizmu. Jer gde će se uzeti činovnici-kradljivci i političari-manipulatori ako u društvu izrastaju samostalni, empatični ljudi koji cene svoju autonomiju i ne zahtevaju da neko drugi plaća njihove ćudi?!

Voluntarist, Bitarh

Kaljenje karaktera ili trauma za ceo život?

Postoji tradicionalno mišljenje: dečak mora da „očvrsne“ svoj karakter kako bi izrastao u pravog muškarca i bio spreman za život. Prateći ovaj stav, ili ga čak koristeći kao opravdanje za nasilje, neki očevi zlostavljači namerno nanose štetu svojim sinovima. Žrtve se sa ovim oblikom nasilja susreću u najranijem uzrastu, zbog čega je važno razmotriti ovaj problem.

U osnovi takvog pristupa leži ubeđenje da dečak treba da izraste grubim, neosetljivim, agresivnim i dominantnim, a da ga bilo koji znaci ranjivosti, emocionalnosti i mekoće navodno čine slabim i nesposobnim da preživi u društvu. Međutim, u nedavnom članku objavljenom na sajtu Psychology Today, dobro je istaknuto kako ovakvo „vaspitanje“ zapravo nanosi ozbiljnu štetu psihičkom i emocionalnom razvoju deteta.

Metode koje se koriste za ovakvo „očvršćivanje“ uključuju fizičke „kazne“, psihološki pritisak, ponižavanje i zastrašivanje. Detete se može primoravati na učešće u agresivnim ili bolnim aktivnostima, podsticati na tuče ili preterano grub sport poput boksa, istočnjačkih borilačkih veština, pa čak i američkog fudbala. Istovremeno se od njega zahteva da potiskuje emocije – naročito strah, tugu i privrženost. Dečaka uče da ne plače, da se ne žali i da ne pokazuje slabost, formirajući kod njega uverenje da je osetljivost nešto sramotno. Ove prakse mogu biti praćene direktnim uputstvima o tome kakav treba da bude „pravi muškarac“.

Važno je razumeti: ovakvi postupci ne mogu biti opravdani „dobrim namerama“, naročito i zato što se u praksi često koriste od strane zlostavljača isključivo u ličnom interesu, kao metoda kontrole i dominacije nad članovima porodice. Sin može biti korišćen kao alat – na primer, da bi se učvrstila očeva moć, izvršio pritisak na majku ili preneo sledećoj generaciji iste stavove i modele ponašanja koji nasilje čine neodvojivim delom porodice. Takođe, očevi zlostavljači teže da unište vezu između sina i majke, koja je ključna za psihološki razvoj i osećaj sigurnosti.

Posledice ovakvih postupaka po emocionalni razvoj deteta su veoma duboke. Konstantno potiskivanje osećanja dovodi do toga da dete prestane da prepoznaje sopstvene emocije i emocije drugih ljudi. Smanjuje mu se sposobnost empatije, javljaju se poteškoće sa samoregulacijom i izražavanjem proživljenog. U budućnosti se to može manifestovati kao emocionalna distanciranost, nesposobnost izgradnje bliskih odnosa i izlivi nekontrolisane agresije.

Kao rezultat, dečak može početi da se identifikuje sa agresorom i preuzima njegov model ponašanja. On gubi sposobnost izgradnje zdravih odnosa, sam postaje okrutan i prenosi tu okrutnost dalje, sledećim generacijama, što formira zatvoren krug nasilja i traumatičnog iskustva. Ili pak potiskuje sebe, što dovodi do anksioznosti, depresije i niskog samopoštovanja. Često se oba ishoda mešaju u određenoj meri. I to samo smanjuje, a ne povećava socijalnu prilagođenost deteta.

Pored psihološke štete, ovakav tretman može dovesti i do fizičkih posledica – povreda, hroničnog stresa i povezanih zdravstvenih problema. Čak i ako dete nije direktna žrtva fizičkog nasilja, samo posmatranje agresije u porodici već vrši razorno dejstvo na njegovu psihu i zdravlje.

Zato se može izvući samo jedan zaključak: „očvršćivanje“ putem nasilja nema ništa zajedničko sa brigom ili vaspitanjem. To je oblik zloupotrebe moći kućnog tiranina, koji uništava ličnost deteta i čak pogoršava problem nasilja na nivou celog društva. Ovakve prakse su jednostavno nespojive sa slobodnim nenasilnim društvom i one moraju biti potpuno zamenjene modelima vaspitanja zasnovanim na poštovanju, empatiji i razvoju emocionalne stabilnosti, a ne kroz potiskivanje osećanja.

Voluntarist, Bitarh

Anarhistička praksa pedagogije

U kanalu Ogurizam pojavio se link ka predavanju o anarhističkoj teoriji pedagogije, koje mi se učinilo veoma zanimljivim. Tamo se govori o učenju jednog veoma mudrog Hrvata, koji je delovao kao katolički sveštenik i, kao što priliči normalnom katoličkom svetcu, redovno sramotio đavola, u čijoj ulozi su nastupali različiti obrazovni činovnici.

Pored banalne kritike dominantnog obrazovnog sistema, koji je samo lenji ne kritikovao zbog lude ritualizacije procesa i zanemarivanja mišljenja onih koji bi formalno trebali biti naručioci obrazovanja, naš katolik je dosta pažnje posvetio i konstruktivnom delu, a predavač je nešto od tog konstruktiva prepričao, dopunjujući ga svojim razmišljanjima. U mnogim aspektima ovaj konstrukt odjekuje sa Fridmanovim razmišljanjima o tome kako pripremati decu (bacati knjige u njih i posmatrati koje „zalepe“), iako posvećuje nešto više pažnje neposredno tehnologiji podučavanja.

U međuvremenu, ovog vikenda smo vodili privatni vrtić, kojem s vremena na vreme pomagam u sitnicama, na obrazovni rizort. Vlasnik imanja se specijalizovao za izmišljanje mozgalica i, radi zabave, stvorio je oko sebe inspirativno okruženje. Pored novčanih donacija, od mene i mojih saputnika uzeo je „naknadu“ u vidu razgovora o smislu života, libertarianizmu, Frajdu i Franklu, neuronskim mrežama i evolucionoj biologiji, i ostao je zadovoljan. Deca su pak, u prekidima između bazena i posmatranja paunova, redovno istraživala mozgalice i razne zanimljive rukotvorine razbacane svuda, tako da su neizbežno razvijala svoj mozak.

Hajde da smatramo da je sva ova ne baš povezana priča bila jedan zdravica, i popijmo za to da teorija ne odstupa od prakse!

Nasilje u detinjstvu – traume za ceo život

Hajde da pričamo otvoreno: surovo vaspitanje nije samo loša ideja, već pravi zločin protiv slobode i sreće deteta. Naravno, neko može tvrditi da „remen gradi karakter“. Ali hajde da pogledamo istini u oči – remen pre gradi psihološke traume nego snagu duha.

Nekada smo već govorili da fizička kažnjavanja ne rade. I to nisu samo reči – to su rezultati ogromne analize 75 istraživanja sprovedenih na 161 hiljadu dece. Ishod je jednostavan i tužan: remen ne čini decu poslušnim, već ih čini nesrećnim. Takva deca kasnije imaju lošije pamćenje, niži IQ i veću agresivnost. Ali ako vam se čini da su to stare vesti – sačekajte, dalje je još zanimljivije.

Nedavno istraživanje Univerziteta u Mičiganu, sprovedeno na 6500 Amerikanaca, dokazuje da nas traume iz detinjstva prate celog života. Zamislite, čak i u godinama pred 80, ljudi nastavljaju da osećaju depresiju, usamljenost i fizičke bolove zbog nasilja proživljenog u detinjstvu. Takva trauma nije ogrebotina koja će zarasti, već dubok ožiljak koji vremenom boli samo jače.

Još jedno upečatljivo otkriće: ispostavilo se da roditeljska surovost čini decu „zlim genijima“. Istraživanje Univerziteta u Teksasu na 524 studenta pokazalo je da abuzivno vaspitanje razvija zlonamernu kreativnost. Umesto da stvaraju mirne i odgovorne građane, roditelji bukvalno treniraju lukave manipulatore, profesionalne lažove i majstore sitnih pakosti, koji poseduju nisku savesnost. A to, blago rečeno, nije ono što društvo čini boljim.

Zašto se to dešava? Sve je u mozgu. Istraživanja pokazuju da kod dece koja su bila sistematski traumirana od strane roditelja dolazi do poremećaja u razvoju ključnih zona mozga, kao što su amigdala i hipokampus, koji su odgovorni za emocije i pamćenje. Zamislite mozak kao računar koji stalno puca i koči zbog virusa unetih nasiljem. Takođe je zanimljivo primetiti da su čak i kod majmuna koji su doživeli nasilje u detinjstvu primećeni poremećaji u serotoninskim i dopaminskim sistemima mozga. A to su već veoma ozbiljni poremećaji koji utiču na sreću, pa čak i na želju za životom.

Nažalost, to nije sve. Dugoročne posledice takvog „vaspitanja“ uključuju povećanu verovatnoću razvoja zavisnosti od alkohola i narkotika, poteškoće u stvaranju stabilnih odnosa, pa čak i sklonost kriminalu. Jer osoba koja je odrasla u atmosferi straha i nasilja često smatra agresiju normom ponašanja i prenosi je u svoj odrasli život. To je začarani krug koji se može prekinuti samo radikalnom promenom pristupa vaspitanju.

Postoje efikasnije i mnogo humanije metode vaspitanja koje detetu ne oduzimaju dostojanstvo i slobodu. Nauka potvrđuje da empatija, ljubav i razumevanje doprinose razvoju snažne i stabilne ličnosti. Upravo tako možemo pomoći deci da postanu ne samo uspešni, već i srećni ljudi, sposobni za stvaranje i samostalnost. Deca zaslužuju poštovanje, priznanje njihove slobode i autonomije. Roditelji treba da postanu mentori, a ne nadzornici, omogućavajući deci da sami donose izbore i preuzimaju odgovornost za njih.

Roditeljska surovost je nespojiva sa idealima slobode ličnosti. Moramo odlučno odbaciti abuzivno „vaspitanje“. Jer, pošteno rečeno, ili vaspitavate slobodnog čoveka, ili je bolje uopšte nikoga ne vaspitavati. Zato hajde da budemo slobodni ne samo u rečima, već i u delima – počevši od poštovanja slobode dece!

Voluntarist, Bitarh

Još malo o narodnim plesovima

Na prethodnu objavu stiglo je nekoliko primedbi. Uglavnom su ignorisale činjenicu da je objava bila odgovor na pitanje „šta mislim o ideji maskiranja obuke za vojni posao raznim bezopasnim imitacijama?“ i pretpostavljale su da odgovaram na pitanje „kako tajno od države stvoriti armiju“ ili „kako tajno od države unaprediti veštine personalne samoodbrane“. Moj odgovor se svodio na to da, ako se već praktikuje nešto takvo, onda treba barem maskirati savremeni vojni posao, a ne tehnike od preprošlog veka, a kamoli još arhaičnije.

Najpoznatiji slučaj kada je narod, u uslovima zabrane naoružavanja, maskirao vojnu obuku narodnim plesovima, od Evropljana je dobio naziv „pobuna boksera“. Pobuna je bila umereno efikasna protiv sopstvene vlade, ali ne i protiv naprednih stranih sila koje su intervenisale u sukob.

Niko ne sumnja u to da će mala dobrovoljačka armija, čak i veoma visoko motivisana, biti potpuno bespomoćna u poljnim bitkama protiv bilo kako kompetentno delujućih državnih trupa koje poseduju teško naoružanje, naročito ono sa velikim dometom, naročito precizno, posebno ako tim trupama bude svejedno nanošenje kolateralne štete. Ali ovde uopšte nije reč o armijama, već o pojedincima.

Kao prvo, onaj ko je savladao veštine upotrebe različitih vrsta dronova već je u stanju da vodi svoj personalni gerilski rat sa ličnim neprijateljima, bilo da su to državni službenici ili privatna lica. Eksplozivni uređaji pogodni za bacanje sa dronova ili za pričvršćivanje na FPV, u malim količinama su dostupni za kupovinu na darknetu ili drugim načinima kojima ih lokalne bande nabavljaju za svoje obračune. Ime savremenog Gavrila Principa možda banalno ne bismo ni saznali, jer on nema potrebu da priđe na udaljenost prepoznavanja kako bi primenio svoje oružje.

Kao drugo, u situaciji kada odlučite da pomognete državi koja se brani od spoljne invazije, šta ćete radije odgovoriti u regrutnom centru gde dođete da se zapišete kao dobrovoljac? „Ja sam dobar strelac“ ili „ja sam dobar operator dronova“? Koji odgovor će vam omogućiti da živite duže i donesete više koristi?

Nema spora, narodni plesovi su lepi, i čak pomalo korisni, ali su previše rasipnički

U istoriji čovečanstva bilo je ne malo slučajeva kada je neslobodan deo društva pretvarao radne alate u oružje, a zabranjene treninge maskirao pod ritualne plesove. Šta Ankap-ćan misli o ovoj praksi u primeni na naše vreme i zabranjivačke zakone o oružju?

Moskvich

Ne postoji danas korisniji „naoružani“ hobi za libertarijance svih uzrasta od krugova za avio-modelizam, takmičenja u pilotiranju dronova i sličnih potpuno bezopasnih stvari. U Monteliberu se već vode razgovori o tome da je streljački klub, naravno, prijatan hobi, ali šta reći o tome da se decu nauči letenju. Deca se, naravno, već tome uče, ali ne dovoljno sistematično, potrebno je doraditi ritualne plesove.

Druga korisna vrsta ritualnih plesova je kreativna primena tako zgodnog poljoprivrednog pribora kao što je veštačka inteligencija. Kada leteća zujalica autonomno pretražuje planine, pronalazi tamo čoveka koji leži u neprimetnoj pukotini i pažljivo mu spušta nešto korisno, recimo, prvu pomoć ili flašicu rakije, kako bi se mogao привести u red i izdržati do dolaska spasilaca – to je izuzetno traženo za Crnu Goru. A zašto autonomno? Zato što u planinama ne možete osigurati stabilan prijem radio-signala, padine rade ne slabije od nekog uređaja za elektronsko ratovanje, eto kakav je problem.

A stroge olimpijske discipline poput bacanja koplja, koje su nam ostale u nasleđe od predaka – to ćemo ostaviti etatistima, neka se i dalje pripremaju za prošli rat.

Ova tjan loše pleše, treba gledati u ekran, ne u drona

Novi video Libertarian Band-a – o obrazovanju

Tim Libertarian Band objavio je novi video – o privatnom obrazovanju.

Video je kvalitetan, čak i pomalo zamoran: sa istorijskim pregledom, demonstracijom neumešanosti države u pojavljivanje većine obrazovnih praksi i nabrajanjem osnovnih ideja o izbacivanju države iz ove sfere.

Dodajem još nekoliko linkova ka idejama o tome kako to samo obrazovanje organizovati. Dejvid Fridman o reformi škola, univerziteta, i o anskulingu.

A sutra prelazimo sa teorijskim razmišljanjima o privatnom obrazovanju na praksu. Čitanja Adama Smitha su ove godine zakasnila i na dan Gaja Foksa nas nisu ničim obradovali, ali sutra će se ipak održati (bez Šulman, kako ste mogli!). Jako se nadam normalnoj transmisiji na Jutjubu, u tom slučaju ću, verovatno, operativno komentarisati događaje na svom Tviteru, a zatim ću objaviti sumarne utiske i na ostalim svojim kanalima.

A zar nema broja kartice na koji se može uplatiti donacija?

Kanal „Novac i polarna lisica“ (sličnog duha)

Pogledala sam vaš kanal, ima zanimljivih misli, pretplatila sam se, iako je po mom ukusu previše repostova, materijali izlaze previše često, a i opšti sadržaj je više o polarnoj lisici nego o novcu. Tako da ću možda nakon nekog vremena otpratiti, kada se zasitim. Malo je čudno da ekonomisti i finansisti, koji nisu stranci čitanju materijala Simona Kordonskog i koji repostuju brojke godišnjeg rasta bitkoina, za donacije radije traže upravo broj bankovne kartice, iako se to može uraditi u bitkoinima, bilo on-chain, bilo preko Lightning-a. Ali potencijalni donator ima pravo na svoje kaprice, pa sam na stranicu donacija dodala formu za slanje rubalja.

Od zanimljivih misli na kanalu podsetiću na poslednju. Grafikon povrata od obrazovanja, koji pokazuje rast povrata devedesetih godina, koji je zamenjen padom tokom dvehiljaditih. Vi i neki vaši čitaoci pretpostavljate da je stvar u smanjenju ekonomske slobode, kada je lojalnost zauzela mesto kompetencije. Drugi vaši čitaoci ukazuju na to da stvar može biti u opštem izumiranju visokog obrazovanja, jer je svet postao previše brz za dugo učenje. Nisam videla sličan grafikon za recimo SAD, bilo bi zanimljivo uporediti, po glasinama, tamo su i kod njih slični problemi. Ukratko, ovde ima o čemu razmišljati.

Takođe želim da primetim misao koja luta iz posta u post o tome da smanjenje stvarnih raspoloživih prihoda građana, koje se primećuje skoro svake decenije, nije samo veštačkog karaktera, već i svesnog. Podanici moraju biti siromašni kako bi razmišljali o hlebu današnjem, a ne postavljali čudna nematerijalna pitanja poput promene režima. Uz to, nizak nivo zarada obezbeđuje zemlji bar neku investicionu privlačnost, uprkos ugrađenim rizicima države. Ovo je zanimljivo teorijsko zversko razmišljanje koje objašnjava uočene činjenice, ali nije potkrepljeno nikakvim curenjem tajnih instrukcija i sličnim stvarima kojima se, zapravo, i može potvrditi teorije zavere.

Recimo da devojka želi da upiše vojnu školu, ali tamo primaju uglavnom momke. Šta učiniti?

Obezbediti kvotu za devojčice? Odmah kažem da je ta glupost: recimo, „postavićemo ispravan sistem gde će selekcija biti nepristrasna“, ne funkcioniše, jer je trenutno „i ova selekcija nepristrasna“, a ipak se primarno primaju momci, i devojci je teško da tu upiše.

liberal

Napolju su anarhija, kapitalizam, vrućina, leto. Devojka podnosi zahtev za upis u obrazovnu ustanovu gde se uče efikasni načini ubijanja ljudi i uništavanja materijalnih vrednosti u sastavu organizovanih grupa i uz korišćenje raznovrsne specijalizovane tehnike. U suštini, to je isto obično događaj kao da je devojka podnosila zahtev za upis u obrazovnu ustanovu gde bi joj pričali istoriju o tome kako su ljudi efikasno ubijali druge ljude u sastavu naoružanih grupa i slično – odnosno na istorijski fakultet.

Koji interes vodi ustanovu kada prihvata njen zahtev? Ona računa na ostvarivanje profita. Koje načine ima za ostvarivanje profita od obuke studenata u odsustvu državnog finansiranja (zbog odsustva države)? Glavni načini su dva. Prvo, trgovina znanjem, odnosno obučavanje za novac svih koji su spremni da plate. Drugo, trgovina prestižom, odnosno sprovođenje stroge selekcije, pružanje maksimalno efikasnog znanja i veština, i računanje na to da će diplomci maksimalno uspeti u životu, a zatim iz zahvalnosti dopuniti endoument fond omiljenog univerziteta. Sama obuka pritom može čak biti i besplatna, jer univerzitet ovde zapravo nastupa kao ventur fond.

Ako razmatrana vojna visoka škola zarađuje prodajom znanja, devojka nema problema. Ona plati – dobije kupljeno. Ali, ako se visoka škola smatra prestižnom, onda devojka ima šansu da se suoči sa neproporcionalno ozbiljnim poteškoćama već prilikom upisa.

Počnimo od toga da je vojska istorijski bilo muško bratstvo, i ulazak žena u nju sam po sebi često je nanosio udarac na prestiž vojske (o tome zanimljivo govori istoričar Martin van Kreveld u svojoj knjizi Transformacija rata, toplo preporučujem). Ne znamo koliko će patrijarhalni snobovi činiti okosnicu organizovanih naoružanih formacija u uslovima ankap-a, i koliko će im biti principijelno da žene ne samo da ne ulaze u vojsku, već čak i da se ne uče vojnoj nauci. Smatram da je to malo verovatno, prosto zato što su trendovi promenjeni, u modi je inkluzivnost, a rad u vojsci sve manje podseća na brutalnu rvanju, a sve više na rad u servisima za dostavu ili drugim logističkim biznisima.

Drugo, vojska i dalje postavlja značajne zahteve vojnicima u pogledu fizičke pripreme, uključujući one koji se odnose na podizanje tereta i druge discipline u kojima su žene relativno slabije prosto zbog konstitucije. Teoretski to ne bi trebalo da postane prepreka prilikom upisa na univerzitet, jer bi u najgorem slučaju trebalo samo da suzi opseg dostupnih specijalizacija. Međutim, ako se fizička priprema na univerzitetu ispostavi kao jedan od kriterijuma upisa, onda naša hipotetička studentkinja ima očigledne, iako savladive poteškoće.

Dakle, vaši strahovi su sasvim opravdani, devojkama će u uslovima ankap-a verovatno teško biti mnogo lakše da postanu stručnjakinje u vojnoj sferi. Druga stvar je što sama ta sfera ne izgleda naročito perspektivno, tako da se ni ne bi previše i želelo.

Nedavno sam pročitao o školi Samerhil, čija je ideja bila u nenasilnom obrazovanju dece.

„U školi Summerhill učenici sami biraju koje časove će posećivati. Pored toga, ovde ne postoji nikakav sistem ocenjivanja. Za izostajanje sa časova ne sledi nikakva kazna“ (Vikipedija). Može li se ova škola nazvati nekim libertarijanskim projektom?

2R

Nedavno je levoanarhistički kanal Prometej objavio članak o anarhizmu i obrazovanju, koji je, sa svoje strane, sažetak članka Ekaterine Toljačove Malo anarhizma sistemu obrazovanja. Tamo se govori i o Summerhill-u, i o mnogim drugim sličnim projektima upravo kao primerima implementacije libertarijanskog pristupa.

Iz onoga što sam ukratko pretražila na Guglu o Summerhill-u, vidi se da je to jedan od najdoslednijih libertarijanskih obrazovnih projekata, gde je sloboda deteta ograničena samo time što se fizički nalazi u internatu, ali se pritom bavi čime god želi. Koliko se može suditi po odlomcima iz knjige osnivača škole Aleksandra Nila „Vaspitanje slobodom“ koje sam pronašla, što je dete ranije ušlo u školu, to je više pokazivalo interesovanja za učenje: deci koja su bila „inficirana“ obaveznim obrazovanjem bilo je potrebno vreme da povrate ukus za spoznavanje.

Diplomci škole su obično bili ljudi sa preduzetničkim duhom, ili gejkovi kojima niko nije smetao da se bave samo onim što ih zanima, i nastavili su da se specijalizuju za to i u odraslom životu. Uz to, iz škole nikada nisu izlazili pravi geniji: ili je to specifičnost obrazovne metodike, ili je ulogu odigrao mali broj učenika, ne više od stotine dece svih uzrasta.

Na taj način, mogu pretpostaviti da je ova škola daleko ispred svog vremena: u industrijskoj eri bio je tražen drugi tip diplomaca, dok su upravo takvi ljudi danas najpotrebniji. O tome, na primer, raspravlja Ekaterina Šulman u intervjuu za izdavačku kuću „Takie dela“. Ona opisuje probleme savremene ruske škole u svetlu promenjenih društvenih trendova – ali ne nudi recepte, jer ih ne zna. Međutim, jedan od recepata su upravo takvi internati, poput Summerhill-a. Možda je to čak i bolje od kućnog obrazovanja, jer pedagoške sposobnosti roditelja mogu biti skromne.

Glavni nedostatak Samerila je taj što takvo obrazovanje ne može biti masovno. Zato je jedina stvarna alternativa savremenom obaveznom srednjem obrazovanju – jednostavno potpuno ukidanje njegove obaveznosti. U savremenom društvu čovek ima neizmerno dugo detinjstvo. Tokom tog vremena, veštine minimalno neophodne za dalji odrasli život stiču se čak i kroz besciljno surfovanje internetom, jednostavne kućne poslove i druženje sa prijateljima. Oni koji žele više, dobiće izuzetno motivisane nastavnike u različitim Samerilima. A onima kojima to nije pristupačno, ostaće onlajn kursevi. Iskustvo Samerila pokazuje da kada je dete prepušteno sebi, ono rado usvaja novo; dovoljno mu je da zna da će steći znanje u trenutku kada za njim i zatraži.

Naravno, postoji mnoštvo profesija za koje je potrebno usklađivanje sa strogim standardima. U sistemu slobodnog obrazovanja dovoljno je da ti standardi budu poznati. Deca koja su zainteresovana za određenu profesiju znaće šta tačno treba da postignu, a kada savladaju potreban obim znanja, jednostavno će polagati otvoreni ispit. Nikakvi državni propisi za to nisu potrebni, profesionalne standarde na kraju diktiraju poslodavci.

Summerhill school