Тег: opekotina

Makijaveli u pelenama: kako hiperzaštita rađa činovnike

Da li ste se ikada zapitali odakle dolaze svi ti činovnici kojima je potpuno svejedno do naših prava i sloboda? Gde se nalazi fabrika za proizvodnju diktatora, fanova „državne regulacije“ i ljubitelja ulaženja u tuđi džep? Naravno da se oni ne teleportuju u kožne fotelje iz drugih galaksija, već izrastaju u običnim dečjim sobama, gde roditelji, a da toga i nisu svesni, pokreću pogrešan program u njihovim glavama.
 
Razumeljivo je da svi roditelji mogu praviti greške u vaspitanju. Ali nedavno istraživanje, objavljeno u Current Psychology, daje zapanjujući trag o tome šta se definitivno ne treba raditi. Psiholozi su analizirali „tamnu trijadu“ (psihopatiju, narcizam i makijavelizam) i utvrdili kako upravo stil našeg vaspitanja utiče na to da li će dete izrasti u pristalice slobode ili će postati mali kućni (a kasnije i državni) tiranin. Zato hajde da detaljnije razmotrimo šta su otkrili.
 
Mnogi misle da zlikovci izrastaju samo tamo gde ih tuku i ponižavaju. To je delimično tačno, ali se ne dešava uvek samo tako. Istraživanje je pokazalo da je jedan od glavnih okidača za razvoj psihopatske impulsivnosti i narcizma preterano popustljivost (indulgence). Zamislite scenu: dete padne na pod u prodavnici, zahtevajući sto pedesetu igračku, a roditelj pokorno vadi novčanik. Nema granica ni odbijanja, sve želje se ispunjavaju na prstima.
 
Da li vam ovo nešto podseća? To je idealan model welfare state (države opšteg blagostanja). Kada vaspitavamo dete sa stavom „svi su ti dužni samo po činjenici tvog postojanja“, mi razbijamo osnovni princip uzročno-posledičnih veza. Odrastevši, takva osoba iskreno ne razume zašto ne može da uzima tuđe (putem poreza, lobizma ili direktnog nasilja). On nema kočnice, jer je navikao da se resursi uzimaju iz fioke, a da ograničenja postoje samo za gubitnike.
 
Još jedan zakuc u poklopac kovčega zdrave ličnosti je ograničavanje autonomije. To su oni „roditelji-helikopteri“ koji odlučuju s kim dete da se druži, kako da veže pertle i šta da misli. Kada osobi oduzmete pravo na grešku i kršite njene lične granice (čak i iz najboljih namera), vi vaspitavate neprijateljstvo i zavisnost od autoriteta. Dete od pelena usvaja: moj izbor ništa ne rešava, upravlja onaj ko je jači. Prvo je to hiperzaštitnička majka, a kasnije – Veliki Brat. Izrastaju ljudi koji se panično plaše slobode i mole državnog bandita da uvodi nove zakone i regulacije, ne razumejući kako da se nose sa problemima na drugi način.
 
Ali kako odgajiti slobodnog čoveka? Istraživanje daje jasan odgovor: tajna leži u adekvatnoj pohvali i priznavanju unutrašnje vrednosti deteta. Pre svega treba podsticati samostalnost, hvaliti za trud, a ne za status. Treba reći: „Bravo što si sam rešio ovaj težak zadatak“, a ne „Ti si najbolji, pobedi ih sve na takmičenju po svaku cenu!“.
 
Takođe, dete treba učiti princip neagresije (NAP) još u pesku. Motivacija „nemoj da udaraš Petju jer ću te kazniti“ je autoritarna moralna norma. Dok je motivacija „ne udaramo Petju i ne uzimamo njegov lopaticu jer je to njegova lopatica, a i ti ne bi želeo da ti uzmu tvoju“ – to je libertarianska etika.
 
I na kraju, ne treba se plašiti frustracije: reč „ne“ ne traumatizuje dete zauvek. Ona može biti neprijatna, ali ga uči da poštuje stvarnost, tuđe vlasništvo i tuđe granice.
 
Razmislite o ovome: libertarianizam uopšte ne počinje čitanjem dela Mizeza ili Rotbarda, već našim odnosom prema deci. A država postaje samo odraz ljudi od kojih se sastoji. Ako budemo odgajali decu u atmosferi poštovanja ličnosti, bez hiperzaštite, ali sa jasnim razumevanjem lične odgovornosti i tuđih granica – jednostavno ćemo preseći kiseonik autoritarizmu. Jer gde će se uzeti činovnici-kradljivci i političari-manipulatori ako u društvu izrastaju samostalni, empatični ljudi koji cene svoju autonomiju i ne zahtevaju da neko drugi plaća njihove ćudi?!

Voluntarist, Bitarh

Kako će raditi juvenilna pravda u libertarianizmu?

Na primer, Vasi Pupkin iz 3 “b” je iz šale prijavio postavljenu bombu u školi, koja kasnije nije pronađena prilikom provere. Ili je pretukao školskog drugara do reanimacije. Ili je ukrao, a zatim polomio tuđi bicikl.
Pretpostavimo da je zadržan. Šta se dešava dalje? Ako roditelji, prema libertarijanstvu, ne snose odgovornost za postupke svoje dece, kako će se kazniti maloletni huligan? Novca za nadoknadu štete on, kao ni njegovi roditelji, recimo, nema. Hoće li biti zatvoren u zatvor ili će biti primoran da radi i nadoknađuje štetu?

Vopros999 (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00008510 BTC)

Tvrdnja da dete poseduje samo-posedovanje (self-ownership) znači da drugi ljudi priznaju njegovo pravo da raspolaže sobom u većoj meri nego što bi on mogao postići silom. Ipak, kao što pravo privatnog vlasništva nad stvarima retko znači slobodu korišćenja istih na štetu drugih, tako ni samo-posedovanje deteta ne znači za njega potpunu slobodu nanošenja štete okolini.

Pored samo-posedovanja deteta, ljudi obično priznaju nekome pravo starateljstva nad njim. To pravo obično uključuje prioritet u uvođenju norm moralnosti, ali je neizbežno kompenzovano pravom ostalih da od staratelja zahtevaju nadoknadu štete koju je dete nanelo. Nije važno ko brine – roditelji, škola, samo slučajni ljudi koji su preuzeli taj posao – ili svi oni nekako raspoređuju ta prava među sobom. Tako ili drugačije, nakon prava starateljstva ide i odgovornost za štetu koju okolini nanose postupci staratelja.

Roditelji su izveli dete u šetnju, ono polomi tuđu igračku – odgovaraju roditelji. Sa detetom je ostala baka – za polomljenu igračku odgovara baka. Dete je otišlo u školu – odgovornost za štetu koju nanosi okolini tokom školskog vremena snosi škola. Dete je otišlo u školu, a odatle sa telefona poslalo poruku o postavljanju mine – to je problem škole, jer se dete u to vreme nalazilo u njenoj zoni odgovornosti.

Možda će rizik od štete koju izazove dete moći da se osigura, baš kao što se osigurava građanska odgovornost vlasnika automobila. Trenutno, kao što znamo, vlasnici automobila neradno osiguravaju svoju odgovornost, što često navodi države da učine sklapanje takvih ugovora obaveznim. Tako da nisam sigurna da će u bezdržavnom društvu starateljska odgovornost uvek biti osigurana. Najverovatnije će svoju starateljsku odgovornost osiguravati škole, posebno one iz srednjeg i višeg cenovnog segmenta – prvo, imaće više sredstava za to, a drugo, može se pretpostaviti da će učenici skupih škola u proseku izazivati manju štetu okolini (nije činjenica, ne bih se usušila da precizno predviđam).

Drugi faktor koji će teško omogućiti da osiguranje starateljske odgovornosti postane panaceja za roditelje, jeste taj što će pri svakom učinjenom protivpravnom delu deteta iznos insurance premije rasti, odnosno, osiguranje štete koju izazivaju najmanje socijalizovana deca će verovatno biti previše skupo.

Dalje, mašta kritičara ankap-a crta razne dikkensovštine, sa radnim kućama i sličnim. Jako sumnjam da će takvo biti traženo u humanom i imućnom društvu, međutim, očigledno je da će prava staratelja koji se nađu u nesposobnosti da snose odgovornost za postupke pod starateljstvom biti odbačena ili će, bar, biti strogo ograničena. U čiju korist? Pretpostavljam, u korist humanitarnih organizacija čiji će osnovni cilj biti upravo socijalizacija takve dece. Kao varijantu – u korist imućnijih građana koji će pristati da pokriju dugove po tužbama protiv bivših staratelja deteta, nakon čega će sami preuzeti dalju odgovornost za to dete. Ne bih se usušila da predviđam koji će model biti traženiji na tržištu, ali etički su prihvatljiva oba.

Socijalizacija teške dece pre dva veka – mračna prošlost ankap-a

Pisala si da, u slučaju da je dete izloženo porodičnom nasilju, treća osoba može samo da objasni tom detetu njegova prava. Ali zar takvo postupanje prema deci nije agresija? Zašto u ovom slučaju postupci roditelja/staratelja nisu kršenje NAP-a?

anonimno pitanje

Ja pisala, da stranac može bezbedno koristiti sredstva iz bogatog arsenala metoda mirnog rešavanja nesporazuma, ali da primena nasilja ili pretnje nasiljem ide na sopstveni rizik. Ako vidite tuču, pre nego što u nju intervenišete, bilo bi prikladno se raspitati da li je u pitanju privatna tuča. Slično tome, kada vidite nasilje nad detetom, prikladno je pitati dete da li mu je potrebna pomoć. Ako nemate mogućnost ili želju da razjasnite ovaj važan trenutak, posledice mogu biti nepredvidive.

Da, staratelj vrši nasilje nad detetom i time krši princip neagresije prema njemu. Ali, pokazivanjem agresije prema staratelju deteta bez pristanka deteta, vi time takođe kršite princip neagresije prema detetu. I upravo će dete biti prvo koje će biti pitano nakon ovog incidenta ko mu je nanelo štetu. A vi se sasvim možete ispostaviti kao taj koji je nanio štetu.

Vaša svedočanstva o tome koliko je nasilje prema detetu veliko moraju biti veoma ubedljiva da bi arbitra, čiju jurisdikciju priznajete i vi i staratelj deteta, u situaciji u kojoj dete ne pokazuje želju da promeni staratelja, ipak presudila da starateljska prava ipak prelaze sa trenutnog staratelja na drugog ko ih želi preuzeti.

Kako će se u slučaju ankap-a realizovati zaštita dece od nasilja roditelja, a posebno od psihološkog nasilja?

anonimno pitanje

Princip samopripadnosti znači da svaki čovek pripada samom sebi. Dete je pak osoba koja, zbog konačne brzine razvoja ljudskog organizma, još uvek ne biva percipirana od strane drugih ljudi kao potpuno pravosposobna. Stoga, iako poseduje sebe, on zapravo ne raspolaže sobom u punoj meri – pravo raspodavanja detetom je delimično uzurpirano od strane nekog odraslog (potpuno pravosposobne osobe), uz saglasnost drugih odraslih.

I tako se dešava situacija u kojoj način na koji taj odrasli vrši to uzurpirano pravo prestane da odgovara detetu. Nije važno da li je reč o direktnom fizičkom nasilju, psihološkom nasilju (kakvo god ponašanje odrasle osobe bilo nazvano tako), ili se samo nisu poklopili ukusi. Važno je da dete u bilo kom trenutku može kako da deklarisuje svoju punu pravosposobnost, tako i da delegira bilo kom drugom odraslom pravo delimičnog raspodavanja sobom, odnosno da ponudi stupanje u ulogu staratelja – ako, naravno, uspe da se dogovori sa kandidatom za staratelja. U tom slučaju, sve je jednostavno. Onaj odrasli koji je, prema mišljenju deteta, nepošteno izvršavao svoje dužnosti staratelja, gubi odgovarajuća prava, i sada ga ništa ne štiti u slučaju nasilja nad detetom.

Ali šta učiniti ako dete ne insistira na oduzimanju starateljskih prava od odrasle osobe (previše je malo, previše je zastrašeno, ili, što je najverovatnije, mu situacija generalno odgovara), ali sa tačke gledišta strane odrasle osobe, starateljske dužnosti od staratelja nisu zadovoljavajuće izvršavane? Sve što strana osoba može ne kaznivši uraditi jeste da iznese svoje mišljenje o ovom pitanju, podeli to mišljenje sa drugim odraslima, pokuša da razjasni detetu njegova prava – u suštini, da primeni čitav bogati instrumentarij koji je čovečanstvo steklo za mirno rešavanje nesporazuma.

Ako on iz nekog razloga smatra takve mere nedovoljnim, on, naravno, može odlučiti da upotrebi nasilje, i time pretvoriti konflikt u rat, ali on, kao potpuno pravosposobna osoba, mora biti svestan da je u potpunosti odgovoran za posledice te odluke, i da one mogu biti drugačije od onoga što je očekivao.