Тег: bezbednost

Problem kartelskog sponzora u sferi zaštite kod ankapa

Mankur Olson je u „Logici kolektivnog delovanja“ dokazao da male grupe sa koncentrisanim interesima uvek pobeđuju u koordinacionoj igri protiv difuzne većine zbog problema besplatnog vozača. Tri CEO-a će se dogovoriti za večerom; milion klijenata — nikada, jer svaki racionalno čeka da drugi prvi rizikuju.

Koji konkretan mehanizam pri ankapu sprečava kartelski dogovor dva-tri najveće zaštitne agencije sa podelom teritorija?

Konweni

To je pitanje koje je mučilo i Davida Fridmana. U poglavlju „Mehanika slobode“, koje se odnosi na efekat razmere, on upravo razmišlja o tome da na tržištu sprovođenja zakona, čini se, deluje izraženiji pozitivni efekat razmere nego što mu je prvobitno izgledalo, a to znači da se povećava verovatnoća kartelskog dogovora.

Meni se čini da je uzrok ovog preteranog pesimizma u preuveličavanju važnosti neposredne naoružane zaštite na tržištu bezbednosti. Književni opisi tržišta bezbednosti pri ankapu puni su nekih univerzalnih zaštitnih agencija koje su odgovorne za bezbednost uopšte u najrazličitijim aspektima i lako se skaliraju. Naravno, takav početni, već zadat monopol u uslovima zadatka, dovodi poštenog analitičara do zaključaka da će takve agencije imati tendenciju da se snažno uvećavaju i ulaze u kartele, a da će uticaj na ljude biti potpuno totalan, i da će prodaja takvih usluga obezbeđivanja bezbednosti za klijente biti užasno opasna, jer je ovde samo jedan korak do totalnog porobljavanja.

A odakle će se uzeti te zaštitne agencije? Ko će biti njihovi klijenti i koje usluge će od njih kupovati?

Recimo da ne živim u mirnoj Crnoj Gori, gde u svakoj kući postoji legalna puška i plus par-tri crnih cevi preostalih iz rata, već, recimo, u nekom Brazilu. Imam razloge da se plašim napada na ulici, krađe automobila i provala u moj dom. I evo, u gradu se otvara startap koji je spreman da me opslužuje, čak i ako zalutam negde u favele. Šta je potrebno takvom startapu u okviru tehnologija aktuelnih u trenutku pisanja posta? Dogovoriti se sa kompanijom kojoj pripadaju ulične svetiljke o postavljanju kamera na njih, kao i platformi za drone sa funkcijom punjenja. Dalje, AI prati sumnjive radnje, poput provale u vrata kuće ili auta, sa najbliže svetiljke poleće dron i zahtevati opravdanje zakonitosti radnji. U slučaju agresivnog odgovora primenjuje na osumnjičenog mere uticaja, na primer, puca iz taser-a, nakon čega poziva već živi patrolni odred da izvrši hapšenje. Slično u slučaju napada na osobu: prileti, zahteva da se zaustavi, opomene one koji su ignorisali naređenje, dočeka patrolu, vraća se u gnezdo. A dalje već sledi sudski postupak o tome koliko se naplatiti od agresora.

Nakon što je radio pola godine na ovom tržištu, startap sa iznenađenjem otkriva da njegove usluge postaju manje tražene, jer je grad postao primetno bezbedniji. I šta, sada oni sami treba tajno da me zastrašuju kako bih produžio pretplatu? Ne, naravno, jednostavno će pretplatu učiniti jeftinijom, a dronove koji većinu vremena stoje neaktivni koristiće, recimo, za dostavu pice.

A šta, u mirnoj Crnoj Gori mi uopšte ne trebaju usluge zaštitne agencije? Naravno da trebaju. Treba mi da, kada slomim nogu lutajući po planinama, polete hrabri spasioci u helikopteru i izvuku me iz tog pravca. Ili da me izvuku iz auta koji je skliznuo sa litice. Ili da me pronađu u moru kada me tokom oluje odnese na sup-dasci daleko od obale. Ili da skinu mačku sa drveta.

Razumete pak da brazilski startap u sferi bezbednosti neće moći da uđe na crnogorsko tržište, jer je to tržište potpuno drugačije? Zaštitne agencije su osuđene na lokalnost zbog lokalnog karaktera pretnji, kao i osuđene na malu veličinu, jer karakter pretnji ima običaj da se menja. Velikoj kompaniji je teže da se menja, što znači neefikasnost, a neefikasnost znači rastanak sa udelom na tržištu.

Ali zar zaista nema funkcija za zaštitne agencije koje bi bile tražene globalno? Naravno da ima, ali to su specijalizovane funkcije. Na primer, pronaći negde na planeti Zemlja osobu koja mi duguje ogromnu sumu novca i ne želi da vrati. Ili osobu koja je ubila moju majku i zna da bih želela da ga spalim na njenoj pogrebnoj lomači, jer će joj tamo trebati sluga. Takve agencije neće prodavati pretplatu na usluge, morale bi da preuzimaju retke jednokratne narudžbine, previše je to specifično tržište. Na tome nije moguće izgraditi globalnu dominaciju sa perspektivom da se pritisne bilo ko i potčini sopstvenoj zlokobnoj tržišnoj moći.

A šta je sa perspektivom spoljne naoružane invazije? Zar privatne vojne kompanije ne bi trebalo da budu kičma svakog dostojanstvenog društvenog poretka, ako želi da se naziva ankapom? Zar se takve kompanije ne bi trebale ujediniti u mega-kartel koji diktira svoju volju celom čovečanstvu? Na veliku žalost sledbenika ove grane razvoja čovečanstva, u mirno vreme miran građanin nije sklon da finansira vojsku. Rat mu nije potreban, on ga i ne kupuje. Armiju za invaziju možeš opremiti samo ako uvodiš oporezivanje na svojoj teritoriji. A narodna vojska za odbranu od invazionističke armije organizuje se pri postojanju slobodnog tržišta sama, brzo, efikasno i ne previše skupo, kao što pokazuje iskustvo makar samo onog ukrajinskog rata.

Diskusija o tome da li plaćati obezbeđenje

Moj pratilac mi je poslao tekst svog članka sa predlogom da ga doradim i objavim. Meni se to učinilo kao loša ideja, jer mi kreacije neuronskih mreža nisu ni prijatne za čitanje, a uređivanje mi uopšte nije po ukusu. Tako sam jednostavno bacila članak na teletype, kako bi zainteresovani mogli da se upoznaju sa njim, i razmisliću o temi koja je u njemu navedena.

Ukratko, u članku se objašnjava zašto onaj kome je potrebna bezbednost ne bi trebalo da tu bezbednost kupuje, već da je sam sebi obezbedi. Kao obrazloženja navedeni su prilično standardni protekcionistički argumenti o tome da podela rada nije uvek blago, jer će proizvođač neophodnih usluga sigurno želeti da dominira na tržištu, što će u slučaju usluga bezbednosti neizbežno staviti potrošača tih usluga pod potpunu kontrolu proizvođača.

Kao prvo, čini mi se nepravilnim predlagati čitaocu da postupi polazeći od pretpostavke kao da trenutno ne postoje enkorseri koji teže monopolu, već da postoji slobodno tržište i da treba samo pokušati ne pokvariti trenutni blago stanje ankap-a. Zapravo, već imamo situaciju prisilnog naplaćivanja proizvoljnih iznosa od svih do kojih država može da dopre, pod prevarantskim izgovorima, među kojima je i argument da država, navodno, obezbeđuje zaštitu. To jest, članak zapravo predlaže ljudima, koji su već završili u krokodilovim vilicama, da budu oprezniji i da ne šetaju po Africi.

Kao drugo, isti argumenti koji se navode protiv podele rada u sferi bezbednosti, bez promena se prenose i na druge sfere. Zar dobavljač hrane ne bi želeo da bude monopolni dobavljač, potpuno moćan nad tvojom gladnom smrću? Hajde da se bavimo prirodnim gazdinstvom kako bismo izbegli ovu strašnu opasnost.

U stvarnosti, u slučaju državne bezbednosti, nemamo prekomernu, već nedovoljnu podelu rada. Država teži da se bavi svim aspektima bezbednosti koji joj padnu na pamet birokratu koji donosi nove norme. U međuvremenu, upravo praksa obraćanja različitim uskim specijalistima za svako usko pitanje protivdeluje potencijalnom prisilnom spajanju tih specijalista u jedan jedinstveni centar za obezbeđivanje svega. Čim država dobije tržišnog konkurenta u bilo kojoj sferi, pozicije države u njoj postaju nestabilnije. Naravno, mnogi u početku preferiraju opciju koja je već plaćena porezima i stoga ne zahteva dodatne troškove, umesto da plate privatniku za kvalitetnije rešenje. Međutim, privatna rešenja ipak postepeno probijaju put, prvo u premium segmentu, a zatim i u masovnom.

Zato ću radije formulisati suprotan poziv: platite za zaštitu. Kupujte sve proizvode i usluge koje će vam prodati jeftinije i/ili kvalitetnije nego ako se time bavite sami. I samo ako vas izbor na tržištu ne zadovoljava, ima smisla udružiti napore sa partnerima i sami proizvesti proizvod koji nedostaje.

Imam svoj libertarianski boks-klub, mogu li kod vas objaviti naš članak o borilačkim korporacijama?

Daniil

Koliko sam razumela, glavna poruka kluba je sledeća: oružje je, naravno, super, ali uspeva se retko koristiti za samoodbranu, a bezbedno – još ređe. U međuvremenu, libertarijancu nije samo korisno znati kako da se zaštiti u najrazličitijim situacijama, već ta veština, kada se primeni, sama po sebi reklamira libertarijansku ideologiju.

U predloženom članku opisuje se da, u okviru privatne proizvodnje bezbednosti, svet nije samo privatna security agencija – pošto je ova sfera veoma strogo regulisana od strane države, i stoga takva preduzeća, prvo, pružaju svoje usluge nesrazmerno skupo, a drugo, spektar usluga ne pokriva sve vrste potražnje.

Umesto security agencija, predlaže se oživljavanje tako blagog i humanog sredstva za ublažavanje neprijateljskih kontragenata, kao što je angažovanje tima obučenih mišićavaca sa snažnim pesnicama. Naravno, u većini slučajeva se ovo ne može smatrati alternativom angažovanju profesionalne bezbednosti, ali za organizaciju nekih libertarijanskih događaja takva teška artiljerija kao što su security agencije i nije potrebna. Da, zapravo, čak je i angažovanje obučenih boraca za obezbeđivanje sale ili suvišno (po pravilu, dovoljno je opominjanje i pretnja pozivanjem policije), ili nedovoljno (ako je agresor zapravo policija).

Zato je to stilizovano. Na kraju krajeva, ni od press-wall-a nema direktne koristi, fotografisati se može i ispred praznog zida – ali ipak se naručuje njihov štampanje. Tako i pravilnom ankap obezbeđenjem ne bi trebalo zapostaviti otprilike iz istih razloga.

Članak se završava pozivom za pristupanje klubu (koji pretpostavljeno želi vremenom da mutira u takvu borbenu korporaciju) i pretplatu na kanal Ljudi Dobre Volje. Otišla sam da pogledam kanal, tamo postoji zanimljiv Kodeks Čoveka Dobre Volje. Kodeks je prožet vrednostima republikanizma o kojima toliko ubedljivo govori Rodion Belkovič, i generalno crta prilično privlačan imidž. Dakle, pročitajte, korisno je za dušu.

Čime se libertarijanstvo (klaslib) razlikuje od modernog „evropskog unijskog“ liberalizma, i kako se Ankap-tjan i Bitarh odnose prema poslednjem, budući da su Ankapi i voluntaristi?

Šta mislite, da li su socijalna pravda, demokratija, opšte blagostanje, razvijeni feminizam, prava LGBT osoba, juvenilna pravda, tolerancija, pouzdana zaštita ljudskih prava, sloboda, jednakost i bratstvo – dobro ili loše, i zašto?

Teanol (pitanje je praćeno donacijom u iznosu od 0.00008010 BTC)

U klasičnom liberalizmu država se smatra zlom, neophodnim za zaštitu prava privatnog vlasništva. U libertarijanizmu se ona ne smatra neophodnom za obavljanje te funkcije, međutim, sve dok se ograničava samo na to, njeno postojanje se može smatrati opravdanim. U uslovnom evropskom liberalizmu država se posmatra kao alat za usaglašavanje interesa različitih slojeva društva, koji je praktičniji od alata slobodnog tržišta.

U čemu je prednost moderne liberalne države u poređenju sa klasičnom liberalnom? Uglavnom u tome što lično odgovaranje za sopstveni život predstavlja prilično zastrašujući nivo odgovornosti za veoma mnoge. Na tržištu morate samostalno odlučivati o tome koje objekte vlasništva, gde i pod kojim uslovima treba osigurati, koliko i kada odlagati za nepredviđene okolnosti ili čak za sasvim predvidljivu starost, koje zahteve komšija zadovoljiti, a protiv kojih aktivno nastupiti, i ako nastupiti, to učiniti samostalno ili u koaliciji. To je malo komplikovano, bolje je trošiti svoje neograničene intelektualne resurse na veštine koje donose novac, a sve gorenavedene zadatke po mogućnosti prepustiti onima koji se u tome više razumeju.

U složenom svetu u kojem sarađuju usko specijalizovani stručnjaci, neizbežno će se koristiti ogroman broj tipičnih rešenja i znatno manji broj — prilagođenih (custom) rešenja. Država je tipično rešenje za bilo koja pitanja gde nije sasvim jasno na koga ih prebaciti. A pošto se takva pitanja neprestano množe, funkcija države — čak i one koja se sastoji od potpuno dobronamernih liberalnih birokrata, potpuno lišenih koruptivnih interesa — neizbežno će se širiti.

Ali sa širenjem države neizbežno raste i njena neefikasnost. Švajcarski nož sa par stotina oštrica odlično izgleda u izlogu prodavnice, čovek baš i poželi da kupi tu sjajnu igračku, ali u svakodnevici je apsolutnoj većini zgodniji jedan veoma jednostavan nož za većinu tipičnih zadataka, uz još par-tri usko specijalizovana koja se retko koriste, ali kada se upotrebe, drugi su izuzetno nezgodni. Čvrst kombinezon sa gomilom džepova izgleda izuzetno pametno projektovano, ali u opuštenom okruženju čovek oblači šorts i majicu. Kao da bi želeli da možete pozvati 911 i rešiti bilo koje pitanje, ali u praksi će to značiti da ćete se izmoriti boreći se sa robotskim automatskim odgovorom, birajući stavke menija, i na kraju će vas ipak usmeriti ka pogrešnom stručnjaku.

Čini se da što je okruženje agresivnije, to institucije moraju biti strože i pouzdanije. Zato je na malom jahtu usred mora sasvim prikladno jedinstvenstvo komandovanja i jasne funkcionalne obaveze svakog člana posade, a na plaži je dovoljno samo da oni koji žele da igraju odbojku ne sapću o one koji se sunčaju, a u ostalom neka vlada potpuna anarhija i niko nikoga neće ni primećivati. Ali država ne može tako. Ona je izrasla iz vojnih potreba i liči na lika koji se vratio sa fronta, pati od posttraumatskog sindroma i izuzetno je ogorčen što ljudi na plaži nisu zakopčani do poslednjeg dugmeta, ne hodaju u koloni i ne upućuju pozdrav. Ako mu dopustite da uvodi svoje redove, čak i bez neustavnih odnosa svima će biti teško. A nije ni bolje kada država liči na inženjera bezbednosti. Odbojarsko igralište – ograditi! Zone za kupanje podeliti prema polovima i uzrastima! Svi moraju da obuče prsluke za spasavanje! Organizovati isporuku sladoleda i limunade! Ali sladoled mora biti topao da niko ne bi prehladio, a limunada bez šećera, i briga ih što je sladoled sa šećerom. A onda država vidi neki kovid, i uopšte cela plaža propadne jer svi moraju da sede kod kuće i peru ruke.

Bitarku je važno da niko nikoga ne napada. Jer jedan krene pesnicama, a drugi prvi nakašlje, i ceo svet umre od virusa. Da niko ne bi smeo nikoga da napada, poželjno je da svako bude naoružan, a oni koje sight oružja u tuđim rukama ne zaustavlja, neka budu zaustavljeni na neki drugi način. Može i metkom u trenutku napada, ali je humanije – naterati ih da se predomisle, bar, recimo, medicinski. Srećom, Bitarku od ljudi treba samo poštovanje NAP-a, inače bi bio neprepoznatljiv od adepta države-kovidborca. Zaradi toga da bi živeo u bezbednom društvu, on je spreman dobro da plati.

Meni je važno da i ja i ljudi oko mene budemo bogati i slobodni. Za to je potrebno da ljude ne pljačkaju i ne ograničavaju, kao i da im ne iznude novac za razne nepotrebne gluposti. Za to je potrebno da pljačkanje i ograničavanje bude opasno, neisplativo i neprestižno. I ja, kao civilizovana i dobronamerna osoba, naravno, preferovaću da ljude sprečavaju u pljačkanju i regulacijama razlozi neprestižnosti, ili u najgorem slučaju neisplativosti. Ako ću morati da im obezbedim i pretnju, to će me zamarati.

Izvinjavam se zbog nedostatka direktnog nabrajanja, tipa, prema socijalnoj pravdi se odnosim ovako, prema demokratiji onako, i tako dalje po spisku.

Inače, o urbanizmu…

Korišćenje menadžera lozinki

Jedna od najvažnijih mera informacione higijene je korišćenje menadžera lozinki. Nedavno sam pominjala Svetovov video posvećen informacionoj bezbednosti, i tamo je preporučio sasvim konkretan menadžer lozinki – Keepass. Slažem se sa njim u tom pitanju. Ali odavno je poznato da ljudima nije dovoljno samo reći koji alat da koriste, oni ga ionako neće početi koristiti dok im se detaljno ne objasni kako se šta radi. Tako da sam odlučila da pripremim mali manuel.

Sa zadovoljstvom ću prihvatiti vaše korisne instrukcije o određenim aspektima života na mreži. Napravila sam na sajtu odeljak za slične vodiče, koji ću dopunjavati.

Sloboda i bezbednost

U videu o koronavirusu i državi ukazivala sam na to da glavna opasnost epidemije nije u smrtima, pa čak ni u tome što država, skrivajući se iza bezbednosti, ugrožava slobode – već u tome što će taj napad biti prihvaćen s naklonjenostišću, i po završetku epidemije mnoge od uvedenih ograničenja će ostati.

I zaista jeste. Mihail Svetov lajkuje poruku o tome da u Majamiju tokom sedam nedelja izolacije nije došlo do nijednog ubistva. Mihail Požarski piše članak o tome kakvi su kanibali švedski socijalisti koji kvari svoje starce kovidom. I bukvalno skoro svako nezadovoljno frkne na bilo koga ko prizna da ne poštuje zabranu šetnje ili drugih izlazaka iz kuće van hitne potrebe.

Da, ako sve zatvorimo kod kuće, na ulicama će se manje ubijati. Više će se ubijati kod kuće. Ako se ljudima ne dozvoli da idu na posao, neće umreti od upale pluća. Umreće od gladi. Svako ograničenje koje uvodi država radi spasavanja života ima cenu koja se ne izražava samo u novcu. Već i u tim istim životima.

Vrlo se nadam da će Šveđani opstati i ipak ne pristati da razmenjuju slobodu za bezbednost. I još uvek se veoma nadam da će, kada se sve ovo završi i kada izračunamo višak smrtnosti kod Šveđana i njihovih suseda, ispasti da su, izabravši slobodu, Šveđani dobili ne samo novac, već i živote, a da je ta hvaljena bezbednost u rukama države u stvarnosti značila ne samo uništenje ekonomije, već i još više smrtnih slučajeva. Ako lekcija za čovečanstvo bude upravo takva, biću srećna. Ali čak i ako se ispostavi da sloboda znači povećanje rizika od smrti, to i dalje nije razlog da se od nje odrekne. Inače, čemu sve ovo?

Rizično ponašanje

Nastavak diskusije o koronavirusu. Početak, nastavak.

Bitarkova kolumna

Moj nedavni članak o ideji zaobilaženja režima kućnog pritvora („samoisolacije“) od strane zdravih ljudi uz poštovanje svih mogućih mera bezbednosti izazvao je ogroman talas kritika. Priznajem iskreno — toliko hejta nikada ranije nisam dobio na svoj račun. Kao ni podrške. Pretplatnici su se podelili otprilike na pola: oko 60% ide ka meni, a 40% protiv, ali su u svom stavu ispali krajnje nepokolebljivi! Zapravo, ovo je razotkrilo veoma važan problem o kojem sam već odavno planirao da pišem. Sporovi oko dopustivosti karantinskih mera stvorili su dobar povod za to.

Reč je o proceni bilo kog rizičnog ponašanja koje direktno nikome ne nanosi štetu, ali ima određenu verovatnoću nenamernog nanošenja štete trećim licima. To nije samo prisilna „sam isolation“ protiv širenja koronavirusa (ne primećujete li ovde oksimoron?!), već i vožnja automobila velikom brzinom, pod uticajem alkohola i droge, konzumacija određenih psihoaktivnih supstanci, izgradnja određenih objekata (benzinske pumpe, skladišta eksplozivnih materija, hemijskog i nuklearnog otpada) blizu stambenih zgrada, postavljanje mikrobiološke laboratorije 4. nivoa opasnosti u stanu u stambenoj zgradi, pokretanje pirotehnike blizu kuća i još mnogo toga. Ako stacionarni bandit uvodi zabranu bilo koje od sličnih radnji, on stvara zločin bez žrtava.

Svaki čovek koji sebe naziva libertariancem, čak i minarkhijista, ne može podržavati kaznu za zločin bez žrtava, inače nema nikakvo pravo da sebe naziva libertariancem. Neki govore da je, na primer, normalno poštovati zabranu stacionarnog bandite da se izađem iz svoje kuće, jer potencijalno mogu biti zarazan, čak i ne znajući to, i, shodno tome, inicirati agresivno nasilje prema ljudima koji se nalaze pored mene. Ali ako sledimo takvu logiku, onda čak i otvoreni homoseksualac, izlazeći na ulicu držeći partnera za ruku, inicira nasilje protiv religioznih konzervativaca kod kojih se sa određenom verovatnoćom može desiti srčani udar. Tako se može doći do apsurda, zato libertarijanska filozofija jasno odgovara na ovo pitanje: nema žrtve — nema ni zločina!

Ipak, problem rizičnog ponašanja ne nestaje. Za neke ljude važnije su vrednosti slobode, progresa i ekonomskog razvoja, dok su za druge — bezbednost i minimizacija rizika. Postoje naučna istraživanja koja dokazuju da je sklonost ka određenim vrednostima delimično uslovljena genetikom. Ljudi iz ove dve kategorije nikada neće moći da se dogovore. To je u principu nerešiv problem.

Preostaje samo tražiti puteve mirnog razgraničenja:

1) Sloboda udruživanja i privatna diskriminacija;

2) Konzervativnijim ljudima će verovatno više odgovarati teritorijalne zajednice/jurisdikcije (TZJ), dok će tolerantnijima prema riziku i različitosti više odgovarati eksteritorijalne ugovorne jurisdikcije (EUJ).

U svakom slučaju, preporučujem prelazak sa uobičajenog autoritarnog dvostepenog stila razmišljanja „Zločin — Kazna“ na trostepeni „Akcija – Protivakcija – Dogovori za budućnost“. Tek kada vam postane prirodno da razmišljate u terminima jednakosti subjekata, moći ćete da počnete da osućujete sopstveni pristup problemu balansa između slobode i bezbednosti.

Kako će u uslovima anarhokapitalizma nastajati novi i nerazvijeni kapitalisti?

Pod uslovom da se može pojaviti OPG (organizovana kriminalna grupa) koja će se baviti banditizmom i pljačkom. Kao primer mogu navesti ovakvu situaciju: građanin (teritorijalno, pošto države kao takve nema) odlučio je da uzgaja i prodaje povrće i voće, ali u odsustvu velikog početnog kapitala, sav njegov novac odlazi samo na uzgoj i negu; on ne može da obezbedi zaštitu, pa posledično može doći OPG sa zaklečenim tablicama i u maskama, i… Mogu da zamislim samo ovakvu situaciju: ovaj građanin će prodavati svoje proizvode i usluge na specijalnom tržištu, na kojem će plaćati (danak/porez) za svoju zaštitu. Dakle, pitanje je: kako je u uslovima ankap-a moguće rastu malog biznisa, pod uslovom da će se pojavljivati kriminalne grupe koje će pljačkati i ubijati, i ko će biti zainteresovan za njihovo hvatanje?

Sav rast ljudskog blagostanja zasnovan je na podeli rada i na njegovoj kapitalizaciji. Podela rada povećava produktivnost tako što svaki učesnik sistema podele rada radi ono u čemu je efikasniji, a ne radi ono u čemu je manje efikasan. Kapitalizacija rada je, u suštini, ista ta podela rada, ali ne samo među direktnim učesnicima proizvodnog procesa, već i u vremenu i prostoru. To znači ne samo „Vasa kopa rupice, Maša sadi sadnice“, već „fabrika je nekada negde proizvela lopatu, Vasa ju je kupio, i sada kopa rupice brže – a Maša sadi sadnice“. U podeli rada učestvuje gomila ljudi, taj rad je enkapsuliran u uslovnoj lopati, i kao rezultat takve podele rada, produktivnost rada prilikom sadnje je porasla.

Druga strana podele rada leži u tome što nije uvek moguće organizovati je tako da svako radi ono što najbolje zna i da ne radi ono što zna lošije. Loš menadžer (i dobar majstor) može se naći kao šef lošeg majstora (i dobrog menadžera) jednostavno zato što se istorijski tako сложиło – karijerna lestvica, lične veze i tako dalje. Što je biznis veći, to je veća verovatnoća pojave sličnih neefikasnih delova u njemu koji smanjuju ukupnu produktivnost. Takođe, pošto u okviru jedne kompanije odnosi između njenih radnika nisu tržišni, podela rada i podela profita u njoj mogu se značajno razlikovati. Ovi faktori se pojačavaju prilikom skaliranja biznisa.

Mali biznis je oblik organizacije sa malim nivoom podele rada i/ili malim nivoom njegove kapitalizacije. On je efikasan samo u onim oblastima gde je negativni efekat razmera veći od pozitivnog. Ali niko unapred ne zna i ne može izračunati sve te efekte – tržišno znanje ima rasuti karakter i stiče se samo tokom delovanja. Zato će se uvek formirati nova mala preduzeća i raspadati stara velika.

A sada ćemo, nakon duge teorijske preambule, razgovarati o rešavanju konkretnog zadatka zaštite za mali biznis.

Kapitalizacija biznisa je mala, pa preduzetnik sam i uzgaja i prodaje proizvod. Teoretski, on bi mogao sam da se brani od napada. Tako je, na primer, sasvim zamisliva situacija kada čovek prodaje proizvod koji uzgaja isključivo prijateljima i poznanicima, što ga u rezultatu čini nevidljivim za potencijalnog spoljnog agresora. Poverenje je takođe oblik kapitalizacije. Čovek ulaže napore u sticanje veza, a zatim koristi te veze za bezbedno ostvarivanje profita.

Druga mogućnost korišćenja poverenja za obezbeđivanje sigurnosti je udruženja malih proizvođača. Svako investira relativno malo u sredstva za samoodbranu (što je očigledno nedovoljno za samostalnu zaštitu od tipične bande), ali u trenutku napada ujedinjuje svoje napore sa ostalim članovima udruženja i pruža odlučan otpor. Povik „naše bije!“ dokazan je vekovima prakse i funkcioniše sjajno.

Treća mogućnost je takođe povezana sa udruženjem proizvođača, ali joj se dodaje podela rada. Selo unajmljuje sedam samuraja. Nijedan od seljaka ne bi sam mogao da unajmi ni jednog.

Četvrtu mogućnost ste sami opisali: proizvođači kupuju uslugu obezbeđenja bezbedne prodaje od organizatora sajma.

Peta mogućnost je specijalizovati se samo na proizvodnju, a uzgojeno odmah prodati veleprodaji koja će sama doći, kupiti i odvesti robu. To sada aktivno praktikuju mali poljoprivredni proizvođači u Rusiji, ali ne iz dobrih razloga, i često je takav kupac u stanju da obezbedi lokalnu monopsonu, odnosno monopol kupca. Drugim rečima, evo očiglednog praga u koji udara podela rada u poljoprivrednoj proizvodnji: svaki proizvođač je zainteresovan da lično prodaje proizvode krajnjem potrošaču, ne gubeći novac na posrednicima.

Pod ankapom se ukidaju nekoliko sistemskih faktora koji ometaju poljoprivrednika u kontaktu sa krajnjim potrošačem. Prvo, u odsustvu oporezivanja, drastično se smanjuju troškovi knjigovodstva i računa u maloprodaji. Drugo, u odsustvu urbanističkog regulisanja, drastično se pojednostavljuje mogućnost organizacije trgovine u gradu – u suštini, ona je regulisana samo potrošačkim preferencijama (izbor između jeftinog proizvoda i kvaliteta usluge donosi sam potrošač, a ne spoljni regulator umesto njega). Treće, preduzetnička inicijativa za obezbeđivanje sopstvene bezbednosti takođe nije ograničena sistemskim faktorom kao što je država.

Naravno, bez države će se pojednostaviti i ulazak malih banditâ na tržište. Na primeru Somalije, koja svima ide na živce, vidimo da preduzetnici tamo moraju da investiraju prilično mnogo u svoju bezbednost, a da njen nivo i dalje ostaje nizak. Zato je veoma važna ne samo relativna veličina investicija u bezbednost, već i nivo kapitalizacije u ovoj sferi. Institucije koje povećavaju poverenje u društvu, razvijeno i diversifikovano tržište rada koje potencijalnim banditima pruža mnoštvo mogućnosti za pošten zaradu, čisto tehnološko jeftinije obezbeđivanje – sve su to mere koje čine scenario „rat svih protiv svih“ pod ankapom manje verovatnim.

Na tome se može raditi već sada, dozvolu za to nije potrebno tražiti od države.

Specifičnost tržišta sile: veoma je teško razumeti da li je bandit ispred nas ili čuvar. Najverovatnije je i jedno i drugo.

A kako će se stvari s kvalitetom i bezbednošću hrane postaviti uz ankap?

Pitanje veoma uspešno dopunjuje moju jučerašnju objavu o pokretu besplatne distribucije snižene hrane, zato sam iz reda izabrala upravo njega.

Bilo krajem 19, bilo početkom 20. veka, u SAD je postojela pomama za razotkrivajućim publikacijama u presi. Novinare specijalizovane za to nazivali su onima koji „kopaju po blatu“, i tada su uništili više od jednog karijere. Uglavnom je prljavštinu trebalo tumačiti u prenesenom značenju kao političku nečistotu, ali danas nas zanima slučaj kada je prljavština u publikaciji figurisala u svom direktnom značenju. Reč je o seriji objava o užasnim antisanitarnim uslovima u klanicama, proizvodnji kobasica i tako dalje. Kampanja razrađena u presi dovela je do toga da je federalna vlada počela da uvodi sanitarne norme u prehrambenoj proizvodnji, i zaista, građani SAD su danas društvo koje posvećuje ogromnu pažnju kvalitetu i bezbednosti proizvoda.

U Sjedinjenim Državama početkom prošlog veka, zemlji sa ogromnim udelom siromašnih imigranata koji su dolazili za svojim američkim snom, većina stanovništva imala je jednostavno zahtev prema hrani: ona mora biti jeftina i dostupna u izobilju. Država je prvo počela da reguliše kvalitet hrane, a na prelazu tridesetih godina stigla je do regulisanja kako cene, tako i količine, usled čega su tokom Velike depresije vladini agenti bavili uništavanjem proizvoda u ogromnim količinama kako bi sprečili njihovo jeftinjenje. Tako je, kao i obično, putem dobrih namera popločan put do ropstva.

Ali kako bi, umesto toga, slobodno tržište moglo da deluje na poboljšanje kvaliteta hrane? Naravno, kroz eksploataciju tako niskih ljudskih osobina kao što su taština i pohlepa. „Kopači po blatu“ objavljuju izveštaje o antisanitarnim uslovima u klanicama. Preduzimljivi pohlepni mesar otvori klanicu koja se održava u takvoj čistoći i redu da čak i pacovi nose salvete pre jela, pozove novinare i plati seriju reklamnih izveštaja: kupujte meso samo kod Butcher & Co, vlasnika najčistije klanice u obe Amerike! Meso se prodaje u namenskoj prodavnici po trostrukoj ceni, taštinavi novobogataši (Amerika je zemlja mogućnosti!) kupuju samo tamo, gospodin Batčer postepeno proširuje proizvodnju, počinju ga pritiskati konkurenti, i nakon nekih pet godina, sama pomisao da u klanicama može biti prljavštine već deluje potpuno nezamislivo.

Naravno, preuveličavam, ali složite se, može se navesti mnoštvo primera kada je slobodna konkurencija dovodila do povećanja kvaliteta, a težnja da se pritom zadrže niski troškovi do razvoja tehnologije, i svakako nema razloga da proizvodnja hrane predstavlja neko čudno izuzeće. Prvo određeni proizvod ili usluga pojavljuje se kao luksuzni predmet, ali nakon nekog vremena, zahvaljujući konkurenciji i širenju prodaje, postaje potpuna svakodnevica i neizostavan atribut civilizacije.

Lepota!

Kako objasniti etatisti-hoplofobu da je takva smešna stvar kao državna regulacija kriptovaluta ne samo besmislena, već i da neće učiniti svet bar malo bezbednijim?

Nisam baš razumela zašto je reč o etatisti-hoplofobi, a ne o etatisti-gitaristi, na primer, ako je reč o kontroli prometa kriptovaluta.

Svojim dizajnom većina kriptovaluta ne zahteva učešće pouzdanog posrednika, a kamoli nužno od strane države ovlašćenog posrednika. Tako da je izbegavanje državne regulacije prometa kriptovaluta veoma jednostavno, a zabranjivanje toga nema smisla. Jedino što država može manje-više efikasno da reguliše jeste konverzija kriptovaluta u fiat novac, dok se za sada zarađeno u kriptovalutama mora trošiti pretežno u nacionalnim fiat valutama.

Dakle, država koja želi da reguliše promet kriptovaluta može postupati kao Sjedinjene Države, koje pritiskaju kriptobirše na svojoj teritoriji i zahtevaju da odaju svoje klijente, dok su kriptobirše iz ostatka sveta te potčinjene jednostavno poslale dalje i prilikom registracije zahtevaju potvrdu da nisi državljanin SAD. Tako da je obavljanje nekontrolisane razmene kriptovaluta u fiat na značajne iznose za državljanina SAD ne tako lako.

Zato nesrećni građani SAD i dalje kupuju drogu za stare dobre gotovinske dolare, a kriptovalute koriste mnogo manje nego što bi mogle. Šta to znači u smislu potrebe da se droga kupuje za fizički keš? Potreba za ličnim kontaktom sa dilerom, dodatne mere bezbednosti za sve uključene u lanac prodaje, jer su oni laka meta pljačke — ukratko, krv, prljavština i beskrajni ulični sukobi. Da li svet postaje bezbedniji zato što bande trgovaca krakom dele teritoriju?

Uporedite ovu situaciju sa mirnom i bezbednom Rusijom, gde je jedini faktor opasnosti za distributera i korisnika droge policija, dok je nivo uličnog nasilja povezanog sa prometom supstanci, dolaskom kriptovaluta u ovu industriju, znatno opao. Odakle će doći nasilje ako su proizvođač, kupac i kurir fizički odvojeni i ne poznaju jedni druge?

Potpuno je nebitno kakav stav imate prema psihoaktivnim supstancama, ali činjenica da je ovo tržište prešlo na kriptovalute učinila je život običnih i neumešanih ljudi bezbednijim, a tamo gde tržište nije prešlo, sve je ostalo po starom. Čak bi i ovaj jedan razlog trebalo da bude dovoljan da ubedi osobu koja je zaista zabrinuta za svoju bezbednost da kriptovalute ne treba regulisati.

A ako je on, kao što je to uobičajeno među etatistima, uveren da država treba da reguliše apsolutno sve što se može bilo kako pripisati tržištu bilo čega što je bar malo opasno, jer je potrebna kontrola, a kako bez kontrole, onda je ovde razgovor uzaludan, samo će ga lično iskustvo ubediti.

A da momku ima kratkosatni, izvini, bitcoin…