Тег: bezbednost

Problem kartelskog sponzora u sferi zaštite kod ankapa

Mankur Olson je u „Logici kolektivnog delovanja“ dokazao da male grupe sa koncentrisanim interesima uvek pobeđuju u koordinacionoj igri protiv difuzne većine zbog problema besplatnog vozača. Tri CEO-a će se dogovoriti za večerom; milion klijenata — nikada, jer svaki racionalno čeka da drugi prvi rizikuju.

Koji konkretan mehanizam pri ankapu sprečava kartelski dogovor dva-tri najveće zaštitne agencije sa podelom teritorija?

Konweni

To je pitanje koje je mučilo i Davida Fridmana. U poglavlju „Mehanika slobode“, koje se odnosi na efekat razmere, on upravo razmišlja o tome da na tržištu sprovođenja zakona, čini se, deluje izraženiji pozitivni efekat razmere nego što mu je prvobitno izgledalo, a to znači da se povećava verovatnoća kartelskog dogovora.

Meni se čini da je uzrok ovog preteranog pesimizma u preuveličavanju važnosti neposredne naoružane zaštite na tržištu bezbednosti. Književni opisi tržišta bezbednosti pri ankapu puni su nekih univerzalnih zaštitnih agencija koje su odgovorne za bezbednost uopšte u najrazličitijim aspektima i lako se skaliraju. Naravno, takav početni, već zadat monopol u uslovima zadatka, dovodi poštenog analitičara do zaključaka da će takve agencije imati tendenciju da se snažno uvećavaju i ulaze u kartele, a da će uticaj na ljude biti potpuno totalan, i da će prodaja takvih usluga obezbeđivanja bezbednosti za klijente biti užasno opasna, jer je ovde samo jedan korak do totalnog porobljavanja.

A odakle će se uzeti te zaštitne agencije? Ko će biti njihovi klijenti i koje usluge će od njih kupovati?

Recimo da ne živim u mirnoj Crnoj Gori, gde u svakoj kući postoji legalna puška i plus par-tri crnih cevi preostalih iz rata, već, recimo, u nekom Brazilu. Imam razloge da se plašim napada na ulici, krađe automobila i provala u moj dom. I evo, u gradu se otvara startap koji je spreman da me opslužuje, čak i ako zalutam negde u favele. Šta je potrebno takvom startapu u okviru tehnologija aktuelnih u trenutku pisanja posta? Dogovoriti se sa kompanijom kojoj pripadaju ulične svetiljke o postavljanju kamera na njih, kao i platformi za drone sa funkcijom punjenja. Dalje, AI prati sumnjive radnje, poput provale u vrata kuće ili auta, sa najbliže svetiljke poleće dron i zahtevati opravdanje zakonitosti radnji. U slučaju agresivnog odgovora primenjuje na osumnjičenog mere uticaja, na primer, puca iz taser-a, nakon čega poziva već živi patrolni odred da izvrši hapšenje. Slično u slučaju napada na osobu: prileti, zahteva da se zaustavi, opomene one koji su ignorisali naređenje, dočeka patrolu, vraća se u gnezdo. A dalje već sledi sudski postupak o tome koliko se naplatiti od agresora.

Nakon što je radio pola godine na ovom tržištu, startap sa iznenađenjem otkriva da njegove usluge postaju manje tražene, jer je grad postao primetno bezbedniji. I šta, sada oni sami treba tajno da me zastrašuju kako bih produžio pretplatu? Ne, naravno, jednostavno će pretplatu učiniti jeftinijom, a dronove koji većinu vremena stoje neaktivni koristiće, recimo, za dostavu pice.

A šta, u mirnoj Crnoj Gori mi uopšte ne trebaju usluge zaštitne agencije? Naravno da trebaju. Treba mi da, kada slomim nogu lutajući po planinama, polete hrabri spasioci u helikopteru i izvuku me iz tog pravca. Ili da me izvuku iz auta koji je skliznuo sa litice. Ili da me pronađu u moru kada me tokom oluje odnese na sup-dasci daleko od obale. Ili da skinu mačku sa drveta.

Razumete pak da brazilski startap u sferi bezbednosti neće moći da uđe na crnogorsko tržište, jer je to tržište potpuno drugačije? Zaštitne agencije su osuđene na lokalnost zbog lokalnog karaktera pretnji, kao i osuđene na malu veličinu, jer karakter pretnji ima običaj da se menja. Velikoj kompaniji je teže da se menja, što znači neefikasnost, a neefikasnost znači rastanak sa udelom na tržištu.

Ali zar zaista nema funkcija za zaštitne agencije koje bi bile tražene globalno? Naravno da ima, ali to su specijalizovane funkcije. Na primer, pronaći negde na planeti Zemlja osobu koja mi duguje ogromnu sumu novca i ne želi da vrati. Ili osobu koja je ubila moju majku i zna da bih želela da ga spalim na njenoj pogrebnoj lomači, jer će joj tamo trebati sluga. Takve agencije neće prodavati pretplatu na usluge, morale bi da preuzimaju retke jednokratne narudžbine, previše je to specifično tržište. Na tome nije moguće izgraditi globalnu dominaciju sa perspektivom da se pritisne bilo ko i potčini sopstvenoj zlokobnoj tržišnoj moći.

A šta je sa perspektivom spoljne naoružane invazije? Zar privatne vojne kompanije ne bi trebalo da budu kičma svakog dostojanstvenog društvenog poretka, ako želi da se naziva ankapom? Zar se takve kompanije ne bi trebale ujediniti u mega-kartel koji diktira svoju volju celom čovečanstvu? Na veliku žalost sledbenika ove grane razvoja čovečanstva, u mirno vreme miran građanin nije sklon da finansira vojsku. Rat mu nije potreban, on ga i ne kupuje. Armiju za invaziju možeš opremiti samo ako uvodiš oporezivanje na svojoj teritoriji. A narodna vojska za odbranu od invazionističke armije organizuje se pri postojanju slobodnog tržišta sama, brzo, efikasno i ne previše skupo, kao što pokazuje iskustvo makar samo onog ukrajinskog rata.

Diskusija o tome da li plaćati obezbeđenje

Moj pratilac mi je poslao tekst svog članka sa predlogom da ga doradim i objavim. Meni se to učinilo kao loša ideja, jer mi kreacije neuronskih mreža nisu ni prijatne za čitanje, a uređivanje mi uopšte nije po ukusu. Tako sam jednostavno bacila članak na teletype, kako bi zainteresovani mogli da se upoznaju sa njim, i razmisliću o temi koja je u njemu navedena.

Ukratko, u članku se objašnjava zašto onaj kome je potrebna bezbednost ne bi trebalo da tu bezbednost kupuje, već da je sam sebi obezbedi. Kao obrazloženja navedeni su prilično standardni protekcionistički argumenti o tome da podela rada nije uvek blago, jer će proizvođač neophodnih usluga sigurno želeti da dominira na tržištu, što će u slučaju usluga bezbednosti neizbežno staviti potrošača tih usluga pod potpunu kontrolu proizvođača.

Kao prvo, čini mi se nepravilnim predlagati čitaocu da postupi polazeći od pretpostavke kao da trenutno ne postoje enkorseri koji teže monopolu, već da postoji slobodno tržište i da treba samo pokušati ne pokvariti trenutni blago stanje ankap-a. Zapravo, već imamo situaciju prisilnog naplaćivanja proizvoljnih iznosa od svih do kojih država može da dopre, pod prevarantskim izgovorima, među kojima je i argument da država, navodno, obezbeđuje zaštitu. To jest, članak zapravo predlaže ljudima, koji su već završili u krokodilovim vilicama, da budu oprezniji i da ne šetaju po Africi.

Kao drugo, isti argumenti koji se navode protiv podele rada u sferi bezbednosti, bez promena se prenose i na druge sfere. Zar dobavljač hrane ne bi želeo da bude monopolni dobavljač, potpuno moćan nad tvojom gladnom smrću? Hajde da se bavimo prirodnim gazdinstvom kako bismo izbegli ovu strašnu opasnost.

U stvarnosti, u slučaju državne bezbednosti, nemamo prekomernu, već nedovoljnu podelu rada. Država teži da se bavi svim aspektima bezbednosti koji joj padnu na pamet birokratu koji donosi nove norme. U međuvremenu, upravo praksa obraćanja različitim uskim specijalistima za svako usko pitanje protivdeluje potencijalnom prisilnom spajanju tih specijalista u jedan jedinstveni centar za obezbeđivanje svega. Čim država dobije tržišnog konkurenta u bilo kojoj sferi, pozicije države u njoj postaju nestabilnije. Naravno, mnogi u početku preferiraju opciju koja je već plaćena porezima i stoga ne zahteva dodatne troškove, umesto da plate privatniku za kvalitetnije rešenje. Međutim, privatna rešenja ipak postepeno probijaju put, prvo u premium segmentu, a zatim i u masovnom.

Zato ću radije formulisati suprotan poziv: platite za zaštitu. Kupujte sve proizvode i usluge koje će vam prodati jeftinije i/ili kvalitetnije nego ako se time bavite sami. I samo ako vas izbor na tržištu ne zadovoljava, ima smisla udružiti napore sa partnerima i sami proizvesti proizvod koji nedostaje.

Imam svoj libertarianski boks-klub, mogu li kod vas objaviti naš članak o borilačkim korporacijama?

Daniil

Koliko sam razumela, glavna poruka kluba je sledeća: oružje je, naravno, super, ali uspeva se retko koristiti za samoodbranu, a bezbedno – još ređe. U međuvremenu, libertarijancu nije samo korisno znati kako da se zaštiti u najrazličitijim situacijama, već ta veština, kada se primeni, sama po sebi reklamira libertarijansku ideologiju.

U predloženom članku opisuje se da, u okviru privatne proizvodnje bezbednosti, svet nije samo privatna security agencija – pošto je ova sfera veoma strogo regulisana od strane države, i stoga takva preduzeća, prvo, pružaju svoje usluge nesrazmerno skupo, a drugo, spektar usluga ne pokriva sve vrste potražnje.

Umesto security agencija, predlaže se oživljavanje tako blagog i humanog sredstva za ublažavanje neprijateljskih kontragenata, kao što je angažovanje tima obučenih mišićavaca sa snažnim pesnicama. Naravno, u većini slučajeva se ovo ne može smatrati alternativom angažovanju profesionalne bezbednosti, ali za organizaciju nekih libertarijanskih događaja takva teška artiljerija kao što su security agencije i nije potrebna. Da, zapravo, čak je i angažovanje obučenih boraca za obezbeđivanje sale ili suvišno (po pravilu, dovoljno je opominjanje i pretnja pozivanjem policije), ili nedovoljno (ako je agresor zapravo policija).

Zato je to stilizovano. Na kraju krajeva, ni od press-wall-a nema direktne koristi, fotografisati se može i ispred praznog zida – ali ipak se naručuje njihov štampanje. Tako i pravilnom ankap obezbeđenjem ne bi trebalo zapostaviti otprilike iz istih razloga.

Članak se završava pozivom za pristupanje klubu (koji pretpostavljeno želi vremenom da mutira u takvu borbenu korporaciju) i pretplatu na kanal Ljudi Dobre Volje. Otišla sam da pogledam kanal, tamo postoji zanimljiv Kodeks Čoveka Dobre Volje. Kodeks je prožet vrednostima republikanizma o kojima toliko ubedljivo govori Rodion Belkovič, i generalno crta prilično privlačan imidž. Dakle, pročitajte, korisno je za dušu.