Moj pratilac mi je poslao tekst svog članka sa predlogom da ga doradim i objavim. Meni se to učinilo kao loša ideja, jer mi kreacije neuronskih mreža nisu ni prijatne za čitanje, a uređivanje mi uopšte nije po ukusu. Tako sam jednostavno bacila članak na teletype, kako bi zainteresovani mogli da se upoznaju sa njim, i razmisliću o temi koja je u njemu navedena.

Ukratko, u članku se objašnjava zašto onaj kome je potrebna bezbednost ne bi trebalo da tu bezbednost kupuje, već da je sam sebi obezbedi. Kao obrazloženja navedeni su prilično standardni protekcionistički argumenti o tome da podela rada nije uvek blago, jer će proizvođač neophodnih usluga sigurno želeti da dominira na tržištu, što će u slučaju usluga bezbednosti neizbežno staviti potrošača tih usluga pod potpunu kontrolu proizvođača.

Kao prvo, čini mi se nepravilnim predlagati čitaocu da postupi polazeći od pretpostavke kao da trenutno ne postoje enkorseri koji teže monopolu, već da postoji slobodno tržište i da treba samo pokušati ne pokvariti trenutni blago stanje ankap-a. Zapravo, već imamo situaciju prisilnog naplaćivanja proizvoljnih iznosa od svih do kojih država može da dopre, pod prevarantskim izgovorima, među kojima je i argument da država, navodno, obezbeđuje zaštitu. To jest, članak zapravo predlaže ljudima, koji su već završili u krokodilovim vilicama, da budu oprezniji i da ne šetaju po Africi.

Kao drugo, isti argumenti koji se navode protiv podele rada u sferi bezbednosti, bez promena se prenose i na druge sfere. Zar dobavljač hrane ne bi želeo da bude monopolni dobavljač, potpuno moćan nad tvojom gladnom smrću? Hajde da se bavimo prirodnim gazdinstvom kako bismo izbegli ovu strašnu opasnost.

U stvarnosti, u slučaju državne bezbednosti, nemamo prekomernu, već nedovoljnu podelu rada. Država teži da se bavi svim aspektima bezbednosti koji joj padnu na pamet birokratu koji donosi nove norme. U međuvremenu, upravo praksa obraćanja različitim uskim specijalistima za svako usko pitanje protivdeluje potencijalnom prisilnom spajanju tih specijalista u jedan jedinstveni centar za obezbeđivanje svega. Čim država dobije tržišnog konkurenta u bilo kojoj sferi, pozicije države u njoj postaju nestabilnije. Naravno, mnogi u početku preferiraju opciju koja je već plaćena porezima i stoga ne zahteva dodatne troškove, umesto da plate privatniku za kvalitetnije rešenje. Međutim, privatna rešenja ipak postepeno probijaju put, prvo u premium segmentu, a zatim i u masovnom.

Zato ću radije formulisati suprotan poziv: platite za zaštitu. Kupujte sve proizvode i usluge koje će vam prodati jeftinije i/ili kvalitetnije nego ako se time bavite sami. I samo ako vas izbor na tržištu ne zadovoljava, ima smisla udružiti napore sa partnerima i sami proizvesti proizvod koji nedostaje.