Nakon izlaска filma „Građanin osvetnik“ („Citizen Vigilante“), neki gledaoci su u glavnom junaku videli gotovo libertarianskog osvetnika: država ne funkcioniše, sudovi puštaju kriminalce, a naoružani građanin preuzima zaštitu društva u svoje ruke.
To zvuči efektno. Ali ovaj lik ima otprilike onakav odnos prema libertarianskoj filozofiji kakav morski pirat ima prema zaštiti privatnog vlasništva. Spoljni atributi su slični: nepoverenje prema državi, oružje, samostalnost, prezir prema birokratiji. Međutim, iznutra je sistem vrednosti potpuno suprotan.
Libertarianizam ne počinje pištoljem, već priznanjem prava svakog čoveka na život, slobodu i imovinu. Iz toga proizilazi princip neagresije: nasilje se ne sme primeniti prema onome ko ga sam nije inicirao. I upravo ovde se slika „narodnog osvetnika“ raspada. Vigilant ne ubija samo kriminalce. On pogubljва rođake silovatelja – ljude koji nisu učestvovali u silovanju. Da, oni govore odvratne stvari, opravdavaju zločin i prebacuju krivicu na žrtvu. Njihove reči izazivaju gađenje. Ali libertarianizam ne podrazumeva smrtnu kaznu za odvratne stavove.
Čovek odgovara za sopstvene postupke, a ne za zločine sina, brata, oca ili komšije. Kolektivna odgovornost je omiljena praksa autoritarizma. Danas se porodica rasstrelijava zbog postupka rođaka, sutra im se oduzima imovina jer pripadaju „pogrešnoj“ klasi, a prekosutra se ljudi šalju u logore zbog neuspešnog prezimena. Taj put je dobro utaban i putokazi na njemu odavno stoje.
Još strašnija je scena sa automobilom u suprotnom smeru. Junak namerno izlazi u protivnu traku, primoravajući nevinu vozača da skrene s puta. Automobil pada u rov i eksplodira. Ljudi ginu samo zato što je vigilantu bila potrebna upečatljiva ilustracija za još jedan monolog. To više nije „privatno pravosuđe“, već ubistvo nevinih radi političkog spektakla.
Pri tome film pokušava da junaku pripiše moralni kodeks. U autobusu on plaća kartu za tinejdžere i drži im predavanje: ako neki ne plaćaju, troškovi prelaze na ostale. Pravila moraju poštovati svi! Misao je sama po sebi razumljiva. Samo što je propoveda čovek koji je nelegalno ušao u zemlju, nije regulisao svoj status, krije stvarne vlasnike nekretnina iza mreže holdinga i izaziva pitanja poreskih organa. Dobija se čudan moralni kompas: nisi platio kartu u javnom prevozu – potkopavaš društvo. Sakrio si biznis, novac i sopstveni pravni status – pa, to je već nešto drugo, to je „produženi odmor“.
Naravno, libertarian nije u obavezi da smatra državni zakon pravednim. Migraciona ograničenja krše prirodna ljudska prava, porezi su pljačka, a finansijska regulacija je kršenje prava vlasništva. Kršenje bilo kog zakona koji kažnjava za „zločine“ bez oštećene strane ne čini čoveka zlikovcem i sasvim je dopustivo.
Ali tada treba biti dosledan. Ne može se proglasiti protivnikom sistema kada pravila smetaju tebi, a zatim postati strogi zaštitnik reda kada tinejdžer nije kupio kartu. To više nije filozofija slobode, već staro dobro „prijateljima sve, ostalima zakon“.
„Citizen Vigilante“ je mogao postaviti zanimljivo pitanje: šta da radi društvo kada državni pravosudni sistem zaista ne štiti žrtve? Gde prolazi granica između samoodbrane, građanskog otpora i samovole? Ali umesto složenog razgovora, film gledaocu nudi čoveka koji je sam sebe imenovao za istražitelja, sudiju i dželata. Pritom ga dokazi, srazmernost kazne i prava nevinih zanimaju otprilike onoliko koliko račun iz prodavnice zanima pljačkaša banke.
Junak filma ne štiti individualnu slobodu. Umesto toga, on stvara sopstvenu džepnu državu: sam piše zakone, sam određuje krivce, sam donosi presude i sam sebe oslobađa pravila. To nije libertarianizam, već diktatura jednog čoveka – samo bez grba, parlamenta i dosadnih sednica.
Zabluda da je u sferi izvršenja sudskih odluka državna sila nepremostiva za nedržavne zajednice, izuzetno je duboko ukorenjena u glavama, uprkos redovnim praktičnim opovrgavanjima.
Niko i ništa ne može biti jako u svemu, a država ima dovoljno tačaka slabosti. S jedne strane, država je prilično centralizovana organizacija. S druge – potpuno decentralizovani mentalni parazit. Slabost centralizacije je u dugom putovanju naređenja kroz hijerarhijski lanac, pomnoženo sa izobličenjem naređenja na svakom koraku. Slabost decentralizacije je u mogućnosti prikrivenog nezavisnog napada na bilo koji čvor.
Država je instrument institucionalizovanog nasilja. Međutim, nije jedini mogući. Bilo koji lovac na glave, krvni osvetnik ili duelista je potpuno isti takav instrument institucionalizovanog nasilja, samo iz drugog „lor-a“ (sveta pravila). Ali ako nas je postmodernizam nečemu naučio, to je konstruisanju takvih svetova i prebacivanju između njih.
I sada, zamislite sudar dva sveta: etatizma, sa njegovim zakonima koje pišu birokrati, usvajaju političari i sprovode slabo plaćeni službenici pod komandom birokrata koji se guraju u politiku – i ankapa (anarhokapitalizma), sa njegovim decentralizovanim pluralističkim pravnim sistemom, u čijoj osnovi leži pravo na nadoknadu štete, i koji sprovode svi zainteresovani. U dobro uređenom etatističkom sistemu, mesto drugog sveta je negde na marginama svesti, gde žive likovi iz avanturističkih romana. A u etatističkom sistemu u fazi pucanja?
Ovde ćemo ostaviti teorisanje i preći na praktičan primer.
Postoji država RF, koja ratuje sa državom Ukrajina. Rat je duboko antipravna aktivnost. Radi njegovog vođenja, država grubo gazi prava sopstvenih podanika koja je sama postavila. Podanici koji u običnoj situaciji slušaju jednostavno iz navike (što je najenergetski efikasniji način potčinjavanja), u uslovima kada se od njih zahtevaju vanredne stvari, slušaju zahvaljujući jačim stimulansima, na primer, ozbiljnoj nagradi i/ili jakom strahu. I novac i strah sa svakom dozom gube svoju vrednost kao stimulans, stoga se, radi očuvanja upravljivosti, doze moraju povećavati. Ljudi na koje se primenjuju tako jaki stimulansi za potčinjavanje, savladavaju veštinu serijskog ubijanja ljudi koje ne poznaju.
Uzmimo u obzir još par faktora. Prvo, evidencija oružja u uslovima rata neizbežno postaje krajnje zapuštena, i ono preplavlja crno tržište. Drugo, protivnik, građanin Ukrajine, kulturno je blizak, savršeno vlada ruskim jezikom i bez problema komunicira sa bilo kojim podanikom RF. Ovi faktori dovode do toga da na teritoriji RF konstantno eksplodiraju neki vojni objekti ili visoki zvaničnici. Izvršilac može biti ukrajinski diverzant, idejni ruski disident, ili obični ruski plaćenik za koga je to manje opasna i sigurnija zarada nego trunuti u šancu čekajući dron.
I upravo u tom kontekstu ankap dobija ozbiljnu šansu da se ugradi u glave ne samo kao teorija otuđena od stvarnosti, već i kao sasvim funkcionalna praksa.
Izvršilac iz Čuvašije Mishshi Orešnikov preseli se u Ukrajinu, naoružava se narativom prema kojem Čuvašija nikada dobrovoljno nije ušla u sastav RF, već je okupirana teritorija, konstatuje da je do formiranja državnih pravnih institucija buduće slobodne Čuvašije sasvim prikladna upotreba normi običnog prava – i jednostavno počinje da nudi usluge suda. Prvenstveno – nad onima sa kojima je najbesmislenije procesirati u državnim sudovima, odnosno nad državnim činovnicima. U zoni najvećeg rizika ovde se nalaze činovnici srednjeg ranga – oni koji donose neke odgovorne odluke, ali kojih je previše da bi država svima mogla obezbediti barem donekle sigurnu zaštitu.
U intervjuu sa Sotom, Mishshi detaljnije otkriva mehanizme rada suda i svoje motivacije, dok voditelj pokazuje neke aspekte svog razumevanja ovog fenomena.
Koje još specifičnosti anarho-kapitalističkog pravnog mehanizma na teritoriji okupiranoj od strane države možemo primetiti?
Sudova ima nekoliko, ulaz na tržište je formalno otvoren, ali su mehanizmi prijema u asocijaciju neformalni. Pri tome, tačan broj sudova u sistemu je principijelno nepoznat, a određeni deo javno označenih organizacija koje učestvuju u pokretu su samo plejsholderi, lažne mete. Deklariše se mogućnost žalbe na odluku jednog suda asocijacije drugom sudom asocijacije. U praksi, u slučaju sudova nad državnim činovnicima, to verovatno neće biti potrebno.
Prikupljanje sredstava za izvršenje sudskih odluka vrše nejavne organizacije putem kriptovaluta. Tehnički, lavlji deo budžeta mogu činiti sredstva iz države Ukrajina, ali to je potpuno nebitno.
Izvršioci presuda su nejavne organizacije koje formalno nemaju nikakvu vezu sa sudovima. Tehnički, izvršioci mogu biti profesionalni ukrajinski diverzanti, ali to je potpuno nebitno.
Inicijator pokreta nalazi se van domašaja direktnih pretnji vojske i policije RF, budući da se između njega i pripadnika RF snaga nalazi ukrajinska vojska. Tako da on može biti uništen samo slučajno tokom napada ili kao rezultat diverzije. Neznano je koliko ljudi može preuzeti zastavu u slučaju njegovog uklanjanja. Tehnički, time se može baviti neki profesionalni ukrajinski oficir, ali to je potpuno nebitno.
Presude državnim činovnicima i, što je mnogo važnije, sprovođenje tih presuda, je pre svega reklama. Činovnik čini zločin u okviru posla, te stoga teško da će ozbiljno razmatrati mogućnost isplate nadoknade oštećenima iz svojih ličnih sredstava. Zato je na njemu zgodno demonstrirati šta se dešava sa onima koji odbijaju isplatu nadoknada. Nakon nekoliko takvih demonstracija, sud se već može pustiti u „produkciju“, za rešavanje konflikata između privatnih lica. Tamo je već mnogo verovatnije pojavljivanje tuženog na sudskom ročištu i njegova potpuna odbrana, te su stoga verovatne i oslobađajuće presude, i odbijanje zahteva u delovima, i zapravo isplate nadoknada, i ostalo bogatstvo primene prava.
Međutim, čak i ako ovaj konkretan model sudova ne napreduje dalje od ritualizovanog obračuna sa članovima organizovane kriminalne grupe „Država“, to je i dalje značajan korak u promovisanju ideja ankapa u život.
Na nekoliko mesta naglašavam da nam je potpuno nebitno u kojoj meri imamo suprotstavljanje ankapa i države, a u kojoj – suprotstavljanje država. Pošto je reč o borbi ideja o uređenju sveta, država koja imitira mehanizme ankapa zapravo radi u korist ankapa.
U komentarima je postavljeno još jedno pitanje o temi, i ne želim da odgovaram isključivo sa teorijskih pozicija, jer već nešto više od tri godine imam mogućnost da pokušam nešto da implementiram. Zato želim da razmislim o problemima prava i zakona u ankap zajednici na primeru Montelibera.
Ograničiću pojmovni aparat koji koristim. Pravo – red rešavanja konflikata prihvaćen u zajednici. Zakon – pravna norma koju zajednica smatra dopustivim nametnuti silom. Sud – procedura rešavanja konflikata od strane treće strane koja nije uključena u konflikt. Jurisdikcija – podsudnost, odnosno krug konflikata koje je u zajednici uobičajeno rešavati određenim sudom.
Montelibero, kao i svaka druga ankap zajednica u eri dominacije država, ne može pretendovati na punu jurisdikciju nad svojim članovima. Da, svako pitanje može biti rešeno u jurisdikciji Montelibera – ali samo ako država nije svesna toga. U suprotnom, država može nametnuti svoje zahteve o tome šta strane u konfliktu moraju uraditi.
Zajednica Montelibero je mala. U njoj nema mogućnosti za punovrednu tržišnu konkurenciju mnoštva različitih sudova. Međutim, to nije razlog za poklanjanje državi. Na kraju krajeva, implementirali smo tokenomiku – i sada imamo sopstveni, veoma jeftin i efikasan finansijski sistem. Na jednom jedinom blokčejnu, bez konkurencije između njih (pokušali smo da dodamo druge, ali se nisu primili). Iako privatno ništa ne sprečava razmenu bilo kojih vrednosti: bilo robe, bilo fjat novca, bilo raznih kriptovaluta. Isto važi i za sudove: uz obostrano saglasje, sporove može rešavati bilo bacanje novčića, bilo medijacija kod unapred dogovorenog autoriteta, bilo dvoboj – ali ako nema saglasnosti, moraćemo se osloniti na neki unificirani sudski mehanizam po defaultu.
Svaka jurisdikcija je podložna snažnom pozitivnom efektu razmere: što se više konflikata u njoj rešava, to će za veći broj potencijalnih konflikata unapred biti dogovorena upravo ta jurisdikcija. To je razumljivo: ljudi štede kognitivne resurse i bez posebne potrebe neće držati u glavi mnogo različitih pravnih mehanizama, te će u krajnjoj liniji težiti jednoj opciji, čak i ako ona u konkretnom slučaju nije najoptimalnija. Postoje i negativni efekti razmere: čak i najefikasniji sudija teško može značajno da poveća svoju produktivnost, pa će pri povećanju potražnje verovatno podići cenu. Zbog toga je za skaliranje ovakvih usluga praktično primeniti mehanizam franšize: sudije mogu biti različite, ali će koristiti jedinstvenu proceduru i jedinstvene pravne norme.
Odakle da one dođu? Šelinova tačka ovde su procedure prihvaćene u nadležnoj jurisdikciji, odnosno u crnogorskim sudovima. Zašto? Barem zato što će se teoretski upravo njima obratiti oni koji budu nezadovoljni odlukom suda Montelibera. Ali, pošto je lokalno zakonodavstvo puno svakakvog etatističkog smeća, to se, naravno, mora izbaciti i zameniti sopstvenim domaćim pojmovima. Osnovnih principa u libertarianizmu je malo, ali konkretne pravne norme koje im ne protivreče mogu biti različite. I tu će Šelinove tačke biti presedanti. Svakom sledećem sudu će biti lakše da primeni prethodno korišćenu normu nego da izmišlja novu za svaki sledeći slučaj. Takođe, svim članovima zajednice Montelibero će biti lakše da polaze od ustaljene pravne prakse, jer je predvidljivost u poslovima osnova za poverenje.
Ali, kao što je poznato, malo je razumeti da li su zakoni dobri, treba pitati da li se oni izvršavaju.
Dokle god je sudska praksa mala, moramo se osloniti uglavnom na savesnost strana i neformalni autoritet sudije. Potencijalna mogućnost obraćanja državi za izvršenje sudskih odluka aktuelna je samo za najkrupnije slučajeve, gde iznos koji je u pitanju opravdava prateće troškove. U najsitnijim slučajevima, strana koja je izgubila će bez pitanja platiti, jer je iznos zanemarljiv. Problem su slučajevi srednje veličine, kada je angažovanje državnog izvršenja i dalje preskupo i sramotno, a strana koja je izgubila ne želi da plati.
Najcivilizovaniji način za postizanje izvršenja sudskih odluka je široka upotreba zaloga. Pri čemu ovde predviđam postepenu evoluciju od jednokratnih zaloga za obezbeđenje konkretnog tužbenog zahteva – ka stalnim zalozima koji potvrđuju spremnost na izvršenje odluka konkretne jurisdikcije.
U početku to može funkcionisati otprilike ovako. Član zajednice želi da stupi u pravne odnose sa drugim članom zajednice. Na primer, da iznajmi auto, stan, pozajmi novac, zaključi ugovor o radu. Pored direktnog ugovora kontraktenata jedno s drugim, oni takođe obaveštavaju sud o tome i prebacuju na račun koji kontroliše sud iznose zaloga, čija veličina zavisi od veličine odgovornosti koju nameće ugovor koji se zaključuje. Zatim iz ovog zaloga može biti naplaćena penala, recimo, od radnika za oštećenje opreme, kao i od poslodavca – za radnu povredu koja se desila njegovom krivicom.
Ali postepeno, kako sud gradi sopstvenu reputaciju, zalog će postati stalni: priznaješ jurisdikciju MTL-suda – postavljaš na račun koji on kontroliše određeni depozit, svojevrsnu „cenu časti“, ako koristimo staroirske termine. Sada svako može biti siguran da ti se u okvirima cene časti može bezrezervno verovati. Želiš da povećaš reputaciju – jednostavno povećaš depozit. Napuštaš zemlju, ili, recimo, poslednja odluka suda je izazvala tvoje nepoverenje – smanjiš depozit. Izlaziš iz jurisdikcije – povlačiš depozit u potpunosti (sa određenim zastojem, kako bi se utvrdilo da nemaš dugova po starim ugovorima).
Štaviše, na bazi ovog rešenja može se razviti, recimo, institut jamstva, kada jamac povećava poverenje u osobu za koju jamči, rizikujući sopstveni sudski depozit.
Bilo bi sjajno ako bi povećanje cene časti doprinelo poštovanju u zajednici, ali se takav odnos neće formirati sam od sebe – prvo će biti potrebno razviti tradiciju uključivanja ljudi sa visokom cenom časti u odgovorne pravne odnose, na primer, kao svedoka u velikim transakcijama ili kao tužitelja u slučajevima od društvenog značaja. Takođe, sasvim može pojaviti mehanizam povećanja tuđe cene časti putem uplata sudskih depozita na tuđi račun – ako lična poštenost osobe daleko prevazilazi njene finansijske mogućnosti. Rezultat će biti nešto poput hoppeanske prirodne aristokratije.
I, naravno, ceo ovaj mehanizam će raditi mnogo gore ako se ispostavi da postoji veliki broj članova zajednice koji ga potpuno ignorišu, ali na isti način stupaju u pravne odnose jedni s drugima. Oni mogu biti previše siromašni da bi zamrzli novac zarad reputacije. Mogu ne verovati konkretnom sudu. I, na kraju, mogu ne verovati samom mehanizmu.
Faktor siromaštva se do određene mere rešava kroz mehanizme jamstva. Faktor nepoverenja u konkretan sud – kroz konkurentske sudove. Faktor nepoverenja u mehanizam – jednostavno je pitanje navike. Poverenje se gradi, samo treba ne pokušavati da ga nametneš.
Ako se slučaj dešava u okviru određenog državnog uređenja, odgovor je jednostavan: odgovornost snosi onaj ko je po zakonu treba snositi. Obično se to ispostavi kao sudija i poreski obveznici, ili samo poreski obveznici. Pored toga, pod čekić mogu pasti lažni svedoci i ostala lica uključena u fabriciranje presude.
Ali pitanje se, pretpostavljam, odnosi na ankap, odnosno društveno uređenje u kojem je primena prava decentralizovana, a istovremeno postoje razvijeni robno-novčani odnosi.
Da li su u ankapu mogući sudovi? Da, jer su mogući konflikti, a usluga njihovog rešavanja putem presude treće strane, koja nije uključena u konflikt, može biti tražena na slobodnom tržištu. Da li su u ankapu mogući sudovi koji donose smrtne presude? Kao procedura koja podrazumeva dobrovoljno učešće svake od strana – prilično je sumnjivo, jer strana kojoj može pretiti smrtna kazna po presudi suda ima snažan stimulac da jednostavno odbije učešće u suđenju.
Da li su u ankapu mogući sudovi koji donose presude u uslovima kada jedna od strana ne priznaje nadležnost tog suda nad sobom? Mogući su. Kada govorim o mogućnosti, mislim na potencijalnu tržišnu potražnju u uslovima ankapa.
Takav sud može funkcionisati na dva načina.
Prvo, on može razmotriti dokaze o zločinu u situaciji kada se zločinac krije, i dati dozvolu za njegov poterat i kažnjavanje svim sredstvima koja tužilac želi. Zašto je to tužiocu potrebno? Zato kako bi drugi ljudi mogli da se upoznaju sa presudom i ne ometali taj poterat.
Drugo, tužilac može samostalno privesti optuženog i prisilno ga izvesti pred sud. Zašto? Kako bi pogubljenje koje namerava izvršiti bilo prihvaćeno od strane okoline i ne bilo posmatrano kao neki neobuzdani haos.
Da li se presuda o krivici može oboriti? Da, naravno. Progonjeni može izložiti dokaze o svojoj nevinosti drugom sudu, ili čak istom tom, i nakon njihovog razmatranja, taj sud može doneti presudu o nevinosti u svetlu novih otkrivenih okolnosti. Ako tužilac ne bude zadovoljan ovom novom presudom, moraće dalje da deluje već bez one podrške koju mu je pružalo sudsko rešenje, što može biti kritično za mogućnost izvršenja pogubljenja.
A šta ako je tužilac već pogubio optuženog na osnovu presude suda, a zatim su isplivale dokaze o njegovoj nevinosti? To jest, na primer, neko treće lice ih je dobilo i smatrao važnim da ih objavi, nakon čega je jedan ili više sudova razmotrilo dokaze i donelo oslobađajuću presudu. Uzgred, hoće li oni to uraditi ako im se ne plati? Zapravo, oni imaju tržišni motiv: ako uspeju da pokažu da je sud koji je doneo presudu o krivici bio pristrasan i da je sproveo proceduru nepravilno, oni će sahraniti svog konkurenta.
Tako, u ankapu i sudija, i tužilac, i izvršioci sudske odluke, ako tužilac ne izvršava smrtnu presudu lično, deluju na sopstveni rizik i snose odgovornost u meri u kojoj su druga zainteresovana lica spremna da ulože trud kako bi ih privukla odgovornosti. Nejasno? Ništa se ne može učiniti, decentralizovani sistemi se drže tržišnih stimulaca, a ne direktnih naredbi. Pogledajte Bitcoin, samo se na tome i drži, i, složićete se, prilično dobro funkcioniše.
Koliko ste spremni da platite za izvršenje presude u ankapu?
opisivala si situaciju kada sud, radi rešavanja konflikta između silovatelja i žrtve, preduzima mere koje fizički izoluju samo prvog od druge, ali ne prvog od društva u celini. Ali šta sa činjenicom da silovatailj, koji je u praksi potvrdio spremnost na nasilje, ostavši na slobodi, iako u drugom gradu, nastavlja da predstavlja potencijalnu opasnost za okolinu?
Drugim rečima, kako postupiti sa patološkim ličnostima poput Aleksandra Pičuškina, koji će zbog svojih psihičkih karakteristika nastaviti da vrše zločine sve dok je to fizički moguće?
Koji uopšte mogu biti limiti sдержиavajućih mera suda koji sledi libertarianske principe? Znači, prisilno proterati u drugi grad je moguće, a recimo, doživotno staviti u kućni pritvor ili u psihijatrijsku kliniku?
Anonimno pitanje
Sud može ponuditi bilo koju preporuku za rešavanje konflikta. Na primer, „budući da su postupci odgovornika prvenstveno uzrokovani njegovim psihičkim stanjem, sud smatra da će konflikt biti rešen nakon što odgovornik isplati tu i tu kompenzaciju tužiocu, kao i nakon što odgovornik prođe psihološku rehabilitaciju, sve do potpunog izlečenja potvrđenog konzilijumom koji uključuje predstavnika tužioca, predstavnika rehabilitacione ustanove i predstavnika određene nezavisne medicinske neprofitne organizacije“. Problem je u tome što sud u okviru svoje odluke može operisati samo onim novcem koji je na raspolaganju stranama u procesu, uključujući i onaj koji će dobrovoljno pružiti treća lica. Ako odgovornik nije dovoljno bogat da se iz njegove imovine može platiti njegova rehabilitacija, a tužilac ili spoljni dobrovoljci nisu dovoljno velikodušni da učine tako širok gest – tada preporuke suda nikako neće rešiti konflikt, jer neće biti sredstava za njihovo izvršenje.
U takvim slučajevima neizbežno će doći do upotrebe jeftinijih rešenja. Najjednostavnije je banalno proglašenje vanzakonitom, u staroislandom duhu. Odgovornika ima pravo ubiti prvi prolaznik, a sud svojim autoritetom jamči da druga sredstva iscrpljivanja konflikta u ovom slučaju ne rade ili su nepodnošljivo skupa. I to je sve, dalje odgovornik već sam traži pod koji panj da se sakrije kako bi tamo živeo i ne privlačio pažnju.
Što je društvo siromašnije i surovije, to će veći biti udeo sudskih odluka tipa „proglašenje vanzakonitom“, i to će pojedinci osećati manje oklevanja kada sretnu takvog autlou pre nego što ga istrebe. Ako me pamćenje ne vara, najduži rok koji je uspeo da preživi u Islandu neko proglašen vanzakonitom bio je šesnaest godina, i taj izvanredni epopeja je zaslužio posebnu sagu.
Srazmerno tome, što je društvo bogatije i blagonaklonije, to će veći biti udeo sudskih odluka tipa „predati na staranje određenom dobrotvornom fondu za rehabilitaciju“. Opet, ništa ne sprečava takve fondove da primaju i one koji su ranije bili proglašeni vanzakonitima. Šta će ljude navratiti da doniraju novac takvim fondovima? Neželja da lično odstreljuju autlou koji slučajno zaluta na travnjak ispred kuće. Tako – doniraš novac dobrim ljudima i raduješ se.
Slažite se, neprijatan prizor. Zašto biste to želeli u svom dvorištu?
Šta misliš, da li će biti potpuno legalizovana dečja pornografija i mučenje životinja (torture i zlostavljanje životinja) pri libertarijanizmu i anarho-individualizmu konkretno?
Pa, evo, učinilo mi se zanimljivim ne toliko samo pitanje, koliko to što ga postavlja, po svojima, libertarijanac, ili čak anarhist.
Bilo bi u redu da ga je izgovorio apologet države. Na to smo navikli. Standardne strašilice tipa: „bez države će se svi međusobno pokolati“, „bez države će se svi međusobno silovati“, „bez države će svi uginuti jer neće biti bolnica“, „bez države neće biti obrazovanja i nauke“, pa čak i „bez države žene neće rađati decu(!!!)“ trebalo bi postepeno izbacivati iz svesti nesvesnih putem dosledne i argumentovane propagande. Otprilike kao što ja to radim u snimku „Zašto nam treba država?“. Anarhist i libertarijanac treba da seje razumno, dobro i večno, a ne da smišlja dodatne scenarije apokalipse koja nas navodno čeka ako ostanemo bez državnog nadzora.
A nakon ovakvih pitanja, ne samo kod prosečnog građanina, već i kod sasvim pripremljenih pojedinaca, trebalo bi da se stvori utisak da je anarhija raj za pedofile, mučitelje životinja, izopačene osobe, kriminalce, pljačkaše, silovnike i ubice. A razumni i adekvatni ljudi će u bezdržavnom društvu provoditi jadno postojanje u stanju opsade, neprestano se spasavajući od sve te zombi-apokalipse.
Ako sutra u 06:00 ukinu član 105. KZ (ubistvo) i svakome podele po automatu, procenat ubistava neće porasti čak ni za 1 %. Jer ne mogu da zamislim koga bih želeo da ubijem upravo sada. To jest, čovek ne kosi sve oko sebe nalevo i nadesno ne zato što mu država zabranjuje, već iz milion drugih razloga (moral, etika, religija, lenjost, nepraktičnost). Pa, jednostavno ja uopšte nemam potrebe da nekoga ubijem. Niti imam naročitu želju… Pa, evo, imam pušku u sefu. Trebalo bi ustati, otvoriti sef, napuniti je, obući kaput, izaći napolje, juriti nekoga, pucati… A možda mi još i uzvrate pucnjem… Zašto bih ja uopšte to radio???
S druge strane, ako bi mi u kuću upao opušteni narkoman sa očiglednom namerom da sve pobije, isiluje, opljačka i isseče na komade, ja ću ga, naravno, ubiti. I član 105. KZ će sigurno biti poslednja stvar o kojoj ću u takvoj situaciji razmišljati. Dakle, ako ubistvo ne dolazi do izražaja, ono se ne dešava ne zato što postoji zakon. A ako se desi, postojanje zakona na to uopšte ne utiče.
Sada zapravo prelazimo na mučitelje životinja. Nisam sasvim siguran da li u zakonu trenutno postoji član koji predviđa kaznu za zlostavljanje životinja, ali ja nemam nikakvu želju da mučim životinje. Kao ni ogromna većina ljudi. To jest, ja ne čupam oči štenecima ne zato što se plašim da ću dobiti kaznu od 500 rubalja, već jednostavno zato što ne želim da čupam oči štenecima! Pa s kog razloga bih to poželeo kada države više ne bude?
Ovde treba razumeti da će u bezdržavnom društvu nestati država, njene institucije, kontrola i represivni aparat. A moral, etika, empatija, razum, saosećanje i milosrđe neće nigde nestati. Prvo sa drugim uopšte nije povezano. Sledstveno tome, količina raznih sociopata sa ukidanjem države sigurno neće porasti. Naprotiv, biće ih manje.
I evo zašto:
Sada, ako čovek vidi kako neko muči životinju, on ne može da udari tog mučitelja u lice (pa, dobro, ja, recimo, mogu), jer će mučitelj odjaviti policiji i taj dobri čovek će biti zatvoren. Iz istog razloga svi prolaze pored kada pljačkaju baku, vuku u auto devojku koja se opire, siluju decu. Jer državni sud čuva interese svakog kriminalca. I onome ko se zauzme, u 100% slučajeva sveti zatvor ako ih makar prstom dotakne. Zato se oni sada osećaju potpuno netaknutim i sigurnim, i ne samo što muče životinje, starice, devojke i decu, već sve to objavljuju na društvenim mrežama.
Šta bi se desilo u sličnoj situaciji u bezdržavnom društvu?
Kao što sam opisao u snimku „Linčov sud, Sud Agore ili državni sud? Pravo na sudsku zaštitu pri anarhiji“, ja, videvši takvu odvratnost, slobodno udaram mučitelja u lice, pucam u pljačkaša bake, silovnika devojke i sečim na komade pedofila-manijaka-ubicu. Zatim. Pozivaju me na Linčov sud. Pitaju me zašto sam udarao u lice, pucao u silovnika, sekao manijake. Pa ja kažem: „Tako je, etao… Silovali, pljačkali, mučili nemoćnu životinju…“ Sudija pita gomilu da li sam kriv i zaslužujem li kaznu ili milost. Gomila kaže: „Bravo čoveče! Tako treba! Hajde da mu prikupimo za metke. Pa potrošio se čovek radeći za opšte dobro! A ove kriminalce dovedite ovamo! Njih na lomaču (na kolac, na vrbu… podvući potrebno)“. I to je zapravo sve. Svi su zadovoljni. Svi se smeju. Osim manijaka i kriminalca.
Tako je Linčov sud (Sud Agore) garancija da bezdržavno društvo neće biti raj, već pakao za svakog kriminalca. Oni će se naći u najnepovoljnijem položaju. Svi će ih tući, a neće biti nikoga ko će ih zastupiti.
Sledstveno tome, postojanje nekog pisanog zakona koji zabranjuje zlostavljanje životinja ili silovanje maloletnika jednostavno neće biti potrebno.
A uopšte, legalizacija bez države – kako to uopšte može biti!?!?!?! Pa, da. Zakona donesenog od strane parlamenta neće biti… Ali to nije garancija da će mučitelji životinja, pedofili i manijaci biti srećni.
I bilo bi u redu da sam ja takve konstrukcije izmislio u glavi. Nipošto. Nešto slično sam lično posmatrao početkom 90-ih, kada sam imao čast i zadovoljstvo da živim i aktivno radim u privatnom poljoprivrednom gazdinstvu u Irkutskoj oblasti. Tamo je postojao jedan policajac na četiri gazdinstva (nedostatak kadrova). Od nas do najbližeg gazdinstva bilo je 40 km. Svi su bili naoružani (tajga je to). Velika većina stanovnika gazdinstava bili su bivši zatvorenici, i to oni koji su imali tolike robije da nakon njih niko više ništa ne očekuje i nemaju gde da se vrate. Štaviše, kada sam ja u mladosti i neznanju pomenuo licencu (za oružje i lov), pogledali su me kao ludaka. Da li da me sažalje ili udare u lice – govori nekim nejasnim rečima, a kao da nisu psovke…
Puškoti u tajgi uopšte nisu retkost. A da li su pucali u medveda ili u policajca – ko će tu trčati da proverava svaki pucanj? Zato policajac nije pokušavao nikome da stane na prste. Došao bi jednom u tri meseca, niko nije ubijen, hvala Bogu, prekrsti se i ode. A ako počne da pita za licence – onda opet pucnji… I, glavno, niko ga ne bi tražio. Tada je po zakonu nakon tri dana potraga prestajala. Jer za tri dana, ako ne vukovi, pojeli bi ga mravi. A ako leš padne u reku – onda je uopšte nemoguće pronaći.
I u tom društvu nije bilo ni ubistava, ni silovanja, ni krađa.
Moj omiljeni primer sa svinjama. Svinje tamo nisu samo da nisu bile zaključane, već su slobodno šetale selom. Pitao sam lokalca zašto ih ne zatvaraju. I odgovor je bio genijalan: „A kuda bi one otišle? Boje se ići u tajgu. Tamo bi ih pojeli“. Nisam precizirao da bi ih i ovde pojeli. Ali samo pitanje mu je očigledno bilo neshvatljivo. Objasnio sam mu da ipak mogu biti ukradene… I opet su me pogledali kao ludaka. Svinje su sve obeležene. I ako su sve moje svinje cele, a iz dvorišta miriše na roštilj – onda će mi spaliti i kuću i mene u njoj ako ne uspem da iskočim. A ako uspem, to uopšte ne znači poboljšanje mog položaja. Jer niko neće dozvoliti kradju!
I zašto u takvom scenariju trebaju zakoni i policajci? Verovatno sam baš tamo, sa 16 godina, postao anarhist. Ubeđeni. Jer tamo gde je policajac na svakom ćošku – svinje su zaključavane na tri katavrtne brave, a psi su puštani na žicu. A tamo gde ih uopšte nema, a reč „zakon“ ima značenje koje nije sasvim uobičajeno za nas, kao i izraz „rešiti po zakonu“ – tamo su i brave na vratima nepotrebne.
Tako da se sa nestankom države sigurno neće desiti ništa loše. Sve te divlje izmišljotine o razgarljanju mučitelja životinja, manijaka, pedofila, ubica i kriminalaca su samo divlje izmišljotine. Onome ko je postavio pitanje preporučujem da manje gleda državnu TV i čita zombi-apokaliptičnu literaturu.
Trenutno živim u Albaniji, u selu Tet, na 50 metara od veličanstvenog istorijskog spomenika – Kulla e Nguemit – kule za rešavanje konflikata.
Ovaj jedinstveni objekat lokalno stanovništvo je koristilo za rešavanje pravnih pitanja. Ako nastane spor – idite u kulu, sedite tamo na ćilim i uz rakiju diskutujte o svom problemu, u prisustvu posrednika, ako je potrebno.
Ako ne uspete da se dogovorite u razumnom roku – zaključaće vas tamo, i dogovarajte se koliko god treba. Hrana će vam biti doneta.
Konačno, ako neko zaplanira nešto loše protiv vas – bežite u kulu, zaključajte se i pucajte sa gornjeg sprata, dok istovremeno pregovarate o uslovima pomirenja. Na taj način imamo elegantno spajanje zgrade suda i zatvora u jednom, što je za malo selo potpuno ekonomski opravdano. Zatvora baš u ankapističkom smislu – odnosno utočišta od raspleta.
Ukratko, većina pametnih stvari je smišljena pre nas. Naš zadatak je da ih osmislimo, postavimo teorijsku osnovu, generalizujemo, a zatim ih implementiramo na novom nivou razumevanja.
