Тег: pravosuđe

„Građanin-osvetilac“: ne libertarijanac, već država u jednom čoveku

Nakon izlaска filma „Građanin osvetnik“ („Citizen Vigilante“), neki gledaoci su u glavnom junaku videli gotovo libertarianskog osvetnika: država ne funkcioniše, sudovi puštaju kriminalce, a naoružani građanin preuzima zaštitu društva u svoje ruke.
 
To zvuči efektno. Ali ovaj lik ima otprilike onakav odnos prema libertarianskoj filozofiji kakav morski pirat ima prema zaštiti privatnog vlasništva. Spoljni atributi su slični: nepoverenje prema državi, oružje, samostalnost, prezir prema birokratiji. Međutim, iznutra je sistem vrednosti potpuno suprotan.
 
Libertarianizam ne počinje pištoljem, već priznanjem prava svakog čoveka na život, slobodu i imovinu. Iz toga proizilazi princip neagresije: nasilje se ne sme primeniti prema onome ko ga sam nije inicirao. I upravo ovde se slika „narodnog osvetnika“ raspada. Vigilant ne ubija samo kriminalce. On pogubljва rođake silovatelja – ljude koji nisu učestvovali u silovanju. Da, oni govore odvratne stvari, opravdavaju zločin i prebacuju krivicu na žrtvu. Njihove reči izazivaju gađenje. Ali libertarianizam ne podrazumeva smrtnu kaznu za odvratne stavove.
 
Čovek odgovara za sopstvene postupke, a ne za zločine sina, brata, oca ili komšije. Kolektivna odgovornost je omiljena praksa autoritarizma. Danas se porodica rasstrelijava zbog postupka rođaka, sutra im se oduzima imovina jer pripadaju „pogrešnoj“ klasi, a prekosutra se ljudi šalju u logore zbog neuspešnog prezimena. Taj put je dobro utaban i putokazi na njemu odavno stoje.
 
Još strašnija je scena sa automobilom u suprotnom smeru. Junak namerno izlazi u protivnu traku, primoravajući nevinu vozača da skrene s puta. Automobil pada u rov i eksplodira. Ljudi ginu samo zato što je vigilantu bila potrebna upečatljiva ilustracija za još jedan monolog. To više nije „privatno pravosuđe“, već ubistvo nevinih radi političkog spektakla.
 
Pri tome film pokušava da junaku pripiše moralni kodeks. U autobusu on plaća kartu za tinejdžere i drži im predavanje: ako neki ne plaćaju, troškovi prelaze na ostale. Pravila moraju poštovati svi! Misao je sama po sebi razumljiva. Samo što je propoveda čovek koji je nelegalno ušao u zemlju, nije regulisao svoj status, krije stvarne vlasnike nekretnina iza mreže holdinga i izaziva pitanja poreskih organa. Dobija se čudan moralni kompas: nisi platio kartu u javnom prevozu – potkopavaš društvo. Sakrio si biznis, novac i sopstveni pravni status – pa, to je već nešto drugo, to je „produženi odmor“.
 
Naravno, libertarian nije u obavezi da smatra državni zakon pravednim. Migraciona ograničenja krše prirodna ljudska prava, porezi su pljačka, a finansijska regulacija je kršenje prava vlasništva. Kršenje bilo kog zakona koji kažnjava za „zločine“ bez oštećene strane ne čini čoveka zlikovcem i sasvim je dopustivo.
 
Ali tada treba biti dosledan. Ne može se proglasiti protivnikom sistema kada pravila smetaju tebi, a zatim postati strogi zaštitnik reda kada tinejdžer nije kupio kartu. To više nije filozofija slobode, već staro dobro „prijateljima sve, ostalima zakon“.
 
„Citizen Vigilante“ je mogao postaviti zanimljivo pitanje: šta da radi društvo kada državni pravosudni sistem zaista ne štiti žrtve? Gde prolazi granica između samoodbrane, građanskog otpora i samovole? Ali umesto složenog razgovora, film gledaocu nudi čoveka koji je sam sebe imenovao za istražitelja, sudiju i dželata. Pritom ga dokazi, srazmernost kazne i prava nevinih zanimaju otprilike onoliko koliko račun iz prodavnice zanima pljačkaša banke.
 
Junak filma ne štiti individualnu slobodu. Umesto toga, on stvara sopstvenu džepnu državu: sam piše zakone, sam određuje krivce, sam donosi presude i sam sebe oslobađa pravila. To nije libertarianizam, već diktatura jednog čoveka – samo bez grba, parlamenta i dosadnih sednica.

Voluntarist, Bitarh

Zatvori su dosadili svima – čak i Amerikancima

Zamislite da ste zaglavljeni u liftu sa strancem koji veruje da je zatvaranje ljudi u zatvor na što duži period odlična ideja za rešavanje svih društvenih problema. On smatra da ljudi treba da žive u strahu od takvog ishoda, i tada kriminala neće biti. Vi, prevrćući očima, odgovarate: „Da, naravno, to jako pomaže, naročito ako ti je potreban novi kriminalni prijatelj ili besplatan kurs preživljavanja u okruženju gde su svi oko tebe vukovi“.

A sada iznenađenje: sve više ljudi počinje da razmišlja isto kao i vi. Na primer, kao što pokazuje novo istraživanje Univerziteta u Cincinatiju, Amerikanci koji su decenijama verovali da je zatvor najbolje sredstvo protiv kriminala, konačno su prestali da budu fanovi masovnog zatvaranja. Istraživanje potvrđuje: većina građana SAD-a preferira da nenasilne prestupnike uputi na programe rehabilitacije, lečenje ili društveno korisne radove.

Sada Amerikanci ne žele da grade više zatvora i mnogi od njih smatraju zatvorski sistem nepravednim. Da, upravo oni ljudi koji su nekada glasali za zakone tipa „Tri upozorenja – i ideš u doživotni zatvor“, sada priznaju da masovno zatvaranje nije kul, skupo je i potpuno neefikasno.

A kako je u drugim zemljama? Još bolje! Pogledajte Holandiju. Tamo su u poslednjih 20 godina zatvoreni oko 20 zatvora. Holanđani bukvalno više ne znaju šta da rade sa praznim zatvorima. Tamo otvaraju hotele i kreativne prostore. Zamislite: tura kroz bivši zatvor uz koktele i savremenu umetnost. Zašto se to dešava? Zato što su shvatili: slanje čoveka u zatvor zbog sitne krađe ili narkotika je otprilike isto što i gašenje vatre benzinom. Retko ko nakon zatvora postane svetac. Najčešće zatvor ne ispravlja čoveka, već ga potpuno pokvari.

U Nemačkoj se već većina prekršaja kažnjava novčanim kaznama. Nemci razmišljaju jednostavno: zašto trošiti novac poreskih obveznika na izdržavanje sitnih prekršilaca? Bolje je da prekršilaci pune budžet kaznama nego da odsednu iza rešetaka na naš račun. A skandinavske zemlje su otišle još dalje. Tamo zatvore nazivaju „školama života“: zatvorenici dobijaju pomoć pri socijalizaciji, obrazovanje i posao, a kada kriminalnost opadne, zatvori se jednostavno zatvaraju.

Kod nas je, naravno, specifična atmosfera. Istorijski gledano, zatvaranje je bilo česta pojava u Rusiji. Godine 2000. imali smo više od 700 zatvorenika na 100 hiljada stanovnika – rekordni nivo za razvijenu zemlju. Srećom, do 2023. godine taj pokazatelj je opao na 300. To je već bolje, mada je i dalje veoma mnogo!

Zašto društvo okreće leđa zatvorima? Razloga ima mnogo. Na primer, zatvori koštaju ogromne sume novca. Mnogo je jeftinije i razumnije investirati sredstva u obrazovanje i prevenciju kriminala. Takođe, zatvor ne ispravlja ljude, već ih češće pretvara u recidiviste. Čovek izlazi sa uništenim biografijom, poremećenom psihom i kriminalnim poznanstvima. To nije baš rezultat koji je potreban društvu. Pored toga, važan razlog je humanizam – ljudi su shvatili da je i prestupnik čovek i da ga ne treba mučiti u zatvoru. Kazna ne treba da bude osveta, već mogućnost da se nešto ispravi.

Koje alternative postoje? Dobrih rešenja ima mnogo. Na prvom mestu je restorativna pravda – prestupnik direktno nadoknađuje štetu žrtvi. To radi bolje od zatvora i košta manje. Takođe vredi razmotriti probaciju i društveno korisne radove – osoba je pod strogim nadzorom, ali ostaje u društvu. Tako ne ispada iz života i češće se ispravi. Pored toga, odlična alternativa bi bilo lečenje – čak ni nasilni prestupnici ne zaslužuju nehumno tretiranje, i umesto represivnog pristupa, mnogo efikasnije bi bilo terapeutskim metodama ispraviti disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, čime bi se potpuno isključio recidiv.

Zatvori već izgledaju kao staromodna kazna iz prošlih vekova. Trošiti milijarde da bismo dobili gomilu ogorčenih ljudi nazad? Čak i bivši žarki zagovornici kaznenih mera počinju da razumeju: da bi se pobedio kriminal, nije dovoljno samo zaključati ljude i zaboraviti na njih!

Voluntarist, Bitarh