Тег: zatvor

Zatvori su dosadili svima – čak i Amerikancima

Zamislite da ste zaglavljeni u liftu sa strancem koji veruje da je zatvaranje ljudi u zatvor na što duži period odlična ideja za rešavanje svih društvenih problema. On smatra da ljudi treba da žive u strahu od takvog ishoda, i tada kriminala neće biti. Vi, prevrćući očima, odgovarate: „Da, naravno, to jako pomaže, naročito ako ti je potreban novi kriminalni prijatelj ili besplatan kurs preživljavanja u okruženju gde su svi oko tebe vukovi“.

A sada iznenađenje: sve više ljudi počinje da razmišlja isto kao i vi. Na primer, kao što pokazuje novo istraživanje Univerziteta u Cincinatiju, Amerikanci koji su decenijama verovali da je zatvor najbolje sredstvo protiv kriminala, konačno su prestali da budu fanovi masovnog zatvaranja. Istraživanje potvrđuje: većina građana SAD-a preferira da nenasilne prestupnike uputi na programe rehabilitacije, lečenje ili društveno korisne radove.

Sada Amerikanci ne žele da grade više zatvora i mnogi od njih smatraju zatvorski sistem nepravednim. Da, upravo oni ljudi koji su nekada glasali za zakone tipa „Tri upozorenja – i ideš u doživotni zatvor“, sada priznaju da masovno zatvaranje nije kul, skupo je i potpuno neefikasno.

A kako je u drugim zemljama? Još bolje! Pogledajte Holandiju. Tamo su u poslednjih 20 godina zatvoreni oko 20 zatvora. Holanđani bukvalno više ne znaju šta da rade sa praznim zatvorima. Tamo otvaraju hotele i kreativne prostore. Zamislite: tura kroz bivši zatvor uz koktele i savremenu umetnost. Zašto se to dešava? Zato što su shvatili: slanje čoveka u zatvor zbog sitne krađe ili narkotika je otprilike isto što i gašenje vatre benzinom. Retko ko nakon zatvora postane svetac. Najčešće zatvor ne ispravlja čoveka, već ga potpuno pokvari.

U Nemačkoj se već većina prekršaja kažnjava novčanim kaznama. Nemci razmišljaju jednostavno: zašto trošiti novac poreskih obveznika na izdržavanje sitnih prekršilaca? Bolje je da prekršilaci pune budžet kaznama nego da odsednu iza rešetaka na naš račun. A skandinavske zemlje su otišle još dalje. Tamo zatvore nazivaju „školama života“: zatvorenici dobijaju pomoć pri socijalizaciji, obrazovanje i posao, a kada kriminalnost opadne, zatvori se jednostavno zatvaraju.

Kod nas je, naravno, specifična atmosfera. Istorijski gledano, zatvaranje je bilo česta pojava u Rusiji. Godine 2000. imali smo više od 700 zatvorenika na 100 hiljada stanovnika – rekordni nivo za razvijenu zemlju. Srećom, do 2023. godine taj pokazatelj je opao na 300. To je već bolje, mada je i dalje veoma mnogo!

Zašto društvo okreće leđa zatvorima? Razloga ima mnogo. Na primer, zatvori koštaju ogromne sume novca. Mnogo je jeftinije i razumnije investirati sredstva u obrazovanje i prevenciju kriminala. Takođe, zatvor ne ispravlja ljude, već ih češće pretvara u recidiviste. Čovek izlazi sa uništenim biografijom, poremećenom psihom i kriminalnim poznanstvima. To nije baš rezultat koji je potreban društvu. Pored toga, važan razlog je humanizam – ljudi su shvatili da je i prestupnik čovek i da ga ne treba mučiti u zatvoru. Kazna ne treba da bude osveta, već mogućnost da se nešto ispravi.

Koje alternative postoje? Dobrih rešenja ima mnogo. Na prvom mestu je restorativna pravda – prestupnik direktno nadoknađuje štetu žrtvi. To radi bolje od zatvora i košta manje. Takođe vredi razmotriti probaciju i društveno korisne radove – osoba je pod strogim nadzorom, ali ostaje u društvu. Tako ne ispada iz života i češće se ispravi. Pored toga, odlična alternativa bi bilo lečenje – čak ni nasilni prestupnici ne zaslužuju nehumno tretiranje, i umesto represivnog pristupa, mnogo efikasnije bi bilo terapeutskim metodama ispraviti disfunkciju mehanizma inhibicije nasilja, čime bi se potpuno isključio recidiv.

Zatvori već izgledaju kao staromodna kazna iz prošlih vekova. Trošiti milijarde da bismo dobili gomilu ogorčenih ljudi nazad? Čak i bivši žarki zagovornici kaznenih mera počinju da razumeju: da bi se pobedio kriminal, nije dovoljno samo zaključati ljude i zaboraviti na njih!

Voluntarist, Bitarh

Stanfordov zatvorski eksperiment – može li čovek postati okrutan ako to zahteva njegova društvena uloga?

Voluntarist, Bitarch

Nastavljajući temu eksperimenata koji navodno pokazuju nasilnu prirodu čoveka i njegovu spremnost da nanosi bol i štetu drugim ljudima ako to okolnosti zahtevaju, vredi razmotriti Stanfordski zatvorski eksperiment. Ovaj eksperiment je podjednako poznat kao i Milgramov eksperiment koji smo ranije razmatrali. Njegovi objavljeni podaci govore o spremnosti većine ljudi da nanose bol drugima po naređenju autoriteta. Ali, kao što je pokazala analiza neobjavljenih podataka, 56% učesnika je stalo čim su im se činilo da žrtva zaista oseća bol, a 72% onih koji su nastavili to su činili zato što nisu verovali u istinitost eksperimenta i stvarnost bola koji je nanosio žrtvi (a bola zapravo nije bilo, bila je to samo gluma). Međutim, ako je u slučaju Milgramovog eksperimenta pitanje bilo samo u neobjavljenim podacima, Stanfordski zatvorski eksperiment se pokazao kao potpuno neodrživ.

Učesnici eksperimenta bili su podeljeni u dve kategorije – čuvari i zatvorenici, koji su živeli u simuliranom zatvoru. Svi učesnici su trebali da odglume svoje odgovarajuće uloge. Ali, kao što svedoče objavljeni podaci, eksperiment je ubrzo postao zaista opasan. Čuvari su počeli brutalno da maltretiraju zatvorenike, kod trećine njih su se pojavile sadističke tendencije. Dva zatvorenika su čak izbačena iz eksperimenta zbog pretrpljenih psihičkih trauma, a i sam eksperiment je prekinut pre vremena iz etičkih razloga. Tokom skoro 50 godina mnogi su verovali u stvarnost ovih rezultata i pripadajućih zaključaka. Međutim, u novije vreme otkrivena je serija dokaza koji potpuno opovrgavaju ovaj eksperiment. Neke od njih ćemo sada razmotriti.

Kao prvo, kao što je uveravao organizator eksperimenta Filip Zimbardo, učesnici su bili slobodni u svojim postupcima, a oni koji su igrali ulogu čuvara nisu imali nikakvu prethodnu pripremu. U stvarnosti, čuvari su bili upoznati sa očekivanim rezultatima eksperimenta, davali su im se jasna uputstva kako da postupaju u određenim situacijama, a takođe su se trudili da u njima stvore veru da su u ovom istraživanju asistenti eksperimentatora.

Kao drugo, što je veoma važno, učesnici su unapred razumeli zahteve eksperimenta i odgovarali su njima. Kako je Zimbardo izjavio, zahtevi za učešće su bili minimalni. Međutim, skoro svi potencijalni učesnici su razumeli, na primer, da se od čuvara zahteva despotska priroda, neprijateljstvo i agresivnost. Iz toga je proizašla pretpostavka da su učesnici, zbog jasnog razumevanja svoje uloge, mogli maksimalno da je odglume u cilju uspešnog sprovođenja eksperimenta. Zapravo, nakon nekog vremena izjavili su da su samo glumili ulogu. Takođe su uvek bili svesni da su učesnici eksperimenta, da ih posmatraju i da sve to nije stvarno.

Želeo bih da skrenem pažnju na još jedan momenat. Ovakvo razumevanje predstojeće uloge moglo je uticati na selekciju učesnika u korist onih koji imaju sklonost ka brutalnijem ponašanju, jer je upravo takvo ponašanje bilo traženo. A može li eksperiment za koji su možda odabrani brutalniji ljudi reći nešto o brutalnosti prosečnog čoveka?

Postoji i mnogo drugih činjenica koje eksperiment dovode u sumnju. Vredi se setiti učesnika koji su morali da ga napuste zbog psihičkih trauma. Jedan od njih je kasnije priznao da je samo simulirao psihozu jer mu se eksperiment nije dopao i želeo je što pre da ga napusti. Takođe treba razumeti nerealnost uslova eksperimenta. I konačno, istraživači nisu dostavili sve podatke – od 150 sati eksperimenta zabeleženo je samo 15% (6 sati videa i 15 sati audia). Takođe je prikupljeno veoma malo ličnih podataka o učesnicima koji su mogli uticati na tok eksperimenta.

Izvori:

  1. Thibault Le Texier (2019). Debunking the Stanford Prison Experiment;
  2. Ben Blum (2018). The Lifespan of a Lie.

Kako su sudovi radili tokom anarhije?

Trenutno živim u Albaniji, u selu Tet, na 50 metara od veličanstvenog istorijskog spomenika – Kulla e Nguemit – kule za rešavanje konflikata.

Ovaj jedinstveni objekat lokalno stanovništvo je koristilo za rešavanje pravnih pitanja. Ako nastane spor – idite u kulu, sedite tamo na ćilim i uz rakiju diskutujte o svom problemu, u prisustvu posrednika, ako je potrebno.

Ako ne uspete da se dogovorite u razumnom roku – zaključaće vas tamo, i dogovarajte se koliko god treba. Hrana će vam biti doneta.

Konačno, ako neko zaplanira nešto loše protiv vas – bežite u kulu, zaključajte se i pucajte sa gornjeg sprata, dok istovremeno pregovarate o uslovima pomirenja. Na taj način imamo elegantno spajanje zgrade suda i zatvora u jednom, što je za malo selo potpuno ekonomski opravdano. Zatvora baš u ankapističkom smislu – odnosno utočišta od raspleta.

Ukratko, većina pametnih stvari je smišljena pre nas. Naš zadatak je da ih osmislimo, postavimo teorijsku osnovu, generalizujemo, a zatim ih implementiramo na novom nivou razumevanja.

Sledeći korak u evoluciji humanizma

Voluntarista, Bitarh

Svi mi dobro znamo kako se razvijala istorija kazni za prestupe. U dalekoj prošlosti, smrtna kazna je bila prihvatljiva, pa čak i obavezna mera u slučaju kršenja različitih društvenih poretaka. Obično se to odnosilo na religijske norme i tradicionalne životne osnove. Spaliti, obesiti ili kamenovati mogli su zbog nekog „veštičarenja“, zbog izdaje, zbog seksualnih odnosa netradicionalnog karaktera, zbog krađe, pa čak i jednostavno zbog reči koje su bile u suprotnosti sa dominantnim mišljenjem u društvu. I to se smatralo apsolutno normalnim, nasilje malo koga je uznemiravalo, naprotiv – gomile posmatrača su se često okupljale da bi pogledale takav spektakl.

Vremenom se oblast primene smrtne kazne sve više smanjivala. Ova kazna je ukinuta za nasilne ne-nasilne zločine, ostala je samo kao najviša mera protiv posebno izdvajajućih se okrutnih silovaca. Ali ni to nije dugo trajalo, u većini razvijenih zemalja su ubrzo potpuno odustale od ove mere, zamenivši je zatvorskom kaznom. A kazne za nenasilne zločine su još više postale blaže.

Ni ovo se ne može nazvati poželjnim stanjem stvari. Naravno, mnogi su uopšte na samom početku puta humanizma, a u nekim zemljama se još uvek mogu kamenovati zbog izdaje, krađe ili neprikladnog načina života. Ali uz to, neka društva su u razvoju humanizma već nadmašila sve ostale. Dobar primer se može navesti za Norvešku, gde su čak i najodvratnijeg silovca Andersa Brejvika smestili, praktično, u luksuzne prostorije sa svim pogodnostima. Naravno, lišeni su slobode, što je i dalje mera prinude, ali na tome kazna se završava – osim gubitka slobode, zatvorenika ne čeka ništa loše. U celini, norveški pravosudni sistem je jedan od najhumanijih na svetu, svake godine se zatvara nekoliko zatvora zbog nedostatka zatvorenika, a oni koji ipak završe u zatvoru imaju na raspolaganju mnoštvo dobara i prilično veliku slobodu (uključujući i slobodu kretanja) u okviru zatvorskog objekta. Nekome će delovati krajnje čudesno to što zatvorenici uopšte mogu slobodno, samo po sopstvenoj želji, da odlaze na fudbalsko polje, u biblioteku ili u kuhinju, pri čemu u poslednjoj mogu imati na raspolaganju čak i kuhinjske noževe. Ali za neka društva to je već stvarnost.

Sada želim da napravim malu napomenu u vezi sa tim zašto nam je uopšte potrebno da budemo humanu. To se, zapravo, čini potpuno nepravednim u slučaju određenih kategorija kriminalaca. Ali odgovor je prilično jednostavan i očigledan: da bismo sprovodili nasilne kazne, potrebni su nam ljudi skloni nasilju. Ako niko ne može da povuče obarač na vid nošemog čoveka, onda se neće moći izvršiti ni smrtna kazna. Ako je, pak, neko sposoban da to učini, onda ga ništa neće zaustaviti od ubistva, ne samo radi izvršenja „najstrože mere“, već i radi kažnjavanja za nebitne i nenasilne prekršaje, ili čak u progonjenju ličnih ciljeva ili zadovoljenju svoje nasilne prirode.

Čineći nasilje normalnom pojavom, čak i kao meru kazne, mi doprinosimo negativnoj selekciji vrste Homo sapiens u korist ljudi sklonijih nasilju. Bez toga neće biti dželata neophodnih pravnom sistemu čija je osnova sila. Ali dželat uvek može postati nasilnik, a odgajajući dželate, ne možemo a da ne odgajamo i nasilnike uopšte. I to će biti nemoguće obuzdati. Ako čovek nije sklon iniciranju nasilja, on ga neće izvršiti bez obzira na to kakva je njegova uverenja. Ako čovek ima takve sklonosti, onda će se prilikom promene uverenja menjati samo krug žrtava njegovog nasilja, ali će žrtve generalno uvek postojati. Takođe, on će uvek inicirati nasilje u situacijama koje ga provociraju, na primer u konfliktima, svađama, pri vaspitanju dece i u mnogim drugim slučajevima. Nasilnost u društvu će samo rasti, a problemi nasilja će se pogoršavati.

U nekim društvima skoro da više nema dželata, postoje samo ljudi sposobni da silom ograniče slobodu drugih ljudi, i to ne u potpunosti. Ali ni to nije kraj razvoju humanizma, jer ćemo prema već opisanom scenariju, uzgajajući čak i takve minimalne agente sile, dobiti ljude koji su, iako ne toliko opasni, ipak sposobni za iniciranje nasilja. To će, između ostalog, biti dovoljno da se održava nasilna hijerarhija dominacije u društvu (trenutni državni sistem). Kao što će biti nemoguć razvoj naučno-tehničkog napretka zbog verovatnoće katastrofalnih posledica po celo čovečanstvo ako (preciznije, kada) opasne tehnologije padnu u ruke čoveka sklonog nasilju. Zato moramo napraviti još jedan korak u razvoju humanizma.

Ovaj korak predstavlja potpuni odlazak od iniciranja nasilja, uključujući i izvršenje kazni. Jedini scenario u kojem nasilje može biti dopušteno je odbrana od neposrednog napada. To je odbrambeno nasilje; ljudi sposobni samo na takvo nasilje ne predstavljaju nikakav problem, jer oni ne mogu sami inicirati nasilne radnje iz bilo kog razloga, uključujući i to da nikako ne mogu stvoriti i održavati nasilnu hijerarhiju dominacije, pošto ona zahteva upravo iniciranje nasilja u vidu silom primušenog potčinjavanja ljudi. Takav model ponašanja je evoluciono optimalan za sve visoko naoružane vrste u prirodi, od kojih je jedna i Homo sapiens zahvaljujući mogućnosti izrade oružja. U svim ostalim slučajevima, protiv kriminalaca i kršilaca reda neophodno je koristiti nesilne mere pritiska na njih i njihove kazne. Takvi mogu biti razni reputacioni i finansijski instrumenti.

Ovaj korak je prirodni nastavak procesa postajanja društva humanijim, koji traje već više vekova i koji nas je trenutno doveo od dopustivosti sveprisutnog ubijanja do, iako još uvek silovitih, ali prilično umerenih kazni, koje podrazumevaju samo ograničenje slobode bez oduzimanja dobara neophodnih za vođenje normalnog života. Ovaj korak je potreban da bi se još jače suzbilo, a u perspektivi i iskorenilo nasilje kao fenomen u celini. To je sledeći stepen u evoluciji čoveka i ljudskog društva. Hajde da doprinesemo ovom procesu, a ne da ga kočimo i klizimo u nasilno varvarstvo!

Drvo se seče, opiljci lete

Zašto se u mnogim drevnim narativima, kao kazna čak i za najstrašnije zločince — ubice i silovce, pominjao samo ostracizam/izgnanstvo?

Zaista zanimljivo zapažanje na koje čak ni ja dugo vremena nisam mogao da pronađem odgovor. Već tada niko nije vodio kampanju za humanizaciju kazni. A i mogućnosti da prestupnik nanese znač」、「štetu celom društvu pretnjom u slučaju svog hapšenja tada još manje nisu postojale (prvo pominjanje takvog modela odvraćanja opisao je Džon fon Nojman kao „M.A.D.“ tek nakon Drugog svetskog rata, i to je bilo realistično samo za velike grupne subjekte — države, ali ne i za individualne aktere).

Dakle, najverovatnija verzija je izuzetno visoka vrednost ljudskog života u opisanim društvima. Jer, ako bi pokušali da uhapse prestupnika koji u tom trenutku ne inicira nasilje, vrlo je verovatno da bi mogao da ubije nekoliko ljudi koji dođu po njega. U tim društvima takav rizik se smatrao neprihvatljivim, pa su ljudi jednostavno motivisali zlikovca da ode iz zajednice, prekidajući bilo kakvu interakciju sa njim. Govoreći matematičkim jezikom, ovo rešenje je bilo optimalno u teorijsko-igračkoj matrici.

Druga stvar su strogo hijerarhijska etatistička društva, gde je fraza „Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona je statistika“ norma života. Tamo je žrtvovanje čak i stotinu pripadnika snaga reda da bi se uhapsio jedan čovek dobar način da se pokaže snaga statičnog bandite (države), kako bi se ostali plašili da joj se protive. A to što će majke poginulih pripadnika snaga reda plakati na njihovim grobovima, to nije ništa strašno, „Što se šuma seče, varnice lete“. Može se dati naknada za gubitak hranilca u iznosu od dva minimalna zakonska sredstva za život, pa će čak i poljubiti portret „sunceobličnog“ vođe.

Kakav zaključak se iz toga može izvući? Ako podržavate fizičke kazne, uključujući upotrebu nasilja radi konfiskacije imovine, i opravdavate to „sudskom odlukom“, onda niste libertarijanac! Vi ste odvratni autoritarni gad tipa Hitlera i Polpota, za koga je „smrt jednog čoveka tragedija, smrt miliona statistika“.

Bitarh

Čime se NAP razlikuje od zakona koji trenutno postoje?

Jer i jedno i drugo može jednako dobro funkcionisati uz neizbežnost kazne.
Zar zatvori (oni će ipak biti u ankapu, zar ne?) ne krše NAP? Ili čak ne zatvori, nego bilo kakvo ograničenje slobode ili prisila. Razumem da je kažnjena osoba sama prekršila NAP, ali onda dobijamo neki princip „oko za oko“. Lično, prema mom razumevanju, tako ne bi trebalo da bude.

Kiril

Već sam morala da odgovorim na pitanje, u čemu se NAP razlikuje od ugovornih jurisdikcija, i sada mi se isto tako nudi da pronađem razlike između različitih stvari, između opšteg principa i pojedinačnih propisa koji mogu biti zasnovani na tom principu, a mogu i ne biti.

NAP je princip koji glasi da niko nema pravo da neopaidano inicira nasilje — on ne precizira kakva bi mera odmazde trebalo da bude. Državni zakoni, naprotiv, regulišu meru odmazde kako za kršenje NAP-a, tako i za mnoštvo radnji druge vrste, ali pritom obavezuju da se ta ista odmazda vrši uz posredovanje stručnjaka plaćenih iz poreza, uskraćujući to pravo onima koji su, zapravo, direktno zainteresovani za odmazdu.

Da li je onaj koga je opljačkala privatna osoba spreman da dobrovoljno plaća državi da bi ona držala lopova u zatvoru nekoliko godina? Obično nije spreman, pa država sama poseže građaninu za novčanikom i nemarljivo izvlači potrebnu sumu, nakon čega je neuredno troši na šta joj padne na pamet, ali nešto i za zatvore ostane.

Da li je onaj koga je opljačkala privatna osoba spreman da dobrovoljno plaća nekoj privatnoj kompaniji po svom izboru, kako bi ona, u odsustvu države, držala lopova u zatvoru nekoliko godina? Jasno je da je spreman ne više nego kod države. Dakle, jedini koji bi u ankapu mogao da plati usluge držanja čoveka u zatvoru je sam čovek koji se nalazi u zatvoru, i o tome sam takođe dovoljno detaljno pisala. Druga stvar je što bi, recimo, lopovu, ako imam isključivo imovinske zahteve prema njemu, teško imalo smisla da se zaključava u zatvor, uvek se može dogovoriti o isplati nadoknade, kao civilizovani ljudi.

Da li će se prilikom ankapije obezbediti ta ista neizbežnost kazne? Nije izvesno. Šteta može ispasti previše mala da bi se pokrenule potrage samostalno. Ali ako se neko bavi oduzimanjem tuđe imovine na sistemskoj osnovi, na kraju će skoro sigurno biti uhvaćen. Može imati sreće, pa će od njega ljubazno zahtevati solidnu nadoknadu. A može i nemati sreće, pa će biti upucan na licu mesta. Opasan posao, šta da se kaže.

Ali što je društvo bogatije i prosperitetnije, to je veća verovatnoća da će hvatanje raznih bandita i lopova biti stavljeno u sistem, i da će se time baviti stručnjaci. Na kraju krajeva, dok država nije regulisala tržište potrage do krajnjih granica, u istim SAD je Pinkertona agencija veoma cvitala.

Hej, Ankap-tjan. Možeš li korak po korak i detaljno da objasniš kako će u prelepom Ankapistanu raditi pravosudni sistem? I kako će privatni zatvori ostvarivati profit?

anonimno pitanje

Pored ovog posta, preporučujem vam da pročitate i sve postove sa tagom „sud“, bar ovaj i ovaj.

Za početak, izbaciću gomilu definicija koje se odnose na vaše pitanje. Često je dovoljno dati jasne definicije i odgovor na pitanje postaje potpuno očigledan.

  • Vlasništvo – odnos objekta prema subjektu, u okviru kojeg subjekt raspolaže objektom po svom nahođenju, a drugi subjekti se uzdržavaju od sličnih radnji bez sankcije vlasnika.
  • Ankap – sistem odnosa između ljudi na bazi principa samopripadnosti, odnosno vlasništva nad samim sobom. U običnom govoru, ankapom ćemo nazivati i osobu koja je spremna da se pridržava ovog sistema odnosa.
  • Pravo – kompleks praksi za rešavanje konflikata između ljudi.
  • Sud – pravni institut, u okviru kojeg se konflikt između strana rešava od strane treće osobe. Kod ankap-a, sud može rešavati konflikte samo u okviru ovlašćenja koja su mu delegirale strane u konfliktu.
  • Zatvor – pravni institut, u okviru kojeg se strana koja je nanela štetu izoluje od strane koja je štetu pretrpela. Kod ankap-a, izolacija se može desiti samo uz sankciju izolovane strane i samo pod uslovima koji su sa njom dogovoreni.

    • Sada ćemo navesti nekoliko primera kako pravo funkcioniše u Ankapistanu.

    1. Dva ankap-a se ne slažu oko toga kome od njih pripada određeni objekat. Označili su jedno drugom svoje zahteve, i nakon diskusije su se dogovorili kome pripada sporni objekat, a ko, na primer, u zamenu za odricanje od zahteva dobija dogovorenu nadoknadu. Konflikt je rešen.
    2. Dva ankap-a se ne slažu oko toga kome od njih pripada određeni objekat. Označili su jedno drugom svoje zahteve, ali nisu došli do dogovora. Tada se na neki način dogovaraju sa trećom stranom i delegiraju joj ovlašćenja za rešavanje konflikta. Sud proučava situaciju, donosi odluku, a strane u konfliktu izvršavaju odluku. Konflikt je rešen.
    3. Dva ankapa se ne slažu oko toga kome od njih pripada određeni objekat. Prilikom pokušaja ostvarivanja svog prava vlasništva nad sporne objektu, strane počinju da nanose štetu jedna drugoj. Ne želeći eskalaciju konflikta, jedna od strana pronalazi utočište gde se nalazi van domašaja druge strane, i nakon toga strane počinju da pregovaraju o sudu. Sud razjašnjava situaciju, donosi odluku, a strane u konfliktu izvršavaju odluku. Konflikt je rešen.

      4. Utočište koje se pominje u trećem primeru je, u suštini, upravo zatvor. Za uslugu obezbeđivanja sigurnosti tokom boravka u zatvoru, vlasnik zatvora može naplaćivati uslugu klijentu, odnosno onome ko želi da dobije utočište.

      Ne mislim da će u ankapiji usluga zatvaranja u zatvor imati toliko veliku potražnju da bi bilo isplativo graditi specijalne, dobro zaštićene od prodiranja objekte. Najverovatnije će usluga pružanja utočišta biti decentralizovana i imati više deklarativni karakter.

      Ulicom trči tip, potpuno razbarušen i izgužvan, a za njim ide drugi, veoma uzbuđen i željan da još jače izgužva prvog. Prvi tip mi prilazi i traži pomoć. Ja ga zaštitim od drugog i predložim mu da pređe na mirno rešavanje konflikta. Izolovala sam jednog učesnika konflikta od drugog i, u suštini, to se ni od čega ne razlikuje od smeštanja u pritvor. Jedino što sprečava jaču stranu u ovom konfliktu da nastavi sa obračunom protiv slabije strane je nevolja da uđe u konflikt i sa mnom. U ogromnoj većini situacija, to je sasvim dovoljno.

      Da li ću uzeti novac za pruženu uslugu? Ne znam, zavisi od okolnosti, zavisi od toga koliko će me sve to odvratiti od sopstvenih poslova.

      Opisujući ovaj primer, polazila sam iz implicitnog pretpostavke da se ankap razvio u mirnom društvu putem postepenog odumiranja države, zbog čega i opisani konflikt, u okviru kojeg se pojavila potreba za utočištem, izgleda prilično vegetarijanski. Naravno, ako ankap dođe neka Venezuela, putem potpunog i brzog bankrota države, onda će sukoba među ljudima u prvoj fazi biti znatno više, i tamo se zaista može pojaviti dovoljno stabilna solventna potražnja za solidnim utvrđenim utočištima, gde će klijentu biti pružana usluga naoružane zaštite. Ali verovatnoća takvog scenarija mi deluje veoma malom.