Тег: Milgram

Kako pokušavaju da nas prevare da je čovek navodno okrutan po svojoj prirodi

Jednom je meksički antropolog Santijago Henoves odlučio da sprovede eksperiment koji su novinari nazvali „seks-splav“. Zajedno sa sobom, na malom splavu koji je trebalo da pređe Atlantski okean, smeštio je 5 muškaraca i 6 žena, koji nisu znali jedni druge i pripadali su različitim rasama i društvenim slojevima. Navedeni cilj bio je proučavanje ponašanja ljudi koji su se našli u ekstremnoj situaciji.

Međutim, Henoves je bio uveren da je čovek po prirodi izuzetno agresivno biće i očekivao je izbijanje brutalnosti i razvrata tokom eksperimenta. Pošto se to nije dogodilo, počeo je sam da pravi provokacije. Na primer, više puta je pokušavao da okrene posadu protiv jedne određene osobe, ili je javno objavljivao detalje iz upitnika koje su učesnici popunili unapred, a koje je smatrao neprijatnim i provokativnim. Čak je dokumentovao nepostojeću brutalnost – tako je lov učesnika na ajkulu za pripremu hrane opisao kao „besumstvo gomile“. Takođe, na splavu su se stalno javljali različiti problemi, kao što su curenje vode, kvar kompasa i nedostatak radio-veze tokom nekoliko nedelja. Uprkos tome, nije došlo do bilo kakvog stvarnog nasilja, ljudi se nisu potukli. Ako su učesnici eksperimenta nekoga i zamrzeli tokom tog vremena, to je bio samo sam Henoves, koji je ostao krajnje nezadovoljan ishodom eksperimenta.

Još jedna zanimljiva priča odnosi se na grupu od 6 polinezijskih dečaka koji su, iz gluposti, proveli 15 meseci na malom ne naseljenom ostrvu. Ovu priču je otkrio pisac Rutger Bregman, kome se nije dopala mračna atmosfera romana Vilijama Goldinga „Gospodar muva“. U tom romanu, deca zaglavljena na ne naseljenom ostrvu prilično brzo prelaze na divljački način života i čak počinju da ubijaju drugu decu kojoj se nije dopadalo ono što se dešava. Bregman je odlučio da potraži slične priče, ali u stvarnom životu, i stvarnost se na kraju ispostavila mnogo optimističnijom. Polinezijski dečaci na ne naseljenom ostrvu su bez problema uspeli da uspostave sistem odnosa koji isključuje konflikte i zajednički su radili kako bi osigurali opstanak.

Ovi slučajevi još jednom pokazuju da nema osnova za to da se čovek smatra bićem koje je po prirodi brutalno. U to nas često pokušavaju ubediti sumnjive ličnosti poput pomenutog Henovesa, ali sve što oni govore je jednostavno laž. Iako, nažalost, laž ponekad postane popularna. Ovde je reč o Milgramovom eksperimentu, u kojem je napravljeno mnogo metodoloških grešaka i većina rezultata je sakrivena od javnosti, ali onim što je ipak objavljeno, prilično uspešno se varala javnost o spremnosti prosečnog pojedinca da nanese bilo kakvu bol drugim ljudima po nalogu autoriteta. Takođe, reč je o Stenfordskom zatvorskom eksperimentu, koji se ispostavilo da je od samog početka bio režiran sa unapred utvrđenim rezultatom, i u čiju istinitost je javnost verovala 50 godina, pre nego što su arhivski podaci detaljno proučeni. Njihovi organizatori Stenli Milgram i Filip Zimbardo su takođe, po svemu sudeći, bili skloni da još pre organizovanja svojih eksperimenata veruju da je većina ljudi lako sposobna da pokrene nasilje. I njihova obmana se ispostavila mnogo uspešnijom od pokušaja istog tog Henovesa da prevari sve.

Voluntarista, Bitarh

Stanfordov zatvorski eksperiment – može li čovek postati okrutan ako to zahteva njegova društvena uloga?

Voluntarist, Bitarch

Nastavljajući temu eksperimenata koji navodno pokazuju nasilnu prirodu čoveka i njegovu spremnost da nanosi bol i štetu drugim ljudima ako to okolnosti zahtevaju, vredi razmotriti Stanfordski zatvorski eksperiment. Ovaj eksperiment je podjednako poznat kao i Milgramov eksperiment koji smo ranije razmatrali. Njegovi objavljeni podaci govore o spremnosti većine ljudi da nanose bol drugima po naređenju autoriteta. Ali, kao što je pokazala analiza neobjavljenih podataka, 56% učesnika je stalo čim su im se činilo da žrtva zaista oseća bol, a 72% onih koji su nastavili to su činili zato što nisu verovali u istinitost eksperimenta i stvarnost bola koji je nanosio žrtvi (a bola zapravo nije bilo, bila je to samo gluma). Međutim, ako je u slučaju Milgramovog eksperimenta pitanje bilo samo u neobjavljenim podacima, Stanfordski zatvorski eksperiment se pokazao kao potpuno neodrživ.

Učesnici eksperimenta bili su podeljeni u dve kategorije – čuvari i zatvorenici, koji su živeli u simuliranom zatvoru. Svi učesnici su trebali da odglume svoje odgovarajuće uloge. Ali, kao što svedoče objavljeni podaci, eksperiment je ubrzo postao zaista opasan. Čuvari su počeli brutalno da maltretiraju zatvorenike, kod trećine njih su se pojavile sadističke tendencije. Dva zatvorenika su čak izbačena iz eksperimenta zbog pretrpljenih psihičkih trauma, a i sam eksperiment je prekinut pre vremena iz etičkih razloga. Tokom skoro 50 godina mnogi su verovali u stvarnost ovih rezultata i pripadajućih zaključaka. Međutim, u novije vreme otkrivena je serija dokaza koji potpuno opovrgavaju ovaj eksperiment. Neke od njih ćemo sada razmotriti.

Kao prvo, kao što je uveravao organizator eksperimenta Filip Zimbardo, učesnici su bili slobodni u svojim postupcima, a oni koji su igrali ulogu čuvara nisu imali nikakvu prethodnu pripremu. U stvarnosti, čuvari su bili upoznati sa očekivanim rezultatima eksperimenta, davali su im se jasna uputstva kako da postupaju u određenim situacijama, a takođe su se trudili da u njima stvore veru da su u ovom istraživanju asistenti eksperimentatora.

Kao drugo, što je veoma važno, učesnici su unapred razumeli zahteve eksperimenta i odgovarali su njima. Kako je Zimbardo izjavio, zahtevi za učešće su bili minimalni. Međutim, skoro svi potencijalni učesnici su razumeli, na primer, da se od čuvara zahteva despotska priroda, neprijateljstvo i agresivnost. Iz toga je proizašla pretpostavka da su učesnici, zbog jasnog razumevanja svoje uloge, mogli maksimalno da je odglume u cilju uspešnog sprovođenja eksperimenta. Zapravo, nakon nekog vremena izjavili su da su samo glumili ulogu. Takođe su uvek bili svesni da su učesnici eksperimenta, da ih posmatraju i da sve to nije stvarno.

Želeo bih da skrenem pažnju na još jedan momenat. Ovakvo razumevanje predstojeće uloge moglo je uticati na selekciju učesnika u korist onih koji imaju sklonost ka brutalnijem ponašanju, jer je upravo takvo ponašanje bilo traženo. A može li eksperiment za koji su možda odabrani brutalniji ljudi reći nešto o brutalnosti prosečnog čoveka?

Postoji i mnogo drugih činjenica koje eksperiment dovode u sumnju. Vredi se setiti učesnika koji su morali da ga napuste zbog psihičkih trauma. Jedan od njih je kasnije priznao da je samo simulirao psihozu jer mu se eksperiment nije dopao i želeo je što pre da ga napusti. Takođe treba razumeti nerealnost uslova eksperimenta. I konačno, istraživači nisu dostavili sve podatke – od 150 sati eksperimenta zabeleženo je samo 15% (6 sati videa i 15 sati audia). Takođe je prikupljeno veoma malo ličnih podataka o učesnicima koji su mogli uticati na tok eksperimenta.

Izvori:

  1. Thibault Le Texier (2019). Debunking the Stanford Prison Experiment;
  2. Ben Blum (2018). The Lifespan of a Lie.

Milgramov eksperiment – da li je čovek zaista sposoban da lako naudi drugom čoveku po naređenju?

Voluntarist, Bitarh

Godine 1963, psiholog Stenli Milgram odlučio je da sprovede seriju eksperimenata sa ciljem da razjasni pitanje: koliko patnje obični ljudi žele naneti drugima, potpuno nevinim ljudima, ako nanošenje bola ulazi u njihove radne obaveze? Želeo je da sazna kako su stanovnici Nemačke tokom godina nacizma mogli učestvovati u istrebljenju miliona nevinih ljudi u koncentracionim logorima.

Suština Milgramovog eksperimenta je u tome što učesnici dobijaju ulogu nastavnika (zapravo oni misle da su tu ulogu dobili žrebom, međutim sve je uređeno tako da učenik uvek bude plaćeni glumac). Zatim „nastavnik“ odlazi u drugu sobu, seda za sto ispred uređaja koji generiše visoki napon i čita „učeniku“ listu asocijativnih parova reči koje je ovaj trebalo da zapamti. Ako učenik nije zapamtio reči i kasnije je dao pogrešan odgovor na pitanje nastavnika, ovaj je trebalo da koristi uređaj kako bi naneo električni šok učeniku. Počevši od 15 volti, sa svakom novom greškom morao je da poveća napon za 15 volti sve do maksimuma od 450 volti, nakon čega je nastavljao da koristi maksimalni napon. Naravno, glumac u ulozi učenika nije dobijao šok, već je samo glumio da ga dobija i da oseća bol. U različitim varijantama eksperimenta, učenik i nastavnik bili su razdvojeni ili zvučno izolovanim zidom (odnosno nastavnik je mogao samo da čuje kako učenik udara o zid), ili običnim zidom (odnosno mogao je da čuje vriske, molbe da prestane, žalbe na navodne probleme sa srcem).

Što se tiče rezultata, na primer, jedna od serija eksperimenata pokazala je da je 26 od 40 ispitanika (65%) povećavalo napon do 450 volti i nije prestajalo da nanosi električne šokove sve dok istraživač nije dao naređenje da se eksperiment završi. I samo se 5 ispitanika (12,5%) zaustavilo na naponu od 300 volti, kada su žrtve pokazale prve znake nezadovoljstva. Ponavljanje eksperimenta u različitim uslovima i sa različitim ljudima pokazalo je približno iste rezultate.

Šta se zapravo dobija, da li su ljudi u većini zaista spremni da odbace svaku ljudskost i nanose bol, pa čak i štetu drugim ljudima samo po naređenju autoriteta? Ako se obratimo onim podacima Milgramovog eksperimenta koji nisu bili objavljeni, lako se može razumeti da to uopšte nije tako. Analizirajući podatke iz 656 post-eksperimentalnih upitnika, istraživači su utvrdili da je 56% učesnika zapravo prekinulo eksperiment u određeni trenutak, jer su verovali da osoba iza zida zaista oseća bol. Drugo istraživanje, koje je razmatralo 91 intervju sproveden odmah nakon eksperimenata, pokazalo je da je među 46 učesnika koji su nastavili eksperiment nakon nezadovoljstva žrtve, 33 učesnika (72%) to činilo jednostavno zato što nisu verovali da žrtvi zaista nanose bol (što je zapravo i bio slučaj – glumci-žrtve su ga samo imitirali).

Sveukupno dobijamo da je oko 86-88% učesnika Milgramovog eksperimenta zapravo ili prekinulo svoje učešće čim im se učinilo da zaista nanose bol žrtvi, ili su nastavili samo zato što nisu verovali u istinitost eksperimenta i bol žrtve. Ovi zaključci, zasnovani na neobjavljenim podacima, ne poklapaju se sa rezultatima koji su prikazani u početnim istraživanjima i predstavljeni široj publici. Možda samoj metodologiji eksperimenta nema šta da se prigovori, ali su rezultati očigledno birani u korist stavova eksperimentatora. Običnog čoveka ne može se naterati da šteti drugim ljudima samo po naređenju odozgo. A višemilionske žrtve nacizma su rezultat samo pasivnog prihvatanja režima od strane većine ljudi, dok su same akte nasilja izvršila manjinstvo agenata sile koji su direktno radili za nacističku državu.

https://miro.medium.com/max/2500/1*5HhrlUm_x87sFT1-UiYaOA.png