Jednom je meksički antropolog Santijago Henoves odlučio da sprovede eksperiment koji su novinari nazvali „seks-splav“. Zajedno sa sobom, na malom splavu koji je trebalo da pređe Atlantski okean, smeštio je 5 muškaraca i 6 žena, koji nisu znali jedni druge i pripadali su različitim rasama i društvenim slojevima. Navedeni cilj bio je proučavanje ponašanja ljudi koji su se našli u ekstremnoj situaciji.
Međutim, Henoves je bio uveren da je čovek po prirodi izuzetno agresivno biće i očekivao je izbijanje brutalnosti i razvrata tokom eksperimenta. Pošto se to nije dogodilo, počeo je sam da pravi provokacije. Na primer, više puta je pokušavao da okrene posadu protiv jedne određene osobe, ili je javno objavljivao detalje iz upitnika koje su učesnici popunili unapred, a koje je smatrao neprijatnim i provokativnim. Čak je dokumentovao nepostojeću brutalnost – tako je lov učesnika na ajkulu za pripremu hrane opisao kao „besumstvo gomile“. Takođe, na splavu su se stalno javljali različiti problemi, kao što su curenje vode, kvar kompasa i nedostatak radio-veze tokom nekoliko nedelja. Uprkos tome, nije došlo do bilo kakvog stvarnog nasilja, ljudi se nisu potukli. Ako su učesnici eksperimenta nekoga i zamrzeli tokom tog vremena, to je bio samo sam Henoves, koji je ostao krajnje nezadovoljan ishodom eksperimenta.
Još jedna zanimljiva priča odnosi se na grupu od 6 polinezijskih dečaka koji su, iz gluposti, proveli 15 meseci na malom ne naseljenom ostrvu. Ovu priču je otkrio pisac Rutger Bregman, kome se nije dopala mračna atmosfera romana Vilijama Goldinga „Gospodar muva“. U tom romanu, deca zaglavljena na ne naseljenom ostrvu prilično brzo prelaze na divljački način života i čak počinju da ubijaju drugu decu kojoj se nije dopadalo ono što se dešava. Bregman je odlučio da potraži slične priče, ali u stvarnom životu, i stvarnost se na kraju ispostavila mnogo optimističnijom. Polinezijski dečaci na ne naseljenom ostrvu su bez problema uspeli da uspostave sistem odnosa koji isključuje konflikte i zajednički su radili kako bi osigurali opstanak.
Ovi slučajevi još jednom pokazuju da nema osnova za to da se čovek smatra bićem koje je po prirodi brutalno. U to nas često pokušavaju ubediti sumnjive ličnosti poput pomenutog Henovesa, ali sve što oni govore je jednostavno laž. Iako, nažalost, laž ponekad postane popularna. Ovde je reč o Milgramovom eksperimentu, u kojem je napravljeno mnogo metodoloških grešaka i većina rezultata je sakrivena od javnosti, ali onim što je ipak objavljeno, prilično uspešno se varala javnost o spremnosti prosečnog pojedinca da nanese bilo kakvu bol drugim ljudima po nalogu autoriteta. Takođe, reč je o Stenfordskom zatvorskom eksperimentu, koji se ispostavilo da je od samog početka bio režiran sa unapred utvrđenim rezultatom, i u čiju istinitost je javnost verovala 50 godina, pre nego što su arhivski podaci detaljno proučeni. Njihovi organizatori Stenli Milgram i Filip Zimbardo su takođe, po svemu sudeći, bili skloni da još pre organizovanja svojih eksperimenata veruju da je većina ljudi lako sposobna da pokrene nasilje. I njihova obmana se ispostavila mnogo uspešnijom od pokušaja istog tog Henovesa da prevari sve.
