Тег: enforcment

Drvo se seče, opiljci lete

Zašto se u mnogim drevnim narativima, kao kazna čak i za najstrašnije zločince — ubice i silovce, pominjao samo ostracizam/izgnanstvo?

Zaista zanimljivo zapažanje na koje čak ni ja dugo vremena nisam mogao da pronađem odgovor. Već tada niko nije vodio kampanju za humanizaciju kazni. A i mogućnosti da prestupnik nanese znač」、「štetu celom društvu pretnjom u slučaju svog hapšenja tada još manje nisu postojale (prvo pominjanje takvog modela odvraćanja opisao je Džon fon Nojman kao „M.A.D.“ tek nakon Drugog svetskog rata, i to je bilo realistično samo za velike grupne subjekte — države, ali ne i za individualne aktere).

Dakle, najverovatnija verzija je izuzetno visoka vrednost ljudskog života u opisanim društvima. Jer, ako bi pokušali da uhapse prestupnika koji u tom trenutku ne inicira nasilje, vrlo je verovatno da bi mogao da ubije nekoliko ljudi koji dođu po njega. U tim društvima takav rizik se smatrao neprihvatljivim, pa su ljudi jednostavno motivisali zlikovca da ode iz zajednice, prekidajući bilo kakvu interakciju sa njim. Govoreći matematičkim jezikom, ovo rešenje je bilo optimalno u teorijsko-igračkoj matrici.

Druga stvar su strogo hijerarhijska etatistička društva, gde je fraza „Smrt jednog čoveka je tragedija, smrt miliona je statistika“ norma života. Tamo je žrtvovanje čak i stotinu pripadnika snaga reda da bi se uhapsio jedan čovek dobar način da se pokaže snaga statičnog bandite (države), kako bi se ostali plašili da joj se protive. A to što će majke poginulih pripadnika snaga reda plakati na njihovim grobovima, to nije ništa strašno, „Što se šuma seče, varnice lete“. Može se dati naknada za gubitak hranilca u iznosu od dva minimalna zakonska sredstva za život, pa će čak i poljubiti portret „sunceobličnog“ vođe.

Kakav zaključak se iz toga može izvući? Ako podržavate fizičke kazne, uključujući upotrebu nasilja radi konfiskacije imovine, i opravdavate to „sudskom odlukom“, onda niste libertarijanac! Vi ste odvratni autoritarni gad tipa Hitlera i Polpota, za koga je „smrt jednog čoveka tragedija, smrt miliona statistika“.

Bitarh

NAP i enforcement ugovora, diskusija

Jučerašnji post o tome da li NAP krši nasilne radnje prisiljavanja na plaćanje po izvršenom ugovoru, izazvao je diskusiju, pa se vraćam temi.

Kao što Ekaterina Shulman voli da istakne u svojim predavanjima, svet je krajnje nepravedljiv, i društva u kojima ima malo poverenja zbog toga nose dodatne troškove, što pogoršava njihovo siromaštvo i još više smanjuje poverenje – pri čemu se samim propovedanjem poverenja ne može obnoviti. Ova primedba se ne odnosi samo na građane neke države u celini, već i na druge grupe. U kontekstu prelaska na ankap, nama je najzanimljivije društvo agorista koji se bave kontrekonomijom, a samim tim dobrovoljno ili prisilno odsečeni od državnih usluga za obezbeđivanje poštovanja ugovora.

Tako, bilo koji sivi preduzetnik može lako doći u situaciju kada je snosio troškove izvršavajući uslove ugovora, nakon čega mu se odbija plaćanje. U takvoj situaciji ne možeš ne samo podneti tužbu sudu, već čak ni izložiti situaciju široj javnosti, jer je delatnost u sivoj zoni, i javnost nije isplativa u još većoj meri nego gubitak zbog neplaćenog rada. Bez javnosti, institut reputacije ne funkcioniše.

Uzmimo kao primer seks-posao u savremenom ruskom društvu. On je nelegalan, pa u slučaju neplaćanja po ugovoru, taj novac neće moći biti naplaćen putem suda, čak ni ugovor u pisanoj formi, sa navedenim sankcijama za neplaćanje, ne može se sastaviti jer bi to bio dokaz. Zbog toga je čak i samostalna preduzetnica obično primorana da sarađuje sa nekim kome se može obratiti u sličnim slučajevima za zaštitu, kako bi taj neko silom ili pretnjom primene sile izvukao isplatu. To su dodatni troškovi koje društvo snosi zbog nedostatka poverenja, ali to su troškovi koji omogućavaju takvom biznisu da ostane stabilno profitabilan; bez kupovine enforcement-a ugovora, seks-radnice brzo postaju seks-robkinje.

U legalnom biznisu se ovo manifestuje ređe, ali prilično je lako zamisliti, na primer, kako pijanog skotera izbacuju iz bara nogama, jer nije u stanju da plati štetu koju je izazvao (pogledajte uzto i moj stari članak o samoupravi/samozakonstvu). Ovde se mnogo češće dešava uslovna međusobna kompenzacija štete, a ne slanje računa za plaćanje naknadno, iako su varijante moguće.

Ipak, potrebno je jasno razumeti da su svi slučajevi u kojima se, umesto civilizovanih postupaka sa odlaganjem plaćanja, ugovornim kaznama, zaplenom imovine i tako dalje, praktikuje direktno nasilje – upravo ekscesi, i što više poverenja postoji između ljudi u društvu, to će biti manje takvih ekscesa.

U objavi Libertarianstvo ex machina pozvala sam se na predavanje Aleksandra Auzana, gde se govori o uslovima neophodnim za stabilno postojanje bezdržavnog društva. Ključnim uslovom on naziva balans potencijala nasilja. Kada seksualna radnica ili vlasnik bara angažuju obezbeđenje, oni izjednačavaju balans potencijala nasilja, suprotstavljajući potencijalnu agresiju klijenata potencijalnoj agresiji obezbeđenja. Drugim uslovom u predavanju naziva se održiv sastav zajednice. Ovaj faktor omogućava prelazak sa klasične zatvorničke dileme na ponavljajuću, pokreće instituciju reputacije, daje mogućnost predviđanja tuđih postupaka – i postepeno razvija poverenje u društvu, čak i ako se ne koriste različite dodatne mere koje predlaže Ekaterina Šulman – odnosno udruživanje u određene društvene organizacije radi sticanja iskustva u mirnoj, konstruktivnoj interakciji (ali uz njih se proces znatno ubrzava).

Internet omogućava ovakvim stabilnim zajednicama da se formiraju čak i bez vezanosti za određenu kompaktnu teritoriju: prenos informacija je eksteritorijalan, a zajednice počivaju upravo na razmeni informacija. Garancija ugovora, putem mehanizama zaloga, esro (escrow), osiguranja i drugih nenasilnih instrumenata – to su usluge koje se pojavljuju na modernim tržištima u prilično ranim fazama njihovog razvoja, i odmah radikalno smanjuju kako nivo troškova usled kršenja ugovora, tako i nivo potencijala nasilja neophodan za rad na takvom tržištu.

Zato ne kršite NAP – to nije samo ružno, već i neisplativo, postoje bolji alati.

Enforment ugovora

Bitarch kolumna

Pitanje dopuštenih metoda izvršenja (enforcement) ugovora bilo je dotaknuto na predavanju Mihaila Svetova u Novosibirskku. Svetov je još jednom nedvosmisleno izneo svoj stav — ne sme se primenjivati fizičko nasilje (prisila). Maksimum koji se može uraditi protiv prekršioca je ostracizam.

Nažalost, ne priznaju svi ljudi takvu moralnu poziciju, pa ću pokušati da je objasnim oslanjajući se na utilitarizam i teoriju igara. Primer opisan u nastavku je autorska ilustracija uz opis teza istraživanja korporacije RAND O doktrini odvraćanja, poglavlje „Lokalna ravnoteža sila: važan, ali ne uvek odlučujući faktor“.

«Pretpostavimo da sam sa vama zaključio ugovor i odlučio da ga samostalno raskinem. Vi se tvrdoglavite i počinjete da mi prete „specijalnim jedinicama“ koje će silom oduzeti moju imovinu. Pretpostavimo da možete poslati deset boraca, ali ja mogu garantovano uništiti jednog od njih. Jasno dajem do znanja da sam spreman da idem do kraja. Da bi borci pristali na takav rizik, moraćete svakom od njih ponuditi po 10 miliona dolara. Pretpostavimo da iznos ugovora iznosi 100 hiljada dolara, a ja posedujem imovinu koja se može realizovati za svega 1000 dolara. Vi procenjujete odnos koristi i troškova — i kažete mi nešto poput: „Odlazi, ne želim više nikakve poslove sa tobom, ljudi su u pravu da je bolje ne dirati govno!“. Nakon toga se rastajemo i vi sa mnom više ne sklapate nikakve poslove. Pod određenim okolnostima možete se osvetiti tako što ćete informaciju o mom ponašanju staviti u javni pristup i time podstaći ostale ljude da se pridruže ostracizmu.“

Kao što se vidi iz gornjeg primera, izvršenje ugovora pomoću fizičke prisile postaje nemoguće u društvu gde postoji bilo kakva ravnoteža potencijala nasilja (koja nije različita od uslovne „nule“ kod građana i „beskonačnosti“ kod države, kao što je to uobičajeno u etatističkim društvima).

U svojoj knjizi „Ka novoj slobodi“, Murray Rothbard navodi istorijske primere koji potvrđuju opisanu teoriju i pokazuje svoju naklonost prema njoj.

„Stvar je u tome što su se u srednjem veku, pa sve do 1920. godine, trgovci oslanjali isključivo na snagu ostracizma i bojkota od strane drugih lokalnih trgovaca. Drugim rečima, ako bi se neko odbio da se povinuje odluci arbitra ili bi je ignorisao, drugi trgovci bi taj čin doveli do opšte svesti i svi bi odbili da sarađuju sa buntovnikom, što bi ga brzo nateralo na kolena. Karakterističan primer ovoga navodi Vullridge:

„Trgovački sudovi su bili efikasni jer su se trgovci dogovorili da će njihove odluke biti sprovedene. Onoga ko bi se odbio da se povinuje, nije slali u zatvor, ali nakon toga nije dugo ostao trgovac. Uticaj njegovih kolega i partnera bio je delotvorniji od fizičke prisile. Uzmimo Johna iz Hominga, koji je živeo od veleprodaje ribe. John je prodao turu haringi, koja je sva trebalo da bude ista kao u tri buretu koja su bila predstavljena kupcu, ali je, kako se ubrzo ispostavilo, zapravo bila pokvarena, a još i pomešana sa mališom. Morao je brzo sve nadoknaditi kupcu pod pretnjom ostracizma od strane drugih trgovaca.“

Vremenom je ostracizam postao još efikasnije sredstvo, jer se stvorila situacija u kojoj onaj ko se jednom ne povinuje odluci arbitra, više nije mogao da računa na to da će sa njim sarađivati bilo koji drugi posrednik. Industrijski velikan Owen D. Young, šef korporacije General Electric, zaključio je da moralna cenzura koju sprovode drugi biznismeni deluje mnogo efikasnije od zvaničnog pravosudnog sistema. Savremene tehnologije, računari i kreditni rejtingi čine pretnju opšte nacionalnog ostracizma još delotvornijom nego ikada u prošlosti.“