Pitanje dopuštenih metoda izvršenja (enforcement) ugovora bilo je dotaknuto na predavanju Mihaila Svetova u Novosibirskku. Svetov je još jednom nedvosmisleno izneo svoj stav — ne sme se primenjivati fizičko nasilje (prisila). Maksimum koji se može uraditi protiv prekršioca je ostracizam.
Nažalost, ne priznaju svi ljudi takvu moralnu poziciju, pa ću pokušati da je objasnim oslanjajući se na utilitarizam i teoriju igara. Primer opisan u nastavku je autorska ilustracija uz opis teza istraživanja korporacije RAND O doktrini odvraćanja, poglavlje „Lokalna ravnoteža sila: važan, ali ne uvek odlučujući faktor“.
«Pretpostavimo da sam sa vama zaključio ugovor i odlučio da ga samostalno raskinem. Vi se tvrdoglavite i počinjete da mi prete „specijalnim jedinicama“ koje će silom oduzeti moju imovinu. Pretpostavimo da možete poslati deset boraca, ali ja mogu garantovano uništiti jednog od njih. Jasno dajem do znanja da sam spreman da idem do kraja. Da bi borci pristali na takav rizik, moraćete svakom od njih ponuditi po 10 miliona dolara. Pretpostavimo da iznos ugovora iznosi 100 hiljada dolara, a ja posedujem imovinu koja se može realizovati za svega 1000 dolara. Vi procenjujete odnos koristi i troškova — i kažete mi nešto poput: „Odlazi, ne želim više nikakve poslove sa tobom, ljudi su u pravu da je bolje ne dirati govno!“. Nakon toga se rastajemo i vi sa mnom više ne sklapate nikakve poslove. Pod određenim okolnostima možete se osvetiti tako što ćete informaciju o mom ponašanju staviti u javni pristup i time podstaći ostale ljude da se pridruže ostracizmu.“
Kao što se vidi iz gornjeg primera, izvršenje ugovora pomoću fizičke prisile postaje nemoguće u društvu gde postoji bilo kakva ravnoteža potencijala nasilja (koja nije različita od uslovne „nule“ kod građana i „beskonačnosti“ kod države, kao što je to uobičajeno u etatističkim društvima).
U svojoj knjizi „Ka novoj slobodi“, Murray Rothbard navodi istorijske primere koji potvrđuju opisanu teoriju i pokazuje svoju naklonost prema njoj.
„Stvar je u tome što su se u srednjem veku, pa sve do 1920. godine, trgovci oslanjali isključivo na snagu ostracizma i bojkota od strane drugih lokalnih trgovaca. Drugim rečima, ako bi se neko odbio da se povinuje odluci arbitra ili bi je ignorisao, drugi trgovci bi taj čin doveli do opšte svesti i svi bi odbili da sarađuju sa buntovnikom, što bi ga brzo nateralo na kolena. Karakterističan primer ovoga navodi Vullridge:
„Trgovački sudovi su bili efikasni jer su se trgovci dogovorili da će njihove odluke biti sprovedene. Onoga ko bi se odbio da se povinuje, nije slali u zatvor, ali nakon toga nije dugo ostao trgovac. Uticaj njegovih kolega i partnera bio je delotvorniji od fizičke prisile. Uzmimo Johna iz Hominga, koji je živeo od veleprodaje ribe. John je prodao turu haringi, koja je sva trebalo da bude ista kao u tri buretu koja su bila predstavljena kupcu, ali je, kako se ubrzo ispostavilo, zapravo bila pokvarena, a još i pomešana sa mališom. Morao je brzo sve nadoknaditi kupcu pod pretnjom ostracizma od strane drugih trgovaca.“
Vremenom je ostracizam postao još efikasnije sredstvo, jer se stvorila situacija u kojoj onaj ko se jednom ne povinuje odluci arbitra, više nije mogao da računa na to da će sa njim sarađivati bilo koji drugi posrednik. Industrijski velikan Owen D. Young, šef korporacije General Electric, zaključio je da moralna cenzura koju sprovode drugi biznismeni deluje mnogo efikasnije od zvaničnog pravosudnog sistema. Savremene tehnologije, računari i kreditni rejtingi čine pretnju opšte nacionalnog ostracizma još delotvornijom nego ikada u prošlosti.“
