Тег: ugovor

Osiguranje transakcija

Voluntarist

Tema nenasilnih alata za sprovođenje mera prema kršiteljima dogovora je više puta ranije bila pokretana od strane nas. Obično se u takvom slučaju govori o reputacionim institucijama i ostracizmu, ali pored toga, posebno zanimljiv je slučaj finansijskih alata koji omogućavaju unapred određivanje mehanizama pokrivanja štete nanete usled kršenja dogovora. I prilično univerzalan alat ovog tipa možemo nazvati osiguranje transakcija.

Da bismo vam demonstrirali šta se podrazumeva pod osiguranjem transakcija, pogledajmo primer već postojeće primene ove prakse. Ona se aktivno koristi pri kreditiranju, naročito ako se radi o velikim kreditima ili hipotekama. Suština je u tome da osoba koja uzima sredstva na zajam takođe potpisuje ugovor o osiguranju, prema kojem se obavezuje da dodatno plaća premiju osiguranja, obično u iznosu određenog procenta od preostalog duga. Ovaj procenat je mali, obično njegova vrednost retko prelazi 1%, a u slučaju hipoteke se može pronaći čak i stopa premije osiguranja od svega 0,25% od preostalog duga.

Zašto je to neophodno? Ako osoba ispostavi nesposobnost da otplaćuje kredit, ili ga je uopšte uzela samo sa ciljem krađe kreditnih sredstava bez namere da ih vrati, ta sredstva se pokrivaju putem osiguranja. S obzirom na to da zapravo ne postoji toliko veliki procenat ljudi koji zaista krše uslove ugovora, sredstava prikupljenih putem uplatnih premija sasvim je dovoljno da se pokrije šteta uzrokovana malim procentom prevaranata.

Po mom mišljenju, osiguravanje transakcija ima ogroman potencijal. Ovaj koncept bi se mogao primeniti na širok spektar transakcija u principu. Strane bi prilikom vršenja bilo koje transakcije mogle da zaključe ugovor sa osiguravajućom kućom i uplaćuju određeni mali procenat od iznosa transakcije u osiguravajući fond. Ako jedna od strana prekrši uslove transakcije, osiguravajuća kuća u kojoj je osiguranje zaključeno nadoknađuje štetu pogođenoj strani.

Ova metoda se takođe može kombinovati sa drugim vidovima nesankcionisanih kazni, na primer sa istim ostrakizmom. Prekršilac ugovora će, naravno, dospeti na crne liste, naročito u čemu je zainteresovana osiguravajuća kuća kojoj je morala potrošiti sredstva iz svog fonda za nadoknadu štete. Život prekršioca će biti veoma otežan, mnogi će mu odbijati sklapanje poslova ili će mu nuditi manje povoljne uslove u kojima će biti uračunat rizik da ova osoba može da izvede prevaru. Ali, naravno, on može izaći iz ove situacije ako ipak pristane na saradnju i učini ustupke prema onima koji su пострадали od njegovog prekršaja. Naravno, on možda trenutno nema mogućnost da nadoknadi nanetu štetu, međutim, u takvoj situaciji strane se obično dogovaraju oko pristupačnijih uslova ispunjenja obaveza. U kreditnoj sferi dobar primer je procedura restrukturiranja duga, kada se isplate po njemu pomeraju u budućnost, razvlače vremenski, zbog čega se smanjuje iznos rata, pa čak i potpuno otpisuje deo kamatne stope ili samog duga. Na kraju krajeva, svim stranama je isplativo bar neko rešenje problema, nego potpuno odsustvo istog.

Reputacioni instituti se takođe mogu na drugačiji način kombinovati sa osiguranjem transakcija. Ako je neko poznat po svojoj poštenosti, a iza sebe ima mnoštvo transakcija koje nije prekršio, mogu mu biti ponuđene niže insurance premije, pa čak i njihovo potpuno odsustvo. Ako je pak neko poznati prekršitelj ili nepouzdan agent, sa njim se transakcije mogu zaključiti samo pod uslovom plaćanja viših insurance premija. Na taj način ljudima postaje isplativo da ne krše dogovore, jer će upravo na prekršitelje biti prebačen doprinos osiguravajućem fondu.

NAP i enforcement ugovora, diskusija

Jučerašnji post o tome da li NAP krši nasilne radnje prisiljavanja na plaćanje po izvršenom ugovoru, izazvao je diskusiju, pa se vraćam temi.

Kao što Ekaterina Shulman voli da istakne u svojim predavanjima, svet je krajnje nepravedljiv, i društva u kojima ima malo poverenja zbog toga nose dodatne troškove, što pogoršava njihovo siromaštvo i još više smanjuje poverenje – pri čemu se samim propovedanjem poverenja ne može obnoviti. Ova primedba se ne odnosi samo na građane neke države u celini, već i na druge grupe. U kontekstu prelaska na ankap, nama je najzanimljivije društvo agorista koji se bave kontrekonomijom, a samim tim dobrovoljno ili prisilno odsečeni od državnih usluga za obezbeđivanje poštovanja ugovora.

Tako, bilo koji sivi preduzetnik može lako doći u situaciju kada je snosio troškove izvršavajući uslove ugovora, nakon čega mu se odbija plaćanje. U takvoj situaciji ne možeš ne samo podneti tužbu sudu, već čak ni izložiti situaciju široj javnosti, jer je delatnost u sivoj zoni, i javnost nije isplativa u još većoj meri nego gubitak zbog neplaćenog rada. Bez javnosti, institut reputacije ne funkcioniše.

Uzmimo kao primer seks-posao u savremenom ruskom društvu. On je nelegalan, pa u slučaju neplaćanja po ugovoru, taj novac neće moći biti naplaćen putem suda, čak ni ugovor u pisanoj formi, sa navedenim sankcijama za neplaćanje, ne može se sastaviti jer bi to bio dokaz. Zbog toga je čak i samostalna preduzetnica obično primorana da sarađuje sa nekim kome se može obratiti u sličnim slučajevima za zaštitu, kako bi taj neko silom ili pretnjom primene sile izvukao isplatu. To su dodatni troškovi koje društvo snosi zbog nedostatka poverenja, ali to su troškovi koji omogućavaju takvom biznisu da ostane stabilno profitabilan; bez kupovine enforcement-a ugovora, seks-radnice brzo postaju seks-robkinje.

U legalnom biznisu se ovo manifestuje ređe, ali prilično je lako zamisliti, na primer, kako pijanog skotera izbacuju iz bara nogama, jer nije u stanju da plati štetu koju je izazvao (pogledajte uzto i moj stari članak o samoupravi/samozakonstvu). Ovde se mnogo češće dešava uslovna međusobna kompenzacija štete, a ne slanje računa za plaćanje naknadno, iako su varijante moguće.

Ipak, potrebno je jasno razumeti da su svi slučajevi u kojima se, umesto civilizovanih postupaka sa odlaganjem plaćanja, ugovornim kaznama, zaplenom imovine i tako dalje, praktikuje direktno nasilje – upravo ekscesi, i što više poverenja postoji između ljudi u društvu, to će biti manje takvih ekscesa.

U objavi Libertarianstvo ex machina pozvala sam se na predavanje Aleksandra Auzana, gde se govori o uslovima neophodnim za stabilno postojanje bezdržavnog društva. Ključnim uslovom on naziva balans potencijala nasilja. Kada seksualna radnica ili vlasnik bara angažuju obezbeđenje, oni izjednačavaju balans potencijala nasilja, suprotstavljajući potencijalnu agresiju klijenata potencijalnoj agresiji obezbeđenja. Drugim uslovom u predavanju naziva se održiv sastav zajednice. Ovaj faktor omogućava prelazak sa klasične zatvorničke dileme na ponavljajuću, pokreće instituciju reputacije, daje mogućnost predviđanja tuđih postupaka – i postepeno razvija poverenje u društvu, čak i ako se ne koriste različite dodatne mere koje predlaže Ekaterina Šulman – odnosno udruživanje u određene društvene organizacije radi sticanja iskustva u mirnoj, konstruktivnoj interakciji (ali uz njih se proces znatno ubrzava).

Internet omogućava ovakvim stabilnim zajednicama da se formiraju čak i bez vezanosti za određenu kompaktnu teritoriju: prenos informacija je eksteritorijalan, a zajednice počivaju upravo na razmeni informacija. Garancija ugovora, putem mehanizama zaloga, esro (escrow), osiguranja i drugih nenasilnih instrumenata – to su usluge koje se pojavljuju na modernim tržištima u prilično ranim fazama njihovog razvoja, i odmah radikalno smanjuju kako nivo troškova usled kršenja ugovora, tako i nivo potencijala nasilja neophodan za rad na takvom tržištu.

Zato ne kršite NAP – to nije samo ružno, već i neisplativo, postoje bolji alati.

Da li je po NAP-u pizdeti zbog neplaćanja izvršenog ugovora?

L29Ah (pitanje praćeno je donacijom u iznosu od 0.00035466btc)

Za početak želim da preporučim nedavnu kolonu Bitarcha o sprovođenju ugovora. Tamo se navodi nekoliko istorijskih primera kako se na slobodnom tržištu sprovođenje ugovora dešavalo ne kroz nasilje, već kroz odbijanje saradnje, i navodi se da je to neizbežna posledica dovoljno uravnoteženog potencijala nasilja u društvu – a ankap bi navodno upravo takav, u suprotnom bi dominantni nasilnik brzo došao do izražaja. Zato relativno stabilna tržišta obično već imaju sve neophodne alate za mirno rešavanje konflikata – poput arbitraže, sistema rejtinga i sankcija.

Ipak, reputacija dobro funkcioniše samo tamo gde je lako odbiti saradnju, zamenivši nepoštenog ugovornika njegovim direktnim konkurentom, a kada svi ostali učesnici na tržištu takođe prate takve situacije i trude se da sarađuju sa ugovornicima koji imaju dobru reputaciju.

Međutim, ako imate kratak horizont planiranja i nije vam previše važno sa kakvim će dugoročnim negativnim posledicama ta osoba koja nije platila vaš rad morati da se suoči, a vama je cilj da brzo dobijete novac prema ugovoru i potrošite ga na hitne potrebe – onda je važno imati u rezervi pretnje ozbiljnije od „neću više imati posla sa tobom i pokušaću da učinim da me svi slede“. Na primer, mogućnost da mu ugurate cev u jetru, nakon čega mu ponudite da se rastavi od ključeva od automobila kao zalog da će sutra novac prema ugovoru biti isplaćen. Ili, kao što ste i naveli u pitanju, prosto ga izbušiti/izgledati.

Pri tome je važno razumeti kakvu tačno reputaciju stvarate takvim postupcima. Ako vam odgovara reputacija eksplozivnog, ali popustljivog tipa (izdao šamar i oprostigao dug) – pa, napred, nabijajte pesnice, a nakon toga otpišite gubitke, vi ste u rangu. Ako vam je draža reputacija tvrdog momka sa kojim se šale ne igraju, možete pokušati prvo da ga izpaprite, a zatim da izjavite da su to bili kamate na dug, dok se osnovica duga mora vratiti u određenom roku, inače će biti naplaćene nove kamate. Ali to je već ozbiljna tvrdnja da ste u stanju da potpuno određujete pravila igre na ovom igralištu (jer ste de facto jednostrano revidirali uslove ugovora, što je ne manji propust od kršenja ugovora od strane onoga ko kasni sa plaćanjem), i može se pojaviti mnogo onih koji će takvu tvrdnju osporiti, čak i ako ste im ranije, u suštini, bili nezainteresovani.

Dakle, preporučila bih da po mogućstvu izbegavate nasilje i ograničite se na pretnje nasiljem. Demonstrirajte kršiocu ugovora svoju sposobnost da mu nanosite neprihvatljivu štetu, a zatim ponudite kao alternativu tom jadnom scenariju reviziju uslova ugovora, pružajući mogućnost plaćanja na rate – ili, ako vam je tako jasnije, da ga stavite pod pritisak kamate. I, ponovo, bolje je dobiti njegov pristanak na nove uslove u eksplicitnoj formi, jer nema koristi od toga što ste pustili čoveka koji ima jedinu želju – da pobegne što dalje, ali da ipak ne plati račune. Mnogo je isplativije ako ode srećan, shvatajući da je prošao bez mnogo posledica, da je prema novim uslovima dug zaista realno vratiti, da njegova poslovna reputacija neće biti oštećena i da ne mora od nikoga da beži.

I za kraj, ako vas brine upravo formalna usklađenost određenih postupaka principu neagresije, opisaću konflikt i iz te perspektive.

Nisu vam platili, postupate u skladu sa odredbom ugovora o kašnjenju: tamo se obično navode i ugovorena kazna i konkretni arbitrarni organ. NAP nije prekršen.

Nisu vam platili, izpapirali ste onoga ko nije platio, nakon čega ste predložili da se smatra da su strane poravnate, i izpapireni je pristao. Došlo je do uzajamnog kršenja NAP-a, nakon čega je došlo do pomirenja strana.

Niste dobili isplatu, pretukli ste onoga ko nije platio, a zatim zahtevali da vam vrati dug – došlo je do kršenja NAP-a sa vaše strane, osim ako tuče nije bila zapisana u ugovoru kao mera vaspitavanja u slučaju kašnjenja u plaćanju ili čak kao sama isplata (opis odnosa u radu koji nam je poznat po klasici, a završava se rečima „ne bi jurio, pop, za jeftininu“).

Niste dobili isplatu, nema nade u arbitražu, vi uz pomoć pretnji insistirate na reviziji ugovora, nakon čega ugovornik izvršava novi ugovor – nema kršenja NAP-a (ali ako ste preterali, situacija može samo da se zakomplikuje, to je omiljeni scenario akcionih filmova, a akcione filmove o mirnim i bezoblačnim tržišnim odnosima niko ne snima).

Obračun po ugovoru

Enforment ugovora

Bitarch kolumna

Pitanje dopuštenih metoda izvršenja (enforcement) ugovora bilo je dotaknuto na predavanju Mihaila Svetova u Novosibirskku. Svetov je još jednom nedvosmisleno izneo svoj stav — ne sme se primenjivati fizičko nasilje (prisila). Maksimum koji se može uraditi protiv prekršioca je ostracizam.

Nažalost, ne priznaju svi ljudi takvu moralnu poziciju, pa ću pokušati da je objasnim oslanjajući se na utilitarizam i teoriju igara. Primer opisan u nastavku je autorska ilustracija uz opis teza istraživanja korporacije RAND O doktrini odvraćanja, poglavlje „Lokalna ravnoteža sila: važan, ali ne uvek odlučujući faktor“.

«Pretpostavimo da sam sa vama zaključio ugovor i odlučio da ga samostalno raskinem. Vi se tvrdoglavite i počinjete da mi prete „specijalnim jedinicama“ koje će silom oduzeti moju imovinu. Pretpostavimo da možete poslati deset boraca, ali ja mogu garantovano uništiti jednog od njih. Jasno dajem do znanja da sam spreman da idem do kraja. Da bi borci pristali na takav rizik, moraćete svakom od njih ponuditi po 10 miliona dolara. Pretpostavimo da iznos ugovora iznosi 100 hiljada dolara, a ja posedujem imovinu koja se može realizovati za svega 1000 dolara. Vi procenjujete odnos koristi i troškova — i kažete mi nešto poput: „Odlazi, ne želim više nikakve poslove sa tobom, ljudi su u pravu da je bolje ne dirati govno!“. Nakon toga se rastajemo i vi sa mnom više ne sklapate nikakve poslove. Pod određenim okolnostima možete se osvetiti tako što ćete informaciju o mom ponašanju staviti u javni pristup i time podstaći ostale ljude da se pridruže ostracizmu.“

Kao što se vidi iz gornjeg primera, izvršenje ugovora pomoću fizičke prisile postaje nemoguće u društvu gde postoji bilo kakva ravnoteža potencijala nasilja (koja nije različita od uslovne „nule“ kod građana i „beskonačnosti“ kod države, kao što je to uobičajeno u etatističkim društvima).

U svojoj knjizi „Ka novoj slobodi“, Murray Rothbard navodi istorijske primere koji potvrđuju opisanu teoriju i pokazuje svoju naklonost prema njoj.

„Stvar je u tome što su se u srednjem veku, pa sve do 1920. godine, trgovci oslanjali isključivo na snagu ostracizma i bojkota od strane drugih lokalnih trgovaca. Drugim rečima, ako bi se neko odbio da se povinuje odluci arbitra ili bi je ignorisao, drugi trgovci bi taj čin doveli do opšte svesti i svi bi odbili da sarađuju sa buntovnikom, što bi ga brzo nateralo na kolena. Karakterističan primer ovoga navodi Vullridge:

„Trgovački sudovi su bili efikasni jer su se trgovci dogovorili da će njihove odluke biti sprovedene. Onoga ko bi se odbio da se povinuje, nije slali u zatvor, ali nakon toga nije dugo ostao trgovac. Uticaj njegovih kolega i partnera bio je delotvorniji od fizičke prisile. Uzmimo Johna iz Hominga, koji je živeo od veleprodaje ribe. John je prodao turu haringi, koja je sva trebalo da bude ista kao u tri buretu koja su bila predstavljena kupcu, ali je, kako se ubrzo ispostavilo, zapravo bila pokvarena, a još i pomešana sa mališom. Morao je brzo sve nadoknaditi kupcu pod pretnjom ostracizma od strane drugih trgovaca.“

Vremenom je ostracizam postao još efikasnije sredstvo, jer se stvorila situacija u kojoj onaj ko se jednom ne povinuje odluci arbitra, više nije mogao da računa na to da će sa njim sarađivati bilo koji drugi posrednik. Industrijski velikan Owen D. Young, šef korporacije General Electric, zaključio je da moralna cenzura koju sprovode drugi biznismeni deluje mnogo efikasnije od zvaničnog pravosudnog sistema. Savremene tehnologije, računari i kreditni rejtingi čine pretnju opšte nacionalnog ostracizma još delotvornijom nego ikada u prošlosti.“

Da li je dopustivo da libertarijanska partija postane vođistička partija sa jakom vertikalom?

Sudeći po statutu koji Svetov želi da usvoji na saboru, to je upravo tako.

Anonimno pitanje. Uz pitanje je priložena donacija u iznosu od 0.00099851btc

Ovo pitanje je danas postalo rekordman među pitanjima sa priloženom donacijom po vremenu koje mi je bilo potrebno za odgovor: obično, ako je odgovor plaćen, odgovaram istog dana. Stvar je u tome što ja nemam nikakve veze sa Libertarijanskom partijom Rusije, pa sam morala da pretražim oba vaša statuta – onaj koji važi danas, i onaj koji Mihail Svetov planira da usvoji na saboru LPR-a koji će se održati 2. novembra u Moskvi (poslali su mi linkove ka oblaku, ali sam radi sigurnosti odlučila da prebacim dokumente na svoj sajt). Čitanje nije bilo lako, pa unapred se izvinjavam onima kojima će odgovor možda delovati dosadno, jer je pitanje baš specifično.

Dakle, ako se oslanjati na slovo statuta, kako sada, tako i u budućoj prelepoj Svetovoj LPR-u, vi imate tipičnu oligarhijsku partiju, gde je sva stvarna vlast u rukama komiteta koji imaju kontrolu nad mehanizmima sopstvenog ponovnog izbora. Promene koje se planiraju predviđaju su, u suštini, kozmetičkog karaktera:

  • regionalnim odeljenjima se zabranjuje preduzetnička delatnost (veoma čudno za partiju koja bi po ideji trebalo da se ponaša prema preduzetništvu kao prema fetišu).
  • za revanche, regionalnim odeljenjima je dozvoljena sopstvena simbolika, iako uz saglasnost federalnog komiteta (nisam ni znala da ste ranije po statutu imali jednu simboliku za celu partiju, ta norma se kršila levo-desno).
  • opšta skupština regionalnog odeljenja gubi pravo da isključuje iz partije (svaka vlast komitetima!).
  • opšta skupština regionalnog odeljenja gubi pravo da razmatra žalbu na isključenje iz partije rukovodećeg komiteta odeljenja (vlast komiteta je neosporna!) .
  • moratorijum za povratak u partiju ranije isključenih članova povećava se sa tri na pet godina (ovo me podseća na stalno produžavanje trajanja Disnijevih prava na Mikija Mausa – imam osećaj da su iz LPR-a isključili nekoga koga nikako ne žele da vrate, pa sada produžavaju rok u kojem to neće biti moguće učiniti).
  • ranije se federalni komitet raspuštao ako bi ga napustila više od trećine sastava, u novoj redakciji – više od polovine (ako dominantna frakcija ima apsolutnu većinu, opozicija se u principu nalazi u situaciji da ne može blokirati rad komiteta).
  • uvodi se ograničenje na maksimalni broj članova komiteta (povećanje administrativne težine svakog člana komiteta)
  • federalni komitet će moći da suspenduje ovlašćenja pojedinih svojih članova i da smeni predsednika partije (proširenje moći dominantne frakcije).
  • žalba etičkom komitetu postaje plaćena. Ako sudija presudi u korist žalioce – depozit se vraća. Ako izgubi – novac odlazi u partijsku kasu. Sankcije za one koji su doneli nezakonitu odluku na osnovu koje je žalba uspela, nisu predviđene (veoma je zgodno, na primer, izbaciti svu opoziciju iz partije pre kongresa, a dok etički komitet sve njih ne vrati, voz će već otići, sve odluke na kongresu će biti već donete, profit).

    • Verovatno nisam obratila pažnju na sve promene, ali je malo verovatno da sam propustila nešto veoma suštinsko. Još jedna specifičnost Svetovog statuta je u tome što u njemu postoje zapravo dva statuta: prvi deo važi sve dok partija nije registrovana, a drugi deo zamenjuje prvi u slučaju zvanične državne registracije partije.

    Obim dokumenata je prilično veliki. Trenutni statut ima 44 stranice, onaj koji predlaže Mihail Svetov ima 78 stranica. Obično, kada ljudi sastavljaju tako opširne ugovore o zajedničkom delovanju, to govori o ogromnom nepoverenju koje osećaju jedni prema drugima, i o nekoj spoljnoj sili kojoj se uvek mogu pozvati ako u zajedničkom delovanju nešto krene po zlu. Statut je važan upravo spoljnom sudiji, koji ne zna ništa o tome šta se dešava u organizaciji, i za koga je mapa jednaka teritoriji. Organizacijama koje se stvaraju prirodnim putem radi maksimalne efikasnosti zajedničkog delovanja, i koje ne planiraju da se oslanjaju na nečiju spoljnu legitimnost, nije svojstveno da ispisuju unutrašnje norme u takvim tomošima.

    Pri prirodnoj organizaciji je karakteristično da se najpre oslanja isključivo na neformalne dogovore, zatim, kako raste, uvodi neke pisane norme, a potom ih svede u statute. Neprirodna organizacija, koja se pridržava ruskog zakona o političkim partijama, primorana je da uzme šablonski statut i pokazuje državi da živi po njemu. U stvarnosti, ona će ipak raditi u okviru nekih neformalnih dogovora.

    A sada ću sebi dozvoliti da skrenem sa teme statuta i citiram deo predavanja Mihaila Svetova, koje je održao 16. oktobra 2019. godine u Novosibirsku:

    Libertarijanska partija Rusije je danas jedina organizacija koja ozbiljno govori o tome da regionima treba dati široka ovlašćenja, preneti ih na taj način da ih iz Moskve više nije moguće oduzeti.

    O tome da regioni treba da nametnu Moskvi novi federalni ugovor, Mihail govori već nekoliko meseci, a posebno često – u poslednjem mesecu, u okviru svoje nesvakidašnje turneje širom zemlje. Pa nametnite!

    Regionalni ogranak partije okuplja lokalne političare koji direktno sarađuju sa lokalnim političarima koji predstavljaju druge političke snage. Upravo sa njima oni ulaze u koalicije i saveze, dogovaraju se o raspoređivanju kandidata po okrugima i o redosledu nastupa na mitinzima, o tome da pozajme opremu ili iskoriste kancelariju. Moskva u celokupnoj ovoj stvarnoj regionalnoj političkoj aktivnosti – dezorganizujući je faktor koji može doprineti samo kidanju pažljivo izgrađenih lokalnih dogovora, ali skoro nikada nije u stanju da pomogne. Ovo je posebno aktuelno za partije bez centralizovanog finansiranja odozgo. Ako je glavni izvor novca partije – članarina običnih članova, onda koliko čovek treba da bude konuzovan vertikalom vlasti da bi uopšte obraćao pažnju na želje moskovskih šefova! Ko ne jede devojku, taj je ne pleše.

    Libertarijanskoj partiji Ruske Federacije nije potreban statut. Njoj je potreban federalni ugovor. Dozvoliću sebi da ponovo citiram deo iz istog predavanja:

    U čemu je kritika demokratije od strane libertarijanaca? U tome što demokratija donosi jednake, nezgodne zakone za sve. Ne postoji takav zakon koji bi podjednako odgovarao Moskovljanima, Novosibirčanima i stanovnicima Južnog Sahalina.

    Pa, ako nema, nema. Kažite Mihailu hvala na korisnom predavanju i uradite kako on predlaže. Ako uspete da nametnete novi federalni ugovor Moskvi u okviru partije – to će biti prvi korak ka tome da ga nametnete Moskvi i u okviru države. Ako uspete da ograničite takvog blagog i inteligentnog vođu kao što je Mihail Svetov – to će biti prvi korak ka tome da ograničite takav brutalan i neprijatan tip kao što je Vladimir Putin.

    Mihail Svetov i novi federalni ugovor

Mihail Svetov, predavanje u Novosibirsku

16. oktobra u Novosibirsku je održano predavanje Mihaila Svetova, za čiju salu sam vas nedavno zamolila da se složite novcem. Ogromna hvala svima koji su se odazvali na poziv!

Organizatori predavanja nisu uspeli da namenski potroše taj novac, jer su se apsolutno svi prostori sa kojima su pokušali da se dogovore povukli. Koliko sam razumela, teoretski je moglo da se vlasnike prostora obmane i da im se ne kaže da će Svetov nastupiti – tada bismo uživali u isključenjima svetla, poseti policije usred predavanja, nekoj protivpožarnoj alarmnoj situaciji – ili jednostavno u zatvaranju vrata prostora pola sata pre početka. Umesto toga, svima su odmah rečeni svi detalji, i prostori su iskreno odbijali saradnju. Da li je imalo smisla postupati baš tako, ostaviću na savesti organizatora.

Bilo kako bilo, predavanje je na kraju moralo da se održava u prostorijama štaba Sergeja Bojka. U kancelariju od oko stotinu kvadrata stalo je preko sto pedeset ljudi (na tajmpadu je bilo više od osamsto registracija), bilo je veoma gušno, jedna osoba je onesvestila, i ja sam bila blizu toga, pojačavanje zvuka je izostalo – generalno, utisak nije bio baš najbolji.

Kratak finansijski izveštaj:
Ukupno je prikupljeno 42570 rubalja.
Na iznajmljivanje bine, štampu, transportne troškove i delimičnu kompenzaciju federalnim organizatorima turneje u vrednosti karte potrošeno je 15560.
Preostali novac će biti vraćen glavnom sponzoru ili će on biti iskorišćen za druge projekte.

S druge strane, Libertarian band je napravio iznenađujuće pristojan snimak predavanja – konačno se Svetovov nastup može gledati bez naprezanja, čak su i pitanja iz sale normalno čujna. Tako da sam sada ponovo pogledala nastup u normalnijim uslovima, i barem mogu da izrazim svoje mišljenje o njegovom sadržaju.

Ukratko, Svetovova poruka je sledeća: Rusiji u potpunosti ne odgovara jedinstavna zakonodavnost za sve regione, tako velika i raznolika zemlja može biti samo federacija. Ali besmisleno je čekati da federalizacija bude spuštena iz Moskve: kako i spuste, tako će i oduzeti kasnije po želji, to smo već prošli za Jelcina. Zahtev za federalizaciju mora da dolazi odozdo, idealno bi trebalo da Moskva bude samo stavljena pred činjenicu: kod nas, recimo, takvi redovi postoje, takva je ekonomska politika, a sada hajde da se dogovorimo, da li vam plaćamo bilo kakve poreze, ili vas šaljemo u klinac. Ako želite poreze – dajte nam predstavništvo i garancije autonomije, otprilike tako. Naravno, ovo je sve moja interpretacija, Svetov se izražavao pažljivo kako ne bi rekao nešto što bi ga dovelo do krivične odgovornosti.

Pretpostavljam da upravo zato što svaka konkretnost može biti podvedena pod član zakona, Svetov ne nudi nikakav plan akcija za federalizaciju. Što se tiče pitanja metoda, on je izuzetno koncizan: radite bilo šta.

Radovalo me je što je, stojeći ispred banera o ugovornim jurisdikcijama, Svetov nekoliko puta u komplimentarnom tonu pomenuo upravo te ugovorne jurisdikcije, što predstavlja dalji razvoj ideje federalizma. Takođe, ne mogu a da ne pomenem Svetovovu tezu o tome kako je upravo nuklearno oružje dalo čovečanstvu mogućnost praktične realizacije libertarijanskih ideja, pošto čini besmislenim koncept Vestfalske države – to je ili direktno preuzimanje iz našeg članka sa Bitarhom o doktrini odvraćanja, ili nezavisno otkriće. Slično tome, teza o crkvi kao primeru ugovorne jurisdikcije ili je direktno preuzeta od Laksi Katala, ili je takođe nezavisno izmišljena. Na taj način, može se konstatovati postepeno formiranje sasvim specifične ruske škole libertarijanizma, koja se ne svodi na dogmatsko reprodukovanje retorike otaca osnivača ovog učenja.

Moje glavne zamerke Svetovovim razmatranjima tiču se izraza „ugovor o neagresiji“, i posebno užasne fraze „dete postaje subjekt prava kada zaključi ugovor o neagresiji“. Takva retorika je dobra kao materijal za glupe memeje, kao i za formiranje sekte oko sebe, ali definitivno ne za svesno prihvatanje od strane širokog kruga ljudi.

Po završetku predavanja Svetov je dao kratko intervju Jekaterini Hudojevoj (Za svaki slučaj – to nisam ja! Da, takođe je iz Kuzbasa, da, takođe je novinarka, da, otprilike mi je vršnjica, ali to nisam ja). U intervjuu me je obradovao odgovor o Noziku, gde su bile dovoljno jasno izložene Svetove primedbe na Nozikovu analitičku filozofiju. Nadam se da će ih u knjizi, koju Svetov, prema njegovim rečima, piše, izložiti nešto detaljnije.

Hoće li pod Ankapom biti mogućnosti da se pritiskaju konkurenti?

Na primer, govoriti fabrikama da ne rade sa drugima, inače će izgubiti profit od svog glavnog kupca (mnogo većeg kapitaliste).

Japan (NathanTikhonov)

Naravno, niko ne sprečava jednog ekonomskog agenta da pre zaključenja određenih poslova dogovori različite dodatne uslove, uključujući i one koji nemaju direktnog odnosa sa predmetom posla. Tako je veoma česta vrsta posla ugovor o zajedničkom vođenju domaćinstva, praćen uslovom o ekskluzivnoj seksualnoj usluzi, i nema osnova za pretpostavku da će u odsustvu države poslovi ove vrste odmah biti potpuno isceljeni.

Ali, kao što jasno vidimo na primeru institucije monogamnog braka, odredba o ekskluzivnosti, čak i kada je jasno naznačena, poštuje se veoma neprecizno, ali pritom nipošto ne svako kršenje ove odredbe dovodi do trenutnog raskida osnovnog ugovora. Stvar je u tome što su ugovorne strane međuzavisne. Čak i ako je jedna od strana posla primetno jača, da bi kaznila drugu stranu koja je prekršila dodatne uslove ugovora, ona će morati da snosi određene troškove, a to će je oslabiti. Štaviše, direktna šteta od kršenja dodatnog uslova može biti prilično mala, ili čak potpuno odsutna, dok sam ugovor može ostati veoma isplativ za jaču stranu. Drugim rečima, prazno samovoljstvo je rastrošno.

Zato će ekonomski jača strana, iako će se nadimati zahtevajući posebnu pažnju, biti primorana da zatvori oči na to da se nipošto svaki njen kapriz neće ispuniti, inače će njenu naviku za sitnom osvetoljubivošću brzo ispraviti činjenica da je ona, po nekom nesporazumu, jača strana u većini tržišnih poslova. Tako nekada uticajne kompanije zbog preteranog ponosa propadaju u neznatnost.

Ankap-sama, čini mi se da intelektualno pravo nije tako velika glupost kao što se može zamisliti, i da problem leži najviše u terminologiji („pravo“ → „privilegija“).

Pa, na primer, prilikom korišćenja usluga striminga sa korisnikom se sklapa sasvim slobodan ugovor u kojem je navedeno kako se sadržaj može koristiti. Ako ti se ne dopada — ne ulazi u taj ugovorni odnos! Problem je možda samo kod kupovine fizičkih medija, jer tamo nisam video ugovore (ali tamo se obično navode odgovarajući zakoni, koji su, grublje rečeno, isti taj ugovor, jer je stvar dobrovoljna). Umesto zaključivanja — zar neću moći prilikom ankapije, nakon što izdam knjigu, da zabranim čitaocima, recimo, da je čitaju na ulici danju? Gde se ne bi složio?

Atomski tramvaj

Odgovara Aleks Morin

Počnimo od toga kako se trenutno štiti autorsko pravo. To je čitav 4. deo Građanskog zakonika. Da biste pravilno upravljali plodovima svog stvaralaštva, potrebno je poznavati zakone. Trenutno zakon zabranjuje kopiranje bez dozvole, pretpostavljajući da autor inicijalno nije dao takvu dozvolu. Takođe pretpostavlja da vaše interese, bez vašeg znanja, može štititi neka organizacija, poput Rusko autorskog društva. Zakon štiti i vaše potomke koji nisu napisali ni jednu notu niti jedan kilobajt koda.

Niko ne namerava da ograničava slobodu ugovora prilikom ankapije. Ako vam se takav ugovor dopada, onda ga predložite korisniku ili novom vlasniku da ga zaključi. Neka vam napiše papir da je zaista pročitao, sve razumeo, da mu se uslovi dopadaju i da je platio. Ako smatrate da se vašu knjigu ne sme čitati danju na javnim mestima, napišite o tome i dobijte saglasnost od kupca. Ne u obliku „otvaranjem linka priznajem da sam od sada večni rob izdavača koji je autoru kupio dva piva i time stekao ekskluzivna prava na delo“, već tražite da izvrši svestan čin: da napiše papir ili elektronski dokument i potpiše ga. I izuzetno je poželjno da to bude bez skrivenih zamki, kako bi kupac razumeo šta radi. I bez državnog lobiranja, pri kojem se stvarni autor nađe u rupavim cipelama u hladnoj šupi.

I da, moraćete sami da pronađete sud koji će vas primorati da dobijete odštetu, a ne da predajete tri stotine rubalja Okružnom sudu Ust-Labinskog, po čijem nalogu će bezobraznika uhvatiti, dovesti u lisicama i smestiti u kavez sa razbojnicima. Ako vam se sviđa autorsko pravo, potrudite se da ne postavljate zamke prilikom izvršenja takvog ugovora, jer bi neko to mogao smatrati direktnim napadom. Dobrovoljnost mora biti zaista dobrovoljna, a ne jama u koju će upasti korisnik koji nije pritisnuo pravo dugme. Ili onaj čija će država pronaći pesmu koja mu je ostala u kešu pretraživača, čak i ako je nije slušao.

Dopuna od Ankap-tjan

Ovde nemam šta posebno da prigovorim na ovu strogu opomenu. Da, možeš zahtevati od potrošača svog sadržaja određena ograničenja u njegovoj upotrebi, ali ćeš morati sam da plaćaš sprovođenje tih zahteva. Zato je bolje deset puta razmisliti pre nego što postavite bilo kakve zahteve, jer će mnogo pouzdanije biti osvojiti lojalnost potrošača, nego pokušavati da im nametnete svoju volju. Recimo, neki Kiril Jeskov ili Pavel Usanov pišu novu knjigu, izdaju je i upozoravaju čitaoce: ljudi, hajde da omogućimo izdavaču da zaradi, neka knjiga tri meseca bude dostupna samo u štampanom izdanju, a onda ću ja sam objaviti tekst besplatno, pa nećete morati da se bavite piratskim tehnologijama. I to funkcioniše! A onda, kada tekst postane slobodan, zahvalni čitaoci čak šalju i donacije. Jer ne treba biti kreten, to se ne isplati.

  • Naučnici su pametni, budite kao naučnici!

Od Četvrtnika, da, valjda, i od drugih libertarijanaca sam čuo da je usmeni dogovor takođe ugovor.

Hm. Objasni kako planirate da proverite istinitost ugovora, da je on postojao, ako nema nikakvih očiglednih dokaza za to (ni ljudi, ni audio ili video zapisa)? Ili kako ćete dokazati da oni nisu falsifikovani (na primer, mejl)?

Usni ugovor

Za nijedan događaj iz prošlosti ne može se reći da se zaista dogodio sa stopercentnim garantovanjem, čak i ako je reč o prirodnim fenomenima, a da ne govorimo o ljudskim aktivnostima.

Takozvani zakoni prirode su opšti principi izvedeni iz posmatranja na osnovu nepotpune indukcije. Bilo koji dokument je mogao biti sastavljen i potpisan retroaktivno, ili falsifikovan na drugi način. Svedočenja su sistematski lažna. Novčanice se falsifikuju. Čak ni svemoćni blockchain ne može u potpunosti garantovati da vas neće prevariti prilikom prenosa novca na vaš novčanik.

Dakle, potpisi na ugovoru, gomila svedoka, snimci video kamera, zakletva na ustav i tako dalje – to su samo neki dodatni argumenti koji se navode kako bi sudija pov相信: da se određeni događaj u prošlosti desio. Nakon čega sudija donosi odluku: ja, taj i taj, ulogu svoju reputaciju i tvrdim da se taj i taj događaj desio, i iz toga izvlačim sledeće zaključke.

I ako nemate ni potpisan ugovor, ni svedoke sporazuma, ali je poznato da do sada niste davali povoda da se posumnja u vaše reči, i da ste u ovom slučaju postupali kao da je ugovor zaključen, to jest da postoji velika verovatnoća da će sudija pov相信 vašu tvrdnju o činjenici zaključenja usnog ugovora i doneti odluku u vašu korist.

Da, dopuštam da u okviru nekog državnog zakonodavnog sistema sudiji može biti izričito zabranjeno da smatra istinitim transakcije koje nisu overene po propisima koje je odredila država. Ali kada pitate kako mi planiramo da postupimo u odsustvu pouzdanih dokaza, može se pretpostaviti da se pitanje ipak postavlja u vezi sa ankapom.