Dok sam se bavila Friedmanovim prevodom, polako i tužno objavljujući po jedno poglavlje, Sergej Ankapov završio je sopstveni prevod, i sada prikuplja novac za štampano izdanje. Pošto je i moja verzija prevoda već blizu završetka, sada ću, naravno, požuriti, i uskoro ćete imati čak dve opcije na izboru: besplatnu amatersku i plaćenu zvaničnu, sa predgovorom autora (mada, ako predgovor bude to zaslužio, i njega ću vremenom odvući sebi).
Tako funkcioniše konkurencija: Sergeju će zbog mene biti teže da prikupi novac, a meni će biti jednostavno sramota što nisam uspela u kraćem roku, i time delimično umanjila vrednost svog rada.
U scenariju videa o problemu parazita i tragediji zajednice naglasila sam kako je to loše za korisnike zajedničkih resursa i koje su strategije razvijene da se protiv toga bori. A sada želim da ispričam slučaj kada je tragedija zajednice dobra, a borba protiv nje loša.
Sav fokus je u tome šta se tačno smatra zajedničkim resursom. Zamislite tako redak resurs kao što je potrošačka potražnja. Svako ima mogućnost da proizvede neki proizvod ili uslugu, proda je i ostvari profit. Dok je tržište prazno, mali broj proizvođača ostvari superprofit, a žeđ za novcem privući će mnoštvo drugih dobavljača na to polje. Konkurencija za pažnju potrošača brzo dovodi do smanjenja marže. Da bi se profit održao, mora se povećavati obim, što na kraju iscrpljuje zajednički resurs. Potrošač dobija ogromnu obilnost jeftinih proizvoda koje su mu spremni nametati u što većim količinama, samo da bi pristao da kupi. Evo akcije „dva po ceni jednog“, evo odloženog plaćanja, evo rasprodaje, evo neograničenog pristupa za fiksnu pretplatu – samo kupi.
Slažem se, ako se stavite u ulogu potrošača, ovaj fenomen ne može a da ne raduje. Ali proizvođač, za kojeg je ovo strašna tragedija zajednice, pokušava da se bori protiv nje. Kao što znamo iz videa, ovde su moguće dve strategije: privatizacija i kooperacija.
Privatizacija znači prisvajanje potrošačke potražnje u određenoj industriji od strane konkretnog proizvođača, drugim rečima, stvaranje monopola. Drugim dobavljačima je zabranjeno da prodaju potrošačima određene proizvode i usluge. To je to, sada više nije potrebno juriti iza obima prodaje i može se ostvariti superprofit uz relativno skromna ulaganja u proizvodnju. Istina, deo profita će morati da se uloži u odbranu od konkurenata, a oni ne spavaju, tako da će ovi troškovi imati tendenciju rasta.
Kooperacija znači da potražnju potrošača može zadovoljiti bilo ko, ali mu se nameće niz ograničenja. Obično se to izražava kroz stroge industrijske standarde koji u praksi učvršćuju dominantnu poziciju onih igrača koji su spremni da ulože značajan kapital u proizvodnju, dok autsajderi bivaju eliminisani. Istina, moraćete posvetiti mnogo pažnje kontroli kako proizvođači ne bi varali. U vezi sa tim, podseća se nedavni slučaj sa nekim evropskim koncernom automobila, koji je lažirao podatke o čistoći izduvnih gasova svojih motora kako bi uštedeo na usklađivanju sa ekološkim standardima. Ali klasičan primer su, naravno, srednjovekovni cehovi i gildije. Kvalitet njihovih proizvoda bio je visok, obim proizvodnje nizak, a profiti veličanstveni. Samo što je crno tržište vremenom podgrabilo njihovu dominantnu poziciju, i dogodila se tragedija zajednice, poznata nam kao industrijska revolucija.
Dakle, kada vam pričaju o štetnosti konkurencije i koristi kooperacije, kao i o neizbežnosti prirodnih monopola, važno je razumeti: ovi ljudi su potpuno iskreni i uopšte nisu ludaci. Jednostavno ste vi za njih resurs.
Božićni jarmar je tragedija zajednice u punom sjaju: potrošači su zadovoljni, privlače ih svim silama, a oni više gledaju nego što kupuju
Šta kažeš na to da su troškovi obezbeđenja bezbednosti i zaštite prava svojine kod privatnih kompanija veći nego kod države, i da ona, zahvaljujući svojoj izuzetnoj efikasnosti u primeni sile i održavanju reda, može bolje obezbediti zaštitu i očuvanje pravnog reda i sudove od privatnih kompanija, pa je stoga ona neophodna u ovom pogledu?
Na koji način troškovi države za zaštitu prava svojine mogu biti niži nego kod privatne kompanije? Samo kroz igranje sa budžetskim stavkama. Da, policajcu je dovoljno da okači tablu „zabranjeno, kazna je takva i takva“, i par puta pokazno kazni – dok će privatnik morati stalno da stoji nad nekim i bdije kako zabrana ne bi bila prekršena. Ali to ne znači mega-efikasnost policajca. To znači da on sam može primati sitniš, ili se čak hraniti od mitovanja, dok glavne troškove država mora snositi kako bi se taj policajca plašili da mu se protivreči. I troškovi za obezbeđivanje tog straha su rasuti po gomili budžetskih stavki, od obrazovanja do održavanja zatvora.
Privatnik se pak često mora takmičiti sa državom u potpuno nejednakim uslovima. Tamo gde država pruža uslugu koja je već plaćena iz poreza i ne zahteva dodatni novac, privatnik je primoran da od klijenta uzima dodatni novac, jer se država sa njim ne deli porezima.
Država unosi izobličenja, i često prilično nepredvidiva, u tržišnu sliku, i dok ta izobličenja deluju, suditi o tržišnoj efikasnosti postaje teže. Možete započeti posao računajući na postojeću konjunkturnu situaciju, a usred projekta se suočiti sa potpuno novom regulatornom osnovom, i to je to, projekat ćete morati da ugasite, odbacujući gubitke. Državne institucije obično mogu računati na to da će njihovi interesi biti uzeti u obzir prilikom zakonodavnih novina, tako da je tamo sa planiranjem nešto jednostavnije. Ali čudno je na osnovu toga izvoditi zaključak da je država potrebna. To je samo primer nepoštene konkurencije, koju sama država i proizvodi.
Rezimirajući. Zaista, država može privatnim kompanijama nametnuti koliko god visoke troškove za bilo šta, primenom sile ili pretnjom sile. Ali kome je potrebna takva država? Sigurno ne potrošaču, na kojeg će svi ti troškovi na kraju biti prebačeni.
Na primer, govoriti fabrikama da ne rade sa drugima, inače će izgubiti profit od svog glavnog kupca (mnogo većeg kapitaliste).
Japan (NathanTikhonov)
Naravno, niko ne sprečava jednog ekonomskog agenta da pre zaključenja određenih poslova dogovori različite dodatne uslove, uključujući i one koji nemaju direktnog odnosa sa predmetom posla. Tako je veoma česta vrsta posla ugovor o zajedničkom vođenju domaćinstva, praćen uslovom o ekskluzivnoj seksualnoj usluzi, i nema osnova za pretpostavku da će u odsustvu države poslovi ove vrste odmah biti potpuno isceljeni.
Ali, kao što jasno vidimo na primeru institucije monogamnog braka, odredba o ekskluzivnosti, čak i kada je jasno naznačena, poštuje se veoma neprecizno, ali pritom nipošto ne svako kršenje ove odredbe dovodi do trenutnog raskida osnovnog ugovora. Stvar je u tome što su ugovorne strane međuzavisne. Čak i ako je jedna od strana posla primetno jača, da bi kaznila drugu stranu koja je prekršila dodatne uslove ugovora, ona će morati da snosi određene troškove, a to će je oslabiti. Štaviše, direktna šteta od kršenja dodatnog uslova može biti prilično mala, ili čak potpuno odsutna, dok sam ugovor može ostati veoma isplativ za jaču stranu. Drugim rečima, prazno samovoljstvo je rastrošno.
Zato će ekonomski jača strana, iako će se nadimati zahtevajući posebnu pažnju, biti primorana da zatvori oči na to da se nipošto svaki njen kapriz neće ispuniti, inače će njenu naviku za sitnom osvetoljubivošću brzo ispraviti činjenica da je ona, po nekom nesporazumu, jača strana u većini tržišnih poslova. Tako nekada uticajne kompanije zbog preteranog ponosa propadaju u neznatnost.
Mislim da niko ne sumnja u to da oni imaju tehničku mogućnost za takve radnje, a to znači da ih se ne može isključiti. Naravno, takvi incidenti će se dešavati, pitanje je samo u tome ka čemu će to voditi.
Za početak ćemo razmotriti primer monopolističke zaštitne strukture tipa „policija“. Ako joj se pojavi konkurent koji želi da nekome pruža usluge zaštite pored policije, ona će, naravno, stupiti u fizičku borbu sa njim. To može izgledati dosadno: pokretanje postupka, izlazak sa inspekcijom, hapšenje, istraga, sud, kazne i zatvorske kazne. To može izgledati „zabavno“: potere, pucnjave, kovčeg, groblje. Bilo kako bilo, konkurent se uklanja, jednostavno zato što su građani u većini uvereni u korisnost državnog monopola na nasilje, jer je sam Hobbs tako rekao, a i Šulman je potvrdila. Da li će policija mučiti one koji neće koristiti njene usluge? Gore. Mučiće one koji plaćaju njene usluge, jednostavno zato što može, a protiv nje nema šta da se postavi. Preciznije, ovom bezpravlju se predlaže suprotstavljanje aktivnosti specijalizovanih alternativnih zaštitnih preduzeća: tužilaštva, odeljenja interne kontrole i tako dalje. Dakle, čak i u trenutnoj stvarnosti niko nije spreman da pristane na potpun i sveobuhvatan monopol na nasilje od strane samo jednog aktera. Čuvaru se predlaže da čuva.
Sada ćemo razmotriti banditu „zaštitu“ (kryšu) nalik onima koje su, prema predanju, preplavile ulice devedesetih. Ako je grad dovoljno velik, može se desiti da u njemu bude nekoliko konkurentskih zaštita. U kojim slučajevima zaštite stupaju u fizičke sukobe sa konkurentima? Prvo, sukobi moraju biti jeftini (mnogo jeftinih boraca). Drugo, sporni biznis mora biti prilično primamljiv. Ali ako je neki biznis potencijalno sposoban da zaštiti donese dobar novac, on može sebi da priušti izbor one zaštite koja će raditi bolje i jeftinije, jer u suprotnom uvek može da se obrati konkurentima. Tako će konkurencija zaštita neizbežno dovesti do smanjenja iznosa učešća, a to znači da će fizički sukobi sa konkurentima postajati sve manje opravdani. Opet, što brže troše borce, to oni postaju skuplji. I eto, krvavi sukobi postaju retkost, a umesto toga autoriteti sve rešavaju prema „pravilima uličnog kodeksa“.
A šta je sa mučenjem onih koji nisu klijenti? Naravno, zaštitniku je isplativo širiti glasine o kaznama za neukočne. U stvarnosti, vođenje takve aktivnosti će vremenom postati potpuno suvišno, pogotovo što će bukvalno par-tri dobro oglašenih presedana biti dovoljno da retko ko rizikuje da ostane potpuno bez zaštite, a prilaziti tuđem klijentu više nije po pravilima i rizično je. Opet, ako je neko bez zaštite, to još uvek ne znači da je potpuno bezopasan ili da nema nikoga ko bi stao u njegovu odbranu. Jednostavno će u opštem slučaju u to upasti neprofesionalci, ali i neprofesionalci mogu biti retki skotovi. Tako da, zašto rizikovati?
Među mnogim opozicionarima postoji mišljenje da je dovoljno uraditi u Rusiji „kao u Evropi“ i živećemo skoro pa u raju. Oni obično hvale zapadne zemlje zbog podele vlasti, poštenih sudova, transparentnog budžeta, pametne regulacije, pravednih poreza, slobode govora i mnogih drugih stvari koje nedostaju u RF. Ali neki od tih ljudi kasnije počinju da primećuju da sva ona dostignuća zbog kojih su bili spremni da napuste svoja uštogljena mesta, polako ali sigurno nestaju čak i na njihovom omiljenom Zapadu, a da ne govorimo o prenošenju u Rusiju.
Zašto se to dešava i zašto je besmisleno čekati poboljšanje države, kao što je besmisleno i emigrirati? Spreman sam da iznesem hipotezu zasnovanu na mislima iz predavanja poznate sociologinje Ele Paneah (dostupna su na YouTube-u). Ne mogu garantovati apsolutnu verodostojnost ove hipoteze, ali smatram da je verovatnoća da je istinita veća od 99%.
U svojim predavanjima Ela iznosi teoriju o „stacionarnom banditima“, objašnjavajući pozitivan (stvoriteljski, progresivni) vektor kojim je država usmeravala društvo, neophodnošću vojnog prevladavanja nad drugim stacionarnim banditima. Ako je neki od njih preferirao tradiciju i mrak, a drugi progres i ljudska prava, poslednji je rano ili kasno postizao tehnološku nadmoć nad prvim. Na kraju krajeva – tradicionalisti i pristalice „zverske“ nasilne hijerarhije jednostavno su osvajani od strane progresivnijih država. Pošto bez poštovanja ličnosti i ljudskih prava nije moguć razvoj tehnologije, države su bile primorane da preuzimaju jedna od druge najbolje prakse za obezbeđivanje ličnih sloboda, povećanje poverenja u poreski sistem kroz transparentan budžet, stvaranje društvenih liftova za mlade, borbu protiv korupcije i nudi pomoć onima koji prelaze na njihovu stranu.
Nakon Drugog svetskog rata, kao rezultat pojave doktrine obuzdavanja kroz pretnju međusobno garantovanog uništenja, ratovi između više-nema razvijenih zemalja su potpuno prestali. Jer nijedan političar se neće usuditi da započne rat ako zna da i sam može biti uništen. Kao rezultat toga, nestao je podsticaj za razvoj i stvaranje boljih uslova za sopstvene građane. Jer te ionako niko ne preti, a sopstveno stanovništvo se može pot压iti čak i običnim pendrecima i suzavcem.
Odsustvo stimulusa za razvoj uopšte ne znači zaustavljanje konkurencije državnih praksi, samo sada države preuzimaju metode ugnjetavanja sopstvenih građana jedne od druge — skriveni porezi, cenzura na Internetu, borba protiv protesta i mitinga, društveni rejting, nadzor itd. Verovatno ste primetili da su neki od njih se prvo pojavili kod nas, a zatim na zapadu, drugi obrnuto. Ali generalno, kako kod nas, tako i na zapadu, obim prava i sloboda se postepeno, i to sve bržim tempom, smanjuje. Emigracija postaje besmislena, jer će nakon određenog vremena svi oni nedostaci zbog kojih ste otišli, postojati i na vašem novom mestu.
Kako možemo vratiti konkurenciju pozitivnih praksi? Oslobadivši se teritorijalnog monopola države i prelaskom na sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija (EKU), stvorićemo stimulans za pojedinačne EKU da se takmiče za građane. Jer, prelazak u drugu EKU biće jednostavan kao i promena mobilnog operatera. Shodno tome, rukovodioci ovih kompanija će biti zainteresovani da ponude najbolje uslove za građane.
Naravno, postoje i drugi OS-ovi, ali je Windows mnogo popularniji od nekog Debiana. Pri tome, koliko mi je poznato, takvo monopolsko stanje nije podržano od strane države (čak i obrnuto), već je nastalo upravo na slobodnom tržištu softvera.
Koliko razumem, vi predlažete da diskutujemo o Microsoftu kao primeru monopolije koja je nastala i zadržala stabilnost na slobodnom tržištu.
Zaista, Microsoft je nekada kreirao veoma uspešno rešenje, značajno smanjivši prag ulaska korisnika u temu personalnih računara, kako kroz jednostavnost korišćenja, tako i kroz činjenicu da je MS DOS bio veoma malo zahtevan po pitanju resursa, u poređenju sa monstrumoznim Uniksom. Zatim je preko sistema kreiran dobar grafički interfejs. Potom, kada je kompaktnost softvera za većinu korisnika postala nekritična, proizvodi kompanije su na vreme reagovali na to i počeli da se razvijaju u pravcu proširenja funkcionalnosti i poboljšanja dizajna. Ukratko, stružno praćenje tržišnih stimulusa omogućilo je kompaniji da dobije veliki udeo na tržištu desktop operativnih sistema. Akumulirani mrežni efekat je takav da pojedinačni neuspešni proizvodi, poput Windows Viste, više nisu sposobni da unište kompaniju; za to bi bio potreban dug niz loših odluka. Ipak, to je sasvim realno. Na primer, pregledač kompanije Google je pobedio Internet Explorer, uprkos njegovoj dubokoj ukorenjenosti u sistemu i prvobitno gotovo monopolskom položaju.
Naravno, može se raspravljati o tome da je država pružala podršku Microsoftu progoneći pirate. Da su pitanja monetizacije softvera u potpunosti prepuštena njegovom proizvođaču, bilo bi manje izobličenja. Ali to ne izgleda kao faktor koji pomaže samo Microsoftu, a ne pomaže njegovim konkurentima. Tako da, u suštini, možemo u prvom približenju smatrati da je tržište ovde slobodno.
I kako je toj velikoj kompaniji u slobodnim tržišnim uslovima? Teško joj je. Na smanjujućem se tržištu operativnih sistema za PC njen udeo je stabilno velik, iako je daleko od 100%. Na tržište operativnih sistema za telefone nije uspela ozbiljno da uđe, tamo dominiraju dva druga proizvođača. Konzole za igranje, naočare proširene stvarnosti, mnoštvo drugih proizvoda – takođe nisu previše uspešno probili.
To jest vidimo da se sve one užase kojima nas plaše udžbenici političke ekonomije u vezi sa monopolima ne mogu primeniti na kompaniju Microsoft: ona ne može da se opusti, podigne cene i uzima monopolsku rentu, već mora, baš kao i svi ostali, marljivo da unapređuje svoje proizvode i vodi fleksibilnu cenovnu politiku kako bi čak i siromašniji klijenti radije kupovali Windows nego koristili pirateriju – a ipak, jedna za drugom, IT kompanije je premašuju po tržišnoj kapitalizaciji.
