Danas imam dva anketa za vas. Projekat je počeo da zauzima prilično mnogo vremena, zbog čega je značaj pitanja njegove monetizacije donekle porastao. Kako ne bih napravio greške pokušavajući različite opcije, želim prvo da se raspitam o vašim preferencijama.
В какой форме вам наиболее удобно присылать донаты?
2) Volontiranje individualnih autora i dobrovoljni besplatni razvoj komercijalnih kompanija radi „vraćanja duga društvu“;
3) Ugovor o neširenju, gde je poštovanje uslova uslov za nastavak saradnje, a kršenje uslov za prestanak pružanja novog sadržaja (na primer, bios sklapa takav ugovor sa filmskim studijom i obavezuje se da neće objaviti film u prvoj nedelji prikazivanja, za šta mu filmska studija daje najnovije filmove, a ako prekrši — prekida saradnju sa njim);
4) Mrežni efekat — farmaceutska kompanija razvija i testira novi lek, druge kompanije prirodno počinju da proizvode generike, ali je prva kompanija već stekla dovoljnu reputaciju zahvaljujući bezbednosti i efikasnosti preparata, pa će ljudi samim tim radije poveriti svoje zdravlje njoj nego nepoznatom (i potencijalno opasnom ili beskorisnom) generiku. Mrežni efekat se odnosi skoro na sve izume.
5) Želja da se svet promeni na bolje. Na primer, Ilon Mask je principom odlučio da ne patentira svoje dostignuća u oblasti električnih automobila kako bi oni brže postali masovni zahvaljujući konkurenciji.
6) Unakrsno subsidiranje — kompanija može da plaća razvoj nekog intelektualnog proizvoda prodajom fizičke robe, jer taj nematerijalni proizvod može indirektno povećati vrednost ili služiti kao reklama za fizičku robu. Na primer, proizvođač CNC mašina može izbaciti besplatan CAD, čime povećava interesovanje za sebe i šansu za kupovinu mašina.
7) Reklama, product placement — mislite li da glumci u filmovima slučajno otvaraju limenku Coca-Cole ili Pepsi?!
Dodatak od Ankap-tjan
Naravno, lista načina monetizacije nije zatvorena i ljudi stalno izumiraju neke nove mogućnosti. Tako, na primer, prodaja dostignuća poput „večere sa autorom“ nije baš kraudingfanding, već izmišljanje retkog resursa ni iz čega za koji su ljudi spremni da plate, dok za tekst, video ili muziku nisu spremni.
Najgenijalnijim načinom monetizacije smatram prodaju merča. Ljudi sami plaćaju veliku čast da nose reklamu svog omiljenog autora ili, recimo, kompanije, zar to nije čudo?
Ne bih želela da izgledam kao kalča bez opanke, pa se nadam da ću ipak u okviru sopstvenog projekta implementirati nešto zanimljivije od običnog objavljivanja bitcoin novčanika za donacije. Ovde sve komplikuje uslov kao što je očuvanje anonimnosti, što je zapravo i razlog zašto se do sada nisam previše bavila svim tim stvarima.
Biće mi drago ako podelite sa mnom svoja razmišljanja o monetizaciji projekta. Verovatno je najlakše to uraditi preko iste forme preko koje postavljate pitanja. I, naravno, šaljite bitkoine. To je posebno važno ako ih nikada niste imali – kupite mi za donaciju, a pritom će i vama nešto ostati. Izgleda da je opadajući trend završen, što znači da nas očekuje rast cene, nemojte propustiti tu priliku.
Naravno, postoje i drugi OS-ovi, ali je Windows mnogo popularniji od nekog Debiana. Pri tome, koliko mi je poznato, takvo monopolsko stanje nije podržano od strane države (čak i obrnuto), već je nastalo upravo na slobodnom tržištu softvera.
Koliko razumem, vi predlažete da diskutujemo o Microsoftu kao primeru monopolije koja je nastala i zadržala stabilnost na slobodnom tržištu.
Zaista, Microsoft je nekada kreirao veoma uspešno rešenje, značajno smanjivši prag ulaska korisnika u temu personalnih računara, kako kroz jednostavnost korišćenja, tako i kroz činjenicu da je MS DOS bio veoma malo zahtevan po pitanju resursa, u poređenju sa monstrumoznim Uniksom. Zatim je preko sistema kreiran dobar grafički interfejs. Potom, kada je kompaktnost softvera za većinu korisnika postala nekritična, proizvodi kompanije su na vreme reagovali na to i počeli da se razvijaju u pravcu proširenja funkcionalnosti i poboljšanja dizajna. Ukratko, stružno praćenje tržišnih stimulusa omogućilo je kompaniji da dobije veliki udeo na tržištu desktop operativnih sistema. Akumulirani mrežni efekat je takav da pojedinačni neuspešni proizvodi, poput Windows Viste, više nisu sposobni da unište kompaniju; za to bi bio potreban dug niz loših odluka. Ipak, to je sasvim realno. Na primer, pregledač kompanije Google je pobedio Internet Explorer, uprkos njegovoj dubokoj ukorenjenosti u sistemu i prvobitno gotovo monopolskom položaju.
Naravno, može se raspravljati o tome da je država pružala podršku Microsoftu progoneći pirate. Da su pitanja monetizacije softvera u potpunosti prepuštena njegovom proizvođaču, bilo bi manje izobličenja. Ali to ne izgleda kao faktor koji pomaže samo Microsoftu, a ne pomaže njegovim konkurentima. Tako da, u suštini, možemo u prvom približenju smatrati da je tržište ovde slobodno.
I kako je toj velikoj kompaniji u slobodnim tržišnim uslovima? Teško joj je. Na smanjujućem se tržištu operativnih sistema za PC njen udeo je stabilno velik, iako je daleko od 100%. Na tržište operativnih sistema za telefone nije uspela ozbiljno da uđe, tamo dominiraju dva druga proizvođača. Konzole za igranje, naočare proširene stvarnosti, mnoštvo drugih proizvoda – takođe nisu previše uspešno probili.
To jest vidimo da se sve one užase kojima nas plaše udžbenici političke ekonomije u vezi sa monopolima ne mogu primeniti na kompaniju Microsoft: ona ne može da se opusti, podigne cene i uzima monopolsku rentu, već mora, baš kao i svi ostali, marljivo da unapređuje svoje proizvode i vodi fleksibilnu cenovnu politiku kako bi čak i siromašniji klijenti radije kupovali Windows nego koristili pirateriju – a ipak, jedna za drugom, IT kompanije je premašuju po tržišnoj kapitalizaciji.
'/%3E%3C/svg%3E){kind=small}
