Pisya Kamushkin

Svako može da radi šta god želi sa svojom imovinom, ali ne može da radi šta god želi sa tuđom. Čula sam od tebe pesmicu „putinhujlolalalalalalala“, melodija mi se uvukla u uši, sada je i ja pevam. Ako počneš da mi se zasedaš na račun toga da prestanem da je pevam, ili da ti plaćam tantijeme za pevanje, nasmejaću se tebi, budalo nesvesnom, i nastaviću dalje, mamurljajući pesmicu. Sopstvenim ustima mamurljajući, odnosno raspolažući svojom imovinom, a ne tvojom.

Ali pritom se može smisliti mnoštvo scenarija u kojima ću ti ipak platiti novac. Možeš mi prodati kartu za koncert na kojem ćeš pevati tu pesmicu. Možeš mi prodati majicu sa hujlom. Možeš mi ponuditi da se složimo za pisanje nove pesmice, na primer, „hilariвтjurmlalalalalalala“, i svidiće mi se ta ideja…

Sve dok izmišljaš načine na kojima ću dobrovoljno rastati sa svojim novcem, kako bih na neki način prisvojila tvoju intelektualnu svojinu, ti si poštovani intelektualni vlasnik. Čim počneš da tražiš načine kako da mi silom oduzmeš novac pod izgovorom da si nešto smislio i na to potrošio, ti se iz poštovanog vlasnika pretvaraš u opasnog kretena.