Govori Bitarh
Među mnogim opozicionarima postoji mišljenje da je dovoljno uraditi u Rusiji „kao u Evropi“ i živećemo skoro pa u raju. Oni obično hvale zapadne zemlje zbog podele vlasti, poštenih sudova, transparentnog budžeta, pametne regulacije, pravednih poreza, slobode govora i mnogih drugih stvari koje nedostaju u RF. Ali neki od tih ljudi kasnije počinju da primećuju da sva ona dostignuća zbog kojih su bili spremni da napuste svoja uštogljena mesta, polako ali sigurno nestaju čak i na njihovom omiljenom Zapadu, a da ne govorimo o prenošenju u Rusiju.
Zašto se to dešava i zašto je besmisleno čekati poboljšanje države, kao što je besmisleno i emigrirati? Spreman sam da iznesem hipotezu zasnovanu na mislima iz predavanja poznate sociologinje Ele Paneah (dostupna su na YouTube-u). Ne mogu garantovati apsolutnu verodostojnost ove hipoteze, ali smatram da je verovatnoća da je istinita veća od 99%.
U svojim predavanjima Ela iznosi teoriju o „stacionarnom banditima“, objašnjavajući pozitivan (stvoriteljski, progresivni) vektor kojim je država usmeravala društvo, neophodnošću vojnog prevladavanja nad drugim stacionarnim banditima. Ako je neki od njih preferirao tradiciju i mrak, a drugi progres i ljudska prava, poslednji je rano ili kasno postizao tehnološku nadmoć nad prvim. Na kraju krajeva – tradicionalisti i pristalice „zverske“ nasilne hijerarhije jednostavno su osvajani od strane progresivnijih država. Pošto bez poštovanja ličnosti i ljudskih prava nije moguć razvoj tehnologije, države su bile primorane da preuzimaju jedna od druge najbolje prakse za obezbeđivanje ličnih sloboda, povećanje poverenja u poreski sistem kroz transparentan budžet, stvaranje društvenih liftova za mlade, borbu protiv korupcije i nudi pomoć onima koji prelaze na njihovu stranu.
Nakon Drugog svetskog rata, kao rezultat pojave doktrine obuzdavanja kroz pretnju međusobno garantovanog uništenja, ratovi između više-nema razvijenih zemalja su potpuno prestali. Jer nijedan političar se neće usuditi da započne rat ako zna da i sam može biti uništen. Kao rezultat toga, nestao je podsticaj za razvoj i stvaranje boljih uslova za sopstvene građane. Jer te ionako niko ne preti, a sopstveno stanovništvo se može pot压iti čak i običnim pendrecima i suzavcem.
Odsustvo stimulusa za razvoj uopšte ne znači zaustavljanje konkurencije državnih praksi, samo sada države preuzimaju metode ugnjetavanja sopstvenih građana jedne od druge — skriveni porezi, cenzura na Internetu, borba protiv protesta i mitinga, društveni rejting, nadzor itd. Verovatno ste primetili da su neki od njih se prvo pojavili kod nas, a zatim na zapadu, drugi obrnuto. Ali generalno, kako kod nas, tako i na zapadu, obim prava i sloboda se postepeno, i to sve bržim tempom, smanjuje. Emigracija postaje besmislena, jer će nakon određenog vremena svi oni nedostaci zbog kojih ste otišli, postojati i na vašem novom mestu.
Kako možemo vratiti konkurenciju pozitivnih praksi? Oslobadivši se teritorijalnog monopola države i prelaskom na sistem eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija (EKU), stvorićemo stimulans za pojedinačne EKU da se takmiče za građane. Jer, prelazak u drugu EKU biće jednostavan kao i promena mobilnog operatera. Shodno tome, rukovodioci ovih kompanija će biti zainteresovani da ponude najbolje uslove za građane.
