Тег: Decentralization

Beleške o decentralizaciji, deo 4. Reputacija.

Nedavna objava Bitarcha o mrežama poverenja podsetila me je na moju seriju o decentralizaciji i na to da bi bilo dobro dopuniti je novom napomenom.

Ljudi neizbežno međusobno komuniciraju i žele da od toga izvuku maksimum koristi uz minimum troškova. Naravno, u praksieološkom smislu, odnosno, ne mora nužno biti reč o novčanoj dobiti ili gubitku, već pre o zadovoljstvu ili, naprotiv, nezadovoljstvu. Kod ponovljenih interakcija može se pokušati izgraditi prognoza postupaka kontragenta i, na osnovu toga, unapred odlučiti u kom pravcu sam delovati. A ako kontragent zna da će se interakcija i dalje ponavljati, to znanje će takođe uticati na njegove postupke. Kontragenti koji stalno sarađuju mogu se dogovoriti o saradnji, razdvojiti se ako im je neprijatno jedno s drugim, slati signale koji kontragentu ukazuju na granice dopuštenog, i tako dalje. Kod svakoga se neizbežno stvara određena reputacija u očima drugog.

Takođe, u ljudskim zajednicama ogroman značaj ima prenošenje informacija o reputaciji određene osobe drugoj osobi. Druga osoba nije obavezna da prihvati informacije kao istinite i može, naprotiv, smatrati da je neko namerno dezinformiše. I čak i ako se dobijene informacije ispostave kao potpuno pouzdane, ona i dalje može smatrati da joj se neko uvuče u poverenje kako bi ga kasnije prevario. Slojeva refleksije može biti koliko god želi, zato smo razvili tako složen mozak, da bismo sa užitkom tračali.

Da bi tračali, a naročito prikupljali tračeve o ljudima izvan stalnog kruga komunikacije, ljudi smišljaju razne sisteme za fiksiranje i predstavljanje reputacije. Kakav takav sistem treba da bude sa tačke gledišta onoga ko proučava tuđu reputaciju? On bi želeo da može dobijati informacije o ponašanju osobe u sferi koja ga zanima, pri čemu bi one bile lako dostupne, teško krivljive i teško skrivene. A ako nije reč o proučavanju jedne konkretne osobe, već o potrazi za odgovarajućom opcijom, onda je potrebno da opcija bude mnogo, idealno sve moguće, uz praktične alate za filtriranje podataka.

A kakav sistem treba da bude sa tačke gledišta onoga čiji će se podaci o ponašanju proučavati? Naravno, on bi preferirao da javnosti budu dostupne samo one informacije koje on želi da drži javnim, dok bi one koje nije neophodno da svi znaju, bilo dobro imati mogućnost oblikovati u vidu pouzdanih dokaza i predstaviti samo onima kojima je to potrebno. Takođe je korisno imati mogućnost pružanja ubedljivih lažnih informacija o sebi zlonamernima.

Iz ovog skupa kontradiktornih zahteva jasno je da je idealan sistem reputacije koji zadovoljava sve nemoguć. Opet, do sada smo zanemarivali troškove prikupljanja, skladištenja i predstavljanja informacija o reputaciji, a oni takođe postoje.

Tako je prilično lako zamisliti ekonomski opravdano građenje sistema reputacije u nekoj konkretnoj uskoj oblasti, ali je teško razumeti ko bi i zašto bio zainteresovan da čuva sveobuhvatne otvorene dosije o svim postupcima svih ljudi. Čak i državni organi preferiraju da prikupljaju obimne dosije samo za službeni pristup, i njihovi zaposleni sigurno nisu zainteresovani da sami završe u njima, savršeno razumevši da što je širi krug onih koji imaju obimne informacije o njima, to je više vektora za iznenadne napade.

Ko je, osim potrošača informacija o reputaciji, zainteresovan za to da se te informacije pojave u odgovarajućim sistemima? Naravno oni koji smatraju da će baš njihova reputacija u tom sistemu predstaviti njih onako kako žele da budu predstavljeni. Oni koji pretenduju na titulu vernih supružnika verovatno neće želeti da se vide u otvorenom registru top ljubavnika, iako bi im u drugom kontekstu visoka ocena u tom svojstvu laskanila. Talentovani majstor neće imati ništa protiv toga što će dospeti na listu majstora u odgovarajućoj sferi, dok bi onaj manje talentovani radije izabrao da se pojavi samo na oglasnoj tabli, bez ugrađenog sistema reputacije, ili barem da ima mogućnost da malo veštački poveća svoj rejting.

Koji opšti zaključak mogu izvući iz svih ovih razmatranja u vezi sa procesima centralizacije i decentralizacije u sistemima reputacije? Na slobodnom tržištu mi se čini verovatnijim mnoštvo lokalnih reputacionih sistema, a ne sveobuhvatni monstruozni sistemi socijalnog rejtinga. Čak i ako neki otvoreni sistem čuva podatke o velikom broju lica, to će biti prilično uske informacije. Servisi za agregaciju sveobuhvatnih otvorenih informacija o konkretnoj osobi od interesa takođe su potpuno monetizibilni, međutim, objekti takvih istraživanja verovatno neće biti zainteresovani za to da se informacije o njima iz različitih izvora lako agregiraju. Ipak, rad sa velikim podacima je danas relativno jeftin hobi, tako da će malo ko uspeti ozbiljno da zbuni istraživače tuđeg digitalnog traga.

Ali ovi brojni lokalni sistemi reputacije će, pretpostavljam, biti uglavnom centralizovani. A sistemi distribuiranog skladištenja informacija o reputaciji u elektronskom obliku teško će stekti ozbiljnu popularnost, ostajući nišnim rešenjem za male zajednice. Ovde nema ozbiljnih preduslova za skaliranje.

Pregled mesindžera Onym

Poslali su mi donaciju u iznosu od 77 EURMTL i tražili recenziju decentralizovanog mesindžera Onym. Krećem.

Na sajtu onym.app objašnjen je koncept mesindžera. Glavna ideja je da se eliminiše jedinstvena tačka otkaza i omogući korisniku da sam bira servise koji će biti odgovorni za različite komponente razmene informacija.

Pretpostavlja se da je struktura proizvoda otprilike sledeća.

  1. Autori nude klijent mesindžera sa otvorenim izvornim kodom koji se instalira na telefone korisnika. Svatko ko želi može napisati sopstveni klijent, i on će moći da radi u okviru istog ovog protokola.
  2. Za registraciju novog korisnika nije potreban unos bilo kakvih podataka, ključevi se generišu na telefonu korisnika i vezuju za njega. Međutim, pošto svako može napisati sopstveni klijent, ništa ne sprečava nekoga da registruje korisnike čak i uz potpuno prolazak kroz KYC, ako smisli kako da ih ubedi da instaliraju baš njegov klijent.
  3. Prenos podataka se vrši preko Nostr releja. Po defaultu, klijent koristi jedini relej koji podržavaju autori projekta, ali ga je moguće zameniti sopstvenim ili bilo kojim javnim. Relej je običan mehanizam za prosleđivanje: on prima podatke korisnika šifrovane privatnim ključem i stavlja ih u javni pristup, odakle ih može preuzeti svako ko želi. Releji nisu obavezni da dugo čuvaju korisnički sadržaj, stoga su na kraju svi podaci strogo vezani za krajnji uređaj na kojem je instaliran klijent mesindžera.
  4. Najneobičniji deo arhitekture odnosi se na grupne četove. Informacije o tome ko je administrator, ko može pozvati nove učesnike i ko uopšte čini deo grupe, zapisuju se u pametne ugovore na Stellar blokčejnu. Zahvaljujući tome, upravljanje grupama ne zavisi od bilo kog jednog servera. Međutim, krajnji korisnik ne mora da brine o novcu na računu za zapise u blokčejn, to za njega radi takozvani relayer. Cena transakcija na Stellaru je zanemarljiva, ali je to ipak tačka otkaza. Zlonamernik može organizovati registraciju mnoštva fiktivnih naloga, kreirajući novi identitet u svom klijentu i odmah ga brišući. Registracija svakog takvog identiteta zahtevaće transakciju u blokčejnu, koju će relayer morati da plati. Trenutno projekat radi u testnoj verziji blokčejna, ali pri prelasku u mainnet troškovi će postati stvarni.

Na sajtu se takođe nalazi stranica na engleskom jeziku sa opisom modela pretnji u okviru kojeg mesindžer radi, i na osnovu kojeg treba doneti odluku o tome koliko je bezbedno koristiti ga. Tvrdi se da mesindžer ne može da se suprotstavi tako očiglednim pretnjama kao što su krt u četu, kompromitacija uređaja i fizička prisila, hipotetskim pretnjama kao što je kvantni hakovanje, i tako resursno zahtevnim pretnjama kao što je pristrasan Stellar validator ili sistemi poput ruskog SORM-a. Ovi poslednji, uostalom, omogućavaju samo približavanje otkrivanju anonimnosti učesnika četa, ali ne i čitanje poruka u njemu.

Sada malo o ličnim utiscima o radu sa mesindžerom Onym. Ovo je rana alfa verzija, što znači da je, naravno, užasno sirova, i to treba uzeti u obzir, ocenjujući ne toliko funkcionalnost koja već postoji, već onu koja je predviđena. Mesindžer omogućava kreiranje grupa, pozivanje proizvoljnog broja ljudi u njih i komunikaciju u tim grupama. U principu, to umeju i mnogi drugi Nostr klijenti, jer je takva funkcionalnost deo protokola. Ali tamo četovi imaju neki nerazumljivi polujavni status, dok Onym, zahvaljujući dodatnom Stellar sloju, obezbeđuje zatvorenost četa bez korišćenja zatvorenih releja. U suštini, upravo je ova simpatična osobina predviđena da postane „killer-feature“ mesindžera: obični Nostr klijenti nisu dovoljno privatni, a privatni mesindžeri vezani za uređaj poput Briara zahtevaju potpuno poverenje u klijenta mesindžera. Ovde se poverenje raspoređuje između nekoliko slojeva, u kojima se u svakom može birati konkretna implementacija, uključujući i sopstvenu.

Danas mesindžer izgleda kao jednostavan demonstrator koncepta, i stoga je u suštini namenjen IT stručnjacima. Običnom korisniku izgleda pomalo „sirovo“, previše ga puta nude neka uputstva za podešavanje Docker-a i slične specijalističke materije. Mislim da glavni zadatak autora ideje danas treba da bude povećanje broja kontributora na GitHub-u projekta i pojavljivanje interesovanja među Nostr entuzijastima. Po GitHub-u se vidi da je projekat startovao početkom maja, zatim je dugo ćutao, a pre nekoliko nedelja su skinuli prašinu sa njega i nastavili sa razvojem. Ali da je projekat formirao makar malo jezgro korisnika koji bi redovno slali svoje „issues“, autori izvorne ideje bi definitivno imali više motivacije da rade brže.

Moje preporuke autorima mesindžera, po opadajućem redu hitnosti:

  1. Doraditi minimalnu funkcionalnost koja omogućava korišćenje mesindžera: administracija grupa (brisanje korisnika/poruka), push obaveštenja, prikaz statusa korisnika, makar samo jednostavno onlajn/oflajn. Obavezno dovršiti najavljenu, ali još uvek nerealizovanu mogućnost eksporta i importa naloga.
  2. Navikavati korisnike na distribuiranu arhitekturu. Klijent bi trebalo da nudi listu nezavisnih releja i Blossom servera sa monitoringom njihovog statusa. Kako se pojavljuju alternativni relejeri i implementacije pametnih ugovora za upravljanje grupama, sličan izbor bi trebalo da se pojavi i za njih. Bez ponude eksternih servisa, nepripremljen korisnik će se ograničiti na default podešavanja, što će stvoriti jedinstvenu tačku otkaza.
  3. Razmisliti o desktop aplikaciji i mogućnosti istovremenog pokretanja mesindžera sa više uređaja. Vezivanje celog identiteta za uređaj, a ne za ključ, jednostavno neće dozvoliti mesindžeru da stekne bilo kakvu masovnost.
  4. Uvesti audio i video pozive, takvu funkcionalnost Nostr protokol već omogućava.
  5. Uvesti funkcionalnost kanala, uključujući i funkciju striminga, što se takođe može realizovati preko Nostr protokola, a povezivanje pametnih ugovora na Stellaru omogućilo bi da se pritom ne otkrije identitet u listi pretplatnika kanala.

Projekat ima još jedan sajt, opym.foundation, gde je opisan fond koji bi trebalo da upravlja infrastrukturom. Sajt fonda govori o tome zašto fondu treba novac i kako će biti upravljan. Priča o novcu je lišena proračuna, što ozbiljno kvari utisak potencijalnih investitora. Uz to, ideja o upravljačkom organu donekle protivreči zamisli prema kojoj bi svaki korisnik trebalo lako da pokrene sopstveni servis za održavanje određenog aspekta razmene poruka. Čini mi se da ideja sa fondom neće uspeti, čak i ako sama konceptualizacija Nostr mesindžera sa Stellar ugovorima bude toplo prihvaćena od strane javnosti. Zbog toga ne planiram detaljno da analiziram predloge za upravljanje fondom, ali oni koji se ne slažu sa mnom mogu lako sami to istražiti na sajtu fonda.

U celini, ideja mi deluje moćno, ali da bi osvojila tržište, biće potrebno veoma mnogo truda.

Decentralizacija publikacija, domaći zadatak

Juče sam se razbudila i poželela svoj lični relej za Nostr. Moje veštine u sistemskom administriranju su skoro nula, čak mi je i sajt ancapchan.info nekada napravljen i podešen bez mog učešća. Ali od tada su se pojavili LLM-ovi, bilo bi greh ne iskoristiti ih. Tako sam doprla do Groka, i nakon nekoliko sati mučenja, relej relay.ancapchan.info je podignut. Ovde su se u potpunosti pokazale specifičnosti decentralizacije protokola. Recimo, slanje testne poruke samo preko mog releja bilo je praktično preko klijenta Snort, sinhronizaciju releja je zgodno raditi preko Amethysta na Androidu, slanje proizvoljnog događaja u obliku sirovog json-a ume Nostria, i tako dalje.

Zadatak ličnog releja je da čuva kompletnu arhivu mojih publikacija, privatnih poruka i svega ostalog, kao i sadržaj onih koje pratim. Ovo je solidan korak ka lokalnoj autonomiji, iako je i dalje daleko od ideala koji sam opisala u trećim „Bilješkama o decentralizaciji“. Još uvek moram da se pozabavim bekapovanjem i upravljanjem sadržajem, a možda će stvar doći i do toga da ovaj relej stavim na raspolaganje lokalnoj zajednici. I ako se ispostavi da je tražen u zajednici, to će biti, ponovnim ponavljanjem, korak ka centralizaciji: neko se muči sa sopstvenim serverom, a neko koristi zajedničke, zašto da ne.

Ovim tempom ću sebi još normalno povezati novčanik sa Nostrom (trenutno radi praktično samo za primanje), podesiti Lightning čvor, ili čak početi nešto da vibekodiram…

Čitaoci takođe raduju svojim primerima korišćenja neuronskih mreža. Tako je jedan od njih otvorio resurs gde besplatno postavlja knjige koje su ozvučile neuronske mreže, uključujući one o libertarijanizmu/AEP. Naravno, određeni deo „krinža“ u ozvučavanju neuronskim mrežama i dalje postoji, ali je to toliko jeftinije da je greh ne koristiti. Onima kojima je lakše da slušaju nego da čitaju, dobrodošli: sajt, telegram bot. Uzgred, tamo već leži i ozvučavanje moje dve knjige (direktne linkove za preuzimanje sam već prebacila na svoje stranice knjiga: Ankap, Rat).

Beleške o decentralizaciji, deo 3. Publikacije.

Internet je počeo tako što su ljudi počeli da objavljuju podatke u elektronskom obliku: to jest, ne samo da ih čuvaju kod sebe, već i da omogućavaju pristup njima putem udaljenog povezivanja. Da bi se to obezbedilo, potreban je minimalni skup komponenti: 1) uređaj za skladištenje podataka; 2) kanal komunikacije na koji je povezan uređaj za skladištenje podataka; 3) protokol za omogućavanje udaljenog pristupa tim podacima. Različitih tipova uređaja, kanala i protokola može biti veoma mnogo, sve dok mogu nekako da se povežu. Izgleda prilično perspektivno u pogledu obezbeđivanja decentralizovane razmene podataka, zar ne? Naravno. Ali i za produbljivanje centralizacije ovde postoji nepregledno polje.

Jednotipne uređaje je jeftinije proizvoditi. Jednotipne kanale komunikacije je jeftinije održavati. Korišćenje jedinstvenog protokola je uopšte neprocenjivo korisna stvar. Ali najvažnije je — uključuje se funkcionalna podela između različitih komponenti sistema, kada se ispostavi, na primer, da je podatke jeftinije čuvati na velikom stacionarnom serveru sa stabilnim i brzim kanalom komunikacije, a pristup njima je jednostavniji sa jeftinim personalnim klijentima. I to je to, počinje platformska ekonomija u kojoj se oni kojima je potrebno čuvati i konzumirati podatke nalaze u potpunoj zavisnosti od pravila koja postavlja platforma za skladištenje i objavljivanje.

Naravno, takvo stanje stvari je kroz celu istoriju strašno iritiralo i proizvođače i potrošače podataka, koji bi radije zadržali kontrolu kod sebe, samo što je pitanje kako doći do te kontrole bez prevelikog novca, tako da sve radi brzo i da ne zahteva od svakog korisnika ogromne veštine. Borba za korisnika, praćena uključivanjem države kao regulatora konflikata i sopstvenim inicijativama države za obezbeđivanje interesa političara — sve je to dobro dokumentovano i generalno poznato. Borba za digitalnu autonomiju je takođe prilično dokumentovana i dovoljno poznata. Moglo bi se napraviti pregled dinamičke ravnoteže između procesa centralizacije i decentralizacije u trenutku pisanja ovog teksta, ali ja želim da pristupim sa druge strane. A konkretno: kako ja lično vidim idealan rad interneta za sebe pri trenutnom nivou tehnologije?

Trenutni presek nivoa tehnologije

  1. Skladištenje podataka. Bez ulaganja u kupovinu specijalizovanih uređaja, prosečan korisnik lako obezbeđuje kapacitete od redi stotina gigabajta na telefonu i redi terabajta na glomaznijim personalnim uređajima.
  2. Kanali komunikacije. Više ili manje stacionarni korisnik relativno lako može priuštiti celodnevni neograničen kanal sa brzinama od nekoliko do desetina megabajta u sekundi. Korisnik koji aktivno putuje, bez dodatnih ulaganja, može s vremena na vreme biti oflajn, imati limite saobraćaja i skromniji kapacitet kanala.
  3. Oblaci. Za cenu koja je uporediva sa troškovima personalnog pristupa internetu, korisnik može iznajmiti oblak kapacitete za skladištenje i obradu podataka, koji malo premašuju snagu njegovih personalnih uređaja.
  4. Novac. Zahvaljujući kriptovalutama, korisnik tehnički može putem mreže plaćati bilo koje servise direktno njihovim dobavljačima proizvoljno malim delovima sa proizvoljno visokom učestalošću.

Sada ću malo sanjati

Mesečno proizvedem svega nekoliko gigabajta podataka, uglavnom loših fotografija. Sa lošim video snimcima, recimo, to bi bilo desetine gigabajta (najveću subjektivnu vrednost za mene, naravno, predstavljaju tekstovi, to su uopšte jadne stotine kilobajta, a sa svim ćaskanjem u četovima, recimo, nekoliko megabajta). Želeo bih da imam bezuslovan pristup svemu tom sadržaju sa bilo kog svog uređaja, kao i mogućnost deljenja pristupa pojedinačnim jedinicama sadržaja kako za ograničen, tako i za neograničen krug lica. Za to mi je potrebno da moji tekstovi budu potpuno sinhronizovani između nekoliko mojih personalnih uređaja i oblaka skladišta, a da fotografije i video snimci postepeno slegnu u jeftinija i kapacitetnija skladišta, nenametljivo napuštajući, recimo, telefon — ali uz mogućnost da se bilo koji arhivski podaci lako vrate u lokalni pristup.

Pored toga, konzumiram tuđi sadržaj. Tu se radi o stotinama gigabajta mesečno. Potrebna mi je mogućnost da selektivno čuvam bilo koje podatke u lična skladišta. Veoma poželjno — uz čuvanje metapodataka o tome gde i kada sam taj sadržaj nabavio. Takođe bi bilo dobro da se lokalno sačuvani sadržaj ubacuje prilikom ponovnog surfovanja istim mrežnim resursom, kako ne bih morao ponovo da preuzimam — a ako se sadržaj na mreži ažurirao, da imam mogućnost da zamenim svoju verziju novijom ili da sačuvam arhivsku varijantu kod sebe.

Takođe mi je važna zgodna mogućnost da direktno doniram za tuđi sadržaj i primam donacije za svoj. Za to je potrebna mogućnost vezivanja metapodataka o platnim detaljima za proizvoljan objekat.

Dakle, zapravo mi je potreban operativni sistem za rad na mreži koji bi povezivao lokalno smeštene materijale sa mrežnim adresama preko kojih bi oni trebali biti dostupni, obezbeđivao fleksibilnu sinhronizaciju podataka između skladišta, omogućavao podešavanje prava pristupa, sadržao sredstva za pregled i uređivanje podataka, kao i alat za upravljanje novcem. Naravno, sve to mora biti dovoljno pouzdano zaštićeno od neovlašćenog pristupa.

Ispada da je, kako bi mi se obezbedio maksimalno decentralizovan rad na mreži, potrebno prilično kompleksno centralizovano rešenje. Ono, naravno, može se sastojati od modula različitih dobavljača, međutim, ti moduli moraju usklađeno raditi zajedno, stoga se centralizacija ovde direktno nameće.

A šta imamo danas?

Postoje pojedinačni servisi za organizaciju lokalnog skladištenja podataka i za organizaciju oblaka skladištenja. Postoje servisi za sinhronizaciju lokalnih foldera sa oblacima. Postoje alati za određene mrežne aktivnosti: objavljivanje fotografija, videa, tekstova, traka, razmenu poruka, novca, planova, lista zadataka i mnoštva drugih tipova podataka. Postoji mogućnost iznajmljivanja servera i održavanja sajtova na njima. Postoji mogućnost iznajmljivanja domenskog imena. Ukratko, postoji ogromna, cvetuća raznolikost alata za rad na mreži, čiji je razvoj prilično decentralizovan. I sve to mi ne daje mogućnost potpune kontrole nad mojim podacima.

Eto jednog paradoksa.

Beleške o decentralizaciji, deo 2. Bitcoin.

Sfera kriptovaluta je dobra ilustracija pomenute dinamičke ravnoteže između centralizacije i decentralizacije u prethodnoj beleški.

Bitkoin, prva od kriptovaluta, kreiran je kao maksimalno decentralizovan novac i namenjen je da služi kao digitalni gotov novac. Ali Bitkoin nije samo novčić, već novčić sa ugrađenim platnim sistemom. Da bi obični korisnici mogli da šalju bitkoine jedni drugima, potrebni su najmanje 1) čvorovi mreže koji poštuju kompatibilna pravila verifikacije transakcija, 2) majneri koji dodaju blokove sa transakcijama u blokčejn, i 3) novčanici koji omogućavaju potpisivanje transakcija. Generalno govoreći, ove funkcije se mogu objediniti: svaki čvor može da majnira, a svaki korisnik može koristiti kao novčanik aplikaciju za puni čvor sa funkcijom majninga. Po tom principu radi Monero, i generalno se snalazi, obezbeđujući veoma visok nivo decentralizacije, međutim, Bitkoin je namenjen da u budućnosti postane svetski novac, njemu je potreban veoma visok mrežni efekat, a to znači da je neophodan ekstremno nizak prag ulaska, kako bi ga mogao koristiti bukvalno svako, kako sa tačke gledišta potrebnog nivoa tehničkih znanja, tako i sa tačke gledišta cene i kompaktnosti potrebnog opreme.

U tu svrhu je oko Bitkoina izrasla čitava ekosistema entiteta koji povećavaju pogodnost njegove upotrebe: berze, menjačnice, bankovne kartice nominovane u bitkoinu, nadogradnje za programiranje pametnih ugovora, servisi za pozajmice u stejblkoinima pod zalogom bitkoina, tokenizovani bitkoini na drugim blokčejnima, protokoli za anonimizaciju transakcija, protokoli za mikroplaćanja i još mnogo toga. Većina ovih entiteta već zahteva poverljivog posrednika, odnosno više su centralizovani od čistog Bitkoina. Međutim, sva ova šarena složenost obezbeđuje bogat izbor opcija za korišćenje bitkoina za najrazličitije potrebe. Mnogi od ovih servisa će ostati nepotrebni, i njihovi programeri će zatvoriti svoje projekte. Mnogi će biti prevare (scam), i njihovi programeri će manje ili više nekažnjeno pobeci sa novcem korisnika. Mnogi će biti hakovani, i hakeri će pobeci sa novcem korisnika (a programeri će biti sumnjivi da su povezani sa hakerima). Ali to je običan proces konkurencije, koja obezbeđuje progres u nivou prihvatanja Bitkoina od strane mase korisnika. Samo da osnovni protokol izdrži. A čini se da drži, i sa svakom godinom Lindi-efekat Bitkoina je sve jači.

Opet, kada se iznose prigovori prema Bitkoinu da je nepraktičan za neki zadatak, odmah se ispostavi da postoji čitav buket drugih kriptovaluta koje su dizajnirane upravo za taj zadatak. Evo vam kripto za pametne ugovore, evo vam kripto za tokenomiku, evo vam jedna sa brzim transakcijama, jedna sa jeftinim, jedna sa anonimnim, jedna za skladištenje podataka u blokčejnu, jedna sa operacijama koje se mogu poništiti i mogućnošću zamrzavanja naloga – i tako dalje. Naravno, svaka takva kriptovaluta je kompromis. Mnoge nisu dovoljno decentralizovane, mnoge nisu dovoljno bezbedne, neke imaju beskrajno ogroman blokčejn, neke beskrajno skupe transakcije – ali izgleda da više niko i ne nada se da je nešto univerzalno, što prevazilazi konkurente po svim zamislivim parametrima, uopšte moguće. To je tržište, i način na koji ono rešava probleme često zbunjuje pristalice detaljnog planiranja i upravljanog razvoja.

Slično kao što je ideja da sadržaj ne mogu kreirati samo kreatori sajtova, već i njihovi korisnici, stvorila web2, ideja da se putem interneta decentralizovano mogu prenositi ne samo sadržaji, već i vrednosti, stvorila je web3. Međutim, postoji alternativna vizija toga šta web3 zapravo treba da bude, i nadam se da ću sledeću belešku posvetiti tome.

Beleške o decentralizaciji, deo 1

Odavno mi kruži misao da detaljno izložim svoja razmišljanja o fenomenu decentralizacije, međutim tema je previše opširna da bi stala u jedan članak, čak i ako je to longrid, i još uvek je ne mogu u glavi uklopiti u određenu strukturu kako bi imalo smisla pisati knjigu o tome. Zato nameravam postepeno objavljivati seriju objava koje verovatno neće biti povezane jednom jedinstvenom niti pripovecanja. Ne znam koliko će objava biti, niti da li ću u neki trenutak shvatiti da je tema dovoljno razvijena, ili ću je jednostavno postepeno zapustiti. Objava će biti numerisane čisto hronološki, i ako materijal ikada postane osnova za knjigu, moguće je da će se redosled razmišljanja promeniti. Dobro, završavam sa disklejmerima i počinjem.

Libertarijanci imaju svoje fetiše. Pošto su za njih individualni interesi po defaultu uvek važniji od grupnih, oni će pri ostalim jednakim uslovima uvek preferirati decentralizovane strukture i mehanizme. Više-manje je jasno kako to funkcioniše u sferi koordinacije napora: ako postoji određeni zadatak koji je dovoljno važan za učesnike zajednice, oni će nekako uspeti da ga zajednički reše, iako će u procesu raspravljati o tome ko šta i kojim redosledom radi. Međutim, obično im je lakše da se dogovore o takvim stvarima nego da imenuju šefa koji će raspolagati tuđim naporima.

Ali to se prvenstveno odnosi na kratkoročne projekte, kada ljudi, nakon što zajednički reše zadatak, vrate svojim sopstvenim poslovima. Čim se radi o infrastrukturnim pitanjima koja zahtevaju stalne napore, takvi trenutni dogovori počinju loše da funkcionišu. Kao rezultat, u prvi plan izbija privatna inicijativa, kada se pitanjem bavi onome kome je to najpotrebnije, ili onaj ko računa da na neki način monetizuje korist koju time donosi drugima.

To koje je rešenje isplativije, centralizovano ili decentralizovano, u velikoj meri određuju efekti razmere, a oni mogu biti kako pozitivni tako i negativni. U ovom kontekstu najzanimljivija nije fizička, već upravo digitalna infrastruktura, jer su tamo negativni efekti razmere prilično mali, a pozitivni veoma veliki. Kao rezultat, biznis zasnovan na pružanju određene digitalne platforme će se uvećavati sve dok ne apsorbuje celu dostupnu klijentelu. Granice uvećanja će biti određene prvenstveno konkurentskim pritiskom. Pored povećanja broja klijenata, platforma će težiti da izvuče maksimum koristi od svakog klijenta. U tu svrhu, platforma će s jedne strane težiti da pruža usluge u najrazličitijim sferama (u mojoj staroj objavi na primeru nekoliko platformi pokazano je da to dovodi do porasta neefikasnosti). S druge strane, platforma može pružati usluge nekim svojim klijentima na račun drugih. Klasičan primer je kada društvene mreže trguju podacima o aktivnosti naloga, manipulišu algoritmima prikazivanja i tako dalje.

Stvara se neka dinamička ravnoteža između centralizovanih i decentralizovanih digitalnih servisa, koja se može pomerati u jednu ili drugu stranu zahvaljujući državnim regulacijama (na primer, zahtevima za cenzuru društvenih mreža i bankarskih operacija) ili tržišnim inovacijama.

To je za sada sve. Pravac daljih razmišljanja: 1) razmotriti osnovne tržišne inovacije namenjene povećanju decentralizacije informacione razmene, uključujući razmenu vlasničkih naslova nad retkim resursima; 2) razmotriti pristupe decentralizaciji prava – ključne ankap-tehnologije, bez koje se društveni poredak uopšte ne može nazvati ankapom; 3) pregled decentralizacije komunalnih servisa; 4) pregled decentralizovanih pristupa vođenju rata. Sasvim je moguće da sledeća objava uopšte neće imati veze sa navedenim tačkama, ali ipak se čini korisnim ostaviti neke putokaze za budućnost.

Zašto je projekat Montelibero tako nejasan?

Aktivista Montelibera Stas Karkavin dao je intervju izdanju Plot, gde je odgovorio na niz pitanja o zajednici, što me je, sa svoje strane, navelo na određena razmišljanja.

Kada sam nailazio na mrvice informacija o aktivnostima Free State Project u New Hampshire-u, u početku me je čudila labavost zajednice: evo, na primer, imaju veliki festival PorcFest, imaju određajan uticaj na lokalnu politiku, što se ogleda u izboru učesnika projekta u lokalne predstavničke organe – ali nema nikakve jasnoće. Nejasno je koliko ljudi učestvuje u projektu, ko su njegova javna lica, gde pročitati razumljiv hronološki pregled njegove realizacije i kako nabaviti franšizu.

Ali kada smo počeli da pravimo Montelibero, brzo je postalo jasno da ove specifičnosti nisu baš bag, niti baš „feature“, već pre granični uslovi. Što se jače pokušava projekat ugurati u okvire jedne organizacije ili makar samo svi prebrojati, to će njegovi učesnici jače pružati otpor. Jednostavno zato što su oni volonteri, a što znači da nikome ništa nisu dužni.

Malo kasnije, nakon upoznavanja sa knjigom „Umetnost bycia nepodložnim“ Džejmsa Skota, shvatio sam da je ova taktika izbegavanja toga da se bude uzeta u obzir, prebrojana, pripisana nekom šefu i opskrbljena šefovim naređenjima – svojstvena čovečanstvu još od vremena neolitske revolucije i predstavlja nepromenljiv odgovor ljudi na potencijalnu mogućnost primene moći nad njima.

Upravo iz tog razloga ja, za razliku od Stasa, ne verujem u Asocijaciju Montelibero – normalan libertarijanac se neće dobrovoljno zapisivati u bilo koju jurisdikciju, kako god ona sebe nazivala ugovornom – naročito ako se taj ugovor ne može raskiniti po prvom ćudi. Libertarijancu nije potrebna vlast nad drugim ljudima, čak ni u formi učešća u vlasti nad javnim resursom. Njemu je potrebno da nad njim ne mogu proizvoljno primeniti vlast.

Uprkos svemu tome, libertarijanac odlično ume dobrovoljno da se asocira sa ljudima po konkretnim pitanjima koja ga zanimaju. Na primer, na sajtu prethodno pomenutog FSP-a može se videti kalendar sa rasporedom najrazličitijih događaja, koje organizuju najrazličitije organizacije, biznisi i inicijativne grupe. Izgleda veoma stihijski i decentralizovano (ako ne računamo to što su sve ove informacije predstavljene na jednom sajtu, što je, naravno, potencijalna tačka kvara). Isto tako, vremenom očekujem neki sličan kalendar i na sajtu Montelibera, kako bi onaj ko želi mogao brzo da proveri: sutra idem iz Budve u Bar, ima li tamo nečeg zanimljivog – u Prvom klubu, u Tihom Omutu, u baru Tortuga ili na još nekoliko manje istaknutih lokacija.

Na MTL-Festu, koji će ove godine biti održan od 4. do 6. oktobra, Stas će nastupiti u ime Montelibera. To ne znači da je on glavni u Monteliberu, da on sve zna i da je svi ovlastili. Ne, jednostavno je on iz Montelibera, on je dobar pripovedač i pristao je da nastupi. Isto tako će biti nastupi Sondrea Bjellosa iz Liberštada i Jurija Polozova iz Free State Project-a – i obojica nastupaju u ime svojih projekata, ali će moći ispričati samo mali deo onoga što se tamo dešava, pri čemu će sigurno nekome iz odgovarajućih projekata te priče delovati nepravilno. I to je to: ako deluju tako – biće o čemu diskutovati.

U narednim danima nameravam ukratko ispričati o svih šest govornika na MTL-Festu: kako ja vidim predavače i šta očekujem od njihovih nastupa.

Durov

Povodom hapšenja Durova, na mreži se nastavlja aktivna diskusija.

Za nas, libertarijance, pozicija je jednostavna: države po svojoj prirodi vrše agresivno nasilje i stoga nemaju pravo na postojanje. (Privatna lica koja pružaju bilo koje zamislive usluge koje država pruža ili je ikada pružala, ali to rade na dobrovoljnoj osnovi – imaju pravo na postojanje)

Svet, međutim, ne sastoje se samo od libertarijanaca. Postoje brojni predstavnici ideologija koje tvrde pravo kolektiva da krše bilo koja zamisliva prava pojedinca radi blaga ovog ili onog kolektiva, uključujući takve apstraktne kolektive kao što je, na primer, „čovečanstvo budućnosti“. Sa njima se ponekad mogu voditi smisleni razgovori na temu „a kako tačno ovo konkretno kršenje individualnih prava pomaže postizanju vašeg predivnog kolektivističkog cilja, i zar vam nije smešno što toliko resursa bacate na zadatke sa tako malim odnosom efikasnosti i cene, ako evo vam odmah mnogo efikasnija rešenja vašeg istog zadatka sa daleko manjom potrebom za kršenjem individualnih prava“. Čim sagovornik počne gnevno da odbacuje ovakvu ekonomsku analizu, razgovor se može prekinuti, u smislu: dođi kada pomudriš, a do tada nema o čemu pričati.

Konačno, postoje realisti. Oni condescendingly objašnjavaju da se vrednosti zato i zovu vrednostima jer imaju cenu. Da se može kupiti bilo ko. Da je Durov već više puta išao na kompromise sa veoma odvratnim političkim režimima. I ako ovi režimi putem pretnji kreatorima Telegrama lako čine ga oružjem na strani zla, onda je glupo zahtevati da manje odvratni politički režimi ne koriste pretnje kreatorima Telegrama kako bi ga učinili oružjem na strani dobra (ili, ako želite, manjeg zla). Veoma jasno i dosledno ovu poziciju izneo je u svom videu Majkl Naki.

On, zapravo, tvrdi da, prvo, čak i ako je Durov zaista uhapšen i ako će ga, uz kršenje svih pravnih normi, optužiti za sve one gluposti o kojima se toliko bruji na mreži, to je opravdano ukoliko će rezultat biti njegova aktivna pomoć antiputinskoj koaliciji u ratu na strani Ukrajine. A drugo – da hapšenje izgleda kao inscenacija, i da više liči na to da je Durov tako tražio zaštitu Zapada i zapravo sam obećao pomoć u ratu u zamenu za zaštitu od pritiska diktatorskih režima, i pre svega putinskog.

K čemu to može dovesti, sam Majkl sasvim trezveno zaključuje: dalje će, navodno, Telegram početi da koriste protiv Trampa. I odmah odgovara na to razmišljanje: a hoće li biti mana? Drugim rečima, ono što se može primeniti iz izvanrednih povoda, lako će biti primenjeno iz bilo kog povoda. Rat je nastavak politike, i ako se Telegram može preuzeti pod kontrolu u totalnom ratu, zašto ga sutra ne preuzeti pod kontrolu i za uticaj na izborne procese, zašto se ustručavate, jer je Tramp, po Majklovom mišljenju, fašista i on je podjednako dostojan toga da mu se objavi totalni rat. A prekosutra se preuzima kinesko iskustvo, i šta je tu problem, jer pošten čovek nema šta da krije. U svetu ima toliko užasnih stvari dostojnih objave totalnog rata: trgovina drogom, trgovina ljudima, država, zar ne, Majkle? A, šta, država ne ulazi na taj spisak? Čudno, čudno.

Realisti odlično razumeju da je njihova pozicija logički ranjiva, jer je nedosledna. Njima je svejedno, jer su logičke konstrukcije idealna konstrukcija, a ne realna. Neke trenutne želje proglase vrhovnom vrednošću, druge besmislenim ćudima, neke metode preuzmu u upotrebu, o drugima samo slatko sanjaju – i jedini kriterijum za opravdanje takvog pristupa ispostavlja se kao rezultat. Dobro je ako je rezultat unapred najavljen, ali to nije obavezno, jer se meta može nacrtati tek oko tačke gde je metak pogodio.

Šta se može suprotstaviti realistima? Samo promena stvarnosti. Predugo smo živeli u svetu centralizovanih sistema, i zato se lako zanesemo herojima, tražeći nadu čas u Durovu, čas u Masku. Ali stvarnu nadu donosi drugi tip heroja – anonimni Satoši. Onaj koji otvara novu tehnologiju i čini je opštim dobrom. Predugo smo se oslanjali na centralizovane sisteme, jer je to brzo, jeftino i udobno. A takođe ih može brzo, jeftino i udobno polomiti. Vreme je da shvatimo da nismo toliko bogati da kupujemo jeftine stvari.

Mali centralizovani sistem koji konkuriše na slobodnom tržištu sa milionom sličnih sistema – zašto da ne. Ali kada je reč o globalnoj razmeni vrednosti ili mišljenja – zaboravimo na centralizaciju. Bitcoin i njegova proširenja – kao protokoli za prenos vrednosti. Nostr ili nešto slično – kao protokol za prenos izjava. Neki još uvek nerasprostranjeni entitet – kao protokol za pravne transakcije (moramo i tu funkciju Levijatana zameniti nečim decentralizovanim). U novom svetu će biti manje heroja, a samim tim – manje mogućih tačaka otkazivanja. Na jednom konkretnom čoveku neće viseti prokleta gomila odgovornosti. A samim tim, neće biti smisla hapsiti Durova.

A dok se to ne desi – pravimo hajp oko našeg heroja i zahtevamo njegovo oslobađanje. Zašto? Čudno pitanje. Budimo realisti, to je sada tako moderno. Države kao način prisilnog ujedinjavanja ljudi moraju biti uništene. Šta će više doprineti smrti ove institucije – ako bude Durov držan u zatvoru dok ne pristane na nametnute uslove – ili ako će kao rezultat kampanje pritiska francuska država biti ozbiljno diskreditovana i primorana da pusti svog zatvorenika? Naravno, ono drugo. Ali čak i ako pritisak ne pomogne ciljevima oslobađanja – to nije razlog da se ne vrši pritisak. Moralno srušenu državu je mnogo prijatnije posmatrati nego ponosnu i trijumfalnu.

Učimo da razumemo decentralizovane sisteme

Voluntarist, Bitarch

Jedna od grešaka koje se često prave u odnosu na koncepte određenih sistema je nesposobnost da se razume njihova decentralizovana suština. Navešću kao primer apsurdno, ali ipak često zastupljeno pitanje o kriptovalutama – šta će biti ako „vlasnik“ bitkoina odluči da stvori koliko god želi novih novčića ili na neki drugi način promeni njegov sistem? Ovde je očigledna nesposobnost da se razume kako valuta može da nema nekog vlasnika. Tradicionalno razumevanje valute uvek podrazumeva postojanje konkretnog emitenta koji izdaje nove novčane jedinice i poseduje isključivo pravo na to. I mnogi zaista ne mogu da zamisle kako može biti drugačije.

Primer sa bitkoinom je pokazateljan jer je to već funkcionalan sistem bez centralizovanog organa upravljanja. U njegovom slučaju nema nikakvog emitenta, niko ne može jednostrano doneti bilo kakve odluke u vezi sa radom njegovog sistema bez direktnog saglasnosti onih koji drže više od 50% uključenih računarskih kapaciteta. Svaki takav držalac (majner) poseduje sopstvenu kopiju čvora mreže, i svaka takva kopija je identična. U tome i sastoji decentralizacija – centralni čvor uopšte ne postoji. Jednom kada ga pokrene svoj tvorac, takav sistem, uz uključivanje dovoljnog broja računarskih kapaciteta, više nikada ne prelazi u jednostrano upravljanje.

A još veću decentralizaciju celom kriptovalutnoj sistemu daje činjenica da svako ko želi može pokušati da pokrene novu kriptovalutu sa sopstvenim principima rada. Ne postoji takvo pravilo (niti mogućnost njegove realizacije) da na internetu postoji i koristi se samo jedna konkretna kriptovaluta (kao što se to najčešće dešava sa običnim valutama na teritoriji država). Njih može biti onoliko koliko ljudi sami odluče da koriste u određene svrhe.

Ako valuta može biti decentralizovana, zašto to ne mogu biti i drugi sistemi, na primer sistem javnog upravljanja? Njegovo tradicionalno razumevanje sastoji se u tome da na određenoj teritoriji mora postojati jedan jedini organ (država) koji poseduje „legitimno“ pravo da svima nametne jedan jedini poredak, po potrebi pribegavajući pretnjom primene nasilja. Ali, mislite li da ne bi bila ista greška smatrati ovu varijantu jedinom mogućom, kao što je greška smatrati mogućim postojanje valuta samo uz prisustvo njihovih konkretnih emitenata?

Bila bi to velika glupost odbaciti mogućnost postizanja slobodnog nenasilnog društva, u kojem paralelno postoje različiti, slobodni za izbor sistemi javnog poretka, samo zbog principijalne neželje da se razume i prihvati mogućnost postojanja decentralizovanih sistema uopšte. Oni koji i dalje nastavljaju da misle isključivo „centralizovano“, gde svaki sistem mora imati neki jedinstveni centar upravljanja, trebalo bi da nauče da razumeju mogućnost decentralizacije određenih sistema.

E-karma

Sa velikim interesovanjem sam pročitala članak Latinine o temi. U nekim stvarima se preklapa sa nedavnim snimkom Libertarian Band o Metaverzumu, ali je članak mnogo detaljniji od snimka. Sa ekonomske tačke gledišta, šema sa e-karmom izgleda dobro, iako mi nije sasvim jasno kako je zaštićena od bot farmi. Ovde mi već nedostaje kvalifikacija u IT-u da bih procenila perspektivnost izložene ideje, pa bi bilo sjajno ako bi neki IT-specijalista to uradio u komentarima.