Libertarijance često optužuju da ćemo bez jake države imati nered i haos. I mi zašto ne znam, obično počinjemo da se pravdamo, rekavši da nikakvog nereda neće biti, da ćemo i mi imati red! Samo tim činom, iako još nismo ništa konkretno rekli, već smo sjeli na optuženička klupu. To je unapred izgubljena strategija, jer kada se pravdaš, izgledaš kao gubitnik. Tuđa optužba postavlja pravila razgovora, a ti pokušavaš da zaslužiš milost. Zato vredi krenuti u napad i reći: nered i haos su kul!

Različite škole, neočekivane ideje, neobični ljudi, rasprave, eksperimenti, novi načini života – radi toga nam je sloboda potrebna, i takvim „neredom“ treba se samo ponositi. Razvoj ima jednu osobinu koja je nepogodna za vlast: potrebne su mu opcije. U društvu takođe deluje evolucioni mehanizam: nastaju nove ideje i prakse, ljudi ih proveravaju, preuzimaju, spajaju, menjaju. Raznolikost daje materijal za istraživanje, povratna informacija pomaže u učenju. A kada je dozvoljen samo jedan jedini način, društvo gubi mogućnost poređenja. I za kulturnu evoluciju, za razliku od biološke, dovoljno je samo razmeniti dobru ideju – nije potrebno čekati rođenje sledeće generacije.

Uzmimo obrazovanje. Jedno dete voli jasan raspored, drugo se pali za fiziku dok sastavlja bicikl, trećem su potrebna mala grupa i miran tempo. Neka budu različite škole, porodično učenje, radionice, časovi putem interneta. Neka predavači isprobavaju nove metode, pokazuju rezultate, preuzimaju međusobne pronalaske. Roditelji i deca dobijaju izbor. Praktičnost izveštavanja je loš razlog da se svi sečemo pod istom merom.

Naučno-tehnološki progres izgleda otprilike isto. Programeri objavljuju kod, kolege pronalaze greške, neko na toj osnovi pravi novi alat. Različite laboratorije proveravaju različite hipoteze. Konkurenti postaju partneri, amater sugeriše stručnjaku neočekivano rešenje. Korisno je kada osoba sa idejom ima nekoliko vrata na koja može da pokuca. Jer ne može se unapred odobriti plan olaksanja.

U medicini i biotehnologiji takva mogućnost je posebno dragocena. Katalin Kariko se godinama suočavala sa odbijanjima finansiranja istraživanja RNK, ali je kasnije njen zajednički rad sa Driju Vajsmanom pomogao u stvaranju RNK vakcina i doneo im Nobelovu nagradu. Zaključak je ovde jednostavan: potrebne su različite istraživačke grupe, pristupi i izvori novca. Istraživač mora imati mogućnost da ospori uobičajeni pristup i pronađe podršku za drugu hipotezu. Jedna komisija može sasvim lako da pogreši, stoga bi bilo užasno predati joj ključeve od svih laboratorija.

A još važnija je raznolikost u gradovima. Stanovanje, male prodavnice, radionice, kafići, dvorište sa drvećem – svaki deo naselja ima svoj život. Zamislite da stanovnici mogu da se dogovore oko bašte u dvorištu, preduzetnik – da oživi prazan prostor, komšije – da isprobaju novu upotrebu zajedničke površine. Probaju, pogledaju kome je postalo udobnije a kome smeta, pa poprave. Naselje dobija mogućnost da se menja postepeno, uz uvažavanje iskustva onih koji tamo žive.

Sa društvenim normama je još zanimljivije. Neko živi u velikoj porodici, neko sam, neko deli svakodnevicu sa prijateljima. Jedna osoba menja profesiju u pedesetoj, druga bira ulogu oca koji se brine o deci dok majka gradi karijeru. Zahvaljujući takvim ljudima, kod ostalih se širi predstavljanje o mogućem životu. Čak i ako nam lično dobro ide po starom, tuđa sloboda izbora čini svet prostranijim.

Naravno, ova raznolikost ima radne uslove: dobrovoljnost, poštovanje tuđih prava, odgovornost za nanetu štetu, mogućnost kritike i odbijanja. Zahvaljujući njima, može se probati, primetiti greške i ispraviti ih. Dobro je živeti u društvu gde se može reći: „Hajde da probamo drugačije“. Tamo gde nova ideja dobija šansu, a neslagan može pronaći istomišljenike i uraditi po svom. Ako se sve to naziva „neredom i haosom“ – treba to da prihvatimo sa ponosom!

Voluntarista, Bitarh