Da li ste se ikada zapitali zašto ogromna većina ljudi radije tiho sedi u kancelariji od 9 do 18, umesto da pokrenu sopstveni posao, pokušaju da promene svet ili barem jednostavno glasno iznesu svoje mišljenje? Odgovor je veoma jednostavan – sve je u strahu. Prvobitnom strahu od katastrofalnih posledica. Strahu od gubitka stana zbog neuspešnog startapa, strahu od pada u nemilost kod onih koji drže vlast, strahu da završite na ulici sa „crnom listom“ zbog jedne nepažljive reči.

Bez prava na grešku, društvo se pretvara u paralizovanu stado, gde je svaka inicijativa kažnjiva streljanjem (pa, ili doživotnim dugovima). I da bismo razumeli kako se iz toga izvući, hajde da se setimo kako je čovečanstvo jednom već rešilo ovaj problem.

Znate li odakle su se uopšte pojavile kompanije sa ograničenom odgovornošću (oni isti DOO i LTD)? Mislite li da su monarsi i lordovi prošlog veka iznenada osetili ljubav prema običnom narodu i odlučili da ih sažaliju? Ma ne. Pre pojave ovog koncepta, biznis je bio igra ruske ruletke. Tonuo brod sa vašom robom? Dobrodošli u jamu dugova. Niste uspeli da platite kreditorima? Prodajte poslednje pantalone, ili čak slobodu. Naravno, ljudi su u užasu skrivali novac ispod dušeka. Niko nije želeo da rizikuje glavom radi inovacija.

I tada su države, škripeći zubima, shvatile: ako se rizici ne ograniče, ekonomije jednostavno neće biti. Odlučile su da postignu tako da, ako vaš biznis propadne, izgubite samo ono što ste uložili u osnovni kapital. A vaša kuća, supruga, deca i pas će ostati uz vas. To nije bio čin dobrote, već hladna kalkulacija: ljudi su izdahnuli, izvukli svoje ušteđevine i počela je Industrijska revolucija.

A sada pogledajte šta se dešava sada. Država, opijena žudnjom za kontrolom i prikupljanjem poreza, metodično uništava samu suštinu „ograničene odgovornosti“. Prokletstvo savremenog biznisa je takozvana subsidiarna odgovornost. Poreska uprava ili kreditori lako dolaze po ličnu imovinu preduzetnika. Niste platili dovoljno poreza jer se ispostavilo da je saradnik bio prevarant? Dajte svoj auto, stan, a mi ćemo još i zapleniti račune vaše bake.

Do čega to dovodi? Sigurno ne do prosperiteta. Razumni ljudi ne žele da pokušavaju nešto da rade u takvim uslovima. Biznis odlazi u duboku senku, radi u gotovini, preko kriptovaluta, registruje kompanije na bezdomnike-posrednike ili se jednostavno zatvara. Ljudi odbijaju da stvaraju jer je cena greške ponovo postala fatalna.

Ali hajde da idemo dalje. Danas živimo u dva sveta – fizičkom i digitalnom. I dok u biznisu pokušavaju da nas liše zaštite, na internetu je ona od samog početka izostajala. Danas je Mreža polje miniranja sa neograničenom odgovornošću. Napisao si pogrešan komentar, podelio mim, raspravljao se sa pogrešnom osobom na forumu – i evo, već ti kucaju na prava vrata. Zamislite da igrate video igru u kojoj smrt vašeg lika znači da će vam u stvarnom životu odseći prst. Ko bi želeo da igra? Upravo tako.

Da bismo oslobodili mrežu, neophodno je da prenesemo koncept ograničene odgovornosti u online prostor. Po principu: „Ono što se desilo u Vegasu, ostaje u Vegasu“. Ono što je rečeno i učinjeno online (u okviru mrežne aktivnosti, razmene mišljenja i virtuelnih interakcija) – mora ostati online!

Konservativci će, naravno, vrištati da će tada u mreži početi anarhija i da će se svi skrivati iza maski. Ali u stvarnosti će sve funkcionisati upravo suprotno. Ljudi manijačno kriju svoj identitet, koriste dvostruki VPN i izmišljaju nadimke upravo zato što se plaše stvarnih fizičkih posledica.

Ako će čovek čvrsto znati da je maksimum rizika koji preuzima za svoje reči u mreži – ban na platformi, gubitak virtuelnog rejtinga ili digitalna blokada u okviru konkretne zajednice, onda će se opustiti. Neće više morati da se krije. Korisnici će početi dobrovoljno i aktivno da otkrivaju svoj identitet, jer je profitabilno graditi stvarnu reputaciju. Nastati će prava ekonomija poverenja.

Voluntarista, Bitarh