Тег: odgovornost

Osiguranje transakcija, dopuna

Želim da dopunim jučerašnju objavu Voluntarist o osiguranju transakcija.

U komentarima na Telegramu sasvim su pravedno istaknuli nekoliko stavki.

Prvo, klasično individualno osiguranje uvek se zasniva na statistici i verovatnoći, pa će se primenjivati pre svega tamo gde su transakcije tipične, a rizici dovoljno slučajni. Prilično je teško zamisliti, recimo, osiguranje banke od namernog neotplaćivanja kredita od strane kreditora, uz zabranu osiguravajućoj kući da izvrši prinudnu naplatu tog istog kredita. Da se takva usluga osiguranja pružala, zaposleni u banci bi imali prilično jak iskušenje da organizuju šemu davanja nenamenskih kredita firmama „lažnim kompanijama“ za mito, a zatim da banka dobije osiguranje kada taj kredit ne bude vraćen.

Drugo, primena escrow računa se obično nameće učesnicima transakcije od strane vlasnika platforme koji postavlja pravila trgovine. Ako transakcije prolaze bez posrednika, upotreba escrow šeme je malo verovatna, naročito ako se predviđa dugotrajno zamrzavanje sredstava, kao što je slučaj sa ugovorima o participativnoj izgradnji.

Treće, podsetili su me na moju godinu staru objavu o, iznenada, juvenilnom pravosuđu, gde sam navela određene poteškoće sa osiguranjem odgovornosti.

U vezi sa tim želim da pomenem još jedan praktičan način za smanjenje rizika neispunjavanja ugovora, koji nije povezan sa nasilnim prisiljavanjem. To su oni stari, dobri osiguravajući krugovi, odnosno drevna arhaična kolektivna odgovornost. U stara vremena, za čoveka je odgovarala cela njegova porodica, pleme, klan, zajednica – kraće rečeno, grupa rođaka i, eventualno, komšija. Zbog toga nije bilo potrebe previše brinuti o ličnoj reputaciji, već se o čoveku sudilo na osnovu toga odakle potiče.

Naravno, u društvu bez države nema potrebe da se nužno obnavlja zajedničko postojanje, iako će faktor pripadnosti osiguravajućem krugu biti težak razlog za grupisanje na taj način. Druga stvar je što danas zaista nema potrebe da se organizujemo baš po rodočlanstvu, jer danas ulogu roda igraju prijatelji i srodne mislioci. Ali ja sada želim da diskutujem ne o grupama po interesima, već o tome na koji još način se mogu smanjiti rizici u poslovima.

Preduzetnici koji žele da steknu poverenje potencijalnih ugovornih strana mogu formirati udruženja. Prijem u takvo udruženje može se vršiti po različitim kriterijumima. Neko će biti primljen zbog već utvrđenog dobrog imena. Neko zbog obećanja da će voditi posao besprekorno pošteno i uz veliki depozit. Neko pod garancijom uvaženih članova udruženja. Za spoljne ugovorne strane, udruženje nastupa kao grupni garant za poslove svojih članova.

Svaki član udruženja, sa jedne strane, zainteresovan je za rast njegovog broja, jer to znači da u slučaju nastupa kolektivne odgovornosti gubici svakog od članova udruženja smanjuju. Sa druge strane, svaki je zainteresovan za to da u udruženje ulaze samo pošteni i pouzdani preduzetnici koji osiguravaju druge, a ne koji parazitiraju na kolektivu. Udruženje će pokriti troškove od raskida ugovora ne samo po klasičnim osiguravajućim slučajevima, već i u slučaju više sile, pa čak i ako se ispostavi da je član udruženja prevarant. Ali, naravno, u poslednjem slučaju to će za takvog preduzetnika značiti crnu listu.

Na kraju, napomenut ću da dokazana opštepoznata nepoštenost preduzetnika nipošto ne znači da će on umreti u kanalu jer mu niko ništa neće prodati i niko ga nigde neće zaposliti. Jednostavno mu neće verovati na reč, i sve transakcije za njega će se odvijati po principu „novac unapred“.

Bilo kakvi pokušaji da se bezdržavno društvo predstavi kao nešto totalno kanibalističko podrazumevaju ili neverovatnu oskudicu resursa zbog kojih ljudi moraju da grickaju jedni drugima grla, ili posttotalitarni sindrom potpune međusobne neverice. Naravno, postepeno odumiranje nenasilnih praksi uopšte, a države posebno, ne može biti praćeno takvim katastrofalnim simptomima.

Intervju za prijem u udruženje agroproizvođača

Odgovornost naručioca zločina

Odgovarajući nedavno u blitz režimu na seriju pitanja, dotakla sam temu odgovornosti nalogodavca zločina, što je izazvalo diskusiju u komentarima na Fejsbuku. Tako da ću pokušati da razmišljam o ovome detaljnije.

Razmotrimo niz situacija.

1. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama u slučaju odbijanja: nanošenjem štete samom izvršiocu ili nekim taocima. On izvršava zahtev, izbegavajući tako pretnju.

2. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama zbog neispunjavanja i obećavajući nagradu za izvršenje. On izvršava zahtev i dobija nagradu.

3. Nalogodavac moli izvršioca da počini zločin, nudeći zauzvrat nagradu. On izvršava zahtev i dobija obećano.

4. Postoji visoko konkurentno tržište zločina, gde mnoštvo izvršilaca natko konkurencijski nudi svoje usluge. Kupac bira onog izvršioca koji nudi uslugu optimalnu sa aspekta cene i kvaliteta, i kupuje je.

5. Izvršilac počini zločin, obaveštava o tome, nakon čega voljni učesnici plaćaju donacije za to.

Pokušala sam da poređam situacije po opadajućem redu stepena odgovornosti nalogodavca i rastućem stepenu odgovornosti izvršioca – od pune odgovornosti prvog do pune odgovornosti poslednjeg.

U situaciji u kojoj izvršilac zbog neispunjavanja porudžbine biva izložen ozbiljnoj pretnji, mi ga uopšte možemo de facto smatrati običnim instrumentom. Upravo zato je, recimo, sasvim logično potpuno ih osloboditi odgovornosti za učešće u ratu vojnike ročne službe koji su delovali u okviru naredbi, ako se u toj vojsci praktikuje streljanje zbog dezertiranja i neispunjavanja naredbi.

Ali već u situaciji kada izvršilac zločina ima mogućnost da da otkaz, ili organizuje italijanski štrajk zahtevajući pismena naređenja u vezi sa svakom protivpravnom naredbom – ali to ne čini – on deli odgovornost za sva počinjena zločina sa svojim nadređenima. To je slučaj beloruskog OMON-a, na primer. U uslovima u kojima oni koji su dali otkaz još uvek mogu da računaju na pomoć društva, odgovornost onih koji nisu dali otkaz se logično povećava.

Od kog momenta se može sa sigurnošću tvrditi da naručilac ne treba da snosi apsolutno nikakvu odgovornost? Razumljivo je da je to moguće samo u onim slučajevima kada izvršilac deluje potpuno dobrovoljno, ali da li je to u svim takvim slučajevima?

Svaka dobrovoljna razmena ima u osnovi podelu rada. Ja ne radim sve što mi je potrebno sama, već umesto toga razmenjujem deo onoga što mi je manje potrebno za ono što mi je teško da pribavim samostalno. Kupovina usluge povrede prava je upravo takva podela rada. Ali pošto je rad podeljen, podeljena je i odgovornost za štetu koju je taj rad nekome prouzrokovao. Logično? Logično. A šta ako nastavimo da komplikujemo podelu rada?

Jedan je proučio raspored života objekta. Drugi je nabavio opremu. Treći je postavio bombu. Četvrti je u pravo vreme poslao SMS, i bomba je uništila žrtvu zajedno sa automobilom i tri slučajna prolaznika. Peti je vodio pregovore sa naručiocem i koordinisao rad grupe. Šesti je – zapravo naručilac. Sedmi – glavni korisnik čijim je interesima naručilac delovao. A još, dodajmo šeme plaćanja. A još, dodajmo dobavljače eksploziva. A još, neko je tim momcima kupovao krofne…

Sud u prelepom Ankapistanu budućnosti morao bi da procenjuje stepen informisanosti svakoga od uključenih u krivično delo, stepen protupravnosti onih radnji u koje je neko bio direktno upleten, mogućnost povlačenja, saradnju sa istragom i tako dalje – sve ono što već sada vidimo u našoj običnoj, dosadnoj stvarnosti. Samo što će idiotska praksa lišavanja slobode radi samog lišavanja slobode uglavnom biti zamenjena novčanim kompenzacijama ili njihovim prirodnim analogama.

Poznavanje principa neće omogućiti da se da precizno rešenje za sve životne slučajeve. Ono samo omogućava da se nečim vodi prilikom procenjivanja određene situacije u svoj celini složenosti. Zato, molim vas, nemojte od principa neagresije praviti dogmu, to tako ne funkcioniše.

Ovde imate i direktne izvršioce, i snimanje video zapisa za izveštaj pred narušiocem, i još čitav lanac donošenja odluka iza kulisa. Podela odgovornosti je najtipičnija praksa u savremenoj državi.

Odgovornost za začeće

Nedavno je Svetov na jednom strimu nepromišljeno izjavio da žena ima pravo da raspolaže svojim telom i oslobodi se embriona koji joj uzrokuje nelagodu, ali zar u slučaju dobrovoljnog i svesnog seksualnog čina odgovornost za začeće i za to što dete dolazi u takav zavisni položaj ne leži na roditeljima?

Margo

Kao što sam već pisala povodom druge teme, pravo je zahtev koji se toleriše. Prenatalno dete ne iznosi zahteve, stoga su „prava prenatalne dece“ zahtev sa strane trećih lica, koji roditelji takve dece ili priznaju ili ne. Svaka od strana može iznositi svoje argumente.

Evo primera argumenata od strane koja napada:

  • abortus je ubistvo
  • porod je koristan za organizam
  • porod je koristan za demografiju

    • A evo, radi poređenja, primera argumenata od strane koja se brani:

    • moje telo – moja stvar
    • embrion krši NAP
    • nema sredstava za život
    • brak se raspao, pa je projekat „dete“ postao neaktuelan

      • U suštini, slične argumente ljudi su skloni iznositi i roditeljima čije je dete već uspeło da se rodi, ali koje oni, prema mišljenju kritičara, vaspitavaju na neprikladan način.

      Svetovi argumenti se svode na to da se rešavanje ovakvih konflikata u svakom slučaju ne sme poveriti državi. Ali državi se ne može poveriti čak ni iznošenje kanti za smeće, zato hajde odmah zamislimo da države odavno nema, a međusobni zahtevi ljudi u vezi sa postupanjem prema deci, rođenim ili nerođenim, su ostali, i da ih treba nekako rešavati privatno.

      Dakle, neko treće lice se pojavljuje na putu žene i zahteva od nje da ne radi ono što smatra svojim pravom. Ona se, naravno, pita kakve to uopšte ima veze sa njim. Svi argumenti u duhu „ti snosiš odgovornost za začeće“ odbijaju se protivargumentom „da, nosim, ali ne pred tobom“. Pokušaji prisilnog izvršenja nas na jedan ili drugi način dovode do slike sudskog postupka, gde tužilac mora da dokaže zašto je njegovo mišljenje, kao stranca, u pitanju abortusa o tome šta žena treba da radi sa svojim telom, uopšte bilo kakvo validno.

      Jedini argument protiv abortusa koji će u društvu slobodnog tržišta zvučati ubedljivo jeste „ako ubiješ dete, neću moći da ga kupim od tebe“. Tek nakon takvog odgovora na pitanje „šta je tvoja stvar?“, žena može da udahne, skloni prst sa okidača i počne da pregovara. Na kraju se vrši prenos roditeljskih prava uz sastavljanje ugovora o pružanju usluga trudnoće, a sve ostalo je već stvar tehnike. Žena menja mogućnost trenutnog izlaska iz stanja trudnoće za nagradu, a moralista stiče obaveze starateljstva nad detetom i onu istu odgovornost za njegovo dalje vaspitanje.

      Naravno, moralisti je bolje da krije svoju težnju da otkupi prenatalno dete po svaku cenu, inače će trudnoća i nailazak na njegov put sa brošurom klinike koja vrši abortuse ispasti primamljivo profitabilan posao – efekat kobre niko nije ukinuo. Tako da je verovatnije da će različite dobrotvorne organizacije uglavnom računati na nematerijalnu motivaciju, tipa „ne činite greh, rodite Božije dete i predajte ga na vaspitanje crkvi svedoka zapovesti Plodite se i razmnožavajte“.

      Bilo kako bilo, svako ko planira da odvrati ženu od abortusa rečima o odgovornosti prema detetu, mora biti spreman da barem tu odgovornost preuzme na sebe, a po mogućnosti i da ženi nadoknadi troškove povezane sa tim što pristaje na njegove molbe i osuđuje sebe na još nekoliko meseci trudnoće.

      Samoj sebi je očigledno, abortus je loš i ostalo bla-bla-bla, ali ovde ne raspravljamo o tuđem moralnom izgledu. Samo o odgovornosti za sopstvene odluke.

      Klip nema direktne veze sa temom posta, ali vi ipak pogledajte

Pitanje o ubicama

Kako sam razumeo, iz ugovora o neagresiji izlazi upravo ubica, a ne naručilac, pa stoga i kaznu treba da snosi izvršilac. A u ubistvu Nemcova (i drugim političkim ubistvima), zar su zaista naručioci treba da budu oslobođeni odgovornosti?

Da bi se izašlo iz ugovora, prvo je potrebno ugovor zaključiti, tako da je sama konceptualizacija ugovora o neagresiji podjednako sumnjiva kao, recimo, koncept društvenog ugovora o ustanovanju vlade. Može se samo konstatovati da ljudi pretežno nisu skloni besprizličnom ubijanju jedni druge, kao da su se o tome dogovorili, ili da se ljudi generalno ponašaju prema vladi kao da ta institucija deluje po njihovom nalogu. U stvarnosti, ljudi su jednostavno skloni održavanju status kvo i prema njegovom kršenju pristupaju sa sumnjičavošću.

Države su organizacije koje sistematski vrše agresivno nasilje, stoga su politička ubistva u trenutnoj slici sveta kod mnogih ljudi upravo deo status kvo, što znači da je to drevna, poštovana tradicija: predstavnik države ima pravo da izda nalog za ubistvo, a izvršilac mora da izvrši nalog, i na sudu će prema njemu biti odneto sa razumevanjem. Zato, naravno, u duboko etatističkom društvu, gde izvršioca političkog ubistva sa strane države nije teško, već veoma lako pronaći, prebacivanje pune odgovornosti na izvršioca znači nerazumevanje onih koji postavljaju osnove svetskog poretka.

Dakle, ispravnije je, dok se ne dokaže suprotno, posmatrati ubistva u interesima političkih grupa kao običnu podelu rada, gde postoji naručilac, postoji menadžer, postoje angažovani radnici, svi su oni u izvesnoj meri uključeni u izvršenje posla i svi oni u izvesnoj meri nose odgovornost za rezultat, bilo da je to uspeh operacije ili sudjenje učesnicima.

A kod ankapije, ako dođe do plaćenog ubistva, naprotiv, po podrazumevanju je prikladnije pretpostaviti, dok se ne dokaže suprotno, da izvršilac snosi punu odgovornost, jer upravo on donosi odluku na osnovu svojih ličnih moralnih uverenja. Međutim, ako se tokom istrage ispostavi ozbiljna ekonomska zavisnost od naručioca, ili uzimanje talaca, ili još neka slična stvar, kada od naručioca neće zavisiti samo nagrada za uspešan posao, već i ozbiljne sankcije u slučaju odbijanja izvršenja naloga – tada će biti prikladno pripisati odgovornost naručiocu, kao da je to bilo u drevnoj divljoj epohi totalnog etatizma.

Vertikala je dvoslepi mač.