Odgovarajući nedavno u blitz režimu na seriju pitanja, dotakla sam temu odgovornosti nalogodavca zločina, što je izazvalo diskusiju u komentarima na Fejsbuku. Tako da ću pokušati da razmišljam o ovome detaljnije.

Razmotrimo niz situacija.

1. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama u slučaju odbijanja: nanošenjem štete samom izvršiocu ili nekim taocima. On izvršava zahtev, izbegavajući tako pretnju.

2. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama zbog neispunjavanja i obećavajući nagradu za izvršenje. On izvršava zahtev i dobija nagradu.

3. Nalogodavac moli izvršioca da počini zločin, nudeći zauzvrat nagradu. On izvršava zahtev i dobija obećano.

4. Postoji visoko konkurentno tržište zločina, gde mnoštvo izvršilaca natko konkurencijski nudi svoje usluge. Kupac bira onog izvršioca koji nudi uslugu optimalnu sa aspekta cene i kvaliteta, i kupuje je.

5. Izvršilac počini zločin, obaveštava o tome, nakon čega voljni učesnici plaćaju donacije za to.

Pokušala sam da poređam situacije po opadajućem redu stepena odgovornosti nalogodavca i rastućem stepenu odgovornosti izvršioca – od pune odgovornosti prvog do pune odgovornosti poslednjeg.

U situaciji u kojoj izvršilac zbog neispunjavanja porudžbine biva izložen ozbiljnoj pretnji, mi ga uopšte možemo de facto smatrati običnim instrumentom. Upravo zato je, recimo, sasvim logično potpuno ih osloboditi odgovornosti za učešće u ratu vojnike ročne službe koji su delovali u okviru naredbi, ako se u toj vojsci praktikuje streljanje zbog dezertiranja i neispunjavanja naredbi.

Ali već u situaciji kada izvršilac zločina ima mogućnost da da otkaz, ili organizuje italijanski štrajk zahtevajući pismena naređenja u vezi sa svakom protivpravnom naredbom – ali to ne čini – on deli odgovornost za sva počinjena zločina sa svojim nadređenima. To je slučaj beloruskog OMON-a, na primer. U uslovima u kojima oni koji su dali otkaz još uvek mogu da računaju na pomoć društva, odgovornost onih koji nisu dali otkaz se logično povećava.

Od kog momenta se može sa sigurnošću tvrditi da naručilac ne treba da snosi apsolutno nikakvu odgovornost? Razumljivo je da je to moguće samo u onim slučajevima kada izvršilac deluje potpuno dobrovoljno, ali da li je to u svim takvim slučajevima?

Svaka dobrovoljna razmena ima u osnovi podelu rada. Ja ne radim sve što mi je potrebno sama, već umesto toga razmenjujem deo onoga što mi je manje potrebno za ono što mi je teško da pribavim samostalno. Kupovina usluge povrede prava je upravo takva podela rada. Ali pošto je rad podeljen, podeljena je i odgovornost za štetu koju je taj rad nekome prouzrokovao. Logično? Logično. A šta ako nastavimo da komplikujemo podelu rada?

Jedan je proučio raspored života objekta. Drugi je nabavio opremu. Treći je postavio bombu. Četvrti je u pravo vreme poslao SMS, i bomba je uništila žrtvu zajedno sa automobilom i tri slučajna prolaznika. Peti je vodio pregovore sa naručiocem i koordinisao rad grupe. Šesti je – zapravo naručilac. Sedmi – glavni korisnik čijim je interesima naručilac delovao. A još, dodajmo šeme plaćanja. A još, dodajmo dobavljače eksploziva. A još, neko je tim momcima kupovao krofne…

Sud u prelepom Ankapistanu budućnosti morao bi da procenjuje stepen informisanosti svakoga od uključenih u krivično delo, stepen protupravnosti onih radnji u koje je neko bio direktno upleten, mogućnost povlačenja, saradnju sa istragom i tako dalje – sve ono što već sada vidimo u našoj običnoj, dosadnoj stvarnosti. Samo što će idiotska praksa lišavanja slobode radi samog lišavanja slobode uglavnom biti zamenjena novčanim kompenzacijama ili njihovim prirodnim analogama.

Poznavanje principa neće omogućiti da se da precizno rešenje za sve životne slučajeve. Ono samo omogućava da se nečim vodi prilikom procenjivanja određene situacije u svoj celini složenosti. Zato, molim vas, nemojte od principa neagresije praviti dogmu, to tako ne funkcioniše.