Тег: pravo

Nametanje kulturnih tradicija

Prilično značajan deo pitanja koja ljudi postavljaju u vezi sa ankapom svodi se na to da li će biti moguće raditi to i to, da li će biti dopustivo ono ili ono, kako se ankap odnosi prema ovome ili onome. Da li je dozvoljeno ubijati pedofile i mučitelje životinja? Da li su dopustivo ropstvo i abortusi? Kako se ankap odnosi prema intelektualnoj svojini i globalnom zagrevanju?

Na sva ova pitanja, kao što znate iz memova, ankapisti imaju jednostavan, sažet, pa čak i potpuno korektan odgovor: tržište će rešiti. Drugim rečima, kao odgovor na pitanje o preferencijama zamišljenog subjektivnog „ankapa“, ukazuje se na konkretnog zamišljenog subjektivnog „tržišta“, koje će i postaviti odgovarajuće norme. Naravno, ovaj odgovor je previše kratak, i zato on obično ne zadovoljava one koji pitaju. Dozvolite mi da malo razradim ovu temu.

Uglavnom ljude ne brine to kako se drugi ljudi ponašaju, jer se ponašanje jedne osobe uklapa u predstave o tome šta je ispravno za drugu osobu. A kada prestane da se uklapa, tada to osobu brine i ona počinje da razmišlja kako da se prema tome odnosi i šta se s tim može uraditi.

Libertarijanac može grubo opisati svoja shvatanja o ispravnom kao „samopripadnost se poštuje, NAP se ne krši“. To nije dovoljno, i predstave o ispravnom se dopunjuju raznim „ovde je tako принято“. Na primer: ovde je desna strana puta; dete puštamo van reda; u restoranu plaća onaj ko poziva, i tako dalje. Ali, pored svih etički neutralnih običaja, postoje i oni koji se odnose na različite granične situacije. Na primer, nakon koje starosti seks prestaje da bude stvar staratelja i postaje stvar onoga ko ima seks. Ili koje vrste prirodnih kompenzacija je dopustivo zahtevati od dužnika ili od onoga ko je nanio štetu. Ili u kojim slučajevima autor dela ima pravo da ograniči druge ljude u njegovom korišćenju. Ove stvari se ne izvode iz osnovnih principa libertarijanizma, baš kao što se iz njih ne izvodi, recimo, desna strana puta.

U etički spornim slučajevima, čovek je sklon da kao normu predloži onu varijantu koja je lično njemu najprofitabilnija. Ako je pritom i dovoljno uticajan – može jako da udari, može doneti mnogo koristi, izaziva opštu ljubav ili je jednostavno dosadan i detaljan – onda se na predloženu varijantu norme može pristati. Ali dalje to rešenje može lako postati presedan, i sada već drugi mogu pozivati baš na tu varijantu norme kao na lokalni običaj. Nakon toga, onaj ko će želeti da revidira tu normu moraće biti mnogo jači, korisniji, šarmantniji ili dosadniji, jer ide protiv tradicije.

Tako se, u izvesnom smislu, može govoriti o pravu jačeg: onaj ko je uložio trud za pojavu presedana može na taj način stvoriti pravnu normu. Menjati tu normu svaki put po sopstvenom nahođenju biće mu teško: u pravnoj tradiciji se to zove princip estopela – ako je neko ranije svojim postupcima pokazao da se pridržava određene norme, onda on u budućnosti ne može pravno insistirati na tome da se ta norma na njega ne primenjuje. U umetničkom obliku, princip estopela je dobro prikazan u poznatoj priči Maksima Šapira „Poštovanje kulturnih tradicija„.

Naravno, onaj ko poseduje neospornu prednost u snazi, korisnosti, šarmu ili dosadnosti nad svima i to sa velikom rezervom, ili onaj ko predvodi sjedinjenu grupu istomišljenika, može promoterski gurnuti i takvu pravnu normu kao što je „ovaj konkretni tip ima pravo da u svim situacijama postupa kako mu je volja“, stvarajući time državu. Međutim, sve dok ne stvori pravne norme o prenosu svoje vlasti, ta država će neizbežno završiti njegovom smrću, a smrt će po pravilu biti prilično rana. Barem nam upravo tu zakonitost pokazuje drevna istorija. Ali ovde razmatramo ankap, odnosno društveno uređenje u kojem se verovatnoća uspeha takvih tipova svesno smanjuje do minimuma.

Pa kako će onda zapravo u ankapu postupati prema mučiteljima životinja, ropstvu i dalje po listi? To je na vama da odlučite. Što više truda uložite da baš vaše mišljenje prevlada, što nepotrpeljiviji budete prema tuđem mišljenju – to je veća verovatnoća da će mučitelji životinja dobijati baš onoliko bičeva koliko ste vi propisali prvom kojeg sretnete. I, naravno, to je veća verovatnoća da ćete u odbrani svog mišljenja pretrpeti troškove koji su za vas neprihvatljivi – i odustati. Ipak, ako vas slične teme živo brinu, preporučujem da unapred razvijate snagu, korisnost i šarm.

I dosadnost.

Ovo mi je dobra neuronska mreža napravila kao ilustraciju za „Poštovanje kulturnih tradicija“

Pitanje Georgija Nemova o nepridruživanju ugovornim jurisdikcijama

Simulirajmo situaciju:

Formiraju se teritorijalne i eksteritorijalne kontraktne jurisdikcije, kao i decentralizovani kros-arbitražni mehanizam koji ih povezuje. Prirodno pravo nastavljaju da podržavaju samo religijske ili etičke organizacije, u čijem razumevanju je garant prava Bog/karma. Na taj način, ove organizacije ostaju jedini koji garantuju život i slobodu čoveka na teritorijama sa stanovništvom koje nije stupilo u kontraktno pravo. Možda su ti ljudi marginalizovani, razdvojeni, siromašni ili jednostavno veoma udaljeni od ideja ankapa. I ti ljudi se okupljaju pod zaštitu takvih religijskih organizacija.

1. Kako misliš, da li je takva situacija moguća?
2. Ako jeste, da li je ovaj proces zakonomeran i da li predstavlja pravnu objektivizaciju čoveka?
3. Ako se to dogodilo, kako treba da postupi naš savez kontraktnih jurisdikcija? Da li to treba posmatrati kao pretnju i kako se boriti? Ili, naprotiv, podržati?

Odgovor Ankap-tjan

1. Zapravo, opisuje se prilično uobičajen slučaj tribalizma. Dok neki ljudi u slučaju pravnih kolizija računaju na organizacije koje su dužne pružiti pomoć po kontraktu, drugi jednostavno računaju na pomoć istovernika/istomišljenika. U tome nema ničeg čudnog, trenutno u svetu postoji mnoštvo izuzetno decentralizovanih zajednica interesovanja, od autostopera i mačevalaca do libertarijanaca i krišnaita. Oni već sada po pravilu pružaju svojim članovima primarnu pravnu pomoć, naročito lokalci onima koji dolaze izdaleka. Ne vidim zašto bi u našem modelnom svetu sa većom decentralizacijom prava ovi mehanizmi suddenly izgledali drugačije.

2. Svesna sam toga da mi modelnu situaciju tumačimo različito. Vi više posmatrate „jurisdikcije“ kao organizacije kojima je čovek pravno vezan, a onaj ko nije vezan nalazi se kao da je van zakona. Ja više posmatram jurisdikcije kao „oblasti nametanja normi“, u koje čovek može potći kako prema kontraktima, tako i izvan njih. A pošto u modelnoj situaciji države, kao organizacije opšte jurisdikcije na svojoj teritoriji, odlaze sa scene, pojavljuje se ogroman broj situacija u kojima jurisdikcija unapred nije poznata. Ako jedem seks u automobilu parkiranom naspram crkve, čija je to jurisdikcija? Vlasnika parkinga? Crkve? Žene onoga s kim jedem seks? Sve zavisi od konteksta. Ako je automobil pogrešno parkiran, vlasnik parkinga rešava stvar sa nama. Ako je vlasnik parkinga crkva, njen zaposleni nam može predložiti da jedem seks na drugom mestu i da ne odvlačimo vernike od pobožnih misli. Ako žena mog partnera ima dogovor s njim da se među njima to tako ne radi, onda je zahtev da od mene dobije informacije o tome koliko sam bila svesna njegove zauzetosti – potpuno u njenoj jurisdikciji. Ali neka univerzalna jurisdikcija, koju interesuje sve i koja može diktirati svoje norme u bilo kojoj sferi – to je već mračna etatistička prošlost, u našoj modelnoj situaciji ovi dinosauri su odavno i beslavno uginuli.

3. Razmotrimo ipak situaciju kada, recimo, u nekoj lokalnosti neki pri konfliktu zovu svoju osiguravajuću kuću, a drugi pišu u tematski čet „alarm, tuku naše!“, i iz okoline počinju da pristižu pojedinci spremni da brane interese člana svoje zajednice. Da li ovakvo treba posmatrati kao pretnju? To zavisi od toga koje interese zajednica zastupa u konfliktu. Ako je nastrojena da po svaku cenu u svakom konfliktu zaštiti svoje, onda je to očigledna pretnja, i uslovnoj osiguravajućoj kući je u takvim slučajevima važno biti spremna na rat sa tom bandom. A ako je nastrojena da ugasi konflikt, onda nema nikakvih problema, to je jedna od najvažnijih funkcija zajednica. Čoveku je u njima prijatno, ali da bi bio njihov član, on prihvata to da druge članove zajednice brine njegovo ponašanje. U ovoj situaciji, sa tačke gledišta osiguravajuće kuće, zajednica nastupa kao „osiguravajuća kooperativa“ i može se posmatrati kao ravnopravan kontrahent.