Тег: pravo

Nametanje kulturnih tradicija

Prilično značajan deo pitanja koja ljudi postavljaju u vezi sa ankapom svodi se na to da li će biti moguće raditi to i to, da li će biti dopustivo ono ili ono, kako se ankap odnosi prema ovome ili onome. Da li je dozvoljeno ubijati pedofile i mučitelje životinja? Da li su dopustivo ropstvo i abortusi? Kako se ankap odnosi prema intelektualnoj svojini i globalnom zagrevanju?

Na sva ova pitanja, kao što znate iz memova, ankapisti imaju jednostavan, sažet, pa čak i potpuno korektan odgovor: tržište će rešiti. Drugim rečima, kao odgovor na pitanje o preferencijama zamišljenog subjektivnog „ankapa“, ukazuje se na konkretnog zamišljenog subjektivnog „tržišta“, koje će i postaviti odgovarajuće norme. Naravno, ovaj odgovor je previše kratak, i zato on obično ne zadovoljava one koji pitaju. Dozvolite mi da malo razradim ovu temu.

Uglavnom ljude ne brine to kako se drugi ljudi ponašaju, jer se ponašanje jedne osobe uklapa u predstave o tome šta je ispravno za drugu osobu. A kada prestane da se uklapa, tada to osobu brine i ona počinje da razmišlja kako da se prema tome odnosi i šta se s tim može uraditi.

Libertarijanac može grubo opisati svoja shvatanja o ispravnom kao „samopripadnost se poštuje, NAP se ne krši“. To nije dovoljno, i predstave o ispravnom se dopunjuju raznim „ovde je tako принято“. Na primer: ovde je desna strana puta; dete puštamo van reda; u restoranu plaća onaj ko poziva, i tako dalje. Ali, pored svih etički neutralnih običaja, postoje i oni koji se odnose na različite granične situacije. Na primer, nakon koje starosti seks prestaje da bude stvar staratelja i postaje stvar onoga ko ima seks. Ili koje vrste prirodnih kompenzacija je dopustivo zahtevati od dužnika ili od onoga ko je nanio štetu. Ili u kojim slučajevima autor dela ima pravo da ograniči druge ljude u njegovom korišćenju. Ove stvari se ne izvode iz osnovnih principa libertarijanizma, baš kao što se iz njih ne izvodi, recimo, desna strana puta.

U etički spornim slučajevima, čovek je sklon da kao normu predloži onu varijantu koja je lično njemu najprofitabilnija. Ako je pritom i dovoljno uticajan – može jako da udari, može doneti mnogo koristi, izaziva opštu ljubav ili je jednostavno dosadan i detaljan – onda se na predloženu varijantu norme može pristati. Ali dalje to rešenje može lako postati presedan, i sada već drugi mogu pozivati baš na tu varijantu norme kao na lokalni običaj. Nakon toga, onaj ko će želeti da revidira tu normu moraće biti mnogo jači, korisniji, šarmantniji ili dosadniji, jer ide protiv tradicije.

Tako se, u izvesnom smislu, može govoriti o pravu jačeg: onaj ko je uložio trud za pojavu presedana može na taj način stvoriti pravnu normu. Menjati tu normu svaki put po sopstvenom nahođenju biće mu teško: u pravnoj tradiciji se to zove princip estopela – ako je neko ranije svojim postupcima pokazao da se pridržava određene norme, onda on u budućnosti ne može pravno insistirati na tome da se ta norma na njega ne primenjuje. U umetničkom obliku, princip estopela je dobro prikazan u poznatoj priči Maksima Šapira „Poštovanje kulturnih tradicija„.

Naravno, onaj ko poseduje neospornu prednost u snazi, korisnosti, šarmu ili dosadnosti nad svima i to sa velikom rezervom, ili onaj ko predvodi sjedinjenu grupu istomišljenika, može promoterski gurnuti i takvu pravnu normu kao što je „ovaj konkretni tip ima pravo da u svim situacijama postupa kako mu je volja“, stvarajući time državu. Međutim, sve dok ne stvori pravne norme o prenosu svoje vlasti, ta država će neizbežno završiti njegovom smrću, a smrt će po pravilu biti prilično rana. Barem nam upravo tu zakonitost pokazuje drevna istorija. Ali ovde razmatramo ankap, odnosno društveno uređenje u kojem se verovatnoća uspeha takvih tipova svesno smanjuje do minimuma.

Pa kako će onda zapravo u ankapu postupati prema mučiteljima životinja, ropstvu i dalje po listi? To je na vama da odlučite. Što više truda uložite da baš vaše mišljenje prevlada, što nepotrpeljiviji budete prema tuđem mišljenju – to je veća verovatnoća da će mučitelji životinja dobijati baš onoliko bičeva koliko ste vi propisali prvom kojeg sretnete. I, naravno, to je veća verovatnoća da ćete u odbrani svog mišljenja pretrpeti troškove koji su za vas neprihvatljivi – i odustati. Ipak, ako vas slične teme živo brinu, preporučujem da unapred razvijate snagu, korisnost i šarm.

I dosadnost.

Ovo mi je dobra neuronska mreža napravila kao ilustraciju za „Poštovanje kulturnih tradicija“

Pitanje Georgija Nemova o nepridruživanju ugovornim jurisdikcijama

Simulirajmo situaciju:

Formiraju se teritorijalne i eksteritorijalne kontraktne jurisdikcije, kao i decentralizovani kros-arbitražni mehanizam koji ih povezuje. Prirodno pravo nastavljaju da podržavaju samo religijske ili etičke organizacije, u čijem razumevanju je garant prava Bog/karma. Na taj način, ove organizacije ostaju jedini koji garantuju život i slobodu čoveka na teritorijama sa stanovništvom koje nije stupilo u kontraktno pravo. Možda su ti ljudi marginalizovani, razdvojeni, siromašni ili jednostavno veoma udaljeni od ideja ankapa. I ti ljudi se okupljaju pod zaštitu takvih religijskih organizacija.

1. Kako misliš, da li je takva situacija moguća?
2. Ako jeste, da li je ovaj proces zakonomeran i da li predstavlja pravnu objektivizaciju čoveka?
3. Ako se to dogodilo, kako treba da postupi naš savez kontraktnih jurisdikcija? Da li to treba posmatrati kao pretnju i kako se boriti? Ili, naprotiv, podržati?

Odgovor Ankap-tjan

1. Zapravo, opisuje se prilično uobičajen slučaj tribalizma. Dok neki ljudi u slučaju pravnih kolizija računaju na organizacije koje su dužne pružiti pomoć po kontraktu, drugi jednostavno računaju na pomoć istovernika/istomišljenika. U tome nema ničeg čudnog, trenutno u svetu postoji mnoštvo izuzetno decentralizovanih zajednica interesovanja, od autostopera i mačevalaca do libertarijanaca i krišnaita. Oni već sada po pravilu pružaju svojim članovima primarnu pravnu pomoć, naročito lokalci onima koji dolaze izdaleka. Ne vidim zašto bi u našem modelnom svetu sa većom decentralizacijom prava ovi mehanizmi suddenly izgledali drugačije.

2. Svesna sam toga da mi modelnu situaciju tumačimo različito. Vi više posmatrate „jurisdikcije“ kao organizacije kojima je čovek pravno vezan, a onaj ko nije vezan nalazi se kao da je van zakona. Ja više posmatram jurisdikcije kao „oblasti nametanja normi“, u koje čovek može potći kako prema kontraktima, tako i izvan njih. A pošto u modelnoj situaciji države, kao organizacije opšte jurisdikcije na svojoj teritoriji, odlaze sa scene, pojavljuje se ogroman broj situacija u kojima jurisdikcija unapred nije poznata. Ako jedem seks u automobilu parkiranom naspram crkve, čija je to jurisdikcija? Vlasnika parkinga? Crkve? Žene onoga s kim jedem seks? Sve zavisi od konteksta. Ako je automobil pogrešno parkiran, vlasnik parkinga rešava stvar sa nama. Ako je vlasnik parkinga crkva, njen zaposleni nam može predložiti da jedem seks na drugom mestu i da ne odvlačimo vernike od pobožnih misli. Ako žena mog partnera ima dogovor s njim da se među njima to tako ne radi, onda je zahtev da od mene dobije informacije o tome koliko sam bila svesna njegove zauzetosti – potpuno u njenoj jurisdikciji. Ali neka univerzalna jurisdikcija, koju interesuje sve i koja može diktirati svoje norme u bilo kojoj sferi – to je već mračna etatistička prošlost, u našoj modelnoj situaciji ovi dinosauri su odavno i beslavno uginuli.

3. Razmotrimo ipak situaciju kada, recimo, u nekoj lokalnosti neki pri konfliktu zovu svoju osiguravajuću kuću, a drugi pišu u tematski čet „alarm, tuku naše!“, i iz okoline počinju da pristižu pojedinci spremni da brane interese člana svoje zajednice. Da li ovakvo treba posmatrati kao pretnju? To zavisi od toga koje interese zajednica zastupa u konfliktu. Ako je nastrojena da po svaku cenu u svakom konfliktu zaštiti svoje, onda je to očigledna pretnja, i uslovnoj osiguravajućoj kući je u takvim slučajevima važno biti spremna na rat sa tom bandom. A ako je nastrojena da ugasi konflikt, onda nema nikakvih problema, to je jedna od najvažnijih funkcija zajednica. Čoveku je u njima prijatno, ali da bi bio njihov član, on prihvata to da druge članove zajednice brine njegovo ponašanje. U ovoj situaciji, sa tačke gledišta osiguravajuće kuće, zajednica nastupa kao „osiguravajuća kooperativa“ i može se posmatrati kao ravnopravan kontrahent.

Da je čovek, našao bi se i AI

Teško se može osporiti to da je svaka osoba u svom životu kršila državne zakone, i to više puta. Pušenje na zabranjenim mestima, kršenje pravila saobraćaja, obavljanje delatnosti bez licence ili uz određene druge nepravilnosti, prodaja ličnih stvari bez prijave poreskoj upravi, pa čak i jednostavne verbalne izjave koje država smatra nezakonitim – ovi i slični postupci bili su učinjeni od strane veoma mnogo ljudi. Štaviše, neki postupci koji u trenutku njihovog vršenja uopšte nisu podrazumevali kršenje zakona, nakon nekog vremena mogu biti potpuno interpretirani kao praviobršaj – retroaktivno i bez zastarelosti, primenjujući krajnje spornu, ali ipak široko rasprostranjenu praksu kvalifikacije postupaka koji su nepoželjni vlastima kao „trajni praviobršaj“. Na primer, nedavno je protiv jedne Ruskinje pokrenut administrativni postupak zbog „propagande LGBT-a“, povodom čega je bio video snimljen i objavljen na VK još 2010. godine, gde ju je prijateljica poljubila u usne za rođendan.

I sve bi to bilo u redu, pošto su ovakva kršenja obično slučajna, beznačajna i ne podrazumevaju nanošenje štete ljudima, što znači da je malo verovatno da će državne vlasti uopšte primetiti. Ali savremene, a naročito perspektivne tehnologije im će omogućiti da prate bilo kakvu aktivnost čoveka. Američka obaveštajna služba već radi na razvoju veštačke inteligencije koja će prikupljati i analizirati podatke o građanima i vozilima sa nadzornih kamera, dronova, pa čak i sa veb-kamera i kamera pametnih telefona. U Francuskoj je policiji dozvoljeno da se na daljinu povezuje na kamere i mikrofone pametnih telefona građana. Roskomnadzor u Rusiji aktivno testira veštačku inteligenciju za blokiranje sajtova i analizu materijala objavljenih na društvenim mrežama. O Kini i ne treba ništa govoriti – tamo je totalni nadzor odavno postao obična stvar. A u Iranu se veštačka inteligencija koristi čak i za represije iz religioznih motiva – kamere sa veštačkom inteligencijom prepoznaju žene koje ne nose hidžab.

Naravno, ako stacionarni bandid pokuša da kažnjava sve za najsitnije prekršaje, prilično će brzo biti preopterećen, a među ljudima može doći do ozbiljnog nezadovoljstva. Ali verovatno nema smisla da se obija oko svakoga. Problem više sastoji u tome što pojedini ljudi mogu postati žrtve namernog maltretiranja, kako od strane države generalno, tako i od strane pojedinačnih zaposlenih u državnim organima. Na primer, neko vodi biznis koji konkuriše biznisu prijatelja ili rođaka državnog službenika, ili on sam želi da „zaštiti“ nečiji biznis, možda mu je neka devojka odbila ponudu za vezu, ili ima konflikt sa komšijom oko parking mesta – u takvim situacijama državni službenik može lako da pokvari život osobi koja mu smeta, jednostavno koristeći informacije iz sistema nadzora. Kao što smo već rekli, kod svakog čoveka se mogu pronaći barem beznačajni prekršaji, i za njih ga se, u najmanju ruku, može zatrpati kaznama.

Ozbiljan problem leži još u tome što državni službenik u takvom scenariju tehnički neće kršiti zakon. Često se iznosi argument da se na bilo kog državnog službenika može jednostavno požaliti nadležnim organima. Ali ako se u slučaju direktnih pretnji, zloupotrebe ovlašćenja ili drugih sličnih postupaka taj argument još mogao razmotriti, on potpuno gubi smisao pri maltretiranju po prethodno opisanoj šemi. Takođe će biti besmisleno i žaljenje na sistemsko maltretiranje opozicionara ili bilo kojih drugih ljudi nepoželjnih državi – pribegavajući ovakvoj šemi, stacionarni bandid će moći da z maltretira čoveka koristeći potpuno zakonite metode.

Kao što vidimo, državna moć u veku visokih tehnologija stvara ogromnu pretnju za život i blagostanje ljudi. Svaki čovek koji je postao nepoželjnim stacionarnom bandidu ili čak samo njegovim pojedinačnim činovnicima, može biti maltretiran tako da pritom maltretirači neće prekršiti nijedan zakon – sama žrtva će biti proglašena hroničnim kršiteljem zakona. Zbog toga se „monopol na nasilje“ više nikako ne može nazvati sistemom koji radi za dobro čoveka.

Voluntarista, Bitarh

Pravo i zakon pri prelasku na ankap

U komentarima je postavljeno još jedno pitanje o temi, i ne želim da odgovaram isključivo sa teorijskih pozicija, jer već nešto više od tri godine imam mogućnost da pokušam nešto da implementiram. Zato želim da razmislim o problemima prava i zakona u ankap zajednici na primeru Montelibera.

Ograničiću pojmovni aparat koji koristim. Pravo – red rešavanja konflikata prihvaćen u zajednici. Zakon – pravna norma koju zajednica smatra dopustivim nametnuti silom. Sud – procedura rešavanja konflikata od strane treće strane koja nije uključena u konflikt. Jurisdikcija – podsudnost, odnosno krug konflikata koje je u zajednici uobičajeno rešavati određenim sudom.

Montelibero, kao i svaka druga ankap zajednica u eri dominacije država, ne može pretendovati na punu jurisdikciju nad svojim članovima. Da, svako pitanje može biti rešeno u jurisdikciji Montelibera – ali samo ako država nije svesna toga. U suprotnom, država može nametnuti svoje zahteve o tome šta strane u konfliktu moraju uraditi.

Zajednica Montelibero je mala. U njoj nema mogućnosti za punovrednu tržišnu konkurenciju mnoštva različitih sudova. Međutim, to nije razlog za poklanjanje državi. Na kraju krajeva, implementirali smo tokenomiku – i sada imamo sopstveni, veoma jeftin i efikasan finansijski sistem. Na jednom jedinom blokčejnu, bez konkurencije između njih (pokušali smo da dodamo druge, ali se nisu primili). Iako privatno ništa ne sprečava razmenu bilo kojih vrednosti: bilo robe, bilo fjat novca, bilo raznih kriptovaluta. Isto važi i za sudove: uz obostrano saglasje, sporove može rešavati bilo bacanje novčića, bilo medijacija kod unapred dogovorenog autoriteta, bilo dvoboj – ali ako nema saglasnosti, moraćemo se osloniti na neki unificirani sudski mehanizam po defaultu.

Svaka jurisdikcija je podložna snažnom pozitivnom efektu razmere: što se više konflikata u njoj rešava, to će za veći broj potencijalnih konflikata unapred biti dogovorena upravo ta jurisdikcija. To je razumljivo: ljudi štede kognitivne resurse i bez posebne potrebe neće držati u glavi mnogo različitih pravnih mehanizama, te će u krajnjoj liniji težiti jednoj opciji, čak i ako ona u konkretnom slučaju nije najoptimalnija. Postoje i negativni efekti razmere: čak i najefikasniji sudija teško može značajno da poveća svoju produktivnost, pa će pri povećanju potražnje verovatno podići cenu. Zbog toga je za skaliranje ovakvih usluga praktično primeniti mehanizam franšize: sudije mogu biti različite, ali će koristiti jedinstvenu proceduru i jedinstvene pravne norme.

Odakle da one dođu? Šelinova tačka ovde su procedure prihvaćene u nadležnoj jurisdikciji, odnosno u crnogorskim sudovima. Zašto? Barem zato što će se teoretski upravo njima obratiti oni koji budu nezadovoljni odlukom suda Montelibera. Ali, pošto je lokalno zakonodavstvo puno svakakvog etatističkog smeća, to se, naravno, mora izbaciti i zameniti sopstvenim domaćim pojmovima. Osnovnih principa u libertarianizmu je malo, ali konkretne pravne norme koje im ne protivreče mogu biti različite. I tu će Šelinove tačke biti presedanti. Svakom sledećem sudu će biti lakše da primeni prethodno korišćenu normu nego da izmišlja novu za svaki sledeći slučaj. Takođe, svim članovima zajednice Montelibero će biti lakše da polaze od ustaljene pravne prakse, jer je predvidljivost u poslovima osnova za poverenje.

Ali, kao što je poznato, malo je razumeti da li su zakoni dobri, treba pitati da li se oni izvršavaju.

Dokle god je sudska praksa mala, moramo se osloniti uglavnom na savesnost strana i neformalni autoritet sudije. Potencijalna mogućnost obraćanja državi za izvršenje sudskih odluka aktuelna je samo za najkrupnije slučajeve, gde iznos koji je u pitanju opravdava prateće troškove. U najsitnijim slučajevima, strana koja je izgubila će bez pitanja platiti, jer je iznos zanemarljiv. Problem su slučajevi srednje veličine, kada je angažovanje državnog izvršenja i dalje preskupo i sramotno, a strana koja je izgubila ne želi da plati.

Najcivilizovaniji način za postizanje izvršenja sudskih odluka je široka upotreba zaloga. Pri čemu ovde predviđam postepenu evoluciju od jednokratnih zaloga za obezbeđenje konkretnog tužbenog zahteva – ka stalnim zalozima koji potvrđuju spremnost na izvršenje odluka konkretne jurisdikcije.

U početku to može funkcionisati otprilike ovako. Član zajednice želi da stupi u pravne odnose sa drugim članom zajednice. Na primer, da iznajmi auto, stan, pozajmi novac, zaključi ugovor o radu. Pored direktnog ugovora kontraktenata jedno s drugim, oni takođe obaveštavaju sud o tome i prebacuju na račun koji kontroliše sud iznose zaloga, čija veličina zavisi od veličine odgovornosti koju nameće ugovor koji se zaključuje. Zatim iz ovog zaloga može biti naplaćena penala, recimo, od radnika za oštećenje opreme, kao i od poslodavca – za radnu povredu koja se desila njegovom krivicom.

Ali postepeno, kako sud gradi sopstvenu reputaciju, zalog će postati stalni: priznaješ jurisdikciju MTL-suda – postavljaš na račun koji on kontroliše određeni depozit, svojevrsnu „cenu časti“, ako koristimo staroirske termine. Sada svako može biti siguran da ti se u okvirima cene časti može bezrezervno verovati. Želiš da povećaš reputaciju – jednostavno povećaš depozit. Napuštaš zemlju, ili, recimo, poslednja odluka suda je izazvala tvoje nepoverenje – smanjiš depozit. Izlaziš iz jurisdikcije – povlačiš depozit u potpunosti (sa određenim zastojem, kako bi se utvrdilo da nemaš dugova po starim ugovorima).

Štaviše, na bazi ovog rešenja može se razviti, recimo, institut jamstva, kada jamac povećava poverenje u osobu za koju jamči, rizikujući sopstveni sudski depozit.

Bilo bi sjajno ako bi povećanje cene časti doprinelo poštovanju u zajednici, ali se takav odnos neće formirati sam od sebe – prvo će biti potrebno razviti tradiciju uključivanja ljudi sa visokom cenom časti u odgovorne pravne odnose, na primer, kao svedoka u velikim transakcijama ili kao tužitelja u slučajevima od društvenog značaja. Takođe, sasvim može pojaviti mehanizam povećanja tuđe cene časti putem uplata sudskih depozita na tuđi račun – ako lična poštenost osobe daleko prevazilazi njene finansijske mogućnosti. Rezultat će biti nešto poput hoppeanske prirodne aristokratije.

I, naravno, ceo ovaj mehanizam će raditi mnogo gore ako se ispostavi da postoji veliki broj članova zajednice koji ga potpuno ignorišu, ali na isti način stupaju u pravne odnose jedni s drugima. Oni mogu biti previše siromašni da bi zamrzli novac zarad reputacije. Mogu ne verovati konkretnom sudu. I, na kraju, mogu ne verovati samom mehanizmu.

Faktor siromaštva se do određene mere rešava kroz mehanizme jamstva. Faktor nepoverenja u konkretan sud – kroz konkurentske sudove. Faktor nepoverenja u mehanizam – jednostavno je pitanje navike. Poverenje se gradi, samo treba ne pokušavati da ga nametneš.

Koje varijante anarho-kapitalizma postoje? Znam samo za Rotbardovsku i Fridmanovsku varijantu (Hoppea ne uključujem, jer je to u suštini razvoj Rotbardovih ideja u jednom konkretnom pravcu).

Dmitrij

Ne mislim da negde postoji jasna tipologija, ali pitanje je zanimljivo, hajde da razmislimo.

Rothbardovska varijanta: izvodi se iz prirodnih prava, a stoga podrazumeva neki jedinstven etičko-pravni sistem opisan u „Etici slobode“, ili na neki drugi način izveden na istoj metodološkoj osnovi (na primer, u istom ključu svoje stavove izlaže Molinjū u svojoj Praktičnoj anarhiji). U vezi s njom se, shodno tome, javljaju pitanja: ko će naterati sve da se rukvode jedinstvenim pravnim sistemom.

Fridmanovska varijanta zasnovana je na ekonomskoj analizi prava, pri čemu se oslanja na čikašku ekonomsku školu, koja podrazumeva mogućnost bavljenja interpersonalnim poređenjem korisnosti do određene mere. Shodno tome, u Fridmanovom izvođenju anarho-kapitalizma, različiti pravni sistemi se trguju na tržištu, zauzimajući one njegove segmente gde se upravo oni pokazuju najefikasnijim.

Ipak, obe varijante organizacije društva podrazumevaju, kao svojevrsnog naslednika ključne državne funkcije izvršavanja sopstvenih odluka, neke agencije za pravnu zaštitu, kao kod Fridmana i supružnika Tannahill, ili strogo nenasilne agencije za rešavanje sporova, kao kod Molinjūa, koje ipak poseduju istinski totalitarnu regulatornu moć – ukratko, neke larve države o kojima se mora nekako objasniti koji razlozi neće dozvoliti tim larvama da izrastu u pune države.

Ja, prateći Vladimira Zolotoreva, pridržavam se praksiološkog pristupa analizi prava i, potpuno nezavisno od njega, dajem prognozu da će u anarhičkom društvu sa razvijenim tržišnim odnosima efekat podele rada izbaciti sa tržišta glomazne monstrume koji pokušavaju da pod jednim krovom sakupe potpuno različite funkcije koje su danas prisvojene državi. Ne postoje nikakvi osnovi za verovanje da usluge detektiva, kriminalista ili blokčejn-analitičara moraju nužno pružati iste firme koje nude usluge obezbeđenja, naplate dugova, rešavaju ekonomske sporove, održavaju katastre, osiguravaju život i imovinu, izdaju sertifikate o tome da osoba ume da vozi automobil ili, recimo, puca iz pištolja.

Praksa života u libertarianskoj zajednici Montelibero još više me utvrđuje u mojim prvobitno čisto teorijskim pogledima da ljudima nisu toliko potrebne detaljno propisane pravne institucije. Naprotiv, u anarhičkom društvu ljudi teže da rešavaju konflikte na licu mesta, po potrebi formirajući situacione koalicije. Potreba za složenim specijalizovanim uslugama u oblasti pravne zaštite javlja im se dovoljno retko, stoga će na slobodnom tržištu tu potrebu verovatno zadovoljavati relativno male kompanije koje ipak imaju širok geografski obuhvat – inače se ne bi skupila dovoljno klijentela.

Ako se vratimo na pitanje, vidimo da se različiti opisi ankap-a uglavnom svode na to kako će se u takvom društvu rešavati konflikti – jer po pitanjima, na primer, funkcionisanja slobodnog tržišta, libertarianski teoretičari nemaju naročite razilaženja. Shodno tome, ako vam na pamet padne neka ranije niko nije razvijao ideja o tome kako bi pravo još moglo da funkcioniše – čestitam, dodali ste još jednu varijantu ankap-a u zbirku već postojećih.

Alternative pravu na nošenje pištolja

Primetila sam da se skoro svi odgovori na pitanja „kako će to raditi?“ svode na pravo pištolja. Čim nešto nije u redu – pucaj, a onda se razmotravaj. Prekršiš zakon (kojeg nema, tj. jednostavno se nekome učiniš lošom osobom) – ubili će te. Ne želiš da platiš prema sudskoj presudi – odbranite se pucnjavom, ali tužilac može unajmiti odred privatnog specijalca protiv tebe. I tako dalje. Princip srazmernosti kazne je negde tamo, a pravo pucanja je upravo ovde. Sve se indirektno svodi na ideju „ko ima pušku, taj je u pravu“. Zar ne bi bilo bolje organizovati društveni poredak u kojem su takve situacije sprečene unapred i mnogo ranije?

Moskovljanin (ne Kinez)

Za početak ću napomenuti da je status kvo upravo onakav kako je opisano u pitanju: princip srazmernosti kazne je negde tamo, a pravo pucanja je upravo ovde. Zbog toga onaj ko je naoružan može lako da diktira svoju volju onima koji su nenaoružani. Naoružan može biti bilo koji bandita, konkretno, policajac. Ako primeni oružje sa posebnim cinizmom, postoji šansa da će ga naknadno okrću, otpustiti, dati mu uslovnu kaznu, ili čak i stvarnu – to je, tako ili drugačije, odložena kazna koja nimalo ne sprečava ni već dogodilo se произвоolje sa primenom oružja, niti nove analogne radnje.

Ankap se razlikuje od status kvo po tome što pravo na oružje ima svako, svako ga može primeniti, i onaj ko želi, preteći oružjem, da diktira svoju volju slučajno izabranoj žrtvi, rizikuje da nailazi na naoružano protivljenje ne samo od strane žrtve, već i od strane bilo koga drugog. Može li se reći da je u ankapu onaj ko ima pušku, u pravu? Pa, tada bismo morali priznati da su u pravu svi koji su se setili da ponesu pušku sa sobom. Čak i tako, meni se to čini privlačnijim od situacije „u pravu je onaj ko je odlučio da primeni naoružano nasilje, a ostali su nenaoružana, bespravna stoka“. Ali dobro, stalno pričamo o ankapu, a pitanje je o hipotetskom društvu bez prava pištolja.

Prva ideja je najočiglednija. Nema pištolja – nema prava pištolja. Nažalost, ako društvo lišimo pištolja, jednostavno se pojavljuje pravo kasteta, noža, pa čak i samo pravo pesnica. Da ne govorim o mogućnosti udaranja u masu kamionom.

Druga ideja je stvaranje pametnog okruženja u kojem se svako nasilje sprečava tehnološkim sredstvima toliko brzo da jedva stigneš da iskoristiš svoje pravo pištolja. Od fantastike sam čitala opis takvog društva kod Lema, ali mi se nije dopalo: previše uveličava, umesto ozbiljnih prognoza dobija se neka parodija koja diskredituje ideju. Mogu samo napomenuti da ovaj put podrazumeva ogromno poverenje u tehnološka rešenja. Ako ih ne prepustimo državnim monopolima i dozvolimo privatnicima da potpuno samostalno projektuju rešenja u navedenom smeru, sasvim možemo dobiti brojne komercijalne zone gde se čisto tehnološkim putem obezbeđuje visok nivo bezbednosti.

Treću ideju aktivno gura Bitarh. On polazi od toga da nema ničeg užasnog u samoodbrani, ali da se baš nad sklonošću agresivnom nasilju može raditi. Odbiti čoveku želju za napadom je mnogo humanije nego ubijati. Šta reći o tome? Za mene je moralni status vakcine protiv nasilja otprilike isti kao i moralni status bilo koje druge vakcine. Ako uspete da obezbedite masovno testiranje i vakcinaciju nenasilnim sredstvima – svaka čast. Ako ne uspete – spremite se za akte masovnog neposlušnosti, tužbe i izuzetno lošu reputaciju vašeg predloženog rešenja.

Eto, ukratko, to su varijante zamene za društvo „prava pištolja“ koje su mi pale na pamet. Imate li još neke? Opišite u komentarima.

Stojiš tako i razmišljaš: jesam li dovoljno u pravu, ili da stavim još par pušaka ispod krinoline?

Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših. Prevod poglavlja o islamskom pravu.

Strašno dugo nisam počela prevod knjige Dejvida Fridmana o raznim egzotičnim pravnim sistemima. Ali onda su mi u privatnim porukama poslali link do parodije Skota Aleksandra Pravni sistemi koji uopšte ne liče na naš (jer sam ih jednostavno izmislio) – posramila sam se i sela da prevodim.

Dakle, prevedeno je peto poglavlje knjige, o islamskom pravu. Ono je očekivano ispadlo slično unapređenom jevrejskom, i, zbog njegove prvobitne decentralizovanosti, libertarijanci iz njega mogu za svoje potrebe pozajmiti veoma mnogo.

Molim vas, ne zaboravite da donirate za ovaj i sve ostale prevode, a ja ću se potruditi da ovaj proces ne odužim previše.

Reci sve o nasleđu pri ankapu

Kako će biti raspoređen redosled nasleđivanja bez testamenta? A ako nema naslednika? A ako su moji dugovi veći od nasleđa i nema garanta/osiguranja, hoće li oni preći na nekoga?

Neprizivni

Ankap podrazumeva decentralizaciju procedura za rešavanje sporova, što automatski znači odsustvo rigidnih pravila koja je neko odozgo odredio i koja regulišu pitanje nasleđivanja. Zbog toga ne mogu reći kako će tačno biti podeljena određena imovina ili dugovi, ali mogu razmišljati o tome kako će se ovo pitanje rešavati na terenu po suštini.

Prava su zahtevi sa kojima su se pomirili. U trenutku smrti osobe koja je posedovala određenu imovinu, na tu imovinu mogu nastati zahtevi najrazličitijih ljudi. Ko će i u kojim udelima na kraju dobiti imovinu zavisi pre svega od toga ko će se i koliko lako pomiriti sa odgovarajućim zahtevima. U najočiglednijim slučajevima, kada je, na primer, preminuli imao bitkoin novčanik i kada su članovi njegove porodice takođe imali pristup ključevima, njihove zahteve za vlasništvo nad bitkoinima teško će iko moći da ospori. Slično tome, ako je preminuli živeo u sopstvenoj kući, njegovi ukućani nakon njegove smrti automatski postaju stvarni vlasnici kuće, a osporavanje njihovih prava na to nasleđe značilo bi iznošenje zahteva da se oni izbace iz kuće, a za to su potrebni izuzetno jaki razlozi. Verovatno će nekim rođacima ili prijateljima preminulog koji žive odvojeno biti teško da obrazlože svoja prava na bilo koji udeo u onome gde su drugi ljudi već bili stvarni suvlasnici ostavilaca.

A šta je sa onom imovinom kojom je preminuli vladao samostalno i do koje njegovi ukućani nemaju direktan pristup? Na primer, posedovao je kompaniju. Ključeve od kancelarije kompanije ima čistačica koja dolazi povremeno, ali je malo verovatno da će njeni zahtevi da prisvoji kancelariju na osnovu činjeničnog pristupa prostoriji biti bilo kome shvaćeni ozbiljno. Ipak, ako niko od rođaka preminulog nije učestvovao direktno u biznisu i ako preminuli nije ostavio nikakva raspoređenja u vezi sa imovinom, neće biti ništa čudno u tome što će zaposleni u kompaniji rastrgati imovinu ili će je prisvojiti neko iz menadžmenta – samostalno ili u kooperaciji sa delom kolega. To će jednostavno značiti da prava vlasništva nad tim biznisom nisu bila dobro utvrđena. Naravno, što je tržište oko toga stabilnije, to je manja verovatnoća za ovakvu situaciju, i najverovatnije je vlasništvo nad kompanijom odavno tokenizovano, a pravila prelaska tokena u druge ruke bila su opisana, uključujući i moguću smrt vlasnika. Recimo, fond Montelibero i sva tokenomika koja se oko njega razvila postoje svega godinu i po dana, a kod nas su već u određenim dogovorima fiksirane ovakve mogućnosti – jer je predvidljivost pravila veoma važan element investicionog klimata.

Konačno, pričajmo o dugovima. Naravno, zahtev poverioca za povrat duga je veoma jak. Zato je jasno da u uslovima razvijenog tržišta i propisno zabeležisanih obaveza, poveriocu neće biti teško da naplati ulog iz dela imovine preminulog. Ako iznos dugova očigledno premašuje iznos deljivih aktiva – tada imamo slučaj bankrota. U toj situaciji će svi pretendenti na imovinu morati da se dogovore ko će koliko dobiti, a ako se mirno ne dogovore, neizbežno je obraćanje sudu – ne mogu se pak stvarno ratovati.

Uopšte, želim da napomenem da ankap nije samo anarhija, već i kapitalizam, odnosno razvijeni tržišni odnosi. Sva postojeća pravna rešenja, naročito iz sfere običnog prava, neće nestati, i u različitim spornim slučajevima će se, naravno, pozivati na njih. Glupe rasprave koje se svode na takmičenje čiji je advokat skuplji i ko je više podmazao sudiju, malo su verovatne u ankapu zbog decentralizovane prirode primene prava. Ali sama težnja za insistiranjem na svojim pravima neće nestati, što znači da posao za pravnike neće iščeznuti.

Zašto je pravo svojine sloboda, a ne ograničenje sloboda drugih?

Anonimno pitanje

Naravno, pravo svojine je upravo ograničenje sloboda drugih. Pravo svojine je pretenzija na to da se raspolaže određenim objektom i da se spreči da njime raspolažu drugi. Njihova sloboda raspolaganja privatizovanim objektom će prirodno biti smanjena.

Pri tome, naravno, u različitim društvima mogu se praktikovati potpuno različiti redovi ostvarivanja takvih pretenzija, uključujući i one primenljive na različite klase objekata. To mogu biti redovi tipa „želiš da koristiš – uzmi, koristi, a zatim vrati na mesto kako bi mogli uzeti drugi“. Mogu biti redovi „želiš da koristiš – uzmi, a drugima obezbedi takvu zamenu protiv koje se neće pobuniti“. Ili „možeš uzimati sve dok za druge ostane dovoljno objekata istog kvaliteta“.

Ali ipak, govorimo o svojini kada se red korišćenja objekata određuje ekskluzivnijim pravilima, poput onih izloženih u mojoj knjizi u odgovarajućem poglavlju. Naravno, čak i u ovom slučaju uopšte nije neophodno da svaki objekat stečen u svojinu bude u potpunom i bezdelnom raspolaganju onoga ko ga je stekao. Praktike poput korišćenja sopstvene svojine na štetu drugih i dalje će nailaziti na sasvim opravdan otpor.

Postavlja se pitanje, ako su prava svojine samo ograničenja sloboda, zašto onda odjednom tvrdimo da je društvo u kojem se ona poštuju slobodno? Od čega je slobodno? Pre svega, naravno, od rata svih protiv svih. Znajući da imaš pravo na taj predmet i da ga drugi poštuju, nećeš trošiti ogromne resurse na svakosekundnu spremnost da odbraniš svoju vlast nad predmetom u sukobu sa drugim pretendentima, što oslobađa resurse za prijatnije aktivnosti, odnosno povećava slobodu. Znajući da nemaš pravo na taj predmet jer pripada drugome, nećeš tražiti načine za njegovo direktno oduzimanje, već ćeš se fokusirati na povećanje svojih mogućnosti za tržišnu razmenu. To povećava bogatstvo mogućnosti, odnosno, ponovljam, slobodu.

Složenije, ali detaljnije izlaganje o tome kako prava svojine obezbeđuju slobodu u društvu, uvek možete pročitati kod Davida Fridmana u Mehanici slobode, u poglavlju U odbranu svojine.

branilac slobode

Šta će se dešavati sa napuštenim objektima pri ankapu?

1) Omladina često ulazi u napuštene zgrade, što seB mnogim građanima ne dopada: ko zna šta može biti. Mogu li oni, i na koji način, organizovati obezbeđenje, zaklanjati je ili uopšte srušiti? Da li bi postavljanje ograde od strane uznemirene javnosti bilo ograničenjem slobode ljubitelja urbanskog turizma?
2) Grupa skvatera naselila se u praznom bioskopu, povukla struju (pronašla na slobodnom tržištu one koji su pristali da ih priključe) i živi tako, organizujući koncerte neformalaca direktno u sali i pozivajući autostopere na noćenje. Neki smatraju da to negativno utiče na vrednost nekretnina u okruženju. Može li se nešto preduzeti povodom njih?
3) Developer je video nedovršen poslovni centar i poželeo da ga dovrši i pusti u upotrebu. Poslednji vlasnik nedovršene građevine je ili nepoznat, ili se ne javlja, ili je kao pravno lice već ukinut. Šta developer da radi?
4) Inicijativna grupa građana želi da sruši napuštenu zgradu i na njenom mestu napravi park, mnogi stanovnici četvrti su potpisali podršku ideji. Međutim, skvateri koji su se tamo naselili ne žele da se isele. Oni se pozivaju na pravo na imovinu koju su stekli i na nedostatak prava stranih građana nad njom, dok se aktivisti pozivaju na nezakonost useljenja skvatera i njihov nedostatak bilo kakvih prava na takav stambeni prostor. Ko je u pravu i šta uraditi?

Stalker

Dakle, imamo grad, odnosno prilično gusto naselje, gde su prava njegovih stanovnika na određene prostorne objekte složena, međusobno uslovljena, međusobno se prožimaju, stalno ulaze u manje kolizije, i to se doživljava kao norma. Čovek plaća razvijenu infrastrukturu ne samo novcem, već i time što ga komšije stalno do određene mere uznemiravaju. Ponekad kolizije postanu značajne, i tada je potrebno rešavanje.

Podsetim vas na principe legitimnog sticanja prava svojine u ankapu: homsteading, razmena, nadoknada, proizvodnja. Kako se u gore opisanim složenim uslovima mogu steći dovoljno jasna prava svojine nad napuštenom zgradom? Skvateri sasvim logično primenjuju prvi način i zauzimaju praznu građevinu, jednostavno zato što niko pre njih nije iskoristio taj način. Šta će ih sprečiti da sutra na njihov prag dođu ogorčeni komšije, mašući Lokovom ogradom? Samo ostala tri načina sticanja prava svojine.

  1. Dobrovoljna razmena. Skvateri mogu dogovoriti sa ostalim stanovnicima grada koje će tačno pogodnosti pružati u zamenu za priznanje njihovog prava na skvot. Na primer, organizovati pomenute koncerte, obezbediti noćenje beskućnicima, održavati uredan spoljni izgled zgrade, plaćati komunalne račune.
  2. Nadoknada. Skvateri mogu stati na pragu svoje nove imovine sa puškama i izjaviti da će oni koji osporavaju njihovo pravo svojine moći da ga oduzmu samo od njihovih hladnih leševa. Spremnost da se snose troškovi rata radi zaštite svoje imovine oduvek je bila veoma jak argument u korist priznanja prava svojine, pod uslovom da tuđa prava ne izgledaju još jače (a u uslovima napuštene zgrade, niko nema jača prava od skvatera). Takođe, skvateri mogu objaviti da su, kao nadoknadu za zauzimanje imovine (i, shodno tome, za to što su oduzeli pravo na zauzimanje iste imovine drugim potencijalnim zainteresovanim), spremni da doniraju određenu sumu u neki ili drugi fond za uređenje grada. Saglasnost da se primi novac značila bi priznanje zakonitosti skvotiranja.
  3. Proizvodnja. Skvateri mogu započeti preuređenje zauzete građevine prema svojim potrebama, i tada će svako ko bi mogao polagati pravo na alternativnu upotrebu napuštene zgrade proceniti da, kada bi ih, na primer, silom izbacio pre mesec dana, kada su tek uselili, a oni bi krenuli na sud, maksimalno bi od njega dobili cenu hostela za par noćenja. A danas bi oni od njega tražili nadoknadu troškova za sav uloženi trud i resurse u skvot.

Opisala sam šta skvateri da rade. A šta građani da rade ako baš jako ne žele da napuštene zgrade dospadaju bilo kome? Jednostavno, po mogućnosti izbegavati njihovo nastajanje. Na primer, u ugovorima o pružanju komunalnih usluga mogao bi postojati član koji glasi da, u slučaju da je vlasnik objekta koji se održava izgubio svoje pravo, a nije raskinuo ugovor o održavanju, dobavljač nastavlja održavanje po poslednjim važećim cenama na kredit pod zalog objekta. Na taj način, skvateri se suočavaju sa situacijom: ova kuća nije ničija, ona je u zalogu kod kompanija koje u kuću dovode vodu, struju, internet, održavaju kanalizaciju i odnose smeće. Ako bilo kojoj od ovih kompanija zgrada zatreba, ona će je sama „skvotirati“ (ali će morati da se dogovori sa ostalima o odšteti). A ako nikome ne treba, sve će one biti rade svakome ko je spreman da preuzme objekat na balans i plati komunalne dugove.

Navela sam samo jedan mogući mehanizam, ali može biti bilo koji drugi, pa čak i gradski fond za napuštene zgrade, kojem bi građani donirali sredstva kako bi taj fond prvi skvotirao napuštene zgrade, kreirao grupe za diskusiju o njihovoj najboljoj primeni za svaku od njih, tražio investitore i tako dalje. A ako su se u neku napuštenu zgradu već uselila lica koja ne izazivaju oduševljenje građana, taj isti fond može biti posrednik u pregovorima o promeni formata korišćenja skvota ili isplati odštete skvaterima kako bi se iselili.