Тег: nasleđe

Hoće li libertariansko društvo izdržati pritisak naslednog nejednakosti?

Zamislite: jedan čovek uporno radi ceo život, gradi biznis od nule – a drugi je rođen sa „zlatnom kašikom“ u ustima i dobija milione, a da se ni jednom nije naprezao. Prođe par generacija – unuci magnata uživaju u luksuzu, dok potomci vrednika jedva spajaju kraj s krajem. Nepravedno? Naravno. I sa svakom novom generacijom jaz samo raste.

Naravno, čovek ima pravo i slobodu da raspolaže svojim radom i imovinom. Ali treba razumeti i one u kojima ključa osećaj nepravde. Zamisli: trudiš se, radiš naporno, a pored tebe neki bogataši žive od kamata sa bakinog kapitala i gledaju ostale svisoko. Teško je, zar ne? I iako život uopšte nije obećao da će biti pravedan, ipak se želi da svako ima šansu, a ne samo oni kojima je sreća donela rođenje u bogatoj porodici. Pitanje je ozbiljno: kako osigurati stabilnost društva pri akumuliranju nejednakosti – a pritom ostati veran principima slobode?

Za početak, malo optimizma. Često se kaže: „prva generacija zarađuje, druga troši, treća siromašuje“. Često tako i ispadne: deda je stekao bogatstvo, sin je sve protrolčio – i unuku više nema šta da nasledi. Bogatstvo bez rada isklizne kroz prste, tako da se deo akumulirane nejednakosti vremenom sam od sebe razine.

Ali nadati se samo tome je slaba uteha. Da, mnogi „zlatni klinci“ pre ili kasnije ostanu bez ičega. Ali postoje i porodice poput Rokfelera, kojima polazi da ostanu na vrhu već mnogo generacija. Kažu da je njihov sekret jednostavan: teraju svakog novog naslednika da radi ne manje od prethodnog. Nema besplatnog ručka – želiš da koristiš kapital porodice, uvećaj ga. Takav pristup pomaže da se bogatstvo sačuva dugo vremena.

Šta nam, kao društvu, činiti? Želi se i sloboda sačuvati, i više mogućnosti za sve. Kako to postići?

Kao prvo, poštena konkurencija i jednaka pravila za sve. Ako bogati naslednik loše vodi poslove, on mora bankrotirati kao i bilo ko drugi – bez posebnih privilegija i monopola od strane države. Bez prijateljski nastrojenih činovnika, čak ni ogromno nasledstvo nije zaštićeno od bankrota. I obrnuto, talentovan i vredan čovek, čak i bez veza, moći će da uspe ako mu se ne stavljaju prepreke. Konkurencija je najbolji izjednačivač kada je zaista slobodna.

Kao drugo, jednakost mogućnosti. Talentovano dete iz siromašne porodice mora imati mogućnost da uči i razvije svoj potencijal, a ne da zauvek ostane siromašno samo zbog okolnosti rođenja. Društvo, putem privatnih fondova, stipendija i mentorstva, može tome doprineti. Na kraju će svi biti dobitnici: pojaviće se više talentovanih i produktivnih ljudi. Inače, mnogi bogati to razumeju i ulažu u obrazovanje i startape – investiraju u budućnost.

Kao treće, kultura odgovornosti. Sloboda ide ruku pod ruku sa odgovornošću. Ako si rođen u bogatstvu – to nije tvoja zasluga, ali nije ni razlog za lenčarenje. Smatraj to avansom koji treba opravdati. Mnogi naslednici to i čine: umesto praznog hoda, otvaraju sopstveni biznis ili se bave naukom – trude se da ostave svoj trag.

Konačno, socijalni liftovi – mogućnosti da se uspe „odozdo“. Srećom, slobodno tržište redovno daje šanse talentovanim i energičnim. Primer je osnivač WhatsApp-a Jan Kum: došao je u SAD kao siromašan imigrant, a nakon par decenija prodao svoje детище za milijarde. Nisu bili potrebni ni titule ni posebne veze – samo ideja i upornost. Takvih priča je mnogo i one inspirišu: čak i bez ikakve „zlatne kašike“ može se uspeti u životu.

Dakle, recept za stabilnost uz slobodu je sledeći: paziti da „igralište“ ostane pošteno i otvoreno za sve. Da, neko na početku igre ima prednost – bogati roditelji su se potrudili. Ali partija nije izgubljena dok ostali imaju mogućnost da odigraju svoj potez. Najopasnije je ako pravila igre počnu da se pišu za izabrane. To se nikako ne sme dopustiti!

Voluntarist, Bitarh

Reci sve o nasleđu pri ankapu

Kako će biti raspoređen redosled nasleđivanja bez testamenta? A ako nema naslednika? A ako su moji dugovi veći od nasleđa i nema garanta/osiguranja, hoće li oni preći na nekoga?

Neprizivni

Ankap podrazumeva decentralizaciju procedura za rešavanje sporova, što automatski znači odsustvo rigidnih pravila koja je neko odozgo odredio i koja regulišu pitanje nasleđivanja. Zbog toga ne mogu reći kako će tačno biti podeljena određena imovina ili dugovi, ali mogu razmišljati o tome kako će se ovo pitanje rešavati na terenu po suštini.

Prava su zahtevi sa kojima su se pomirili. U trenutku smrti osobe koja je posedovala određenu imovinu, na tu imovinu mogu nastati zahtevi najrazličitijih ljudi. Ko će i u kojim udelima na kraju dobiti imovinu zavisi pre svega od toga ko će se i koliko lako pomiriti sa odgovarajućim zahtevima. U najočiglednijim slučajevima, kada je, na primer, preminuli imao bitkoin novčanik i kada su članovi njegove porodice takođe imali pristup ključevima, njihove zahteve za vlasništvo nad bitkoinima teško će iko moći da ospori. Slično tome, ako je preminuli živeo u sopstvenoj kući, njegovi ukućani nakon njegove smrti automatski postaju stvarni vlasnici kuće, a osporavanje njihovih prava na to nasleđe značilo bi iznošenje zahteva da se oni izbace iz kuće, a za to su potrebni izuzetno jaki razlozi. Verovatno će nekim rođacima ili prijateljima preminulog koji žive odvojeno biti teško da obrazlože svoja prava na bilo koji udeo u onome gde su drugi ljudi već bili stvarni suvlasnici ostavilaca.

A šta je sa onom imovinom kojom je preminuli vladao samostalno i do koje njegovi ukućani nemaju direktan pristup? Na primer, posedovao je kompaniju. Ključeve od kancelarije kompanije ima čistačica koja dolazi povremeno, ali je malo verovatno da će njeni zahtevi da prisvoji kancelariju na osnovu činjeničnog pristupa prostoriji biti bilo kome shvaćeni ozbiljno. Ipak, ako niko od rođaka preminulog nije učestvovao direktno u biznisu i ako preminuli nije ostavio nikakva raspoređenja u vezi sa imovinom, neće biti ništa čudno u tome što će zaposleni u kompaniji rastrgati imovinu ili će je prisvojiti neko iz menadžmenta – samostalno ili u kooperaciji sa delom kolega. To će jednostavno značiti da prava vlasništva nad tim biznisom nisu bila dobro utvrđena. Naravno, što je tržište oko toga stabilnije, to je manja verovatnoća za ovakvu situaciju, i najverovatnije je vlasništvo nad kompanijom odavno tokenizovano, a pravila prelaska tokena u druge ruke bila su opisana, uključujući i moguću smrt vlasnika. Recimo, fond Montelibero i sva tokenomika koja se oko njega razvila postoje svega godinu i po dana, a kod nas su već u određenim dogovorima fiksirane ovakve mogućnosti – jer je predvidljivost pravila veoma važan element investicionog klimata.

Konačno, pričajmo o dugovima. Naravno, zahtev poverioca za povrat duga je veoma jak. Zato je jasno da u uslovima razvijenog tržišta i propisno zabeležisanih obaveza, poveriocu neće biti teško da naplati ulog iz dela imovine preminulog. Ako iznos dugova očigledno premašuje iznos deljivih aktiva – tada imamo slučaj bankrota. U toj situaciji će svi pretendenti na imovinu morati da se dogovore ko će koliko dobiti, a ako se mirno ne dogovore, neizbežno je obraćanje sudu – ne mogu se pak stvarno ratovati.

Uopšte, želim da napomenem da ankap nije samo anarhija, već i kapitalizam, odnosno razvijeni tržišni odnosi. Sva postojeća pravna rešenja, naročito iz sfere običnog prava, neće nestati, i u različitim spornim slučajevima će se, naravno, pozivati na njih. Glupe rasprave koje se svode na takmičenje čiji je advokat skuplji i ko je više podmazao sudiju, malo su verovatne u ankapu zbog decentralizovane prirode primene prava. Ali sama težnja za insistiranjem na svojim pravima neće nestati, što znači da posao za pravnike neće iščeznuti.