Zamislite: jedan čovek uporno radi ceo život, gradi biznis od nule – a drugi je rođen sa „zlatnom kašikom“ u ustima i dobija milione, a da se ni jednom nije naprezao. Prođe par generacija – unuci magnata uživaju u luksuzu, dok potomci vrednika jedva spajaju kraj s krajem. Nepravedno? Naravno. I sa svakom novom generacijom jaz samo raste.
Naravno, čovek ima pravo i slobodu da raspolaže svojim radom i imovinom. Ali treba razumeti i one u kojima ključa osećaj nepravde. Zamisli: trudiš se, radiš naporno, a pored tebe neki bogataši žive od kamata sa bakinog kapitala i gledaju ostale svisoko. Teško je, zar ne? I iako život uopšte nije obećao da će biti pravedan, ipak se želi da svako ima šansu, a ne samo oni kojima je sreća donela rođenje u bogatoj porodici. Pitanje je ozbiljno: kako osigurati stabilnost društva pri akumuliranju nejednakosti – a pritom ostati veran principima slobode?
Za početak, malo optimizma. Često se kaže: „prva generacija zarađuje, druga troši, treća siromašuje“. Često tako i ispadne: deda je stekao bogatstvo, sin je sve protrolčio – i unuku više nema šta da nasledi. Bogatstvo bez rada isklizne kroz prste, tako da se deo akumulirane nejednakosti vremenom sam od sebe razine.
Ali nadati se samo tome je slaba uteha. Da, mnogi „zlatni klinci“ pre ili kasnije ostanu bez ičega. Ali postoje i porodice poput Rokfelera, kojima polazi da ostanu na vrhu već mnogo generacija. Kažu da je njihov sekret jednostavan: teraju svakog novog naslednika da radi ne manje od prethodnog. Nema besplatnog ručka – želiš da koristiš kapital porodice, uvećaj ga. Takav pristup pomaže da se bogatstvo sačuva dugo vremena.
Šta nam, kao društvu, činiti? Želi se i sloboda sačuvati, i više mogućnosti za sve. Kako to postići?
Kao prvo, poštena konkurencija i jednaka pravila za sve. Ako bogati naslednik loše vodi poslove, on mora bankrotirati kao i bilo ko drugi – bez posebnih privilegija i monopola od strane države. Bez prijateljski nastrojenih činovnika, čak ni ogromno nasledstvo nije zaštićeno od bankrota. I obrnuto, talentovan i vredan čovek, čak i bez veza, moći će da uspe ako mu se ne stavljaju prepreke. Konkurencija je najbolji izjednačivač kada je zaista slobodna.
Kao drugo, jednakost mogućnosti. Talentovano dete iz siromašne porodice mora imati mogućnost da uči i razvije svoj potencijal, a ne da zauvek ostane siromašno samo zbog okolnosti rođenja. Društvo, putem privatnih fondova, stipendija i mentorstva, može tome doprineti. Na kraju će svi biti dobitnici: pojaviće se više talentovanih i produktivnih ljudi. Inače, mnogi bogati to razumeju i ulažu u obrazovanje i startape – investiraju u budućnost.
Kao treće, kultura odgovornosti. Sloboda ide ruku pod ruku sa odgovornošću. Ako si rođen u bogatstvu – to nije tvoja zasluga, ali nije ni razlog za lenčarenje. Smatraj to avansom koji treba opravdati. Mnogi naslednici to i čine: umesto praznog hoda, otvaraju sopstveni biznis ili se bave naukom – trude se da ostave svoj trag.
Konačno, socijalni liftovi – mogućnosti da se uspe „odozdo“. Srećom, slobodno tržište redovno daje šanse talentovanim i energičnim. Primer je osnivač WhatsApp-a Jan Kum: došao je u SAD kao siromašan imigrant, a nakon par decenija prodao svoje детище za milijarde. Nisu bili potrebni ni titule ni posebne veze – samo ideja i upornost. Takvih priča je mnogo i one inspirišu: čak i bez ikakve „zlatne kašike“ može se uspeti u životu.
Dakle, recept za stabilnost uz slobodu je sledeći: paziti da „igralište“ ostane pošteno i otvoreno za sve. Da, neko na početku igre ima prednost – bogati roditelji su se potrudili. Ali partija nije izgubljena dok ostali imaju mogućnost da odigraju svoj potez. Najopasnije je ako pravila igre počnu da se pišu za izabrane. To se nikako ne sme dopustiti!
