Тег: nejednakost

Hoće li libertariansko društvo izdržati pritisak naslednog nejednakosti?

Zamislite: jedan čovek uporno radi ceo život, gradi biznis od nule – a drugi je rođen sa „zlatnom kašikom“ u ustima i dobija milione, a da se ni jednom nije naprezao. Prođe par generacija – unuci magnata uživaju u luksuzu, dok potomci vrednika jedva spajaju kraj s krajem. Nepravedno? Naravno. I sa svakom novom generacijom jaz samo raste.

Naravno, čovek ima pravo i slobodu da raspolaže svojim radom i imovinom. Ali treba razumeti i one u kojima ključa osećaj nepravde. Zamisli: trudiš se, radiš naporno, a pored tebe neki bogataši žive od kamata sa bakinog kapitala i gledaju ostale svisoko. Teško je, zar ne? I iako život uopšte nije obećao da će biti pravedan, ipak se želi da svako ima šansu, a ne samo oni kojima je sreća donela rođenje u bogatoj porodici. Pitanje je ozbiljno: kako osigurati stabilnost društva pri akumuliranju nejednakosti – a pritom ostati veran principima slobode?

Za početak, malo optimizma. Često se kaže: „prva generacija zarađuje, druga troši, treća siromašuje“. Često tako i ispadne: deda je stekao bogatstvo, sin je sve protrolčio – i unuku više nema šta da nasledi. Bogatstvo bez rada isklizne kroz prste, tako da se deo akumulirane nejednakosti vremenom sam od sebe razine.

Ali nadati se samo tome je slaba uteha. Da, mnogi „zlatni klinci“ pre ili kasnije ostanu bez ičega. Ali postoje i porodice poput Rokfelera, kojima polazi da ostanu na vrhu već mnogo generacija. Kažu da je njihov sekret jednostavan: teraju svakog novog naslednika da radi ne manje od prethodnog. Nema besplatnog ručka – želiš da koristiš kapital porodice, uvećaj ga. Takav pristup pomaže da se bogatstvo sačuva dugo vremena.

Šta nam, kao društvu, činiti? Želi se i sloboda sačuvati, i više mogućnosti za sve. Kako to postići?

Kao prvo, poštena konkurencija i jednaka pravila za sve. Ako bogati naslednik loše vodi poslove, on mora bankrotirati kao i bilo ko drugi – bez posebnih privilegija i monopola od strane države. Bez prijateljski nastrojenih činovnika, čak ni ogromno nasledstvo nije zaštićeno od bankrota. I obrnuto, talentovan i vredan čovek, čak i bez veza, moći će da uspe ako mu se ne stavljaju prepreke. Konkurencija je najbolji izjednačivač kada je zaista slobodna.

Kao drugo, jednakost mogućnosti. Talentovano dete iz siromašne porodice mora imati mogućnost da uči i razvije svoj potencijal, a ne da zauvek ostane siromašno samo zbog okolnosti rođenja. Društvo, putem privatnih fondova, stipendija i mentorstva, može tome doprineti. Na kraju će svi biti dobitnici: pojaviće se više talentovanih i produktivnih ljudi. Inače, mnogi bogati to razumeju i ulažu u obrazovanje i startape – investiraju u budućnost.

Kao treće, kultura odgovornosti. Sloboda ide ruku pod ruku sa odgovornošću. Ako si rođen u bogatstvu – to nije tvoja zasluga, ali nije ni razlog za lenčarenje. Smatraj to avansom koji treba opravdati. Mnogi naslednici to i čine: umesto praznog hoda, otvaraju sopstveni biznis ili se bave naukom – trude se da ostave svoj trag.

Konačno, socijalni liftovi – mogućnosti da se uspe „odozdo“. Srećom, slobodno tržište redovno daje šanse talentovanim i energičnim. Primer je osnivač WhatsApp-a Jan Kum: došao je u SAD kao siromašan imigrant, a nakon par decenija prodao svoje детище za milijarde. Nisu bili potrebni ni titule ni posebne veze – samo ideja i upornost. Takvih priča je mnogo i one inspirišu: čak i bez ikakve „zlatne kašike“ može se uspeti u životu.

Dakle, recept za stabilnost uz slobodu je sledeći: paziti da „igralište“ ostane pošteno i otvoreno za sve. Da, neko na početku igre ima prednost – bogati roditelji su se potrudili. Ali partija nije izgubljena dok ostali imaju mogućnost da odigraju svoj potez. Najopasnije je ako pravila igre počnu da se pišu za izabrane. To se nikako ne sme dopustiti!

Voluntarist, Bitarh

Kritika libertarijanskog pokreta s desne

Umesto običnog pitanja, dobila sam prilično razvijačko razmišljanje, očigledno sa predlogom da ga na neki način prokomentarišem.

Ako ste zaista libertarijanac ili anarhokapitalista, onda morate odustati od progresivnog „Overtonovog prozora“, nakon čega anarhokapitalizam postaje feudalizam, a vi reakcionar. Da zaista imamo anarhokapitalizam, imali bismo smrtnu kaznu za većinu zločina tipičnih za niži sloj, kao i kmetstvo ili ropstvo za lutalice i zdrave siromahe, smrtnu kaznu za sve, ukidanje glasanja, barem za siromašne i glupe, kmetstvo ili neki sličan način da se neutrališu ljudi koji nisu skloni radu.

Većina „libertarijanaca“, budući da je libertarijanizam blizu toga da bude nezakonit, odustala je od libertarijanizma. Sada je to potpuno mrtva doktrina. Veliki nedostatak progresivnog „libertarijanizma“ je egalitarizam. Ljudi nisu jednaki, grupe nisu jednake, reproduktivne uloge nisu jednake.

Viši ljudi treba da vladaju nižim ljudima, inače će niži ljudi stvarati probleme jedni drugima i svojim boljim. Bolji ljudi moraju biti slobodniji. Niži ljudi ne mogu da se nose sa slobodom, njima je potreban nadzor, disciplina i kontrola. Niži ljudi moraju biti znatno manje slobodni. Da bi ljudi imali razlog za štednju i investiranje, oni koji štede i investiraju moraju imati veću političku moć u poređenju sa onima koji to ne čine. Deci su potrebni očevi. Da bi deca imala ocve, očevi moraju imati vlast nad svojim porodicama. Da bi ekonomija funkcionisala, imovina mora biti sigurna. Da bi imovina bila sigurna, oni koji je poseduju moraju imati političku moć nad onima koji je nemaju.

Neprijatelj

Rekla bih da se deo teza u ovom pamfletu podudara sa tezama moskovskog republikanizma po Belkoviču: ljudi nisu jednaki, bolji ljudi moraju imati političku moć, i sve to. Ali ovde je pozicija data čak i više utripirano.

Ne mogu reći da opisano društvo nije održivo. Ovde je opisana sasvim obična gradska aristokratska republika, koja je u različitim oblicima postojala od antike do moderne. Takvo društvo je dovoljno stabilno i istorijski je umiralo, ako ne od spoljnog osvajanja, onda od degenerisanja aristokratije. Šta će, politička moć je otrovn plod, možete ga ubrati da biste sačuvali svoju imovinu, ali brzo otkrijete da je moć odlična za to da ne dozvolite konkurentima da se obogate, a još bolje — za to da pljačkate potčinjene. Aristokratski svet se zatvara u sebe i u najboljem slučaju nakon nekoliko generacija otkrije da je svima dosadio i da više nikome nije potreban.

Da li je u savremenom svetu moguće održati društvo koje je kulturno slično opisanom, ali bez političke moći? Meni se to čini sumnjivim. Kao minimum, porodice koje se oslanjaju na dominaciju glave porodice jedva preživljavaju u svetu u kojem postoji mnoštvo dobro plaćenih radnih mesta za žene. Druga stvar je da, ako niko nema političku moć (odnosno pravo da oduzme tuđu imovinu pod izgovorom realizacije društveno važnih projekata), imovina ostaje u relativnoj sigurnosti, a to je zapravo ono što vama treba.

A šta uraditi sa brojnim ološem, lenjim, onima koji ne znaju za odgovornost i žive samo za danas? Neka se druže. Uz trenutni nivo produktivnosti rada, oni će sasvim moći sebi priuštiti da rade minimum, bez većeg napora, i biće im dovoljno za život. Zašto brinuti o tim downshifterima? Oni neće moći nikoga da opljačkaju niti nikoga da svrgnu. Pa, tiho će umirati od predoziranja u pedesetoj — čemu vi to treba da bude briga? Za čoveka bez ušteđevine to neće biti tako loš izlaz.

Ukratko, da biste ponovo stvorili društvo o kojem sanjate za sebe, više ne morate grubo pritiskati bezidejnu masu, i ona vas takođe neće pritiskati. Možete odahnuti.

Pa zašto vam uopšte trebaju ovi ljudi kao kmetovi?

Ciklus sa pozitivnom povratnom spregom koji razmnožava nejednakost. Strašno.

Pogledala sam razgovor Grigorija Baženova sa predstavnicima Evropskog univerziteta na temu nejednakosti.

To nisam uradila odmah nakon objavljivanja snimka, jer mi se tema činila dosadnom i levističkom; svakome je jasno da, ako je nejednakost izazvana redistribucijom kroz pljačku (na primer, poreze) i prisilu (na primer, regulacije), onda se može istupati protiv posledice, ali bi bilo korisnije ukloniti uzroke. A ako je nejednakost izazvana time što ljudi dobrovoljno daju više novca Alisi nego Bobu, onda se može samo radovati za Alisu i razmišljati o tome može li se nešto preuzeti iz njene prakse kako bismo i mi dobili više. Ali potom sam imala malo slobodnog vremena, pogledala sam i nisam zažalila.

Tamo gde se nabrajalo da postoji nejednakost po prihodima, nejednakost po bogatstvu i nejednakost po broju ekstremiteta – to nije previše zanimljivo. Privukao me je jedan konkretan, snažan stav koji bih želela da prodiskutujem – u vezi sa nejednakošću izazvanom razlikom u vremenskoj preferenciji.

Njegov sadržaj je otprilike sledeći. Ako jedan ekonomski agent ima nižu vremensku preferenciju, a ekonomski agenti mogu međusobno pozajmljivati pod kamatu, onda će on, pri ostalim jednakim početnim uslovima na duge staze, sve ekonomske agente sa višom vremenskom preferencijom dovesti u dugovni ropstvo, sa daljom perspektivom gladi i smrti. Ovo je, razumljivo, matematički model, međutim, odmah sam se setila istorijskih presedana.

Antičke Atine su formirane savezom jonkih plemena naseljenih u Atici, sa početnim prilično visokim nivoom jednakosti. Vremenom je, međutim, slojevitost među građanima rasla i neki su postepeno upadali u dugovnu zavisnost od drugih. To je dovodilo do građanskih nemira, i kao rezultat Solonovih reformi svi stari dugovi su prisilno oprošteni, izvršena je redistribucija zemlje, a dugovno ropstvo je zabranjeno. Dakle, tržište je – zbog razlike u vremenskom preferenciranju – dovelo do krajnje neprijatnih posledica, koje su potom ispravljane isključivo etatističkim metodama.

Oslobađanje seljaka pod Aleksandrom II u Ruskom carstvu dalo je približno jednake početne uslove za sve članove određene ili druge seljačke zajednice. Međutim, ponovo, razlika u preduzetničkim sposobnostima i u vremenskoj preferenciji tokom pola veka dovela je do slojevitosti od kulaka do nadnajamnika, gde su ovi poslednji izgubili sredstva za proizvodnju i često završavali u kreditnom ropstvu. Zatim je usledio građanski rat, a nakon njega potpuna redistribucija imovine i brisanje starih dugova.

Postavlja se pitanje: šta anarhizam slobodnog tržišta može protstaviti ovom mehanizmu u savremenim tehnološkim uslovima? Jer ako odgovorimo sa „ništa“, to će značiti neodrživost anarhističkog modela – njega će neizbežno zameniti nešto mnogo levije, nakon čega će u najmanju ruku biti izvršena redistribucija imovine i brisanje dugova, a u najviše će uspešni preduzetnici i njihovi naslednici biti obesiljeni na bakljama.

Hajde da vidimo koje mehanizme je slobodno tržište pružalo za suzbijanje pomenutog efekta u dva prethodna primera.

Postati bezzemljac, prodati svoje ukućane i sebe samog u dugovno ropstvo nije bila jedina varijanta razvoja događaja u antičkom polisu za vlasnika zemlje sa višom vremenskom preferencijom ili onoga koji je iz nekog drugog razloga bio manje konkurentan. Takođe, kako se akumulirao broj takvih ljudi, polis je osnivao kolonije. Tamo su kolonisti sa malo zemlje u domovini dobijali znatno veće parcele, a sa njima i novu šansu za prosperitet. Takav ekstensivni put rešavanja problema nejednakosti doveo je do kolonizacije celog Sredozemlja od strane Helena. Dalje je između kolonija došlo do podele rada i uspostavila se živa trgovina. Sada je naš Atinjanin, umesto obrade komadića zemlje, mogao da se bavi, na primer, oblikovanjem amfora ili šivenjem jedara – što mu je takođe dalo novu šansu za prosperitet.

Slično tome, postati nadnajamnik nije bila jedina opcija za nesrećnog seljaka ni u Ruskom carstvu. Mogao je postati kolonista i preseliti se u Sibir, ili se preseliti u grad i postati radnik. U uslovima slobodnijeg tržišta u SAD, urbanizacija je apsorbovala ogroman broj bivših farmera bez ikakvih revolucija, a oni koji su ostali počeli su da obrađuju znatno veće površine uz pomoć znatno ozbiljnije tehnike, koja im je bila dostupna zahvaljujući mnogo bolje plaćenom radu njihovih bivših siromašnih komšija, nego što je bio rad nadnajamnika.

Stoga smatram da će anarhističko društvo pri slobodnom tržištu uspeti da izbegne scenario predviđen matematičkim modelom sa različitim vremenskim preferencijama, ali nepromenjenim tržišnim uslovima. Ako se pojavljivanje novih tržišta ne ograničava zakonodavstvom, onda će oni sa višom vremenskom preferencijom upravo težiti da iskoriste nove mogućnosti i ostvare brz profit – dok će oni sa nižom ostati u sigurnom, ali relativno niskomarkžnom biznisu, i svima će biti relativno dobro. Drugi faktor koji ublažava međuvremensku nejednakost je lična sloboda. Ti nisi član zajednice. Nisi vlasništvo glave porodice koji te može prodati u ropstvo da bi otplatio dug. Pripadaš samom sebi, imaš sopstvenu vremensku preferenciju, sopstvene sklonosti i talente. Nećeš propasti. U svakom slučaju, nisi osuđen na propast, i neka te zastrašujući matematički model ne plaši.