Тег: Baženov

Ciklus sa pozitivnom povratnom spregom koji razmnožava nejednakost. Strašno.

Pogledala sam razgovor Grigorija Baženova sa predstavnicima Evropskog univerziteta na temu nejednakosti.

To nisam uradila odmah nakon objavljivanja snimka, jer mi se tema činila dosadnom i levističkom; svakome je jasno da, ako je nejednakost izazvana redistribucijom kroz pljačku (na primer, poreze) i prisilu (na primer, regulacije), onda se može istupati protiv posledice, ali bi bilo korisnije ukloniti uzroke. A ako je nejednakost izazvana time što ljudi dobrovoljno daju više novca Alisi nego Bobu, onda se može samo radovati za Alisu i razmišljati o tome može li se nešto preuzeti iz njene prakse kako bismo i mi dobili više. Ali potom sam imala malo slobodnog vremena, pogledala sam i nisam zažalila.

Tamo gde se nabrajalo da postoji nejednakost po prihodima, nejednakost po bogatstvu i nejednakost po broju ekstremiteta – to nije previše zanimljivo. Privukao me je jedan konkretan, snažan stav koji bih želela da prodiskutujem – u vezi sa nejednakošću izazvanom razlikom u vremenskoj preferenciji.

Njegov sadržaj je otprilike sledeći. Ako jedan ekonomski agent ima nižu vremensku preferenciju, a ekonomski agenti mogu međusobno pozajmljivati pod kamatu, onda će on, pri ostalim jednakim početnim uslovima na duge staze, sve ekonomske agente sa višom vremenskom preferencijom dovesti u dugovni ropstvo, sa daljom perspektivom gladi i smrti. Ovo je, razumljivo, matematički model, međutim, odmah sam se setila istorijskih presedana.

Antičke Atine su formirane savezom jonkih plemena naseljenih u Atici, sa početnim prilično visokim nivoom jednakosti. Vremenom je, međutim, slojevitost među građanima rasla i neki su postepeno upadali u dugovnu zavisnost od drugih. To je dovodilo do građanskih nemira, i kao rezultat Solonovih reformi svi stari dugovi su prisilno oprošteni, izvršena je redistribucija zemlje, a dugovno ropstvo je zabranjeno. Dakle, tržište je – zbog razlike u vremenskom preferenciranju – dovelo do krajnje neprijatnih posledica, koje su potom ispravljane isključivo etatističkim metodama.

Oslobađanje seljaka pod Aleksandrom II u Ruskom carstvu dalo je približno jednake početne uslove za sve članove određene ili druge seljačke zajednice. Međutim, ponovo, razlika u preduzetničkim sposobnostima i u vremenskoj preferenciji tokom pola veka dovela je do slojevitosti od kulaka do nadnajamnika, gde su ovi poslednji izgubili sredstva za proizvodnju i često završavali u kreditnom ropstvu. Zatim je usledio građanski rat, a nakon njega potpuna redistribucija imovine i brisanje starih dugova.

Postavlja se pitanje: šta anarhizam slobodnog tržišta može protstaviti ovom mehanizmu u savremenim tehnološkim uslovima? Jer ako odgovorimo sa „ništa“, to će značiti neodrživost anarhističkog modela – njega će neizbežno zameniti nešto mnogo levije, nakon čega će u najmanju ruku biti izvršena redistribucija imovine i brisanje dugova, a u najviše će uspešni preduzetnici i njihovi naslednici biti obesiljeni na bakljama.

Hajde da vidimo koje mehanizme je slobodno tržište pružalo za suzbijanje pomenutog efekta u dva prethodna primera.

Postati bezzemljac, prodati svoje ukućane i sebe samog u dugovno ropstvo nije bila jedina varijanta razvoja događaja u antičkom polisu za vlasnika zemlje sa višom vremenskom preferencijom ili onoga koji je iz nekog drugog razloga bio manje konkurentan. Takođe, kako se akumulirao broj takvih ljudi, polis je osnivao kolonije. Tamo su kolonisti sa malo zemlje u domovini dobijali znatno veće parcele, a sa njima i novu šansu za prosperitet. Takav ekstensivni put rešavanja problema nejednakosti doveo je do kolonizacije celog Sredozemlja od strane Helena. Dalje je između kolonija došlo do podele rada i uspostavila se živa trgovina. Sada je naš Atinjanin, umesto obrade komadića zemlje, mogao da se bavi, na primer, oblikovanjem amfora ili šivenjem jedara – što mu je takođe dalo novu šansu za prosperitet.

Slično tome, postati nadnajamnik nije bila jedina opcija za nesrećnog seljaka ni u Ruskom carstvu. Mogao je postati kolonista i preseliti se u Sibir, ili se preseliti u grad i postati radnik. U uslovima slobodnijeg tržišta u SAD, urbanizacija je apsorbovala ogroman broj bivših farmera bez ikakvih revolucija, a oni koji su ostali počeli su da obrađuju znatno veće površine uz pomoć znatno ozbiljnije tehnike, koja im je bila dostupna zahvaljujući mnogo bolje plaćenom radu njihovih bivših siromašnih komšija, nego što je bio rad nadnajamnika.

Stoga smatram da će anarhističko društvo pri slobodnom tržištu uspeti da izbegne scenario predviđen matematičkim modelom sa različitim vremenskim preferencijama, ali nepromenjenim tržišnim uslovima. Ako se pojavljivanje novih tržišta ne ograničava zakonodavstvom, onda će oni sa višom vremenskom preferencijom upravo težiti da iskoriste nove mogućnosti i ostvare brz profit – dok će oni sa nižom ostati u sigurnom, ali relativno niskomarkžnom biznisu, i svima će biti relativno dobro. Drugi faktor koji ublažava međuvremensku nejednakost je lična sloboda. Ti nisi član zajednice. Nisi vlasništvo glave porodice koji te može prodati u ropstvo da bi otplatio dug. Pripadaš samom sebi, imaš sopstvenu vremensku preferenciju, sopstvene sklonosti i talente. Nećeš propasti. U svakom slučaju, nisi osuđen na propast, i neka te zastrašujući matematički model ne plaši.

Novac, nastavak diskusije

Zahvalna sam Grigoriju Baženovu za nastavak diskusije o budućnosti novca. Krospostovi na Telegramu su donekle autentičan format vođenja razgovora, ali šta da se radi, specifičnosti platforme.

Potrošačka inflacija u SAD.

Evo mog citata iz naše diskusije u komentarima na Jutjubu:

Ako ljudi sede kod kuće u karantinu, proizvodnja potrošačkih proizvoda i usluga će se pre ili kasnije smanjiti. U međuvremenu, vladama se predlaže da subvenciraju ljudima gubitke u platama, odnosno da će imati novca za odlazak u prodavnicu, ali će se roba tamo pojavljivati u manjoj količini. To znači da će vlada ili regulisati cene, kao što je već najavila u Rusiji, i dobiti deficit, ili ih neće regulisati, i dobiti rast cena.

Nakon nekog vremena čitam u objavi autoritativnog Amerikanaca Dudakova:

Ostvaruju se prognoze ekonomista koji su predviđali da nakon epidemije SAD i druge zapadne zemlje prvi put u poslednjih 40 godina očekuje skok potrošačke inflacije.

Skok cena mesa je išao tamo kao ilustracija, ali problem je mnogo širi. Nisam čitala prognoze ekonomista koje pominje Malek, i svoju prognozu sam napravila na osnovu najjednostavnije logike. Istina, mislila sam da se vlade nalaze pred dilemom – da regulišu cene ili da se pomire sa njihovim rastom. Ispostavilo se da je Tramp posegnuo za trećom opcijom – direktnim direktivnim upravljanjem proizvodnjom.

U svakom slučaju, pretpostavljeni brzi oporavak ekonomije razvijenih zemalja će najverovatnije dovesti do toga da će se i cene privremeno nedovoljno proizvedenih potrošačkih proizvoda vratiti na vrednosti bliske onima pre krize. Tako da u ovom malo principijelnom pitanju ne vidim veliki smisao u dugoj diskusiji.

Uloga bitkoina

Moje prvobitno pitanje Grigoriju glasilo je ovako:

Kako će se ponašati ekonomija u kojoj paralelno, u uporedivim razmerama, cirkuliše novac kreiran u bankarskom sistemu sa delimičnim rezervnim poslovanjem i novac koji ne predviđa delimično rezervno poslovanje?

Nisam ekonomista i bila sam radoznala da saznam mišljenje profesionalaca o tome kako bi izgledalo ponašanje sistema sa predloženim parametrima. Nažalost, umesto odgovora dobila sam uveravanja da je kapitalizacija bitcoina danas premala, volatilnost prevelika, da se ne može koristiti kao novac, da je loša kao zaštitna imovina i tako dalje. Ukratko, pričali su mi o današnjem bitcoinu, a ne o hipotetičkoj situaciji u kojoj je njegova kapitalizacija već dostigla vrednosti uporedive sa novčanom masom svetskih rezervnih valuta, ili barem sa zlatom.

A za sada – da, potpuno se slažem sa tim da je bitcoin volatilniji od zlata, da je to loša zaštitna imovina i da je njegova likvidnost niža od dolara (iako je na svetskom tržištu likvidnost bitcoina daleko veća od ruske rublje). Danas je uloga bitcoina u manjoj meri alat za kratkoročne spekulacije, a u većoj meri alat za dugoročne investicije. Onome ko je kupio bitcoin pre pet godina, nije toliko bitno koliko snažno danas skače kurs, jer je već odavno i čvrsto u plusu. Slično tome, današnjem kupcu nije toliko bitno po kojoj ceni kupuje, ako planira da drži bitcoin barem pet godina. U svakom slučaju će biti u plusu. Ako se Grigorij ne slaže sa ovom tvrdnjom, bilo bi zanimljivo pročitati njegove argumente.

Uostalom, čak i u onoj malo verovatnoj situaciji u kojoj će dugoročni trend valutnog para BTC/USD iz rastućeg postati horizontalan ili čak opadajući, bitcoin zadržava svoj značaj kao digitalni peer-to-peer keš, odnosno vrednost koja se može prenositi iz ruke u ruku putem komunikacionih kanala bez korišćenja nepouzdanih posrednika kao što su državom regulisane banke ili sistemi transfera. Međutim, moje pitanje Grigoriju odnosi se samo na onu hipotetičku situaciju kada su kapitalizacija bitka i obim trgovanja njime već značajno porasli – a ne na današnju sliku koju već i znamo.

Neobavezne obaveze i delimična rezervacija

U zasebnom redu ide post Artema Severskog o tome da je novac anti-roba, i da je davanje kredita iz sopstvenih ušteda neefikasno, jer je mnogo razumnije davati kredite novcem koji se stvara iz vazduha. Ne vidim smisao u zabrani bilo kome da drugima daje neobezbeđene obaveze, sasvim mi je dovoljno da obezbeđene i neobezbeđene obaveze bude nemoguće pomešati, a dalje neka rade tržišni mehanizmi.

Tako, mogu koristiti bitkoine u obračunima, i ako dobijem bitkoinski kredit, to je samo zahvaljujući tome što je kreditor zaista imao te bitke u rukama pre nego što me je ljubazno kreditirao. A mogu izbaciti sopstvene uncap tokene, vezati njihovu cenu za jedan tekst po porudžbini – i prodavati svima koji žele tokenizovane obaveze za kreiranje tekstova u zameni za potrošačka dobra. To će biti neobezbeđena obaveza, ali šta ima veze sa delimičnom rezervom? Delimična rezerva je ako neko kupi stotinu mojih tokena i izda hiljadu svojih, sa obavezom da ih na prvi zahtev zameni za moje.

Franklin gleda na romski fizički bitkoin kao na neobezbeđenu obavezu

Uzlet bitka

Retko sama inicijujem javne diskusije, češće objavljujem reakcije na sopstvene tekstove i odgovore na te reakcije. Ali, relativno nedavno, nisam uspela da se suzdržim. U videu Money printer go brrr na kanalu FuryDrops, Grigorij Baženov je pokušao da na prilično popularan način izloži osnove makroekonomije u vezi sa novčanom masom, radom štampačice novca i shredera za novac. Iz videa je izlazilo da ubacivanje triliona od strane Federalnih rezervi u ekonomiju neće dovesti do inflacije, već će samo kompenzovati smanjenje multiplikatora.

Pitala sam se u komentarima kako će na ceo taj model uticati prisustvo takvog faktora kao što je Bitcoin, gde korisnik sam bira da li će raditi u okviru punog rezervisanja ili se obraćati centralizovanim posrednicima kod kojih veličina multiplikatora može biti veća od jedinice. Takođe sam predvidela potrošačku inflaciju u SAD. Diskusija je bila prilično duga, bolje pogledajte sami nit ispod videa. Tamo su se Grigorij Baženov i Artyom Seversky protivili kako po pitanju primenljivosti Bitcoina kao novca, tako i po pitanju toga da je inflacija moguća u ekonomiji SAD koja se skuplja. Artyom je čak napisao poseban post o tome da novac po svojoj prirodi predstavlja neobezbeđene obaveze, i stoga može biti zasnovan samo na delimičnom rezervisanju, inače ekonomija zastaje.

Šta vidimo bukvalno dve nedelje kasnije. U SAD je zaista skočila potrošačka inflacija. Na Trampov „helikopterski novac“, ljudi su aktivno kupovali Bitcoine, o čemu svedoči lep grafikon koji pokazuje udeo depozita tačno u iznosu od 1200 dolara (koliko je plaćeno svim građanima SAD), koji su stigli na najpopularniju američku kripto berzu Coinbase odmah nakon što su građani primili poklone od federalnog trezora.

Napokon, juče je kurs Bitcoina, kao što sam i obećala 16. marta, u danu kada je kurs pao na 4400 dolara, počeo naglo da raste, i ako neko nije uspeo da se nabavi tokom mesec i po dana, sigurno im je sada žao. Uostalom, vreme nije bilo najpovoljnije za investicije.

Napokon, u međuvremenu je postalo jasno da ne treba polagati nade u korporativne kriptovalute, poput libere ili tona: one su previše ranjive pred zlom voljom regulatora. Zato bitcoin i dalje izgleda kao bezalternativni novac svetle bezdržavne budućnosti, i žao mi je sposobnih ekonomista poput istog Grigorija Baženova, koji svesno pokušavaju da se odreknu te budućnosti: jer tako se može desiti i da otkriješ da ti tamo jednostavno nije ostalo odgovarajuće mesto.

O modernizaciji

Poslušala sam na kanalu Vadima Politikova njegov razgovor sa Grigorijem Baženovom. Razgovor je dosadno naslovljen „Zašto su levi ekonomije osuđene“, pa nisam odmah odlučila da potrošim dva sata na intervju, pretpostavljajući da će tamo zaista biti banalno objašnjenje zašto su levi ekonomije osuđene. Srećom, Grigorij, podstaknut dobrim viskijem, raspravljao je o mnogim drugim stvarima, a naročito, bliže kraju, o modernizaciji.

Glavne teze:
1. U državi koja već vodi, autoritarna modernizacija odozgo je nemoguća, jer plan funkcioniše samo kada znate kuda ići, dok će lider morati da krči put kroz rad spontanih poretaka.
2. Forsirana modernizacija od agrarnog ka industrijskom društvu u okviru razvojnog modela „stigotvoraca“ – moguća je. Opšte obrazovanje, transportna mreža, bankarski sistem – i to je dosta, dalje samo ne ometajte rad institucija. Države koje su se ograničile na ovaj džentlmenski set, a dalje su pustile društvo da se razvija samostalno, uspele su uspešno da skrate ugao, stignu lidera, a mnoge su čak i pretekle nesrećnu Veliku Britaniju, nekadašnju prvu ekonomiju sveta. One koje su se poigrale u dirižizam, koračale su napred u skokovima, sa velikim troškovima, ukratko, ispadalo je ne baš najbolje.
3. Forsirana modernizacija odozgo od industrijskog ka postindustrijskom društvu je teoretski moguća, ali recept se sastoji upravo u demontaži autoritarnih mehanizama, a to nije recept koji je većina lidera spremna da čuje. Međutim, u demontažu odozdo kroz agorizam Grigorij ne veruje, i to je onaj trenutak u kojem bih sa njim diskutovala, ako on, naravno, ne pronađe sagovornika u svojoj kategoriji težine.

Povodom toga, setila sam se nedavno pročtane knjige Dmitrija Travina i Otara Marganije „Modernizacija: od Elizavete Tudor do Jegora Gajdara“. To je odlična selekcija istorijskih anegdota o tome ko je i kako pokušavao da ohrabri kobilu istorije u svojim zemljama. Uglavnom je opisana duga serija kraljeva, premijera i ostalih ministara, dok se izdvojuju samo dvojica neraskidivih vezanih za dvadeseti vek – Kejns i Hajek – koji lično nisu sprovodili nikakve reforme, ali su imali snažan uticaj na umove.

Istorijske anegdote su prijatne jer nisu suva teorija, već mnoštvo priča iz kojih svako ima pravo da izvuče sopstvenu moral. U celini, ove priče ne protivreče tezama Grigorija Baženova, već ih dobro dopunjuju, tako da preporučujem da ih pročitate, naročito što je to prilično lagan zabavni žanr.

I na kraju ću vam pustiti pesmicu Timura Šaova, „Otkuda je počela modernizacija u Rusiji“, kako bih stvorio odgovarajući stereo efekat.

Kako će raditi moskovski metro pri ankapu, i šta će se desiti ako neko kupi sve stanice? Jer konkurencija će postati nemoguća

Počeću oddaleka i preporučiti ću za početak svež video Grigorija Baženova, u kojem on protivstavlja se autoritarnim urbanistima i, u szczególności, objašnjava glavnu svrhu grada – mogućnost zarade.

Naravno, istorijski grad je često imao i funkciju tvrđave. Ali mogućnost očuvanja bogatstva od spoljnog pljačkaša u velikoj meri rezonuje sa mogućnošću samog obogaćivanja. Da se ljudi ne bi gomilali na jednom mestu i ne bi akumulirali imovinu, ne bi mogli sebi priuštiti izgradnju tako praktične gradske infrastrukture kao što su odbrambeni objekti, a ni velika potreba za tim ne bi postojala – vladale bi individualne skrovišta u šumi ili odlazak sa svojim stadima u skrivenim oblastima. Dakle, ipak je mogućnost akumulacije bogatstva, okupljanjem u velikoj i kompaktnoj grupi, primarna.

Sve pogodnosti kojima grad omogućava ljudima prilagođavaju se njegovoj glavnoj funkciji. A ako se to radi loše (na primer, ako gradom upravljaju centralizovano i sprečavaju ljude da zarađuju), grad propada, gubeći u konkurentskoj trci u odnosu na alternative. Ovo se odnosi i na organizaciju gradskog prevoza.

Što je gradski stanovnik mobilniji, to ima veći izbor mesta za rad, što mu omogućava da prosečno pronađe bolje mesto i što postaje bogatiji. Kao rezultat toga, on dobija mogućnost da stvara plaćenu potražnju za različitim pogodnostima, uključujući i još veću mobilnost. U suštini, nije važno kakva je struktura vlasništva u različitim kompanijama koje pružaju usluge transporta, samo da nemaju mogućnost da silom diktiraju svoja pravila konkurentima ili potrošačima. Drugim rečima, pravilno organizovan transport može biti bilo čiji, samo ne ona institucija koja postavlja pravila.

Tako da u moskovskom metrou vlasnik može biti kod svake linije, ili kod svake stanice, ili posebno vlasnik stanica, tunela i depoa, i posebno vlasnici vozova. U principu, jedinstven vlasnik može biti i nad metropolitenom u celini, on će i u tom slučaju nastaviti da deluje na konkurentskom tržištu, a konkurenciju će mu činiti svi alternativni načini da se stigne od tačke do tačke unutar grada. Ali čak i ako celom gradu sa svim ulicama, zgradama i prevozom pripada jedinstveni vlasnik, alternativa korišćenju gradskog prevoza postaju video pozivi ili preseljenje na drugo mesto. Jer grad je pre svega mesto gde se može zaraditi više novca nego van grada, i tek onda sva infrastruktura za zajedničko provođenje slobodnog vremena velikim grupama ljudi. Možeš zaraditi dovoljno novca za tebe na drugom mestu – i grad te već ne drži tako čvrsto.

Nesposobnost ankapa

Grigorij Baženov, ekonomista, široj zajednici poznatiji kao inicijator projekta Akcizu – nema (inače, zanimljiv primer prilično kompetentne društvene kampanje, pridružite se), objavio je članak o nesposobnosti koncepta ankapa.

Jezik članka nije najjednostavniji, ali, kako sam razumela, prelistavši Grigorijev kanal (takođe preporučujem, inače), on je mejnstrim ekonomista koji smatra, da se nemejnstrim stvari moraju saopštavati jezikom mejnstrima i uz oslanjanje na njega, inače ćeš ostati na margini. Za ekonomistu – logično. Za popularizatora to je hodanje po tankom ledu.

Ali vratimo se na članak o ankapu. Grigorij rezimira da je nesposobnost koncepta ankapa u tome što „anarho-kapitalizam polazi od ekonomskog tumačenja pojmova konkurencija i monopol, ali pritom prenosi ove pojmove u one sfere gde je to prosto neprimereno“. Veoma mi je žao, ali ovo je borba na pogrešnom mestu.

Doktrina anarho-kapitalizma ne podrazumeva slobodnu konkurenciju organizacija koje vrše agresivno nasilje za pravo da pljačkaju one koji su manje efikasni u toj oblasti. To je bliže doktrini eksteritorijalnih osiguravajućih krovova, koju zastupa Oleg Tarakanov, i koju on smatra prelaznom varijantom između minarhizma i ankapa.

Anarho-kapitalizam je pre svega pravna, a ne ekonomska doktrina, i ona tvrdi da niko nema pravo pljačkanja, i da su bilo koji nametnuti ugovori ništavni, bez obzira na status onoga ko ugovor nameće.

Ekonomska teorija samo potvrđuje ovu pravnu doktrinu, jer dokazuje da je čisto ekonomski slobodno tržište bolje od neslobodnog iz perspektive ekonomskih subjekata. A dalje Mizes kaže da je pametnom čoveku taj zaključak dovoljan da izabere slobodno tržište, a Rotbard dodaje da bi čak i ako bi se dokazalo da je određeni oblik neslobode ekonomski isplativiji, „pravi momci“ i dalje bili za slobodu. Može se odnositi prema Rotbardu kao prema friku zbog takve pristrasnosti, ali, srećom, zahvaljujući Mizesu, to je zaista neprincipijeljno.

Dakle, ankap je samo kritičko hmuckanje na račun minarhističkog državnog uređenja, kao i na račun sveta konkurentskih osiguravajućih kuća: nije loše, kaže se, ali može bolje.