Na pitanje da li čovek ima pravo da primeni nasilje, imamo samo jedan odgovor – nema! Nijedan čovek na svetu ne bi smeo da poseduje pravo da inicira čin nasilja prema drugom čoveku. Ali neki ljudi (a najčešće zagovornici autoritarno-konzervativnih stavova i silovite metode rešavanja problema) mogu reći da je to zapravo ograničavanje slobode. Sloboda na nasilje je takva sloboda kao i druge slobode, a što znači da sami sebi protivrečimo i da smo sami autoritaristi koji žele prisilno nametnuti svima jedinstven scenario života.
Prilično neadekvatna manipulacija po svojoj suštini, u kojoj se ignoriše činjenica da nasilje dovodi ljude do oduzimanja slobode. To jest, kada jedan čovek inicira čin nasilja prema drugom čoveku, on time onoga lišava slobode. Shodno tome, nasilje je nesloboda. Pravo na nasilje je zapravo pravo da se ljudi liše slobode. A uklanjanje nasilja, težnja ka njegovom potpunom iskorenjivanju kao fenomena u celini – to je uklanjanje faktora koji ljude dovodi do neslobode. I nikakve verbalne manipulacije neće promeniti suštinu fenomena nasilja!
Nastavljam da prevodim svežu Fridmanovu knjigu. Ovog puta sam krenula redom. Prevela sam uvod i prvo poglavlje, o pravu u Kineskom carstvu. Pažljiv čitalac može primetiti da nisam završila posao do kraja, i da u tekstu nedostaje prevod otprilike polovine fusnota. Tako je, zamorila sam se. Sutra planiram da tiho unapredim tekst – kako za onlajn čitanje, tako i u elektronskoj knjizi. Takođe i dalje se nadam da će se neko prihvatiti pravljenja ruskoj verziji knjige korica.
U knjizi mi se dopadaju stalna poređenja: evo, pogledajte, kod Kineza je ovo potpuno isto kao u modernoj Americi. A ovo – baš kao u Engleskoj 18. veka. I postoje pokušaji da se pokaže s kojom je svrhom zakonodavstvo napravljeno baš takvim, šta je funkcionisalo, a šta ne naročito dobro.
Nadam se da niste previše zastekli zbog toga što je kanal neko vreme bio na pauzi – bila sam veoma zauzeta.
Pre više od godinu dana, Vladimir Zolotorev je u okviru svog Liberty Education Project-a počeo da objavljuje prevod knjige Dejvida Fridmana iz 2019. godine Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših – izuzetno detaljan odgovor na pitanje o tome kako bi sudovi mogli da funkcionišu ne samo pri ankapu, već uopšte u svim zamislivim uslovima. Ja sam, sa svoje strane, objavila kod sebe original i publicirala prevedena poglavlja. Međutim, u novembru 2020. godine, prevod je zastao nakon objavljivanja četiri poglavlja.
I evo da se nedavno sa mnom kontaktirao Dima Kovalenko, koji je prevodio tih četiri poglavlja, i predložio da nastavim rad umesto njega. Rado sam pristala. Za početak sam uzela relativno kratko poglavlje o pravnom sistemu mojih omiljenih Atina iz vremena klasične demokratije, i sada mi je drago da vam predstavim prevod ovog poglavlja. Takođe sam sastavila svih pet poglavlja u epub i takođe ih objavila kod sebe. Tamo trenutno nedostaju fusnote za četiri stara poglavlja – očigledno da nisu bile prevedene. Vremenom ću dodati i njih. Molim vas, testirajte da li se knjiga normalno čita kod vas – pokušala sam da je sastavim u novijem epub3 formatu, ali ako se ispostavi da ga vaše čitačice ne podržavaju dovoljno dobro, onda ima smisla ne komplikovati i vratiti se na epub2; knjiga ne sadrži složenu vrstaciju za koju bi novi format bio neophodan.
Takođe bih bila srećna ako bi se neko undertakingo da napravi korice za knjigu – za sada koristim originalne engleske, ali će za konačno izdanje očigledno biti potrebno nešto drugo.
Ako ne bude države, a žena me prevari, da li će biti opravdano baciti je kroz prozor ako živim na drugom spratu kuće koja pripada udruženju vlasnika, koje je odbilo usluge osiguranja, ali uz usmeno zaključen ugovor o obezbeđenju teritorije od strane privatne obezbeđivačke agencije, koja je registrovana na teritoriji gde postoji država čije je državljanstvo naša zajednička ćerka, koja je po njihovom zakonu dužna da brine o roditeljima invalidima, u koje spadaju i lica bez državljanstva, kojom je moja žena, podnela zahtev za boravišnu dozvolu i koja je zbog razlike u vremenskim zonama formalno prihvaćena?
Topotuška
Ovo pitanje je u svoje vreme, ako se dobro sećam, Aleksej „Kamendant“ Terešuk naveo kao primer koliko se sitnim detaljima potpuno hipotetičkog bezdržavnog društva budućnosti mogu sa izuzetnim interesovanjem baviti čak i ne samo trolovi, već sasvim entuzijastični ankap ljudi, koji upadaju u deduktivnu jeres izvođenja bilo kakvih, koliko god sitnih, detalja iz malobrojnih opštih principa.
Ali ne. Da bi se iz opštih principa izveli posebni zaključci, potrebno je opštim principima dodati dodatne informacije koje se odnose na one uslove u kojima te zaključke izvodimo. Što se više pretpostavki oslanjaju polazni podaci, to je rezultat nagađanja neukusniji i nestavrniji.
Znači li to da je deduktivna metoda beskorisna? Naravno da ne. Jednostavno, da biste dobili pouzdane rezultate, morate uzeti opšte principe i približiti ih što više onoj lokalnoj situaciji na koju ih budete primenjivali.
A sada da se vratimo na šaljivo pitanje i damo mu ozbiljan odgovor.
Pitanje o opravdanosti bacanja prevarene žene kroz prozor može imati pozitivan ishod samo u uslovima u kojima se prevara smatra povredom prava. Može li se prevara smatrati povredom prava u odsustvu države? Može. Napomenimo da se u našem hipotetskom društvu brak zvanično smatra odnosom vlasništva, barem u smislu kontrolisanja žene.
Idemo dalje. Odbijanje udruženja vlasnika usluga osiguranja znači da nanošenje štete zdravlju jednog od stanovnika udruženja ne predstavlja delikt prema udruženju.
Činjenica da privatna obezbediteljska kompanija izvršava usmeni ugovor o zaštiti teritorije znači da se u našem hipotetskom bezdržavnom društvu priznaju usmeni ugovori.
Ako legalno operativna privatna obezbeđenja na zaštićenom terenu zabeleži štetu na kućnom okruženju usled pada Topotuškinove žene, teško mi je da dalje zamislim pravnu konstrukciju u okviru koje bi obezbeđenje odgovornost za oštećenja prebacilo na ženu, a ne na Topotušku koja ju je izbacila. Na taj način možemo konstatovati da, pošto bacanje kroz prozor velikog objekta nosi opasnost od štete kućnom okruženju, to predstavlja nedozvoljen postupak, i dobili smo odgovor na početno pitanje, čak i ne kopajući se u detalje koji se tiču vremenskih zona. Štaviše, prema usmenom ugovoru, obezbeđenje može biti u obavezi da sprečava čak i bacanje opušaka na travnjak, koji se smatra smećem, stoga Topotuškin argumenti da je žena prilično kompaktna i da nije ništa posebno oštetila, teško će imati efekta. Prljanje ispod prozora je nedozvoljen postupak, tačka.
Vlasništvo je, kao što je sada modno objašnjavati, snop ovlašćenja. Pri čemu se tih ovlašćenja može izumeti đavoliku količinu: što su pravni odnosi u društvu složeniji, to je tih ovlašćenja više, što ih je teže razlikovati i što se snažnije prepliću. Tako, mogu otići u posetu prijatelju i sedeti da radim za kompjuter koji on iznajmljuje zajedno sa stanom od novca svojih roditelja, pri čemu pristup kompjuteru plaćam poljupcem. Koristim piratski operativni sistem i kucam tekst članka koji je obećan klijentu, a za koji sam primio avans. Mogu li u vezi sa tim roditelji prijatelja, vlasnik stana sa kompjuterom i zaposleni proizvođača operativnog sistema takođe da zahtevaju od mene poljubac, i koliki tačno udeo od tog poljupca? Mogu li umesto poljupca poslati momka svom klijentu, kako bi on sam njega ljubio, pošto mu je hitno pa ja moram da radim bilo gde u neparno vreme? Odgovori na ova pitanja čine se očiglednim samo ako u glavi imamo neka približno ista predstavljanja o onome što je ispravno.
Ali predstavljanja o onome što je ispravno prilično zavise od konteksta. Ako ubijem protivnika u video igri, a igra podrazumeva mogućnost pljačkanja leša, tada prelaz vlasništva nad pokojnikom na mene ne izaziva velike rasprave. Ako ista pravila važe u živoj igri uloga, onda i moje vlasništvo nad imovinom ubijenog može biti sasvim legalno. Konačno, ako učestvujem u tako neprijatnoj varijanti igara uloga kao što je pravi rat, onda i tamo prisvajanje oružja, municije i raznih suvenira sa tela ubijenog ne izaziva neshvatanje okoline.
Štaviše, ratni plen se ne može svesti samo na stvari sa leša. Ako Navaljni sutra ubije Putina, on bi itekako mogao da polaga prava na nasleđivanje predsedničke funkcije u Rusiji, i pokažite mi onog čudnog čoveka koji bi to osporio. Propisujte mu trostruku dozu fantazije.
Ali čim pređemo u kontekst u kojem se ubistvo ne smatra načinom rešavanja konflikta, ono prestaje da bude i legitimni način sticanja imovine ubijenog. Nakon toga, čitav paket ovlašćenja za ubicu će se skupiti na samo stvarno posedovanje onoga što je uspeo da skine sa ubijenog, i to samo dok mu se ne oduzme.
Madam predsednice, izaberite, molim Vas, jelo na koje ćete staviti Vaš trofej tokom inauguracije.
Kako stoji pitanje prava životinja u ankapu? Za razliku od ljudi, oni nemaju mogućnost samoodbrane
Podsticač mržnje prema moskaljakima
Nemam šta da dodam po ovom pitanju u odnosu na sve moje ranije tekstove o ovoj temi, tako da ću iskoristiti priliku samo da se na njih pozovem.
Libertarijanstvo i zaštita životne sredine. Ovde preporučujem Svetov video o tome da, ako želimo više životinja, hajde da ih jedemo i na sve načine od njih koristimo. Takođe pominjem Ostrom, koja pokazuje šta uraditi sa tragedijom zajednica u kontekstu divljine.
Zofilija. Ovde se govori o pravnom statusu životinja, o moralu kao glavnom regulatoru odnosa prema životinjama, a takođe se neočekivano pojavljuje mačak po imenu Stabs.
Prava životinja. Ovde je navedena jedna od mojih prvih nespretnih formulacija o tome da je pravo zahtev koji se trpi, i daju se saveti za ljubitelje starog Rima.
O ubijanju životinja u zoološkom vrtu. Počinjem sa komarcima, prolazim kroz slučaj sa jednom nesrećnom majmunom i završavam svetlom prognozom o tome kako će Zemlju progutati netaknuta priroda.
O pravima inteligentnih neljudi. Prikazujem pristupe uspostavljanju pravnih odnosa sa nečovečijim umom – na primeru papagaja.
Uopšte, prilikom sastavljanja sledećeg pitanja veoma preporučujem da prethodno pogledate stranicu navigacije i pretražite pretpostavljene ključne reči vašeg pitanja. Vrlo je verovatno da ćete dobiti prilično raznovrstan odgovor na vaše pitanje na osnovu već objavljenih materijala.
Za nekoga je to devojka iz lofi radio, a za nekoga ilustracija prava životinja da leže na krevetu
Objavljuje se još jedno, sasvim malo, poglavlje Mehanike slobode, Konzervativna greška. U njemu Friedman gomila na jedno mesto imigraciju, globalno zagrevanje, fraking, GMO i razne druge istopolne brakove, tvrdeći da neprihvatanje razvoja čovečanstva u odgovarajućim pravcima koreni u jednom jednostavnom kognitivnom pristrasnosti. Pri čemu je ova pristrasnost karakteristična kako za one koji sebe nazivaju konzervativcima, tako i za one koji sebe nazivaju liberalima (reč je o sistemu koordinata SAD, naravno). Pristrasnost se sastoji u pretpostavci da se jedan divan trenutak može zaustaviti. Ne, ne može.
Prevod Mehanike slobode se bliži kraju. Paralelno sa tim, rasporedila sam po poglavljima i objavila na svom sajtu engleski tekst Friedmanove knjige iz 2019. godine o pravnim sistemima koji se veoma razlikuju od naših. Od Vladimira Zolotoreva je do sada izašao prevod tri poglavlja, sva ona su duplirana kod mene, i nameravam da nastavim u istom duhu. Ako želite da ohrabrite prevod – šaljite Vladimiru donacije. A ako on dugo zastane, ja ću preuzeti inicijativu.
Odgovarajući nedavno u blitz režimu na seriju pitanja, dotakla sam temu odgovornosti nalogodavca zločina, što je izazvalo diskusiju u komentarima na Fejsbuku. Tako da ću pokušati da razmišljam o ovome detaljnije.
Razmotrimo niz situacija.
1. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama u slučaju odbijanja: nanošenjem štete samom izvršiocu ili nekim taocima. On izvršava zahtev, izbegavajući tako pretnju.
2. Nalogodavac zahteva od izvršioca da počini zločin, preteći sankcijama zbog neispunjavanja i obećavajući nagradu za izvršenje. On izvršava zahtev i dobija nagradu.
3. Nalogodavac moli izvršioca da počini zločin, nudeći zauzvrat nagradu. On izvršava zahtev i dobija obećano.
4. Postoji visoko konkurentno tržište zločina, gde mnoštvo izvršilaca natko konkurencijski nudi svoje usluge. Kupac bira onog izvršioca koji nudi uslugu optimalnu sa aspekta cene i kvaliteta, i kupuje je.
5. Izvršilac počini zločin, obaveštava o tome, nakon čega voljni učesnici plaćaju donacije za to.
Pokušala sam da poređam situacije po opadajućem redu stepena odgovornosti nalogodavca i rastućem stepenu odgovornosti izvršioca – od pune odgovornosti prvog do pune odgovornosti poslednjeg.
U situaciji u kojoj izvršilac zbog neispunjavanja porudžbine biva izložen ozbiljnoj pretnji, mi ga uopšte možemo de facto smatrati običnim instrumentom. Upravo zato je, recimo, sasvim logično potpuno ih osloboditi odgovornosti za učešće u ratu vojnike ročne službe koji su delovali u okviru naredbi, ako se u toj vojsci praktikuje streljanje zbog dezertiranja i neispunjavanja naredbi.
Ali već u situaciji kada izvršilac zločina ima mogućnost da da otkaz, ili organizuje italijanski štrajk zahtevajući pismena naređenja u vezi sa svakom protivpravnom naredbom – ali to ne čini – on deli odgovornost za sva počinjena zločina sa svojim nadređenima. To je slučaj beloruskog OMON-a, na primer. U uslovima u kojima oni koji su dali otkaz još uvek mogu da računaju na pomoć društva, odgovornost onih koji nisu dali otkaz se logično povećava.
Od kog momenta se može sa sigurnošću tvrditi da naručilac ne treba da snosi apsolutno nikakvu odgovornost? Razumljivo je da je to moguće samo u onim slučajevima kada izvršilac deluje potpuno dobrovoljno, ali da li je to u svim takvim slučajevima?
Svaka dobrovoljna razmena ima u osnovi podelu rada. Ja ne radim sve što mi je potrebno sama, već umesto toga razmenjujem deo onoga što mi je manje potrebno za ono što mi je teško da pribavim samostalno. Kupovina usluge povrede prava je upravo takva podela rada. Ali pošto je rad podeljen, podeljena je i odgovornost za štetu koju je taj rad nekome prouzrokovao. Logično? Logično. A šta ako nastavimo da komplikujemo podelu rada?
Jedan je proučio raspored života objekta. Drugi je nabavio opremu. Treći je postavio bombu. Četvrti je u pravo vreme poslao SMS, i bomba je uništila žrtvu zajedno sa automobilom i tri slučajna prolaznika. Peti je vodio pregovore sa naručiocem i koordinisao rad grupe. Šesti je – zapravo naručilac. Sedmi – glavni korisnik čijim je interesima naručilac delovao. A još, dodajmo šeme plaćanja. A još, dodajmo dobavljače eksploziva. A još, neko je tim momcima kupovao krofne…
Sud u prelepom Ankapistanu budućnosti morao bi da procenjuje stepen informisanosti svakoga od uključenih u krivično delo, stepen protupravnosti onih radnji u koje je neko bio direktno upleten, mogućnost povlačenja, saradnju sa istragom i tako dalje – sve ono što već sada vidimo u našoj običnoj, dosadnoj stvarnosti. Samo što će idiotska praksa lišavanja slobode radi samog lišavanja slobode uglavnom biti zamenjena novčanim kompenzacijama ili njihovim prirodnim analogama.
Poznavanje principa neće omogućiti da se da precizno rešenje za sve životne slučajeve. Ono samo omogućava da se nečim vodi prilikom procenjivanja određene situacije u svoj celini složenosti. Zato, molim vas, nemojte od principa neagresije praviti dogmu, to tako ne funkcioniše.
Ovde imate i direktne izvršioce, i snimanje video zapisa za izveštaj pred narušiocem, i još čitav lanac donošenja odluka iza kulisa. Podela odgovornosti je najtipičnija praksa u savremenoj državi.
U državnom sistemu, signale radio-stanica ili telefonskih tornjeva praktično niko nikada ne blokira, jer bi zlonamernik bio trenutno pronađen (to je veoma jednostavan zadatak), a zatim bi bio prisiljen da plaća kazne, kompenzacije itd. (teško je poreći da je to pravedno).
Kod ankap-a, ovaj zlonamernik takvim delima, suštinski, neće prekršiti NAP, neće narušiti tuđu svojinu itd., što znači da, prema logici, neće snositi kaznu. Ali to ipak nije pravedno.
Anonimno pitanje (praćeno donacijom u iznosu od 0.00047976 BTC)
Ispalo je tako da sam već veoma detaljno odgovorila na veoma slično pitanje o tome kako se u ankap-u uspostavljaju prava svojine nad radio-frekvencijskim opsezima, pa se prvo upoznajte sa odgovorom, pa ćemo nastaviti sa razmatranjem.
Analizirajući princip korišćenja radio-frekvencijskih opsega, konstatovala sam da je to u ekonomskom smislu redak resurs, pa stoga može biti pretvoren u svojinu. Štaviše, kao što i sami primećujete, kršenje prava svojine (neovlašćeno korišćenje rezervisane trake) prilično je lako utvrditi. U uslovima ankap-a, odnosno razvijenog tržišnog decentralizovanog pravnog poretka, takvi sporovi se lako prenose na sud. Osnov za obraćanje sudu je očigledan: kolizije u komunikaciji povlače sasvim merljivu štetu, svi logovi se vode, tako da se šteta može izračunati sa veoma velikom preciznošću.
U uslovima dominacije države, često se dešava da, na primer, snimci snaga blokiraju komunikaciju u određenom području, i obično je to država dovoljno autoritarna da se čak ne ni pomisli na nadoknadu štete. Ipak, čak i u državama se dešavaju presedani sudske zaštite prava na korišćenje radio-talasa. Tako je pre godinu dana, po presudi suda u Sudanu, tužiocu vraćen pristup mobilnom internetu, od kojeg je prethodno vojna hunta isključila celu zemlju. Na taj način, ako je čak i u uslovima slabe zaštite prava svojine ponekad moguće ih obnoviti, onda će u ankap-u, gde se takvim stvarima posvećuje mnogo više pažnje, slični problemi biti izuzetno retki.
Advokat Abdelazim Hassan garantuje: pravo na korišćenje radio-talasa poštuju čak i u Africi, a kamoli u ankapu
Sa malim zakašnjenjem sam videla na kanalu RLN.Today članak Antona Epihina, u kojem on raspravlja sa idejom apsolutnog NAP-a, koju iznosi Bitarh. Ove misli su mi se učinile veoma zanimljivim, jer deluju praktičnije i ilustruju da isti cilj, ako se teži njemu kao taktičkom, zahteva jedne metode, a ako kao strateškom, onda ponekad potpuno suprotne.
Sa pozicija prioriteta radikalnog tumačenja primarnosti i absolutizacije NAP-a, na primer, ugovorna vojska je nesumnjivo bolja od vojske zasnovane na regrutaciji, a potpuno odsustvo vojske je još bolje nego njeno postojanje.
Međutim, ako se NAP razume kao projektni pravac pokreta, a ne kao religijska dogma, biće očigledno da postojanje nacionalne vojske obezbeđuje društvu kolektivni suverenitet. Zato je bolje da ona postoji nego da ne postoji, a postojanje masovne vojne regrutacije, za razliku od kompaktne vojske zasnovane na regrutaciji, raspoređuje silu u društvu, uključujući široke slojeve stanovništva u odbrambenu funkciju, ne dozvoljavajući da se represivni aparat koncentriše samo u rukama vlade.
Stoga će optimalni sistem odbrane za kretanje ka NAP-u biti sveprisutna, čak i ako je u ovom trenutku prinudna milicija-milicija, a ne isključivo „profesionalna vojska“ ili još manje eliminacija represivnog aparata države kao takvog, jer to samo garantuje uspostavljanje tuđeg represivnog aparata koji nije podređen lokalnoj zajednici. Postepeno, kada postanu opšteprihvaćena norma, prakse lokalnih milicija ujedinjene u nacionalni sistem odbrane moći će postati potpuno dobrovoljne, ali je ovde za NAP važnija ne sama ta dobrovoljnost, već fizičko postojanje takve milicije.
