Nakon što sam se zabavila oko Islandske ere saga, nastavila sam prevod Fridmanove knjige o pravnim sistemima koji se značajno razlikuju od naših, već po redu, tako da je na redu četvrto poglavlje, koje je verovatno najduže u celoj knjizi, jer je posvećeno pravu izabranog naroda, koji je tokom svoje višegodišnje istorije prikupio pravu ambis raznih zakonodavnih materijala.
Kao i obično, prevodom fusnota i finalnim oblikovanjem ovog poglavlja u formatu elektronskih knjiga baviću se kasnije, a za sada želim što pre da vam predstavim ono što postoji, bez preteranog poliranja. Kao i uvek, transparentno nagoveštavam da bi bilo lepo donirati.
Sledeće na redu je islamsko pravo, i unapred sam radoznala koje mesto u njemu zauzimaju tako opštepoznate prakse, kao što su izvinjenja bez pantalona.
Svoju prvu sagu sam pročitala greškom, sa dvanaest godina. Bila sam uverena da će u tom debelom tomu biti bajki o bogovima i herojima, nešto poput legendi i mitova drevne Grčke. Sve se ispostavilo potpuno drugačije i mnogo zanimljivije, i očigledno je uticalo na to da mi ankap deluje kao potpuno prirodan i razuman sistem. Dejvid Fridman se takođe u velikoj meri oslanjao na materijal saga konstruišući svoje predloge za bezdržavni sistem prava u kapitalizmu. I, naposletku, knjigu o pravnim sistemima koji se razlikuju od onih na koje smo navikli, on je takođe počeo da sastavlja upravo sa odeljkom o Islandu.
Zato, kada je postalo jasno da nije uspelo jednostavno prevesti ovu knjigu po narudžbini uz fiksnu cenu, odlučila sam da nastavim prevod po svojoj tradicionalnoj donacijskoj šemi, a kako bih se pokrenula, zgrabila sam poglavlje ne po redu, već odmah ono najzanimljivije.
Napomene za poglavlje ću dovršiti kasnije, to je već malo zamorno. A za sada ću biti veoma srećna zbog vašeg novca, po čijem će obimu moći da procenim koliko vam je ovaj konkretan prevod zanimljiv i koliko brzo treba da se bacim na sledeće poglavlje.
Na boosty sam kreirala poseban cilj za ovaj prevod, ali vi, naravno, imate pravo da koristite i sve ostale instrumente navedene na stranici o donacijama. Uzgred, tu je još jedna novost: pošto smo kod sebe u Monteliberu razvili svaku vrstu lokalne tokenomike, rado ću prihvatiti donacije našim sopstvenim internim tokenima.
Da li od njih treba tražiti dozvolu pre leta? Da li je potrebno na neki način amortizovati rizik pada aviona za ljude čija se imovina nalazi ispod letelice i kako kompenzovati buku motora/propelera? Kakav je tvoj lični/montilibero/crnogorski stav o ovom pitanju?
L29Ah (pitanje je pratio donat u iznosu od 0.012345678901 monero)
Sviđa mi se kako Dejvid Fridman analizira ovo i mnoga druga pitanja (izvinite što sam vam već toliko puta „zujala u ušima“ o njemu). Detaljno on obrađuje ovu temu u knjizi Red u pravu. Do sada sam je pročitala otprilike do trećine. Znatno sažetije – u jednom od poglavlja Mehanike slobode. Tamo se takođe kao osnova za razmišljanje koristi ekonomijska analiza prava. To često omogućava prilično jasno generalizovanje onih pojedinačnih odgovora koje s vremena na vreme moram davati.
Ako baš ukratko, što su manji transakcioni troškovi kod predviđenih ugovora o kupovini prava na radnje koje narušavaju tuđe interese, to je praktičnije priznati vlasnicima pravo na zabranu takvih radnji. Ako bude potrebno – potencijalni „trespasser“ će kupiti pravo prolaska. A što su veći transakcioni troškovi, to je praktičnija procedura sudskog rešavanja takvih slučajeva putem tužbi za nadoknadu štete. Niko ne određuje konkretnu pragmatičnu visinu na kojoj se može leteti iznad tuđe imovine, ali ako je let prouzrokovao štetu, ona će morati biti nadoknađena putem suda. Dovoljno visoki letovi (kako se, barem, ne bi udarilo u neravnine terena u standardnom režimu i kako se ne bi plašilo divljim urlikanjem motora) iznad tuđeg teritorija su definitivno drugi slučaj; pribaviti dozvolu za let od svih vlasnika čijim teritorijem let može proći je nerealan zadatak.
Konkretno u Crnoj Gori postoji državno licenciranje uvoza dronova u zemlju, određena ograničenja po masi, zabrana leta iznad neke visine i ostala „visoko-pametna“ ograničenja koja uspeva se obići na nekim mestima, dok se na drugima to ispostavlja kao previše skupo, pa je jednostavnije pomiriti se sa tim da je određena oblast primene dronova previše komplikovana da bi se time sistematski bavili. Naravno, nama u Montiliberu se čini poželjnim potpuno ukidanje svih ovih regulacija, jer se dronovima može napraviti barem nekoliko lepih fotografija, a to nam je korisno za reklamu projekta. Ali, naravno, vlasnik drona mora biti spreman na to da, ako njegova skupa igračka padne na tuđi plac, može je potpuno izgubiti. Vlasnik placa ne snosi odgovornost ako krava stane na pali dron, ili ako njegov maloletni sin odluči da nešto otkine sa tog neočekivanog poklona. On čak nije obavezan da pusti vlasnika drona na svoju teritoriju – ovde već deluje pravo zabrane, jer su transakcioni troškovi za kupovinu prava prolaska mali.
Evo, snimili smo naš plac dronom, ali je pritom bilo potrebno leteti i iznad komšija
Na pitanje da li čovek ima pravo da primeni nasilje, imamo samo jedan odgovor – nema! Nijedan čovek na svetu ne bi smeo da poseduje pravo da inicira čin nasilja prema drugom čoveku. Ali neki ljudi (a najčešće zagovornici autoritarno-konzervativnih stavova i silovite metode rešavanja problema) mogu reći da je to zapravo ograničavanje slobode. Sloboda na nasilje je takva sloboda kao i druge slobode, a što znači da sami sebi protivrečimo i da smo sami autoritaristi koji žele prisilno nametnuti svima jedinstven scenario života.
Prilično neadekvatna manipulacija po svojoj suštini, u kojoj se ignoriše činjenica da nasilje dovodi ljude do oduzimanja slobode. To jest, kada jedan čovek inicira čin nasilja prema drugom čoveku, on time onoga lišava slobode. Shodno tome, nasilje je nesloboda. Pravo na nasilje je zapravo pravo da se ljudi liše slobode. A uklanjanje nasilja, težnja ka njegovom potpunom iskorenjivanju kao fenomena u celini – to je uklanjanje faktora koji ljude dovodi do neslobode. I nikakve verbalne manipulacije neće promeniti suštinu fenomena nasilja!
Nastavljam da prevodim svežu Fridmanovu knjigu. Ovog puta sam krenula redom. Prevela sam uvod i prvo poglavlje, o pravu u Kineskom carstvu. Pažljiv čitalac može primetiti da nisam završila posao do kraja, i da u tekstu nedostaje prevod otprilike polovine fusnota. Tako je, zamorila sam se. Sutra planiram da tiho unapredim tekst – kako za onlajn čitanje, tako i u elektronskoj knjizi. Takođe i dalje se nadam da će se neko prihvatiti pravljenja ruskoj verziji knjige korica.
U knjizi mi se dopadaju stalna poređenja: evo, pogledajte, kod Kineza je ovo potpuno isto kao u modernoj Americi. A ovo – baš kao u Engleskoj 18. veka. I postoje pokušaji da se pokaže s kojom je svrhom zakonodavstvo napravljeno baš takvim, šta je funkcionisalo, a šta ne naročito dobro.
Nadam se da niste previše zastekli zbog toga što je kanal neko vreme bio na pauzi – bila sam veoma zauzeta.
Pre više od godinu dana, Vladimir Zolotorev je u okviru svog Liberty Education Project-a počeo da objavljuje prevod knjige Dejvida Fridmana iz 2019. godine Pravni sistemi koji se značajno razlikuju od naših – izuzetno detaljan odgovor na pitanje o tome kako bi sudovi mogli da funkcionišu ne samo pri ankapu, već uopšte u svim zamislivim uslovima. Ja sam, sa svoje strane, objavila kod sebe original i publicirala prevedena poglavlja. Međutim, u novembru 2020. godine, prevod je zastao nakon objavljivanja četiri poglavlja.
I evo da se nedavno sa mnom kontaktirao Dima Kovalenko, koji je prevodio tih četiri poglavlja, i predložio da nastavim rad umesto njega. Rado sam pristala. Za početak sam uzela relativno kratko poglavlje o pravnom sistemu mojih omiljenih Atina iz vremena klasične demokratije, i sada mi je drago da vam predstavim prevod ovog poglavlja. Takođe sam sastavila svih pet poglavlja u epub i takođe ih objavila kod sebe. Tamo trenutno nedostaju fusnote za četiri stara poglavlja – očigledno da nisu bile prevedene. Vremenom ću dodati i njih. Molim vas, testirajte da li se knjiga normalno čita kod vas – pokušala sam da je sastavim u novijem epub3 formatu, ali ako se ispostavi da ga vaše čitačice ne podržavaju dovoljno dobro, onda ima smisla ne komplikovati i vratiti se na epub2; knjiga ne sadrži složenu vrstaciju za koju bi novi format bio neophodan.
Takođe bih bila srećna ako bi se neko undertakingo da napravi korice za knjigu – za sada koristim originalne engleske, ali će za konačno izdanje očigledno biti potrebno nešto drugo.
