Modernom čoveku uopšte, u suštini, nije važno ko mu je protivnik u transakciji, sve dok taj neko izvršava validne radnje. Koja je razlika za mene da li kupujem bitkoine od čoveka ili od bota? Ja samo kreiram oglas za kupovinu, a da li će na njega odgovoriti crnac, gej, pripadnik Rosgvardije, papagaj ili mrežni um, nije me briga, samo da mi pošalje bitkoine nakon što primi rublje.
Isto važi i za situacije u kojima se protivnici suočavaju licem u lice. Ako jedan od njih proglasi svoja prava, drugi analizira zahtev i ili ga prihvata ili ne. Koja je razlika ko me moli da propustim put – automobil (autonomni ili ne), čovek ili pas? Ako smatram da je to opravdan zahtev, propustiću.
Isto važi i za prava vlasništva. Ako papagaj na upad u njegov kavez reaguje očajnim „Trespassers will be shot!“, onda ili odlučim da on razume šta želi da kaže, ili ostanem u uverenju da ga je neki ankap naučio raznim zabavnim frazama. Kada me dalja interakcija sa papagajem dovede do uverenja da njegova volja, izražena ljudskim jezikom, zaista odgovara njegovim željama, uzeću te želje u obzir. Na isti način bih morao da nađem zajednički jezik sa nekom mačkom koja nema nameru da komunicira ljudskim jezicima, ali ima svoje potrebe i sposobna je da ih naznači.
U suštini, papagaj bi mogao i sam da odleti do najbliže prodavnice po hranu, i neće imati sa tim više poteškoća nego četvorogodišnje dete. On isto tako ne može da otvori vrata, ali može da zamoli odrasle da to urade. I isto tako može da pruži prodavcu izgužvanu novčanicu i zamoli da mu naspe vrećicu semenki. Za prodavca će i dete i papagaj biti legitimni vlasnici novčanice koja im daje pravo na dobijanje robe.
Isto važi i za emancipaciju. Dete može da objavi svoju želju da živi samostalno, nakon čega sledi razgovor o tome da li dobro zamišlja posledice i da li je spreman na njih. Tako i papagaj može zahtevati da ga ne zadržavaju, i ako uspe da ubedi čoveka da će se snaći u samostalnom životu, on dalje ima svoje pravo da leti. Kako mi izgledamo prema odrasloj osobi koja zadržava dete kod sebe protiv njegove volje? Počev od trenutka kada je dete u stanju da objasni tu svoju volju drugima – loše gledamo na takvo ponašanje. Tako ni papagaj, koji će početi da se žali na ograničenje svoje slobode prvom prolazniku koji upadne u domet njegovog glasa, neće doneti simpatije društva svom vlasniku.
Naravno, nije sve tako ružičasto. Sve dok čovek ne navikne da redovno komunicira sa inteligentnim neljudima, svakom takvom neljudu će morati ponovo da objašnjava svakom susednom čoveku svoja prava, i tako sve dok svi u okruženju ne saznaju da u ovom parku živi inteligentni papagaj, i da ulaz na travnjak upravo ispod ovog drveta ide samo na njegovo poziv.
A koja prava inteligentnih neljudskih bića će naići na poteškoće u priznavanju? Pre svega ona koja predstavljaju opasnost ili ozbiljne neprijatnosti za čoveka. Tako ljudi poštuju pravo mrava na mravinjak u gradskom parku, i čak su spremni da ulože napore u njegovu zaštitu – ali ne priznaju pravo mrava da žive u nišama između zidova i da kradu šećer sa stola, što takvo nepriznavanje lako može izazvati mravlji genocid od strane ljudi.
1) Da li će postojati jedinstven broj službe za spasavanje? Teško je pamtiti gomilu trocifrenih brojeva, ali je teško i doći do konsenzusa s obzirom na to da će sigurno biti mnogo mobilnih operatera koji traže korist samo za sebe, a koji su pritom malo ograničeni u bezdržavnom društvu.
Pružanje pojednostavljenog interfejsa radi olakšavanja pristupa brojnim složenim i različitim uslugama je tražen zadatak. S jedne strane, korisnicima je lakše da zapamte jedan, njima najpogodniji način komunikacije – ako, naravno, posrednik radi brzo i pouzdano. S druge strane, i pružaocima usluga je zgodno da neko preuzme trud da od klijenta sazna sve potrebne detalje i prosledi zadatak već u formalizovanom obliku, bez emocija i skandala. Na taj način oni štede na pozivnom centru, pa im je stoga isplativije da plaćaju svoju povezanost sa agregatorom.
Najverovatnije će postojati nekoliko agregatora. Jedan drži, na primer, broj 911. Drugi nudi mobilnu aplikaciju u kojoj je naručivanje čak i praktičnije nego telefonom, gde se većina informacija unosi sa ekrana, a samo neformalizovani detalji se saopštavaju glasom. Treći, recimo, prodaje narukvicu sa samo jednim tasterom za uzbunu, ili koja automatski reaguje na skokove pulsa i pritiska. Neke mehanizme naručivanja usluga mi je trenutno teško i da zamislim, neka tržište ponudi, a ljudi isprobaju.
2) Šta uraditi ako vlasnik teritorije odbije spasioce da uđu? To je ipak njegova teritorija, i upad na nju bez pristanka bio bi direktno kršenje NAP-a.
U opštem slučaju, sve zavisi od toga ko je i zašto pozvao spasioce, a nije im obezbedio pristup objektu spasavanja, kao i od toga da li ugovorom predviđena obaveza spasilaca da sami obezbede taj pristup.
2.1 Na primer, osoba se razbolela od opasne i teške bolesti, ali njeni religiozni srodnici-mrakobovci priznaju samo narodne metode lečenja i odbijaju da pustu tim lekara u kuću.
Ako je čoveku potrebna medicinska pomoć, ali ga određena treća lica zadržavaju na svom imovini i sprečavaju ga da dobije pomoć, treba da pozove ne samo lekare, već i policiju. Ili jednostavno putem gore opisanog jedinstvenog broja izloži okolnosti, a zatim će agregator angažovati stručnjake za rešavanje opisanog zadatka. Blisko srodstvo nije indulgencija za prestupnika, kao ni to što se on nalazi kod kuće. Zadržavanje osobe kod sebe protiv njene volje je otmica.
2.2 Došao sam da se zabavljam na žurci uz alkohol i drogu, ali u samom jeku, meni, mršavom i slabom mladiću koji nije sposoban da se odbrani, nije prijalo da se nađem u istoj prostoriji sa pijanom domaćinom koji je počeo da mi preti nožem ili pištoljem zbog neke sitne svađe. Ili isto to, samo umesto domaćina preti jedan od pijanih gostiju, a sam domaćin leži u nesvesti i po definiciji ne može da da saglasnost za ulazak policijskih službenika.
Ovde je isto to. Čovek ima pravo da traži pomoć gde god se nalazio, a troškovi osiguravanja pristupa objektu pomoći mogu u ovom slučaju biti nadoknađeni kasnije. Jednostavno ćeš trzeznom domaćinu platiti nova vrata umesto izlomljenih.
2.3 Čoveku je nešto zapalilo na imovini, ali on previše očekuje da će sam ugasiti požar i odbija da pusti vatrogasce, uprkos tome što kod sebe čuva zapaljive i/ili eksplozivne materije, što znači da ako se ne pouzda u profesionalce, pored njegove kuće zapaliće se ili će odleteti u vazduh i sve okolne građevine koje pripadaju drugim ljudima.
Pošto su vatrogasci već stigli, to znači da je njihov rad plaćen, ostalo je samo da im se dozvoli da ga obave. Čak i ako njihov zadatak uključuje spasavanje susednih kuća, a zapaljeni objekat nije njihova oblast odgovornosti, biće prinuđeni da ugase požar i na njemu kako bi zaštitili objekat koji im je važan. Zašto ih možda ne puštaju?
Prvo, ako je u pitanju objekat povećane opasnosti, nije isključeno da ga treba gasiti na neki drugačiji način; obična vatrogasna jedinica možda nema potrebne alate, dok ih vlasnik objekta ima. U tom slučaju, sasvim je logično da on ljubazno zamoli stranu jedinicu da se drži podalje i prati da okolina ne izgori, dok u međuvremenu ne stigne specijalizovana jedinica. Nisam dovoljno tehnički potkovana da navedem moguće detalje, ali na nivou „električne instalacije pod naponom ne gase se vodom“, u gašenju požara se razume svako, sigurno postoje i druge nijanse.
Drugo, vlasnik sagorelog objekta želi da on potpuno izgori, i time želi da sakrije nešto važno.
Treće, on je samouveren i smatra da će sopstvenim snagama ugasiti požar uz manje pratećih oštećenja objekta.
Ko donosi odluku o tome da li upadati na teritoriju radi gašenja požara? Naravno, vatrogasci. Ako odluče da upadnu bez pristanka vlasnika objekta, on ih nakon toga može tužiti. Ako bude sprečavao njihovo upadanje, pa usled toga izgori okolne kuće, njihovi vlasnici će moći da ga tuže. Ako se vatrogasci ne odluče da upadnu sa sekirama i kletvama na objekat, onda su oni bez krivice.
3) Kako će se boriti sa školcima, pijanim i psihički bolesnim ljudima, ili jednostavno neosvetoljivim osobama koje namerno šalju lažne pozive, ili jednostavno beskorisno zauzimaju liniju govoreći gluposti i vređajući operatera, ako ih nije uvek moguće identifikovati čak ni sada, a blokiranje brojeva je previše grubo jer će čak i njima možda biti potrebna stvarna pomoć spasilaca? Da li je pravedno sve troškove prebaciti na one koje se uspe identifikovati, ili blokirati mogućnost pozivanja iz drugih regiona?
Teško je da će se sa ankapom i DDoS napadima boriti na bilo koji drugi način nego sada. Postoji mogućnost da se napadač pronađe postojećim sredstvima – pronađu ga i privedu odgovornosti. Ako ne, onda jednostavno povećaju propusni opseg kanala i odbacuju lažne poruke. Naravno, na pronađenima će pokušati da nametnu maksimalno uvećane troškove, ali sud je to kontradiktorni postupak, tako da će u svakom konkretnom slučaju iznos nadoknade biti određivan individualno. Ako sud iznese kaznu nesrazmerno velike veličine, u koju će biti urađeni gubici od mnoštva napada na koje pronađeni zlodvorac nije bio umešan, onda će to možda izazvati nezadovoljstvo ljudi koji saznaju za to. To je rizično jer će napadi samo postajati jači, jer je rizik da se bude uhvaćen veoma mali, tako da preterana strogość takođe nije isplativa kompanijama koje pate od ovakvog vandalizma.
U četu za patrona Libertarian Band otvorila se diskusija vezana za incident u SAD, zbog kojeg tamo već skoro nedelju dana traju pobune praćene pljačkanjem.
Može li se pod ankapom desiti epizoda sa policijskom brutalnošću? Naravno, bez dileme! Sindrom portira radi pod bilo kojim režimom. Sitni prevarant plati lažnim čekom, prodavnica poziva obezbeđenje, oni zadržavaju lopova – a zatim se dešava eksces, i šef grupe obezbeđenja počne da guši zadržanog. Partneri su u šoku: s jedne strane, očigledno prekoračenje ovlašćenja, s druge, čast firme, a pravljenje javne svađe nije profesionalno, pa oni samo pokušavaju da smire masu. Šta se dešava dalje? Iz prodavnice izleti direktor, ili menadžer prodajnog prostora, ili čak samo kasir – i povika „Prekid!“
Upravo ovde se pokazuje ključna razlika ankaparizma od države. Ne povika bilo ko, već zvanični predstavnik klijenta. Partneri odbeglog od sebe čuvara odmah odvlače šefa i pružaju prvu pomoć povređenom, jer je tako naredilo višе rukovodstvo – klijent. Onaj koji plaća novac.
Dalje počinju uobičajene nevolje: kompanija obezbeđenja otpušta samovoljnog čuvara, lopov nadoknađuje prodavnici novac zbog kojeg je došlo do sukoba, mogući su neki manevri u vezi sa njegovim zdravstvenim osiguranjem, i na kraju, moguća je kampanja u medijima, nakon koje će reputacija kompanije obezbeđenja ispaštati (i, možda, prodavnice, iako je to nepravedno).
A šta ako bi direktor prodavnice izleteo i počeo uzbuđeno da viče „Tako mu je, gad, mesi ga!“? Tek tada bi moglo doći do pljačke. Možemo, naravno, nadati se da će se sve ograničiti tužbama, bojkotom i sličnim civilizovanim reakcijama, ali pljačku ili paljenje prodavnice u ovoj situaciji ne treba isključivati: ljudi su izuzetno nervozni zbog iskazivanja grubog nevaspitanja i nema osnova pretpostavljati da će se ljudi pod ankapom naglo promeniti.
Mogu li pljačke postati masovne? Mogu, ako posmatramo nešto poput klanovskog društva. To se već sa velikom naprezanjem može smatrati ankapom, ali takvo društvo je definitivno bezdržavno, a to znači da je i vredno razmatranja. Kao što znamo na primeru Somalije, u klanovskom društvu razvija se specifičan pravni sistem u kojem je klan osiguravajuća grupa i plaća za zločine koje su počinili njegovi članovi. Takav sistem je uspeo da ugasi građanski rat u Somaliji, uspeće i sa pljačkanjem.
A evo u kom društvu problemi zaista mogu poprimiti dugotrajan karakter – to je kod kombinacije tržišnog i klanovskog poretka. S jedne strane, postoje nekoliko velikih grupa koje zastupaju interese svojih članova, a s druge strane – postoji veliki broj lica koja ne pripadaju nikakvim klanovima i koja pokušavaju da komuniciraju u režimu otvorenog tržišnog pristupa robama i uslugama. Članovi klanova mogu takve usamljenike воспринимати kao članove nekih tuđih klanova i iznositi zahteve nevinima u okviru kolektivne odgovornosti. A usamljenici će po inerciji posmatrati rizalije kao pojedince sa svojim individualnim prigovorima – i čuditi se besmislici tih prigovora.
Zapravo, upravo se to sada i dešava u SAD. Svađa se dogodila između uslovnih klanova levičarskih aktivista i policajaca, ali pritom levi smatraju sve vlasnike biznisa saveznicima policije – jer je upravo ta prodavnica pozvala policiju kada se desio incident. Nejasne granice između grupa rađaju mnoštvo nesporazuma, kada napadi postaju i na one koji izražavaju saosećanje sa rizalijama. A što je više takvih nerešenih konflikata, to je teže prekinuti rat.
Zato ću rizikovati pretpostavku da će kod ankapije u različitim nemirnim delovima biti veoma važno znati brzo i jasno saopštiti svima ko stoji iza tebe. Prvo ljudi uče da povlače granice, i tek nakon toga uče da ih ne krše.
Što se tiče zaključaka u vezi sa neprikladnošću blockchaina za registraciju vlasništva nad nekretninama, delimično se slažem. U čistom obliku – da. Bavim se ovim pitanjem četiri godine na Univerzitetu u Bolonji. Prošle godine, kada sam dolazio u Kijev, držao sam izlaganje o tome kako primeniti blockchain kao registar nekretnina. Evo, ako vas zanima da se upoznate: teorija, protokoli, arhitektura sistema, regulativa. Dovoljno jednostavno sam to izložio u izlaganju u blockchain hub-u.
Aleksej Konašević
https://youtu.be/F9IYLtXrn78
Hvala, sa velikim interesovanjem sam pogledala izlaganje. Moja koncepcija registracije prava vlasništva bila je prekinuta malo sa drugog kraja i skicirana mnogo grubljim potezima. Ne budući programer, nisam odgovarala na pitanje „kako“, već više na pitanje „ko treba da se bavi ovim bez države, zašto će to raditi, i kako da to radi dobro“.
U vašem izlaganju se implicitno provija misao da je sama država, kao monopolska teritorijalna jurisdikcija u sistemu validacije prenosa prava vlasništva, resursno zahtevan atavizam koji ne povećava efikasnost sistema, već otežava njegovu optimizaciju.
Da biste formalno opisali sistem funkcionisanja decentralizovanih pravnih mehanizama, nad pametnim ugovorima (smart contracts) nadograđujete pametne zakone (smart laws) – dodatnu apstrakciju koja validira pametne ugovore, razdvajajući legalne od ilegalnih. Dalje se postavljate pitanje ko kreira pametne zakone i uvodite novu apstrakciju, e-glasanje:
Ali u svetu decentralizovanih registara to ne funkcioniše tako. E-glasanje za zakon je, u suštini, njegova validacija od strane grupe nezavisnih validatora. Šta se dešava ako neka manjina glasa protiv zakona u trenutnoj pravnoj realnosti? Primoravaju ih da izvršavaju zakon koji je donela većina. Šta se dešava kod decentralizovanog prava? Manjina ima mogućnost da napravi fork. Pojavljuju se dva alternativna pametna zakona, od kojih svaki opisuje svoj skup dozvoljenih pametnih ugovora, i različiti dobrovoljni ugovori mogu se odvijati u različitim pravnim poljima.
U suštini, to su ipak oni stari dobri ugovorni jurisdikcije, o kojima sam ovde javnosti već toliko pričala.
Kako će izgledati registracija prava vlasništva nad objektima imovine (zemlja, nekretnine, preduzeća, hartije od vrednosti, fajlovi(?)) u uslovima odsustva monopolističkog registratora (EGRN i ostalo)? Da li će biti obavezna? I šta je sa paketima prava kod ankap-a?
Slobodni čitalac
Paketi prava su samo analitički alat za dublje razumevanje fenomena koji u običnom govoru nazivamo vlasništvom. Bilo koji odnos subjekta prema objektu može se opisati kroz pakete prava, bez obzira na to da li je u pitanju ankap ili socijalizam. Jednostavno, u socijalizmu određeno vlasništvo, recimo, ne daje pravo na ostvarivanje dobiti od njega, a u ankap-u daje. Tako, na primer, prava na zemljišni parcel mogu podrazumevati pravo zabrane kršenja granica, a mogu biti opterećena služnošću koja obavezuje da se obezbedi, recimo, slobodan prolaz. Svi ovi paketi prava nastaju kako kao rezultat zaključivanja direktnih ugovora, tako i jednostavno usled utvrđenih tradicija. Svako pravo je zahtev koji se toleriše, i ako se neki zahtev osporava, to znači da je to konkretno pravo ugroženo.
Onima koji jedva razumeju o čemu se radi u prethodnom pasusu, preporučujem da pogledaju video Borisa Jurovskog, koji se baš tako i zove: vlasništvo kao paket prava.
Sada prelazimo na registraciju prava vlasništva. Titula vlasništva nad bilo kojim objektom koji se može jasno odrediti veoma jednostavno se čuva u nekom od registara. To mogu biti objekti kao što su „zemljišna parcela sa takvim i takvim granicama“ ili „pametni telefon sa takvim i takvim serijskim brojem“ ili „fajl sa takvim i takvim kontrolnim sumom“.
Kako vlasnička prava dospevaju u registre? U njih ih unose vlasnici imovinskih objekata u svrhu informisanja svih o svom vlasničkom pravu, što je pre svega neophodno za potvrdu da to pravo postoji. Održavanje registra zahteva resurse, pa će oni koji odluče da se bave ovim morati da osmisle šemu monetizacije servisa. Može se uzimati novac za postavljanje informacija o imovinskom objektu u registar. To nosi rizik od nepotpunosti registra. Može se uzimati novac za dobijanje informacija iz registra. To nosi rizik da će informacije biti dobijane jeftinijim putem. Može se osnovati fond, hraniti ga neko vreme, a kada registar počne da pokazuje svoju potrebu širokom krugu ljudi, fond će u potpunosti moći da razvija registar putem donacija.
Alternativa registrima je arheologija vlasničkih prava, kada, želeći da se uveri da kupljena imovina zaista pripada prodavcu, potencijalni kupac upoznaje sa dokumentom koji fiksira sticanje imovinskog objekta, na primer ugovorom o kupoprodaji, zatim se obraća prethodnom vlasniku, raspituje se kako je on nabavio objekat, i tako sve dok ne nahrani svoju paranoju. U suštini, to je ista metodika kao i analiza blockchain-a – samo bez blockchain-a. Takođe, ako je reč, na primer, o zemljišnom delu, može se raspitati komšije da li zaista poznaju prodavca kao vlasnika parcele, ili je on samozvanac.
Ali to malo pomaže u situaciji kada vlasnik imovine prodaje isti objekat istovremeno nekoliko lica, uzima novac od svakog, a zatim neka se raspravljaju kako žele. To je upravo ono dvostruko trošenje, od kojeg se u slučaju bitcoin transakcija preporučuje sačekati nekoliko potvrda pre nego što se transakcija smatra uspešnom. Nažalost, blockchain nije internet stvari, kako je snalažljivije formulisao Ivan Ivanicki u svom članku na Habru. Informacije u registru, bilo da je centralizovan ili distribuiran, mogu odstupati od onoga što predviđaju uslovi transakcije. Za zaštitu od većine ovakvih prevarantskih poslova dovoljno je privremeno zamrznuti sredstva plaćena za kupljeni objekat. Tokom tog vremena, problem postojanja više prisenika na isti vlasnički naslov će isplivati, ali prodavac neće stići da dobije novac, te će se on moći vratiti neuspešnim kupcima. Takvo odlaganje plaćanja može se realizovati kako preko poverenog posrednika, tako i, možda, putem pametnih ugovora (iako nisam stručnjak u ovoj oblasti).
Na primer, Vasi Pupkin iz 3 “b” je iz šale prijavio postavljenu bombu u školi, koja kasnije nije pronađena prilikom provere. Ili je pretukao školskog drugara do reanimacije. Ili je ukrao, a zatim polomio tuđi bicikl. Pretpostavimo da je zadržan. Šta se dešava dalje? Ako roditelji, prema libertarijanstvu, ne snose odgovornost za postupke svoje dece, kako će se kazniti maloletni huligan? Novca za nadoknadu štete on, kao ni njegovi roditelji, recimo, nema. Hoće li biti zatvoren u zatvor ili će biti primoran da radi i nadoknađuje štetu?
Tvrdnja da dete poseduje samo-posedovanje (self-ownership) znači da drugi ljudi priznaju njegovo pravo da raspolaže sobom u većoj meri nego što bi on mogao postići silom. Ipak, kao što pravo privatnog vlasništva nad stvarima retko znači slobodu korišćenja istih na štetu drugih, tako ni samo-posedovanje deteta ne znači za njega potpunu slobodu nanošenja štete okolini.
Pored samo-posedovanja deteta, ljudi obično priznaju nekome pravo starateljstva nad njim. To pravo obično uključuje prioritet u uvođenju norm moralnosti, ali je neizbežno kompenzovano pravom ostalih da od staratelja zahtevaju nadoknadu štete koju je dete nanelo. Nije važno ko brine – roditelji, škola, samo slučajni ljudi koji su preuzeli taj posao – ili svi oni nekako raspoređuju ta prava među sobom. Tako ili drugačije, nakon prava starateljstva ide i odgovornost za štetu koju okolini nanose postupci staratelja.
Roditelji su izveli dete u šetnju, ono polomi tuđu igračku – odgovaraju roditelji. Sa detetom je ostala baka – za polomljenu igračku odgovara baka. Dete je otišlo u školu – odgovornost za štetu koju nanosi okolini tokom školskog vremena snosi škola. Dete je otišlo u školu, a odatle sa telefona poslalo poruku o postavljanju mine – to je problem škole, jer se dete u to vreme nalazilo u njenoj zoni odgovornosti.
Možda će rizik od štete koju izazove dete moći da se osigura, baš kao što se osigurava građanska odgovornost vlasnika automobila. Trenutno, kao što znamo, vlasnici automobila neradno osiguravaju svoju odgovornost, što često navodi države da učine sklapanje takvih ugovora obaveznim. Tako da nisam sigurna da će u bezdržavnom društvu starateljska odgovornost uvek biti osigurana. Najverovatnije će svoju starateljsku odgovornost osiguravati škole, posebno one iz srednjeg i višeg cenovnog segmenta – prvo, imaće više sredstava za to, a drugo, može se pretpostaviti da će učenici skupih škola u proseku izazivati manju štetu okolini (nije činjenica, ne bih se usušila da precizno predviđam).
Drugi faktor koji će teško omogućiti da osiguranje starateljske odgovornosti postane panaceja za roditelje, jeste taj što će pri svakom učinjenom protivpravnom delu deteta iznos insurance premije rasti, odnosno, osiguranje štete koju izazivaju najmanje socijalizovana deca će verovatno biti previše skupo.
Dalje, mašta kritičara ankap-a crta razne dikkensovštine, sa radnim kućama i sličnim. Jako sumnjam da će takvo biti traženo u humanom i imućnom društvu, međutim, očigledno je da će prava staratelja koji se nađu u nesposobnosti da snose odgovornost za postupke pod starateljstvom biti odbačena ili će, bar, biti strogo ograničena. U čiju korist? Pretpostavljam, u korist humanitarnih organizacija čiji će osnovni cilj biti upravo socijalizacija takve dece. Kao varijantu – u korist imućnijih građana koji će pristati da pokriju dugove po tužbama protiv bivših staratelja deteta, nakon čega će sami preuzeti dalju odgovornost za to dete. Ne bih se usušila da predviđam koji će model biti traženiji na tržištu, ali etički su prihvatljiva oba.
Socijalizacija teške dece pre dva veka – mračna prošlost ankap-a
Juče, nakon što sam završila uređivanje članka o neefikasnosti nasilja, odlučila sam da pogledam film „Pad crnog jastreba“, na koji sam naišla dok sam istraživala linkove oko članka. Film je posvećen epizodi pomenutoj u članku, kako su SAD bile prinuđene da se povuku iz Somalije nakon neuspeha onoga što su smatrali mirovnom operacijom – izgubivši za samo jedan dan skoro dvadeset specijalaca i ubivši oko hiljadu lokalnih stanovnika u gustoj gradskoj naseljenosti, ne razlikujući previše ko su kombatanti, a ko ne.
Godine 2001, kada je Jastreb izašao, više su me zanimale stvari poput tada izlazaka „Gospodara prstenova“ ili „Harija Pottera“, ali dobro je što sam barem sada stigla do njega, film je odličan. Međutim, ne želim da razgovaram o samom radnji ili o kvalitetu slike, već o bukvalno dva momenta koja su za mene lično u filmu bila ključna, i kojima sva ostala naracija, po mom mišljenju, služi samo kao ilustracija.
Prvi moment – otprilike na osamnaestom minutu. Rendžeri diskutuju o činjenici iz tankog brošure koja im je podeljena, „Sve o Somaliji“: ako jedan lokalac ubije drugog, njegov klan mora klanu ubijenog dati sto kamila. Na to jedan od vojnika primećuje da on ne bi mogao da plati ni jednu kameru, i da su verovatno svi lokalci sada u dugovima. A sada slušamo predavanje Vladimira Zolotoreva:
Dajem link upravo na onaj moment kada on priča kako je građanski rat u Somaliji zapravo zaustavljen presudom suda: ratujuće strane su smirile njihove sopstvene klane, jer su rođacima ubica dosadilo da plaćaju ogromne sume tuđih dugova.
Na taj način je u filmu genijalno prikazano koliko je skupa i besmisleno surova bila intervencija UN-a, i koliko malo značaja samozvani mirovotnici pridaju mehanizmu koji je zapravo zaustavio rat.
Druga važna stvar – već bliže kraju filma, otprilike u 1:45. Somalijac komunicira sa zarobljenim američkim pilotom i objašnjava: vi ste uzeli naše taocima, mi smo uzeli tebe. On odgovara: moja vlada neće pregovarati. OK, odgovara Somalijac, hajde da pregovaramo mi dvojica, kao vojnik sa vojnikom. Na to Amerikanac odgovara da on ništa ne odlučuje. Somalijac na to samo frkne: vi, kaže, imate pravo da ubijate, ali ne i da pregovarate, a ovde je rat – to su isti pregovori. Zato ovde nemate šta da tražite.
Veliko hvala Ridli Skotu koji nije snimio propagandni film, već je zaista uspeo da pokaže razliku između glupe i besmislene državne vojne mašine i anarhičkog društva. Posebno preporučujem film onima koji iznova i iznova postavljaju ista pitanja o tome kako će se Ankapistan braniti od invazije države.
Naravno, Somalija nije Ankapistan – tamo je situacija sa anarhijom prilično dobra, ali je znatno lošija sa kapitalizmom, naročito u trenutku prikazanom u filmu. Ipak, čak je i predkapitalističko bezdržavno društvo uspelo da pouči veliku lekciju najmoćniju supersilu na planeti. Državama je rizično da upadaju sa svojim pravilima u anarhičke poretke, a ako ti poredci budu podržani zaista jakom ekonomijom, ishod direktnog vojnog sukoba države i Ankapistana može se smatrati unapred određenim.
Moj nedavni članak o ideji zaobilaženja režima kućnog pritvora („samoisolacije“) od strane zdravih ljudi uz poštovanje svih mogućih mera bezbednosti izazvao je ogroman talas kritika. Priznajem iskreno — toliko hejta nikada ranije nisam dobio na svoj račun. Kao ni podrške. Pretplatnici su se podelili otprilike na pola: oko 60% ide ka meni, a 40% protiv, ali su u svom stavu ispali krajnje nepokolebljivi! Zapravo, ovo je razotkrilo veoma važan problem o kojem sam već odavno planirao da pišem. Sporovi oko dopustivosti karantinskih mera stvorili su dobar povod za to.
Reč je o proceni bilo kog rizičnog ponašanja koje direktno nikome ne nanosi štetu, ali ima određenu verovatnoću nenamernog nanošenja štete trećim licima. To nije samo prisilna „sam isolation“ protiv širenja koronavirusa (ne primećujete li ovde oksimoron?!), već i vožnja automobila velikom brzinom, pod uticajem alkohola i droge, konzumacija određenih psihoaktivnih supstanci, izgradnja određenih objekata (benzinske pumpe, skladišta eksplozivnih materija, hemijskog i nuklearnog otpada) blizu stambenih zgrada, postavljanje mikrobiološke laboratorije 4. nivoa opasnosti u stanu u stambenoj zgradi, pokretanje pirotehnike blizu kuća i još mnogo toga. Ako stacionarni bandit uvodi zabranu bilo koje od sličnih radnji, on stvara zločin bez žrtava.
Svaki čovek koji sebe naziva libertariancem, čak i minarkhijista, ne može podržavati kaznu za zločin bez žrtava, inače nema nikakvo pravo da sebe naziva libertariancem. Neki govore da je, na primer, normalno poštovati zabranu stacionarnog bandite da se izađem iz svoje kuće, jer potencijalno mogu biti zarazan, čak i ne znajući to, i, shodno tome, inicirati agresivno nasilje prema ljudima koji se nalaze pored mene. Ali ako sledimo takvu logiku, onda čak i otvoreni homoseksualac, izlazeći na ulicu držeći partnera za ruku, inicira nasilje protiv religioznih konzervativaca kod kojih se sa određenom verovatnoćom može desiti srčani udar. Tako se može doći do apsurda, zato libertarijanska filozofija jasno odgovara na ovo pitanje: nema žrtve — nema ni zločina!
Ipak, problem rizičnog ponašanja ne nestaje. Za neke ljude važnije su vrednosti slobode, progresa i ekonomskog razvoja, dok su za druge — bezbednost i minimizacija rizika. Postoje naučna istraživanja koja dokazuju da je sklonost ka određenim vrednostima delimično uslovljena genetikom. Ljudi iz ove dve kategorije nikada neće moći da se dogovore. To je u principu nerešiv problem.
Preostaje samo tražiti puteve mirnog razgraničenja:
1) Sloboda udruživanja i privatna diskriminacija;
2) Konzervativnijim ljudima će verovatno više odgovarati teritorijalne zajednice/jurisdikcije (TZJ), dok će tolerantnijima prema riziku i različitosti više odgovarati eksteritorijalne ugovorne jurisdikcije (EUJ).
U svakom slučaju, preporučujem prelazak sa uobičajenog autoritarnog dvostepenog stila razmišljanja „Zločin — Kazna“ na trostepeni „Akcija – Protivakcija – Dogovori za budućnost“. Tek kada vam postane prirodno da razmišljate u terminima jednakosti subjekata, moći ćete da počnete da osućujete sopstveni pristup problemu balansa između slobode i bezbednosti.
Ovo nije Aprilska šala: Libertarian Band je konačno izbacila dugo očekivani video o sudovima na ankapu. Smatram ga jednim od naših najvažnijih radova i nadam se da će video postati viralan barem ne manje nego stari video o samom ankapu.
Filmski tim je super, što uspeva da proizvodi sadržaj dobrim tempom uprkos trenutnoj situaciji. Bacite im koju novčanicu, zaslužili su.
Prilikom pisanja scenarija aktivno sam se oslanjala na Hajeka u interpretaciji Zolotoreva, u manjoj meri Četvernina, kao i na Dejvida Fridmana i neke druge izvore. Nadam se da mi je uspelo dovoljno harmonično da spojim različite koncepte i dobijem sasvim originalan proizvod.
Jer je teško naći takve zločince, a potrebno je i primorati ih da prestanu to da rade, a u većini slučajeva koje mogu da zamislim, oni će biti sigurno zaštićeni svojim ugovorima.
I u svetu gde postoji državni monopol na nasilje, i u svetu gde se sprovođenjem prava bave privatnici, pa čak i tamo gde su, kao što je diskutovano u nedavnoj objavi, nasilna naplate ekstremno ograničene, strategija borbe protiv hakerskih grupa je, u suštini, ista: povećati cenu napada.
Da bismo ispratili popularnu temu, uporedimo delovanje hakerske grupe sa širenjem epidemije. Može se ulagati u individualnu zaštitu, može se otežati prenos zaraze, može se pronaći njen izvor.
Hakerski napad može odmah naneti nepopravljivu štetu. Na primer, haker je ukrao vaše privatne ključeve i vaši bitkoin su otišli na tuđi adresu. Takođe, virus može šifrovati vaš disk i tražiti novac za dešifrovanje. Ako pošaljete novac, ili će podaci biti dešifrovani ili neće, zavisi od kaze koji ste dobili. Takođe, napad može jednostavno izazvati primetno nezgodno stanje, ako je reč, recimo, o DDOS-u. Državi je dugo i skupo loviti hakere, a prag ulaska na tržište ovakvih napada nije baš veliki. Za privatnika, pronalaženje hakera i priprema dokazne osnove takođe će koštati ne malo. Na taj način, malo je verovatno da će ciberepidemijska situacija u bezdržavnom društvu biti drastično bolja.
Pošto je cena hvatanja hakera velika, a verovatnoća uspeha nije baš velika, onda nesrećnicima koji ipak budu uhvaćeni postoje svi razlozi da se propisuju prilično velike novčane kazne, pored nadoknade štete. O principima izračunavanja kazni možete pročitati u Mehanici slobode, u nedavno objavljenom Poglavlju 43.
Šta učiniti ako je haker uhvaćen, ali mu se ništa ne može oduzeti? Na primer, on tvrdi da je zaboravio ključ od novčanika. Ne postoje legalni osnovi za primenu terorektalne kriptanalize, a ona i ne daje garanciju rezultata, jer ključ zaista može ispasti izgubljen. U tom slučaju ostaje samo da mu se nametnu isplate na rate, i neka nadoknađuje kako bude imao novih legalnih prihoda. Ili će, možda, odlučiti da ubrza proces tako što će se setiti ključa.
Krajnjem korisniku se radije želi savetovati metode pasivne zaštite i osiguranje. A direktno hvatanje hakera neka na sistemskoj osnovi plaćaju osiguravajuće kuće, ako to smatraju tržišno efikasnom merom.
