Тег: pravo

Odgovornost za začeće

Nedavno je Svetov na jednom strimu nepromišljeno izjavio da žena ima pravo da raspolaže svojim telom i oslobodi se embriona koji joj uzrokuje nelagodu, ali zar u slučaju dobrovoljnog i svesnog seksualnog čina odgovornost za začeće i za to što dete dolazi u takav zavisni položaj ne leži na roditeljima?

Margo

Kao što sam već pisala povodom druge teme, pravo je zahtev koji se toleriše. Prenatalno dete ne iznosi zahteve, stoga su „prava prenatalne dece“ zahtev sa strane trećih lica, koji roditelji takve dece ili priznaju ili ne. Svaka od strana može iznositi svoje argumente.

Evo primera argumenata od strane koja napada:

  • abortus je ubistvo
  • porod je koristan za organizam
  • porod je koristan za demografiju

    • A evo, radi poređenja, primera argumenata od strane koja se brani:

    • moje telo – moja stvar
    • embrion krši NAP
    • nema sredstava za život
    • brak se raspao, pa je projekat „dete“ postao neaktuelan

      • U suštini, slične argumente ljudi su skloni iznositi i roditeljima čije je dete već uspeło da se rodi, ali koje oni, prema mišljenju kritičara, vaspitavaju na neprikladan način.

      Svetovi argumenti se svode na to da se rešavanje ovakvih konflikata u svakom slučaju ne sme poveriti državi. Ali državi se ne može poveriti čak ni iznošenje kanti za smeće, zato hajde odmah zamislimo da države odavno nema, a međusobni zahtevi ljudi u vezi sa postupanjem prema deci, rođenim ili nerođenim, su ostali, i da ih treba nekako rešavati privatno.

      Dakle, neko treće lice se pojavljuje na putu žene i zahteva od nje da ne radi ono što smatra svojim pravom. Ona se, naravno, pita kakve to uopšte ima veze sa njim. Svi argumenti u duhu „ti snosiš odgovornost za začeće“ odbijaju se protivargumentom „da, nosim, ali ne pred tobom“. Pokušaji prisilnog izvršenja nas na jedan ili drugi način dovode do slike sudskog postupka, gde tužilac mora da dokaže zašto je njegovo mišljenje, kao stranca, u pitanju abortusa o tome šta žena treba da radi sa svojim telom, uopšte bilo kakvo validno.

      Jedini argument protiv abortusa koji će u društvu slobodnog tržišta zvučati ubedljivo jeste „ako ubiješ dete, neću moći da ga kupim od tebe“. Tek nakon takvog odgovora na pitanje „šta je tvoja stvar?“, žena može da udahne, skloni prst sa okidača i počne da pregovara. Na kraju se vrši prenos roditeljskih prava uz sastavljanje ugovora o pružanju usluga trudnoće, a sve ostalo je već stvar tehnike. Žena menja mogućnost trenutnog izlaska iz stanja trudnoće za nagradu, a moralista stiče obaveze starateljstva nad detetom i onu istu odgovornost za njegovo dalje vaspitanje.

      Naravno, moralisti je bolje da krije svoju težnju da otkupi prenatalno dete po svaku cenu, inače će trudnoća i nailazak na njegov put sa brošurom klinike koja vrši abortuse ispasti primamljivo profitabilan posao – efekat kobre niko nije ukinuo. Tako da je verovatnije da će različite dobrotvorne organizacije uglavnom računati na nematerijalnu motivaciju, tipa „ne činite greh, rodite Božije dete i predajte ga na vaspitanje crkvi svedoka zapovesti Plodite se i razmnožavajte“.

      Bilo kako bilo, svako ko planira da odvrati ženu od abortusa rečima o odgovornosti prema detetu, mora biti spreman da barem tu odgovornost preuzme na sebe, a po mogućnosti i da ženi nadoknadi troškove povezane sa tim što pristaje na njegove molbe i osuđuje sebe na još nekoliko meseci trudnoće.

      Samoj sebi je očigledno, abortus je loš i ostalo bla-bla-bla, ali ovde ne raspravljamo o tuđem moralnom izgledu. Samo o odgovornosti za sopstvene odluke.

      Klip nema direktne veze sa temom posta, ali vi ipak pogledajte

Kako izgraditi uzajamnu pomoć u smislu pravosuđa i pravde u okviru anarho-kapitalizma?

Vladimir

Uz lagodan pokret Mihaila Svetova, ankap mnogi doživljavaju kao bezdržavno društvo za najmračnije individualiste – i suprotstavljaju mu svetli svet ugovornih jurisdikcija, teritorijalnih i eksteritorijalnih, gde se ljudi okupljaju u zajednice, dogovorivši se da žive po zajedničkim pravilima, i gde je najvažnije sveto pravo svakog učesnika takve zajednice – da je napusti.

Ali za čoveka je zapravo prilično neudobno potpuno se zatvarati u okvirima uske zajednice, doživljavajući svet izvan nje kao mesto nastanjenja čudovišta. Retko koja zajednica u svetu preživi svog osnivača. Čak su i ideolozi levog anarhizma, koji su generalno zastupali kolektivističke vrednosti, kao što je Kropotkin, primećivali da je sumorno postojanje u zatvorenom kolektivu na marginama života nešto što apsolutnoj većini uopšte nije potrebno.

Zato je za čoveka koji želi da živi u pravednom društvu, pre svega važna mogućnost da ga gradi, a da pritom ne upadne u samoizolaciju. Postoje li takve mogućnosti u ankapu? Hajde da istražimo.

Očekivati da će se čovečanstvo u potpunosti pridržavati istih predstava o pravdi, spremni su samo najekstremniji komunisti ili teokrate, stoga odmah možemo polaziti od toga da će u ankapu te predstave kod različitih ljudi biti različite.

Dakle, imate određene predstave o pravdi i želeli biste da se upravo njih pridržava arbitar u slučaju da dođe do nekih konflikata, čak i ako se druga strana u konfliktu pridržava drugih predstava. Meni se čini najpraktičnijim model Dejvida Fridmana, koji podrazumeva konkurenciju i prirodnu selekciju između agencija za održavanje reda, između arbitražnih agencija i između pravnih sistema. Na taj način, klijentu je potrebno obezbediti sasvim malo: da agencija za održavanje reda, kojoj se obratio zbog konkretnog konflikta, koristi usluge suda koji radi u okviru konkretnog pravnog sistema koji odgovara klijentovim predstavama o pravdi.

Šta vam je za to potrebno? Voditi efikasnu propagandu principa kojima se vodite. Što su vaše ideje popularnije, to će biti lakše insistirati na tome da se sud oslanja na njih. A ideje će, zauzvrat, u uslovima slobodnog tržišta biti najrasprostranjenije u onim oblastima delatnosti gde je njihova primena najpogodnija i obezbeđuje maksimalnu ekonomsku dobit. Dakle, što manje budu odvojene od realnosti, to će vam biti lakše da promovišete svoje ideje.

Konačno, ako nema previše pristalica vaših predstavljanja o pravičnosti, možete odlučiti da se ne bavite sudom, već da privlačite srodne mislioce radi uzajamne pomoći. Time ćete steći reputaciju zajednice u kojoj se čvrsto čuvaju svoji. To ima svoje prednosti: ljudi će vas se plašiti da diraju ako nemaju značajnu nadmoć u snazi. Ali to ima i mane: ljudi će se plašiti da sa vama sklapaju ugovore. Da li vam je takva reputacija potrebna? Odlučite sami. Države koja bi sve češljala po istom modelu i svima činila jednako nezgodno, u ankapu nema.

Mala, ujedinjena zajednica sa svojim predstavljanjima o pravičnosti

Kako vlasničko pravo (ili bilo koje drugo apsolutno pravo) može nastati SAMO iz dobrovoljnih ugovora?

I ili ću morati da zaključim ugovor sa svim ljudima na Zemlji, ili će postojati neka spoljna prisila, zar ne?

katta

13. februara na kanalu Debate o anarhiji upravo smo diskutovali sa ankomima o temi prava vlasništva, tako da ću sada u zameku sa zadovoljstvom još malo prodiskutovati o ovoj temi.

Pravo je zahtev koji se toleriše.

Razmotrimo pojavu nekog prava od nule. Postoji grupa, čiji jedan član iznosi zahtev. Na primer, „zauzimam ovu stolicu, zato sam seo na nju prvi“. Ako ostali tolerišu ovaj zahtev, sledeći može zauzeti bilo koju slobodnu stolicu, i iz ponavljanja sličnih zahteva formira se pravna tradicija upravo za tu grupu: pravo korišćenja – pripada prvom zahtevocu.

Pretpostavimo da je neko osporio to pravo i rekao, na primer: pređi ovamo, želim da sednem pored Maše. Redovni zahtevi ove vrste mogu dopuniti pravnu tradiciju pravilom: uz uzajamni dogovor se može razmeniti pravima korišćenja.

Na kraju, neko može izneti zahtev u obliku: silazi, ili ćeš dobiti pre’]), ako se takvi zahtevi redovno zadovoljavaju, čestitam, u ovoj grupi se pojavilo pravo jačeg.

Što više nečiji zahtev budi u vama želju da ga osporite, to ga više smatrate nepravednim. Ali na to da li ćete ga zaista osporiti, utiče još nekoliko faktora. Prvo, vaš lični interes: koliko su veliki vaši troškovi od toga što će nepravedan zahtev biti sproveden. Drugo, vaša samouverenost: koliko procenjujete svoje šanse da primorate zahtevca da odustane od zahteva. Treće, vaša tvrdoglavost: koliko velike troškove ste spremni da podnesete radi osporavanja tuđeg nepravednog zahteva.

Dakle, pravo, prvo, nije apsolutno: svako ima svoje mišljenje o tome ko koja prava poseduje. Drugo, za uspostavljanje prava nije neophodna eksplicitna saglasnost svih zainteresovanih strana, odnosno sklapanje ugovora sa njima. Dovoljan je njihov otpor. Iz ponavljajućeg iskustva zahtevanja prava i reakcije na te zahteve formira se pravna tradicija društva. To što je najteži argument za potvrđivanje nečijih prava ugovor sa prethodnim nosiocem tih prava – to je široko rasprostranjena pravna tradicija. Razlog tako široke rasprostranjenosti upravo ove tradicije je taj što veoma mnogi smatraju takav mehanizam potvrđivanja prava pravednim.

Ipak, možete se sasvim lako susresti sa situacijom u kojoj vaše pravo vlasništva stečeno ugovorom, koje je bilo priznato u jednom društvu, neće biti priznato u drugom. Na primer, suočićete se sa činjenicom da hašiš, koji ste pošteno kupili na jednom mestu, na drugom mestu ne samo da se ne smatra vašom svojinom, već je i povod za lišavanje vašeg prava na slobodu kretanja. I ako mislite da su kod ankapovske takvi sukobi nemogući, moram vas razočarati. Mogući su, iako je malo verovatno da će biti toliko uočljivi.

Kako to – nemam pravo? Pa ja sam pošteno kupila taj hašiš!

Koliko je GPL licenca u skladu sa libertarijanskom etikom, i kako će uopšte izgledati stvari sa open source-om u ankapu?

анонимный вопрос

GNU GPL licenca (general public license) – zanimljiv je primer kako je u okviru savremenih državnih zakona o autorskom pravu teško dozvoliti kupcu informacionog proizvoda da bilo šta radi sa njim. Zabraniti je vrlo lako, i nakon te zabrane možeš otići na sud, država će ti pomoći u sprovođenju te zabrane. Zapravo, većina zabrana je ugrađena u zakonodavstvo po podrazumevanim vrednostima.

GPL autoru ostavlja pravo da se naziva autorom, dok kupca obavezuje da otkrije izvorni kod bilo kog proizvoda napravljenog na osnovu koda koji se distribuira pod GPL licencom, i da ga dalje distribuira pod istom tom licencom – takozvani sistem copyleft. U ostalom, ruke kupca proizvoda pod GPL licencom su potpuno slobodne: može da preprodaje proizvod, modifikuje kod, prodaje modifikovani kod pod svojim imenom i tako dalje.

Na koji način će se, najverovatnije, promeniti situacija sa kodom koji se distribuira pod ovom licencom u slučaju ankapije? Trenutno je kreator koda u pravu da na sudski način insistira na tome da kupac njegovog proizvoda, koji je modifikovao kod, dalje distribuira dobijeni proizvod pod istom tom licencom. U slučaju ankapije, on će isto tako moći da zahteva poštovanje licence, ali mu neće ostati instrumenata pritiska osim reputacionih. Ne mislim da će to značajno uticati na postojeću praksu, jer su vrednosti GNU-a sasvim kompatibilne sa libertarijanskim, a reputacioni pritisak za IT kompanije je obično prilično ozbiljan argument.

GPLv3 Logo.svg

Protivrečne jurisdikcije

Na primer, prijatelj me je pozvao na žurku u svoju kuću. Doneo sam sa sobom sok od jabuke. Odjednom upadaju policajci i ispostavlja se da je sok zabranjen u njegovoj ugovornoj jurisdikciji.
1) Da li sam počeo da kršim NAP od trenutka kada sam ga izvadio?
2) Kako se na mene primenjuje delovanje druge jurisdikcije ako sa njom nisam sklopio ugovore?
3) Šta će biti ako sam korisnik druge jurisdikcije koju prva ne priznaje i jednostavno sprovodi samovlastu presudu?

Slično pitanje: da li će samopripadnost pomoći ako osoba uđe na tuđe polje? Mogu li je upucati bez suda i istrage?

Početnik Ankap (pitanje praćeno je donacijom u iznosu od 0.00030432btc)

Ono što bi se u ankapu moglo nazvati zakonima – to je kodifikacija uspešnih praksi. Takvi kodeksi, koji sumiraju uspešne prakse po određenim temama, imaju potražnju u bezdržavnim društvima jer štede trud, omogućavajući da se ne analizira svaki slučaj potpuno ispočetka. Štednja truda će značiti štednju novca, a jeftin sud će, uz druge uslove, naravno pobediti u konkurentskoj borbi skupi sud. Ali čak i ako skupi sud pruža kvalitetnije razmatranje pitanja, i na jeftini će postojati potražnja, to je prirodna segmentacija tržišta po ceni.

Na taj način, priznajući jurisdikciju određene kompanije nad sobom po određenom krugu pitanja, čovek u ankapu obično unapred ima mogućnost da sazna koji se skupovi normi koriste u okviru te jurisdikcije.

Takođe, čovečanstvo ima bogato iskustvo u rešavanju konflikata između lica koja pripadaju različitim jurisdikcijama. U većini slučajeva, praktična praksa bila je priznavanje zakona one strane čija je teritorija na kojoj se konflikt dogodio. Odstupanja od ovog principa su obično posebno dogovarana. To je moglo biti povezano, na primer, sa posebnim statusom pojedinih osoba, ili sa spornim statusom mesta gde se konflikt dogodio. Tako je nastao koncept diplomatskog imuniteta i međunarodnog pomorskog prava.

Sada prelazimo direktno na vaša pitanja. Zamenićemo sok od jabuke jasnijim iritansom. Odneli ste kobasicu na vegansku žurku i počeli sa apetitom da je jedete uz salatu. Naravno, za vegane je to veoma iritantna situacija. I oni unapred znaju da bi ih nešto slično veoma uznemirilo. Zato se obično u najavi žurke odmah navodi da je ona veganska, da meso neće biti posluženo i da ga nije dozvoljeno doneti sa sobom. Na taj način, vaši postupci krše dogovorene uslove prisustva, i sasvim legitimno vas izbacuju sa žurke.

Gore je situacija ako je u najavi naznačeno da je žurka veganska, nijedno ograničenje nije eksplicitno zapisano, vi niste vegan i to ne skrivate, ali ste pozvani na nju. Vi, poštujući pravo domaćina da vam ne poslužuju meso, odlučujete da se sami poslužite – i upadate u pravni koliziju. Ovde su u nezgodnom položaju i domaćini koji vam nisu razjasnili pravila, i vi koji niste uspeli da razumete lokalna podrazumevanja. Obično se ovakvi slučajevi rešavaju tako što jedna od strana ide na ustupke, ali ako domaćini žurke ne krenu na ustupke, ipak će vas izbaciti, jer je ovo mesto gde je njihovo tumačenje spornih normi prioritetno. Imao sam sličan slučaj tokom proslave jedne Ivanjjske noći, kada sam počela da se ljubim sa momkom, on se ispostavio kao zauzet, a njegova devojka mi je zbog toga prigovorila, što je izazvalo moje zaprepašćenje: iskreno sam verovala da na Ivanjjsku noć važe nešto drugačija pravila – ali sam popustila, taj momak nije bio toliko bitan, u suštini, nismo se složili. Tako vam i naši hipotetički vegani mogu izaći u susret, iako će to učiniti uz osećaj dubokog zaprepašćenja zbog vaše taktičnosti.

Sada, prelazimo sa zamršenih priča na zaključke.

  1. Niste obavezni da se pridržavate onih normi koje niste obavezali da ćete poštovati.
  2. Mogu vas primorati na njihovo poštovanje ako je za stranu koja vrši pritisak to principijalan momenat, a za vas nije.
  3. Imate pravo da tražite kompenzaciju za takvo prisiljavanje, ali nije izvesno da ćete je dobiti.
  4. Što su strane više zainteresovane za buduću saradnju, to je veća verovatnoća da će ići na uzajamne ustupke u konkretnom trenutnom slučaju.

    5. Kako u svetlu ovih teza možemo rešiti drugi slučaj, sa trespassingom, odnosno kršenjem granica vlasništva, čak i ako to bude bez očigledne štete po to vlasništvo?

    1. Čovek nije dužan da bude svestan da vi ne želite da on prolazi kroz vaše polje. Bolje je postaviti na granici tablu „Strancima zabranjeno ulazak“, kako bi čovek znao da ovde živi čuveni Vil Vilijam Stranac, a sa njim se šale ne igraju (preporučujem za dodatno upoznavanje poznat tekst o deki Pipka, koji luta internetom).
    2. Možete primorati čoveka da napusti polje ako vam je to od principa. A ako je pročitao tablu i nije je poslušao, prinudu možete izvršiti i pomoću letalne sile, ne trošeći vreme na dodatna ubeđivanja.
    3. Od vas može biti zahtevana odšteta ako je, recimo, kroz vaše polje vodila prohodana staza, granica nije bila označena, tabla je u stvarnosti ispala nečitka i skrivena u travi, i onda vi iskočite kao đavo iz kutije, sa vinčesterom u rukama, i počnete da pucate. Označite svoja pravila na što jasniji način.
    4. Što ste više zainteresovani za buduću saradnju sa traspaserom, to je veća verovatnoća da ćete mu dopustiti pristup vašem polju, čak i ako je zalutao kod vas bez pitanja. Na primer, ispostavilo bi se da je to trgovac sa magičnim darom ubeđivanja, i sada će on biti vaš stalni dobavljač kapica od folije.

Koja je razlika između prirodnog prava i pozitivnog prava?

Libertarijanstvo je zasnovano na prirodnim pravima, zašto se Svetov protiv njih?

U nedavnom snimku Mihaila Svetova, kojem je i posvećeno vaše pitanje, mnogo toga mi se učinilo čudnim. Pošto je tako, prvo ću proći kroz ceo snimak, a zatim ću preći na temu pitanja, kako ne bih pravila dva posta o jednom videu.

Za početak, Svetov koristi definiciju anarhije kao hobbesovskog rata svih protiv svih. Ne sećam se da li je Hobbes koristio baš reč anarhija, više mi se sećam termina prirodno stanje. U svakom slučaju, u našem snimku o doktrini obuzdavanja pokušala sam da pokažem da rat svih protiv svih nije prirodno stanje društva, što znači da se hobbesovska (i svetovska) retorika zasniva na sumnjivom osnovu.

Takođe, Svetov koristi reč prava kao sinonim za reč privilegija, odnosno ograničava se na takozvana pozitivna prava. O tome govori njegova fraza „bojte se ljudi koji žele da vas obogate pravima“. Libertarijanski diskurs se obično vodi o negativnim pravima, koja su zapravo slobode. Takvim pravima se ne „obogaćuje“, jer za njihovo ostvarivanje čoveku nisu potrebni postupci drugih, sasvim je dovoljno nemešanje.

Napadajući na liberale, Svetov zapravo podrazumeva progresivce američkog tipa, s obzirom na to da kao ilustracije koristi naslove o kvotama za manjine i pozitivnoj diskriminaciji. U Evropi oni češće sebe nazivaju socijaldemokratima, i ne razumem zašto ih Svetov uopšte odvaja od socijalista, govoreći da nas s ove strane pritiska socijalistička čizma, a s ove liberalna, dok se zapravo govori o istoj socijalističkoj čizmi.

Još nešto zanimljivo: Svetov suprotstavlja moral i savest, tvrdeći da su zli liberali izvadili savest iz čoveka i zamenili je moralom. Međutim, Svetov ne definiše šta je to zapravo savest i odakle ona dolazi, ako ne iz iskustva interakcije sa drugim ljudima i sećanja na njihove moralne procene. Ili želi da kaže da je savest Božji glas? Pa u tom slučaju nije jasno šta on ima protiv prirodnih prava, shvaćenih kao božanski ustanovi.

Još jedna fraza koju Svetov koristi u svom videu: „gde nema zakona, nema ni zločina“. Da, sve je tačno, zločin je termin iz pozitivnog prava, koje je sistem naredbi. Postoji naredba, neko je prekršio naredbu, izvršio je zločin. U privatnom pravu nema nikakvih zločina, postoje šteta na imovini, kršenja ugovornih obaveza i slično, i onaj kome je naneta šteta slobodan je da se tome suprotstavi i zahteva odštetu – ili da se ne suprotstavi i ne zahteva.

Na taj način, rekla bih da je Svetov video jednostavno žongliranje terminima. Definišemo anarhiju onako kako je nijedan anarhist ne definiše, nakon čega kao dva i dva dokazujemo da je anarhija loša, pa čak i da je država anarhija. Sve je logično, ali na izlazu ne dobijamo ništa osim zbunjenosti.

A sada se vratimo na pitanje da li libertarijanstvo proizilazi iz prirodnog prava. Istorijski gledano – da, ali danas to nije važno, jer ljudska misao nije stajala u mestu. Možemo izvoditi libertarijanske principe deduktivno na osnovu zakona logike: evo vam apodiktički tačna tvrdnja da čovek pripada samom sebi, sada pokazujemo da svaki pokušaj da se ova tvrdnja opovrgnut implicitno se zasniva na upravo onoj premisi koju pokušavamo da opovrgnemo. Ko kome ne proključa u glavi, taj je spoznao dao i otkrio prirodno pravo. A možemo posmatrati interakcije ljudi i pokazivati koje strategije ponašanja ispostave se profitabilnijim i zato opstaju u toku prirodne selekcije. Ovaj utilitaristički pristup nam daje iste te libertarijanske principe, ali u ovom slučaju zakoni logike ne štrče spolja sa izgledom kao da su božanski darovi, a ljudi ispod njih nisu samo objekti. Zato ovakav pristup manje iritira ljude poput uslovnog Mihaila Svetova sa njihovom opsednutošću etikom, ali više – ljubitelje matematičke strogoće.

Lično sam se prvo upoznala sa Rotbardom i Hopijevim zaključkom principa samoposedovanja, zatim sa Hajekom i Fridmanovim utilitarističkim obrazloženjem vlasništva, i predlažem da se ne raspravljamo o tome koga više voleti – tatu ili mamu. I praksiologija i spontani poredci su dva podjednako korisna metodološka principa, hajde da koristimo oba, u zavisnosti od situacije, a da ne budemo nalik Svetovu, koji je toliko desno nastrojen da pokušava da odgríze libertarijanstvu levu nogu.

Normotvorstvo bez države

Sa ekonomijom je sve jasno – zasnovana na blockchainu. A šta je sa ideologijom? Ne u smislu partijskih razlika, već kako se samoorganizovati? Ko kreira politiku?

Gastello

Ako države ne bude, po kojim zakonima će se suditi kriminalcima? I ko će donositi zakone?

Bvl72

Sa tačke gledišta onih koji organizuju državu, ona mora biti monopol na legitimnu silu i monopol na donošenje konačnih odluka. To je neophodno kako bi se izvršile dve ključne funkcije države: pljačka i samovolja, odnosno oporezivanje i normotvornost. I dok je u sferi ekonomije uglavnom jasno da je bez pljačke bolje nego sa pljačkom, i da će privatnik na slobodnom tržištu bolje i jeftinije pružiti sva ekonomska dobra koja država pokušava da obezbedi, mnogi dolaze do zastoja kada je reč o normotvornosti: ko će osigurati poštovanje jedinstvenih pravila od strane svih?

Srećom, taj zadatak se i ne mora rešavati. Pravila ne moraju biti jedinstvena, ona moraju biti praktična. Predstavljanje o pravilima je utkano u čoveka bukvalno na biološkom nivou. Čak i mala deca stvaraju pravila za igru u peskovniku. Što je kompanija ustaljenija, to su pravila u njoj jasnija i detaljnija. Pravila se pojavljuju u svakoj grupčici na mrežama ili u bilo kom drugom klubu, i na njih se zaista pozivaju čak i sa većom ozbiljnošću nego na državne zakone, jer državne zakone neka, recimo, proučavaju advokati, a pravila su potrebna samima ljudima.

Pravila mogu postojati u obliku teksta ili jednostavno kao mnoštvo podrazumevanih konvencija. O poštovanju pravila može voditi računa posebno imenovani moderator, a mogu i svi redom. Pravila mogu biti nepromenljiva, a mogu se i redovno revidirati. Za kršenje pravila možete biti izbačeni iz zajednice, udareni svećnjakom po čelu ili primiti penal iz jedanaest metara. Ali ono što nikome sigurno neće pasti na pamet bez države, jeste da se u jedan jedinstven kodeks sakupe apsolutno sva pravila, od fudbala i preferansa do reda iznošenja smeća i pranja sudova u porodici.

Ipak, radi veće tehnološke naprednosti u kreiranju pravila, u osnovu njihovog sastavljanja obično se postavljaju određeni opšti principi. Tako, ako u kolektivu postoje različite uloge, za njih se mogu predvideti različita tipična ovlašćenja, ali je u okviru jedne funkcije praktičnije da joj nosioci podležu istim normama, bilo da je reč o fudbalu ili organizaciji proizvodnje. Prilikom organizovanja takmičenja, prikladno je postarati se za jednakost uslova za takmičare, bilo da je reč o preferansu ili aukciji. Novomčiji je prikladno objašnjavati važeće norme, a dok ih ne savlada, prikladno je ne zahtevati od njega strogo pridržavanje, bilo da je reč o stažiranju u proizvodnji ili ublaženim krivičnim kaznama za adolescente. Ako je za praćenje poštovanja pravila imenovan sudija, on ne sme imati interes u procesu koji sudi, ili ne sme imati pravo da sudi samom sebi.

Pitanje o tome šta učiniti ako različite grupe imaju različita pravila takođe je izmišljeno. Pravila fudbala i šaha ne konfliktu true, svako je stvoreno za svoju igru, a ako fudbaler i šahista idu u bar, oni tada poštuju pravila ponašanja u baru. Ako se ipak ispostavi da se ljudi nalaze u situaciji u kojoj nema pravila, ili da je svako naviklo da se rukovodi sopstvenim, oni ili pokušavaju da ne povređuju jedni druge, ili razvijaju zajedničke norme. Tako, mladenci brzo ostavljaju po strani ono čemu su ih učili sopstveni roditelji i formiraju sopstvene norme. Tako, susretnuvši se na planinskom putu, ljudi pogledaju jedni u druge i u tišini odluče ko će se prisloniti uz stenu, a ko će se provući pored njega bliže litici. Tako će se farmeri međusobno dogovoriti koliko čekati da se pojavi vlasnik napuštenog zemljišta pre nego što bude prikladno da ga sused prisvoji, i kako postupiti ako se bivši vlasnik nakon toga ipak pojavi.

Ali, naravno, u složenom i globalnom svetu sasvim mogu postojati jedinstvene norme za milione ljudi, ili čak za celokupno stanovništvo Zemlje. Tako, popularni jezici imaju stotine miliona korisnika, širom sveta je prihvaćeno veoma malo standarda priključaka za spoljne uređaje koji se povezuju sa računarima, i samo jedan jezik za označavanje veb-stranica. Globalna pravila mogu biti prilično detaljna, a na njihovom razvoju mogu raditi čitavi konzorcijumi koji čine mnoga preduzeća. Takvi standardi će se poštovati jednostavno zato što je tako praktičnije.

Neke korisne norme sadrže se i u postojećim zakonodavstvima pojedinih država. Neke od njih će nastaviti da postoje i nakon države, ako se pokaže da je korišćenje gotovog jednostavnije nego razvoj od nule.

Kladim se da možete za pet minuta sastaviti odlična pravila za igru sa ove slike?

8. marta

Već počinju da stižu čestitke povodom 8. marta, što je odlična prilika da kažem par reči o rodnoj ravnopravnosti.

Pravo je spontani poredak. Ovde u našem prijatnom četu smo započeli da svakodnevno analiziramo po jedan članak Vladimira Zolotoreva iz ciklusa „Šta je država i odakle ona dolazi“. Danas smo upravo stigli do članka „Moral i pravo“, što je ispalo baš u pravom trenutku.

Više puta sam definisala pravo kao skup pristupa za rešavanje konflikata. Zolotorev ide dalje i opisuje ga kao jezik ljudske interakcije, odnosno sve one spontano nastale pravilnosti kojima ljudi prate prilikom interakcije jedni sa drugima.

I u okviru moje definicije i u okviru Zolotoreve, nema nikakve rodne ravnopravnosti. Pa, ona se jednostavno ne formira spontano, usled jasnih razlika u pristupima ljudskoj interakciji, ili čak barem u rešavanju konflikata, ako suzimo temu na moju definiciju prava.

Dovoljno očigledan razlog tome što predstavnici različitih bioloških polova teže da koriste različite pristupe interakciji, jeste to što je ljudsko ponašanje u velikoj meri hormonski uslovljeno, a nivo hormona kod polova je ipak različit. Ali što je nivo apstrakcije pravila veći, to ove razlike igraju manju ulogu, i to je normalno. Dakle, zahtevati rodnu ravnopravnost na nivou porodice je prokleto čudno, a na nivou velikih zajednica je prokleto prirodno. Ovde nema kontradikcije, samo ne treba svuda gurnuti absolute i baviti se prokrustičkom (dođavola, počinjem da se bavim samocitiranjem i izmišljanjem sopstvenog jezika, uskoro ću se potpuno zatvoriti u svoju školjku dok ne postanem potpuno nerazumljiva čitaocu).

Svim učesnicima srećan praznik! Želim na more!

Dva modela libertarijanskog društva

Šta kažete o ovom poznatom predavanju Chandre Kukatasa?

Sergej Sušinski

U tekstu postoji jedno, ali prilično značajno, neispravno pretpostavljanje. U oba razmatrana modela društva postoji neki apsolutni bezlični spoljni enforcer koji nameće taj model. U Federaciji je zabranjeno pomagati bez pitanja, i neka spoljna sila suzbija sve takve pokušaje; u Uniji je zabranjeno ograničavati tuđu slobodu čak i u malom, i neka spoljna sila, ponovo, suzbija sve takve pokušaje.

Ali u stvarnosti nema nikakve spoljne bezlične sile, sva pravila se utvrđuju i sprovode od strane samih ljudi. U Federaciji slobode čovek može upasti na tuđi teritorij i osloboditi tamo robove, a onima koji žele da mu zameraju zbog kršenja tuđih granica, može pokazati ono što je otkrio unutar tih granica. U Uniji slobode čovek može vezati epileptičara, a onome ko zahteva da ga odveže, može pokazati video snimak prethodnog napada.

Naravno, zdrav razum ne mora nužno pobediti u apsolutno svim slučajevima, dovoljno je samo da ne postoji ta ista spoljna glupačka lex koja ne mari za zdrav razum, već joj je samo bitno da zakon pobedi.

Jasno je da je Kukatas, govoreći o hipotetskim libertarijanskim redovima, zapravo sve svelo na analogiju sa građanskim ratom u SAD, gde je jedna strana branila prava država da donose sopstvene zakone, a druga je branila neophodnost poštovanja jedinstvenog standarda slobode od strane svih. Sam Kukatas je u ovom konfliktu zauzeo poziciju uslovnog Juga, što je, zapravo, i glavni provokativni poruk predavanja.

Federacija slobode

Čime se NAP razlikuje od zakona koji trenutno postoje?

Jer i jedno i drugo može jednako dobro funkcionisati uz neizbežnost kazne.
Zar zatvori (oni će ipak biti u ankapu, zar ne?) ne krše NAP? Ili čak ne zatvori, nego bilo kakvo ograničenje slobode ili prisila. Razumem da je kažnjena osoba sama prekršila NAP, ali onda dobijamo neki princip „oko za oko“. Lično, prema mom razumevanju, tako ne bi trebalo da bude.

Kiril

Već sam morala da odgovorim na pitanje, u čemu se NAP razlikuje od ugovornih jurisdikcija, i sada mi se isto tako nudi da pronađem razlike između različitih stvari, između opšteg principa i pojedinačnih propisa koji mogu biti zasnovani na tom principu, a mogu i ne biti.

NAP je princip koji glasi da niko nema pravo da neopaidano inicira nasilje — on ne precizira kakva bi mera odmazde trebalo da bude. Državni zakoni, naprotiv, regulišu meru odmazde kako za kršenje NAP-a, tako i za mnoštvo radnji druge vrste, ali pritom obavezuju da se ta ista odmazda vrši uz posredovanje stručnjaka plaćenih iz poreza, uskraćujući to pravo onima koji su, zapravo, direktno zainteresovani za odmazdu.

Da li je onaj koga je opljačkala privatna osoba spreman da dobrovoljno plaća državi da bi ona držala lopova u zatvoru nekoliko godina? Obično nije spreman, pa država sama poseže građaninu za novčanikom i nemarljivo izvlači potrebnu sumu, nakon čega je neuredno troši na šta joj padne na pamet, ali nešto i za zatvore ostane.

Da li je onaj koga je opljačkala privatna osoba spreman da dobrovoljno plaća nekoj privatnoj kompaniji po svom izboru, kako bi ona, u odsustvu države, držala lopova u zatvoru nekoliko godina? Jasno je da je spreman ne više nego kod države. Dakle, jedini koji bi u ankapu mogao da plati usluge držanja čoveka u zatvoru je sam čovek koji se nalazi u zatvoru, i o tome sam takođe dovoljno detaljno pisala. Druga stvar je što bi, recimo, lopovu, ako imam isključivo imovinske zahteve prema njemu, teško imalo smisla da se zaključava u zatvor, uvek se može dogovoriti o isplati nadoknade, kao civilizovani ljudi.

Da li će se prilikom ankapije obezbediti ta ista neizbežnost kazne? Nije izvesno. Šteta može ispasti previše mala da bi se pokrenule potrage samostalno. Ali ako se neko bavi oduzimanjem tuđe imovine na sistemskoj osnovi, na kraju će skoro sigurno biti uhvaćen. Može imati sreće, pa će od njega ljubazno zahtevati solidnu nadoknadu. A može i nemati sreće, pa će biti upucan na licu mesta. Opasan posao, šta da se kaže.

Ali što je društvo bogatije i prosperitetnije, to je veća verovatnoća da će hvatanje raznih bandita i lopova biti stavljeno u sistem, i da će se time baviti stručnjaci. Na kraju krajeva, dok država nije regulisala tržište potrage do krajnjih granica, u istim SAD je Pinkertona agencija veoma cvitala.