Тег: Hobbs

Gde će se zapravo primiti libertarijanizam? Spojler: možda uopšte ne tamo gde mislite.

U libertarianskim krugovima je uobičajeno smatrati SAD nekom vrstom „obećane zemlje“. Pa kako ne: Prvi i Drugi amandman, duh Divljeg zapada, sloboda govora, pravo na samoodbranu! Mises, Rothbard, Rand – svi su povezani sa Amerikom. S druge strane, stara Evropa, a naročito Kanada i Skandinavija, često se prezrivo doživljavaju kao levičarske močvare sa konjskim porezima. Ali ako zakopamo dublje i pogledamo sam temelj libertarijanizma – NAP (princip neagresije), videćemo ono najzanimljivije.

Poznati antropolog Douglas Fry u svojim radovima pokreće briljantnu temu – takozvana hobsovska uverenja. Filozof Thomas Hobbes, ako se sećate, smatrao je da je prirodno stanje čoveka divlji „rat svih protiv svih“. E pa, Fry pokazuje da je vera u „prirodnost“ rata i nasilja u SAD zastupljena zastrašujuće široko, mnogo više nego u drugim razvijenim zemljama. U jednoj studiji, studente univerziteta u Floridi i Konektikutu pitali su da li ljudi imaju „instinkt za rat“ i da li je rat sastavni deo ljudske prirode. Oko polovine ispitanika odgovorila je potvrdno! Polovina mladih, obrazovanih ljudi smatra da je ubijanje sopstvene vrste, grubo rečeno, zapisano u našim genima.

Kada pola sveta naziva Ameriku „Pindostanom“ ili drugim prezrivim analogom na lokalnom jeziku – to nije nužno zavist. To može biti i reakcija na kulturu u kojoj značajan deo stanovništva normalizuje nasilje i imperijalnu politiku. Kao što Fry napominje, upravo to u Americi vide isti ti Evropljani. Naravno, u stvarnosti nisu svi Amerikanci takvi. Ali među njima postoji dovoljan procenat da iznova i iznova biraju jastrebove i aplaudiraju „preciznim udarima“ po zemljama koje mnogi ne bi našli na mapi. Osim toga, ako društvo iskreno veruje da je nasilje „norma ljudske prirode“, ono će neizbežno biti tolerantno prema državnom nasilju unutar sopstvene zemlje.

A sada hajde da napravimo okret za 180 stepeni. Ako nam za trijumf libertarijanizma i NAP-a treba društvo koje organski ne podnosi nasilje, gde onda treba da gledamo? Suprotno popularnim mitovima, najbolje šanse za libertarianske ideje mogle bi se zapravo naći u Evropi, Kanadi i, paradoksalno, u Skandinaviji.

Da, tamo je sada naduvana socijalna država (uostalom, gde trenutno nije tako). Ali pogledajmo socijalnu bazu. Prvo, nivo nasilnog kriminaliteta (naročito u Skandinaviji) kreće se negde oko statističke greške u poređenju sa Amerikama. Drugo, ogromna većina stanovništva oseća iskren, dubok gađenje prema ratu i imperijalnim ambicijama, ne smatrajući takve pojave prirodnim za čoveka. Treće, nivo socijalnog poverenja je tamo kolosalan.

Evropljaninu ili Kanadincu je mnogo teže prodati ideju preventivnog rata. Za njih nasilje nije „biološki instinkt“, već katastrofalni kvar sistema, varvarstvo za koje jednostavno nema mesta u 21. veku. A upravo je to idealna psihološka podloga za princip neagresije! NAP ne može pobediti tamo gde je mnogi spremni da prvi pucaju. NAP pobeđuje tamo gde su ljudi unutrašnje saglasni s tim da je iniciranje nasilja apsolutni socijalni tabu.

Tako da, možda bismo trebali prestati da idealizujemo kauboje i obratimo pažnju na uslovne Švedse ili Norvežane. Da, njima još treba mnogo toga objasniti, na primer, da su visoki porezi takođe oblik skrivenog, sistemskog nasilja. Ali ubediti u to mirnog građanina, koji u principu ne prihvata agresiju, može se ispostaviti mnogo jednostavnije nego ubediti pristalice preventivnih bombardovanja u ime veličine.

Ovde se može videti ironija: „američki“ libertarijanizam je zaglavio u zemlji čiji mu kulturni kod pruža otpor. A tamo gde su libertarijanci navikli da vide „socijalizam“, osnovna pretpostavka njihove filozofije u obliku „ljudi ne moraju biti nasilnici“ već je prihvaćena kao zdrav razum. Možda je vreme prestati udarati glavom o zid i pogledati tamo gde su vrata priotvorena?

Voluntarist, Bitarh

Mit o večnom ratu: Kako nas je prevario Hobs?

Jednom je filozof Tomas Hobs samouvereno izjavio da je prirodno stanje čovečanstva beskonačni „rat svih protiv svih“. Zvuči poznato, zar ne? Ovaj koncept se toliko ukorenio da ponekad zaboravimo da proverimo da li je istinit. Ali zapravo se ispostavlja da ljudi nisu toliko krvožedni po prirodi, kao što nam pokušavaju predstaviti.

Uzmimo, na primer, poznatu priču o antropologu Napoleonu Šanjonu, koji je tvrdio da su ubice među Indijancima plemena Janonom bili uspešniji u reprodukciji. Ideja je jasna i zastrašujuća: ubijaj više — i imaćeš tri puta više dece! Zvuči previše grubo da bi bilo istina, i zapravo se kasnije ispostavilo da je Šanjon malo „preterao“ — poredio je starije ubice sa mladima koji nisu ubice. A nezavisna istraživanja su pokazala da se ubice u plemenskim društvima uopšte ne razmnožavaju brže od ostalih, a iskreno govoreći, manje im dece preživi.

I uopšte, ko je rekao da su ratovi norma? Poznati mit Stivena Pinkera glasi ovako: 15% predistorijskog stanovništva konstantno je ginulo u ratovima, sve dok se nisu pojavile države i uvele red. Odlična reklama za državu, zar ne? Samo što arheologija pokazuje nešto sasvim drugo: nasilnih smrti u dokulturnim društvima nije bilo više od 2%. Štaviše, pojava država uopšte nije smanjila nivo nasilja. Naprotiv, prve velike strukture su često raspirivale konflikte i povećale procenat ubistava na približno 5%.

Vredi napomenuti da antropolozi mogu nesvesno pojačavati predstave o neizbežnosti rata. Na primer, istraživači „zapisuju“ kao ratoborne one grupe koje zapravo skoro i nisu ratovale, jednostavno zbog prisustva prikaza oružja na stenskim slikama. Ali ovi prikazi ne svedoče nužno o stvarnoj agresiji: oružje je moglo biti korišćeno za lov ili simbolične ceremonije. Kao rezultat toga stvara se pogrešan utisak da su drevni ljudi konstantno ratovali.

Veoma su pokazateljni i podaci o takozvanim „jednostavnim“ društvima lovaca-sakupljača. Uprkos tome što ih u mnogim radovima prikazuju kao okrutne i uvek spremne za borbu, zapravo se upravo oni odlikuju krajnje niskim nivoom agresije i nasilja. Pravi rat za njih je retkost, a ne norma. S druge strane, društva sa složenom socijalnom strukturom i razvijenijom hijerarhijom češće postaju učesnici konflikata i ratova. Zanimljivo, zar ne? Ispada da što je društvo složenije, to više konflikata i agresije generiše.

Pri tome mnogi pristalice Hobsove perspektive sasvim priznaju ovu činjenicu, ali se trude da ne naglašavaju pažnju na nju, ozbiljno proučavajući samo slučajeve „složenih“ društava, kao što je, na primer, učinio Lorens Kili u radu „Rat pre civilizacije: mit o mirnom divljaku“. Ili jednostavno mogu svrstati „složena“ društva u „jednostavna“, nakon čega ova druga označavaju kao ratoborna.

Uopšte, mirno supostavljanje je norma za mnoge narode. Tako je istraživanje 590 kultura iz celog sveta pokazalo odsustvo ratova kod čak 64% njih. Naravno, mogli su se braniti od napada, ali samo izvođenje napada je ono čime se bavi manjina kultura.

Pa zašto onda i dalje verujemo u mit o ljudskoj prirodi osuđenoj na večni rat? Možda je problem ovde u navici — ovo uverenje se prenosilo s generacije na generaciju bez kritičkog promišljanja. Ili možda neko namerno održava ovaj mit kako bi opravdao postojanje jake i moćne države koja nas „spasava“ od nas samih.

Priznajmo sebi: ideja da su ljudi po svojoj prirodi skloni miru i saradnji zvuči mnogo realističnije, optimističnije i privlačnije. Možda je vreme da prestanemo da smatramo mir utopijom i počnemo da ga vidimo kao prirodan deo ljudskog života. Jer, kao što pokazuju istorija i istraživanja, mirne zajednice nisu izuzetak, već pre pravilo. Pa vredi li dalje držati se mračnih Hobsovih slika? Verovatno ne. Vreme je da prestanemo da dozvolimo strahovima da diktiraju naš pogled na čovečanstvo i počnemo više da verujemo jedni drugima!

Voluntarista, Bitarh

Pinkerova greška – da li je društvo postalo mirnije zbog nastanka države?

Voluntarist, Bitarch

Jedno od poznatih dela Stivena Pinkera je knjiga „Najbolje u nama“. Na osnovu nje, društva koja su postojala pre nastanka poljoprivrednih civilizacija sa gradovima i monopolnim vladama patila su od hroničnog nasilja i beskrajnih ratova, a nivo nasilja je neumorno opadao tokom vremena, uključujući i posledice monopolizacije moći i zakona. Ali da li je nasilja zaista bilo sve manje, da li je nastanak države u tome igrao važnu ulogu i da li je čovek po prirodi okrutan?

Prema Pinkerovim podacima, za društva lovaca-sakupljača prosečan nivo letalnog nasilja iznosio je čak 14%. Ali odakle potiču ovi podaci? Analizirajući ih, antropolozi Daglas Fraj i Brajan Fergusoni utvrdili su da su oni netačni i predstavljaju „cherry picking“[1][2]. Na primer, Pinker navodi podatke o ubistvima u 8 plemenskih naroda, međutim, on ne kaže da su u slučaju dva od njih (Hivi i Ače) sva ubistva bila povezana sa istrebljenjem starosedelaca od strane graničara. A plemena su među sobom pokušavala da žive u miru. Uzimajući u obzir ove i druge slične slučajeve, koji se mogu objasniti kolonijalizmom, Pinkerovu procenu već sada možemo smanjiti dva puta, na 7%.

Ali i drugi njegovi podaci su sumnjivi. Savremena plemena su bila „zaražena“ kolonijalistima, trgovcima robljem, globalizacijom i jednostavnim zemljoradništvom. Oni imaju malo zajedničkog sa plemenima koja su živela pre hiljadu godina. Takođe, antropolozi mogu preferirati proučavanje nasilnijih društava. 20% Pinkerovih podataka je zapravo dostavio jedan čovek – Napoleon Šanjo, koji je kritikovan u zajednici antropologa, dopušta metodološke greške i čak je bio izgnan iz jednog plemena zbog nametljivog mešanja.

Koristeći drugi pristup, Fraj je pregledao uzorak od 186 društava koja su istraživali antropolozi. Samo 24 od njih su bila lovci-sakupljači, i samo za 8 njih je bilo mnogo pominjanja. U slučaju 7 od tih 8 društava, ubistva su prijavljena kao retka, ili čak potpuno nepostojeća pojava. Takođe je pregledao antropološku literaturu u potrazi za kulturama koje nikada nisu ratovale. Prebrojao je čak 70 takvih.

Kao što tvrdi Pinker, pozivajući se na 21 arheološki iskop, 15% divljaka je poginulo od nasilja. Međutim, neki od ovih podataka su veoma ograničeni, kao i to što mogu biti pogrešno protumačeni. Na primer, grobovi ljudi sa strelicama mogu značiti da su oni jednostavno bili lovci.

Mogu li se navesti bolji dokazi? Istraživanje do 3000 ostataka pronađenih u Francuskoj pokazalo je 1,9% slučajeva letalnih povreda. Njega nema na Pinkerovoj listi. Kao ni istraživanja 350 ostataka u Britaniji sa 2%, 418 ostataka u Srbiji i Rumuniji sa 2,3% ili 2500 u Japanu sa 2% tragova letalnog nasilja. Istraživanje 1107 ostataka u Evropi pokazalo je minimalnu procenu od 3,7% i maksimalnu od 5,5% letalnog nasilja. Ništa nije blizu Pinkerovih 15%.

Konačno, svi primeri koje Pinker navodi nisu stariji od 12 hiljada godina, tj. na njih je mogla uticati agrarna revolucija. I kao što piše antropolog Lesli Sponsell, „u fazi kulturne evolucije lovaca-sakupljača, koja je dominirala u 99% ljudskog postojanja… odsustvo arheoloških dokaza o ratovima dozvoljava pretpostavku da su oni bili retki ili su nedostajali tokom većeg dela ljudske praistorije“.

Kao rezultat, mogu se izvesti sledeći podaci o nivou letalnog nasilja: 2% za lovce-sakupljače, do 5% za društva nakon agrarne revolucije, 7% za savremene lovce-sakupljače, 5% za rane države i 3% za 20. vek. Oni potvrđuju Fergusonovu teoriju da su ratovi iznenada nastali u svetu bez ratova zbog komplikovanja socijalne strukture, kao i Frajeve reči da ne imamo posla sa neprekidnim padom nivoa nasilja, već sa krivom n-tipa.

Ljudi u društvima lovaca-sakupljača – socijalnom uređenju najbližem prirodnom stanju čoveka, živeli su u miru i rešavali mnoge probleme bez nasilja dugo pre nego što im je država nametnula disciplinu. Nije bilo nikakvog hobsovskog „rata svih protiv svih“, a podaci koji ukazuju na to su netačni i selektivni.