U libertarianskim krugovima je uobičajeno smatrati SAD nekom vrstom „obećane zemlje“. Pa kako ne: Prvi i Drugi amandman, duh Divljeg zapada, sloboda govora, pravo na samoodbranu! Mises, Rothbard, Rand – svi su povezani sa Amerikom. S druge strane, stara Evropa, a naročito Kanada i Skandinavija, često se prezrivo doživljavaju kao levičarske močvare sa konjskim porezima. Ali ako zakopamo dublje i pogledamo sam temelj libertarijanizma – NAP (princip neagresije), videćemo ono najzanimljivije.
Poznati antropolog Douglas Fry u svojim radovima pokreće briljantnu temu – takozvana hobsovska uverenja. Filozof Thomas Hobbes, ako se sećate, smatrao je da je prirodno stanje čoveka divlji „rat svih protiv svih“. E pa, Fry pokazuje da je vera u „prirodnost“ rata i nasilja u SAD zastupljena zastrašujuće široko, mnogo više nego u drugim razvijenim zemljama. U jednoj studiji, studente univerziteta u Floridi i Konektikutu pitali su da li ljudi imaju „instinkt za rat“ i da li je rat sastavni deo ljudske prirode. Oko polovine ispitanika odgovorila je potvrdno! Polovina mladih, obrazovanih ljudi smatra da je ubijanje sopstvene vrste, grubo rečeno, zapisano u našim genima.
Kada pola sveta naziva Ameriku „Pindostanom“ ili drugim prezrivim analogom na lokalnom jeziku – to nije nužno zavist. To može biti i reakcija na kulturu u kojoj značajan deo stanovništva normalizuje nasilje i imperijalnu politiku. Kao što Fry napominje, upravo to u Americi vide isti ti Evropljani. Naravno, u stvarnosti nisu svi Amerikanci takvi. Ali među njima postoji dovoljan procenat da iznova i iznova biraju jastrebove i aplaudiraju „preciznim udarima“ po zemljama koje mnogi ne bi našli na mapi. Osim toga, ako društvo iskreno veruje da je nasilje „norma ljudske prirode“, ono će neizbežno biti tolerantno prema državnom nasilju unutar sopstvene zemlje.
A sada hajde da napravimo okret za 180 stepeni. Ako nam za trijumf libertarijanizma i NAP-a treba društvo koje organski ne podnosi nasilje, gde onda treba da gledamo? Suprotno popularnim mitovima, najbolje šanse za libertarianske ideje mogle bi se zapravo naći u Evropi, Kanadi i, paradoksalno, u Skandinaviji.
Da, tamo je sada naduvana socijalna država (uostalom, gde trenutno nije tako). Ali pogledajmo socijalnu bazu. Prvo, nivo nasilnog kriminaliteta (naročito u Skandinaviji) kreće se negde oko statističke greške u poređenju sa Amerikama. Drugo, ogromna većina stanovništva oseća iskren, dubok gađenje prema ratu i imperijalnim ambicijama, ne smatrajući takve pojave prirodnim za čoveka. Treće, nivo socijalnog poverenja je tamo kolosalan.
Evropljaninu ili Kanadincu je mnogo teže prodati ideju preventivnog rata. Za njih nasilje nije „biološki instinkt“, već katastrofalni kvar sistema, varvarstvo za koje jednostavno nema mesta u 21. veku. A upravo je to idealna psihološka podloga za princip neagresije! NAP ne može pobediti tamo gde je mnogi spremni da prvi pucaju. NAP pobeđuje tamo gde su ljudi unutrašnje saglasni s tim da je iniciranje nasilja apsolutni socijalni tabu.
Tako da, možda bismo trebali prestati da idealizujemo kauboje i obratimo pažnju na uslovne Švedse ili Norvežane. Da, njima još treba mnogo toga objasniti, na primer, da su visoki porezi takođe oblik skrivenog, sistemskog nasilja. Ali ubediti u to mirnog građanina, koji u principu ne prihvata agresiju, može se ispostaviti mnogo jednostavnije nego ubediti pristalice preventivnih bombardovanja u ime veličine.
Ovde se može videti ironija: „američki“ libertarijanizam je zaglavio u zemlji čiji mu kulturni kod pruža otpor. A tamo gde su libertarijanci navikli da vide „socijalizam“, osnovna pretpostavka njihove filozofije u obliku „ljudi ne moraju biti nasilnici“ već je prihvaćena kao zdrav razum. Možda je vreme prestati udarati glavom o zid i pogledati tamo gde su vrata priotvorena?
