Тег: SAD

Zašto je krah Pindostana najbolja vest za slobodu i zašto je vreme da prestanemo da se molimo Vašingtonu

Često se može videti kako neki „libertarijanci“ (pod navodnicima) nastavljaju sa uzdahom da gledaju preko okeana. Oni se mole Ustavu SAD, citiraju Oceve osnivače i ozbiljno veruju da je Amerika bastion „slobodne republike“. Samo što su oni zaglavili u 18. veku. Te republike odavno nema, a ono što danas vidimo je „Pindostan“. To nije federacija ravnopravnih država, već prava, klasična, naduvaná i poslednja imperija koja je opstala do naših dana. I znate šta se dešava sa imperijama? One se ruše, i to je odlično! Zato hajde da razložimo po stavkama šta je šta.
 
Šta je imperija u klasičnom razumevanju? To je kada jedan Centar, pohlepan za porezima, silom drži pod svojom vlašću potpuno različite narode i teritorije koji su kulturno tuđi jedni drugima. Sada pogledajte mapu. Kako se može ozbiljno nazvati „jedinstvenom zemljom“ Alabamu i Njujork? Vajoming i Kaliforniju? To su različiti univerzumi. U jednoj državi ljudi žele da idu u crkvu nedeljom, da poseduju AR-15 za zaštitu porodice, da plaćaju minimum poreza i da ih birokrati jednostavno ostave na miru. U drugoj – zahtevaju totalnu kontrolu nad ekonomijom, zabranu plastičnih slamčica, lude poreze i regulaciju toga kako dišeš.
 
Ali čim se pomene mogući raspad SAD na zasebne nezavisne države (ili barem konfederacije), kod konzervativaca i mejnstrim libertarijanaca počinje panika: „To će biti kraj sveta! Ludost! Kolaps civilizacije!“. Ali hajde da udahnemo i otvorimo udžbenik iz istorije. Znate ko je isto tako vrištao pre sto godina? Pristalice „Jedinstvene i Nedeljive“ Ruske Imperije. Kada je 1917. godine Ruska Imperija počela da puca po šavovima, činilo se da nebo pada na zemlju. Ali hajde da pitamo Poljake i Fince kako im je taj „užasan kolaps“? Za njih je to bilo najbolje što im se dogodilo.
 
Poljska i Finska su na vreme skočile sa imperijalnog leša. Prestali su da hrane birokrate u tuđoj prestonici, prestali su da šalju svoje momke da ginu za tuđe imperijalne ambicije i izgradili su svoje sopstvene zemlje. Niko u Helsinkiju danas ne plače: „Ah, kako je žao što više ne šaljemo poreze u Petrograd!“. Raspad imperije nije kraj sveta. To je proleće, decentralizacija i secesija u čistom obliku – sveto pravo na samoopredeljenje o kojem je pisao Rotbard.
 
Zašto je krah Pindostana koristan libertarijancima širom sveta? Prvo, to je smrt svetskog žandarma. Poslednjih 80 godina Vašington ne izvozi slobodu, već bombe, sankcije i inflaciju. Raspad SAD na 5-10 nezavisnih jurisdikcija znači da nijedna od njih više neće imati budžet za 800 vojnih baza širom sveta. Biće manje ratova, manje intervencija i manje krvi.
 
Drugo, to je krah dolarske hegemonije. FED (Federalni rezervni sistem) je glavni sponzor svetskog etatizma. Oni su ti koji omogućavaju naduvavanje budžeta i štampanje papirića za koje čitav svet plaća kroz skriveni inflatorni porez. Kolaps imperije srušiće fiducijarni sistem i otvoriti put tvrdom novcu – zlatu i kriptu.
 
Takođe, to će stvoriti tržište jurisdikcija. Zamislite da na mestu jednog monstruma pojavi se pedesetak država različitih veličina. Počeće najžešća konkurencija za umove, kapital i radnu snagu. Kalifornija želi porez od 90%? Molim le! Samo će svi biznisi za sat vremena preći u nezavisni slobodni Teksas ili Nevadu. To će biti najveći eksperiment konkurencije jurisdikcija u istoriji.
 
Vreme je da se rešimo kargo-kulta! To što su Očevi osnivači napisali vrhunski papir pre 250 godina, ne čini savremeni Vašington svetim mestom. Danas je to isti onaj imperijalni centar kakav je bio Rim pre pada, London početkom 20. veka ili Petrograd 1917. Ne treba se bojati balkanizacije Amerike. To treba pozdraviti! Podela je put ka slobodi. Jer što je država manja, što je vlast bliža zemlji i konkretnom čoveku, to ona ima manje mogućnosti da izgradi digitalni GULAG.

Voluntarist, Bitarh

Gde će se zapravo primiti libertarijanizam? Spojler: možda uopšte ne tamo gde mislite.

U libertarianskim krugovima je uobičajeno smatrati SAD nekom vrstom „obećane zemlje“. Pa kako ne: Prvi i Drugi amandman, duh Divljeg zapada, sloboda govora, pravo na samoodbranu! Mises, Rothbard, Rand – svi su povezani sa Amerikom. S druge strane, stara Evropa, a naročito Kanada i Skandinavija, često se prezrivo doživljavaju kao levičarske močvare sa konjskim porezima. Ali ako zakopamo dublje i pogledamo sam temelj libertarijanizma – NAP (princip neagresije), videćemo ono najzanimljivije.

Poznati antropolog Douglas Fry u svojim radovima pokreće briljantnu temu – takozvana hobsovska uverenja. Filozof Thomas Hobbes, ako se sećate, smatrao je da je prirodno stanje čoveka divlji „rat svih protiv svih“. E pa, Fry pokazuje da je vera u „prirodnost“ rata i nasilja u SAD zastupljena zastrašujuće široko, mnogo više nego u drugim razvijenim zemljama. U jednoj studiji, studente univerziteta u Floridi i Konektikutu pitali su da li ljudi imaju „instinkt za rat“ i da li je rat sastavni deo ljudske prirode. Oko polovine ispitanika odgovorila je potvrdno! Polovina mladih, obrazovanih ljudi smatra da je ubijanje sopstvene vrste, grubo rečeno, zapisano u našim genima.

Kada pola sveta naziva Ameriku „Pindostanom“ ili drugim prezrivim analogom na lokalnom jeziku – to nije nužno zavist. To može biti i reakcija na kulturu u kojoj značajan deo stanovništva normalizuje nasilje i imperijalnu politiku. Kao što Fry napominje, upravo to u Americi vide isti ti Evropljani. Naravno, u stvarnosti nisu svi Amerikanci takvi. Ali među njima postoji dovoljan procenat da iznova i iznova biraju jastrebove i aplaudiraju „preciznim udarima“ po zemljama koje mnogi ne bi našli na mapi. Osim toga, ako društvo iskreno veruje da je nasilje „norma ljudske prirode“, ono će neizbežno biti tolerantno prema državnom nasilju unutar sopstvene zemlje.

A sada hajde da napravimo okret za 180 stepeni. Ako nam za trijumf libertarijanizma i NAP-a treba društvo koje organski ne podnosi nasilje, gde onda treba da gledamo? Suprotno popularnim mitovima, najbolje šanse za libertarianske ideje mogle bi se zapravo naći u Evropi, Kanadi i, paradoksalno, u Skandinaviji.

Da, tamo je sada naduvana socijalna država (uostalom, gde trenutno nije tako). Ali pogledajmo socijalnu bazu. Prvo, nivo nasilnog kriminaliteta (naročito u Skandinaviji) kreće se negde oko statističke greške u poređenju sa Amerikama. Drugo, ogromna većina stanovništva oseća iskren, dubok gađenje prema ratu i imperijalnim ambicijama, ne smatrajući takve pojave prirodnim za čoveka. Treće, nivo socijalnog poverenja je tamo kolosalan.

Evropljaninu ili Kanadincu je mnogo teže prodati ideju preventivnog rata. Za njih nasilje nije „biološki instinkt“, već katastrofalni kvar sistema, varvarstvo za koje jednostavno nema mesta u 21. veku. A upravo je to idealna psihološka podloga za princip neagresije! NAP ne može pobediti tamo gde je mnogi spremni da prvi pucaju. NAP pobeđuje tamo gde su ljudi unutrašnje saglasni s tim da je iniciranje nasilja apsolutni socijalni tabu.

Tako da, možda bismo trebali prestati da idealizujemo kauboje i obratimo pažnju na uslovne Švedse ili Norvežane. Da, njima još treba mnogo toga objasniti, na primer, da su visoki porezi takođe oblik skrivenog, sistemskog nasilja. Ali ubediti u to mirnog građanina, koji u principu ne prihvata agresiju, može se ispostaviti mnogo jednostavnije nego ubediti pristalice preventivnih bombardovanja u ime veličine.

Ovde se može videti ironija: „američki“ libertarijanizam je zaglavio u zemlji čiji mu kulturni kod pruža otpor. A tamo gde su libertarijanci navikli da vide „socijalizam“, osnovna pretpostavka njihove filozofije u obliku „ljudi ne moraju biti nasilnici“ već je prihvaćena kao zdrav razum. Možda je vreme prestati udarati glavom o zid i pogledati tamo gde su vrata priotvorena?

Voluntarist, Bitarh

Zašto u SAD-u ne postoji apsolutno opšte naoružanje (balans potencijala nasilja)

Voluntarista, Bitarh

Ideju izjednačavanja balansa potencijala nasilja (BPN) sa ciljem da svaka osoba može da suzdrži i odbije napade raznih vrsta nasilnika i manijaka, kao i radi osiguravanja nemogućnosti ponovnog uspostavljanja nasilne hijerarhije dominacije u formi države koja nameće svoj monopol na nasilje, često se kritikuje pokazujući primer SAD kao društva sa opštom naoružanošću. A pošto u SAD postoji država i tamo su veoma česti slučajevi vršenja akata nasilja, to govori o nefunkcionalnosti ove ideje. Ali, da li u SAD zaista postoji ujednačen BPN?

Naravno da ne. Anketiranje Pew Research Center pokazuje, da samo 30% Amerikanaca poseduje oružje, a još 11% živi sa nekim ko ga ima. Među vlasnicima oružja, 72% ima upravo ručno vatreno oružje, na primer pištolj. Od njih, 11% stalno nosi oružje sa sobom, 26% povremeno, a 57% samo retko. Ako izvučemo zaključak na osnovu ove statistike, dobijamo da među svim Amerikancima samo 2,4% ljudi stalno ima oružje uz sebe, još 5,4% povremeno, a 12,3% retko.

V ovo treba dodati da je raspodela naoružanosti u SAD veoma neujednačena. Prvo, različite države i okruzi (country) imaju različite zakone o oružju. Dok ćete u državama Men i Luisijana moći lako da nabavite oružje, u Njujorku, Kaliforniji ili Masačusetsu ćete morati mnogo da se potrudite da to postignete. Drugo, u poslednje vreme predstavnici manjina dobijaju dozvole za skriveno nošenje oružja mnogo češće nego belo stanovništvo zemlje. Na primer, u poslednjih 10 godina u Severnoj Karolini broj dozvola izdatih crnima porastao je dvostruko u poređenju sa belcima.

U celini, 7,3% Amerikanaca ima dozvolu za skriveno nošenje oružja. Naravno, ako uzmemo u obzir da je u 16 država dovoljno samo legalno posedovati oružje da bi se imalo pravo na njegovo skriveno nošenje, kao i pretpostavivši da neki ljudi poseduju i nose oružje ilegalno, broj vlasnika i nosilaca oružja ionako ne bi trebalo da bude toliko veći, s obzirom na to da, prema mišljenju 60% Amerikanaca, zakoni o oružju treba da budu još strožiji.

Kao što vidimo, u SAD ne postoji nikakva apsolutno opšta naoružanost, odnosno ravnomerna ravnoteža potencijala nasilja. A naoružanost koja postoji raspoređena je veoma neujednačeno. Iz tog razloga, primer SAD nam ne može reći ništa o tome kako opšta naoružanost utiče na društvo.

SAD

O situaciji u SAD već je napisano mnogo razmišljanja, od banalnih do vrlo dubokih, od strane prilično uvaženih ljudi. Pokušaću da pregledam stanje stvari malo sa strane.

Iz dva prethodna posta znate da je republika društvo ljudi koji su saglasni oko pitanja prava. U SAD trenutno nema ni približno saglasnosti oko pitanja prava, a to znači da ne može biti pravne procene ni za izborne procedure, ni za performans u Kapitolu, ni za naknadna čišćenja u info-polju. Ako obe strane sukoba ne priznaju jurisdikciju suda, onda sud ne obavlja funkciju rešavanja sukoba, a to znači da to uopšte nije sud, već manje-više ritualizovana odmazda. Ukratko, ja tumáčim stanje stvari u SAD kao građanski rat. U ratu izbori mogu samo da zabeleže koje će se tačno ličnosti naći na čelu dominantne grupe. To je i dalje legitimnija procedura od direktne vladavine vojnih komandanta, ali u stvarnosti, na federalnom nivou, izbori u SAD nisu bili između Trampa i Bajdena, već između Bajdena i Sandersa (sa republikanske strane izbora uopšte nije bilo). A nakon toga, pobednik na izborima Bajden je jednostavno preuzeo komandu nad vojskom tokom silovitog poraza republikanske strane sukoba.

U kom položaju se ankapovi nalaze u ovoj situaciji? U položaju trećeg koji se raduje. U sukobu žabe i poskokace, žaba je odnela pobedu, i sada se poskokaca privremeno nalazi na našoj strani. Savez između agorista, koji zastupaju slobodno tržište bez obzira na želje bilo kojih silovnih grupa, i onih koji nastavljaju da ponavljaju mantru o pravu i redu – to je potencijalno veoma snažna stvar. Jer sada će se govoriti o našem pravu i o našem redu.

Na primeru informacionog polja, to će značiti sledeće. Dobićemo ozbiljnu plaćenu potražnju za slobodnim društvenim mrežama, za slobodnim hostingom, za slobodnim registratorima domena, za slobodnim operativnim sistemima koji nam ne ometaju upravljanje korisničkim uređajima, za slobodan hardver bez hardverskih bekdoora, i za slobodan novac za plaćanje svega navedenog. Mrežni efekat – upravo ono što trenutno veoma nedostaje alatima slobode.

Danas je pitanje časti za svakog američkog republikanca – da proda sve svoje akcije Apple-a i Alphabet-a, a da ne govorimo o prokletom tviteru, uloži dobijeni novac u bitkoine, a na njih podržava one alate slobodnog tržišta koji će na najbolji način zadovoljiti njihovu klijentsku potražnju za slobodnom razmenom informacija, novca i robe, za samoodbranu, za izgradnju sveta i reda oko sebe, za uništenje imovine agresora, za provociranje razdora među njima, i za alate obezbeđivanja slepote države, bilo da je reč o anonimizaciji radnji na mreži ili paralizi volje nadzornika. Izvlačenje oka ciklopu – važan je deo strategije.

Jebemo neprijatelja – jačamo mi

Evolucija demokratija u dva case-studija

U SAD su održali prilično prljave izbore u elektrorsku kollegiju, i kakvu god odluku elektrori na kraju doneli u vezi sa kandidaturom predsednika, njegov legitimitet će biti pod velikim pitanjem.

U LPR se konačno kristalizovala podela na dve nezavisne partije. Obe su održale svoje kongrese, izabrale rukovodstvene organe, korigovale statutna dokumenta – i nameravaju da se takmiče za ljude koji žele da pristupe libertarijanskoj partiji.

LPR je orijentir za sistem upravljanja SAD. Baš kao što je nedavno bilo u LPR, SAD su podeljene otprilike napola, što znači da je svaka strana primorana da troši nesrazmerne napore kako bi drugoj strani nametnula svoj plan, dok druga samo čeka pogodan trenutak da nakon sledećih izbora sve to otkaže dođavola. Na izbore u SAD potrošeno je nekoliko milijardi dolara, što bi bilo dovoljno za reorganizaciju jedinstvene disfunkcionalne vlade u sistem od dve ugovorne jurisdikcije, od kojih bi svaka mogla slobodno da se takmiči za poreske obveznike.

U LPR postoje regionalna odeljenja koja su skoro u celosti prešla u jedan od forkova partije, a postoje i oklevajući savezi gde su se na kraju formirala po dva potpuna odeljenja. Na sličan način bi trebalo da bude i u SAD: veliki gradovi će skoro u celosti otići pod demfork, provincija pod respfork, a negde će se stvoriti dovoljna šarafa tako da za promenu jurisdikcije čak ne bi bilo potrebno ni preseljenje u susedni kvart, jer se predstavništva obe nalaze u istom kvartu.

Želim da poželim SAD-u da se ne zaustavi na dosegnutom raskolu, već da nastavi sa njegovim produbljivanjem, ne skliznući u građanski rat. Želim da poželim donosiocima odluka buzan razvoj, podstaknut konkurencijom. Želim da poželim čitaocima da u onome što se dešava vide seme prelepe budućnosti, a ne zalazak civilizacije.

Pozlaćeno doba u SAD i njegove krize

Dobro, priznajem, FED je zakazao. Recimo da je Federalni rezervis zaista naduvavao finansijske mehuriće tokom rata, pa čak i nakon toga, što je dovelo do depresije 1930-39. Ali šta je sa panikama iz 1873. (a potom i dugom depresijom 1873-79.), razornom iz 1893. i produženom depresijom do 1896, i kratkoročnom iz 1908? Tamo FED-a nije ni bilo u blizini.

Pri čemu više naglašavam depresiju iz 1893, jer je ona najstrašnija po obimu i šteti (ustupajući mesto samo onoj velikoj). Stopa nezaposlenosti je dostigla 17-19% u samom vrhuncu! I sve se to dešavalo u periodu vladavine Grovera Klivlenda, koji se smatra najlibertarijanskijim predsednikom SAD. Bio je za: niske poreze, nemešanje u ekonomiju. I protiv: visokih tarifa (koje su tada bile prosto ogromne!), subvencija biznisu, penzija i materijalne pomoći ugroženima (na primer, odbio je da dodeli 100.000$ poljoprivrednicima u Teksasu 1887. godine nakon neuspeha prinosa). I, naravno, koristio je… odnosno uložio veto na antikonstitucionalne (kako je on smatrao) zakone koje je Kongres želeo da progura. Inače, šta misliš o njemu?

Analni iluzionista

I ponovo mi u odgovoru na pitanje dolazi u pomoć Pavel Usanov. Prošli put sam se pozvala na njegov preprint iz 2014. godine Velika depresija i Novi kurs — lekcije za savremennost. Ovog puta ću se pozvati na noviji preprint iz 2018. godine Pozlaćeno doba i Progresivna era u SAD: lekcije za savremennost. Evo, inače, videa u kojem drži predavanje na ovu temu:

A kao stariji brat, koji sve izlaže mnogo detaljnije, ali kojeg malo ko će čitati, ovog puta nastupa knjiga Miltona Fridmana i Ane Švarc Monetarna istorija Sjedinjenih Država: 1867-1960. Odande ću uzimati ilustracije.

Kriza 1873-1879

Vidim da je u to vreme smanjenje poslovne aktivnosti bilo praćeno smanjenjem novčane mase, smanjenjem cena i – pažnja! – povećanjem realnih prihoda. Drugim rečima, proizvodnja je rasla ludim tempom – i to uprkos deflaciji (razlozi deflacije su dobro poznati: SAD su se vraćale punoj konvertibilnosti dolara u zlato nakon što su isemitovale gomilu neobezbeđenih grinbeka tokom godina Građanskog rata). Dakle, deflacija ne mora nužno dovesti do usporavanja proizvodnje. U suštini, nazvati ovaj period depresijom je donekle čudno, pre je reč o običnoj strukturnoj reorganizaciji ekonomije u uslovima brzog ekonomskog rasta i smanjenja novčane mase. Dvadesetih godina 20. veka takođe je postojao lud ekonomski rast – ali on je bio praćen naduvanjem novčane mase, o čemu sam pisala odgovarajući na pitanje o Velikoj depresiji.

Kriza 1893-1896

Krizi je prethodio značajan porast novčane mase, sa 210 na 308 miliona dolara na računima Trezora u periodu od 1879. do 1888. godine. To je bilo povezano sa množenjem broja pristalica „mekog novca“: povratka grinbeka, odnosno neobezbeđenih trezorskih povratnica, ili neograničenog emitovanja srebrnih dolara (baš u to vreme srebro je počelo naglo da omekšava, jer su stope njegovog vađenja porasle). U međuvremenu, bimetalni standard je pretpostavljao fiksni odnos između cene zlata i srebra. Koje mogućnosti za arbitražu to nudi, svi zainteresovani mogu u popularnom obliku pročitati kod Elijezera Judkovskog u četvrtom poglavlju fanfikcije Hari Poter i metode racionalnog razmišljanja. Do čega vodi tvrdoglavost države u očuvanju bimetalnog standarda, takođe se može pročitati kod Saifeddina Amusa u Bitcoin standardu, gde je sumirano iskustvo ne samo SAD, već i, na primer, kineskog carstva.

Dodajmo tome da, iako u SAD u to vreme još nije bilo FED-a, postojala je neregulisanu emisija novčanica od strane otprilike 8000 banaka u uslovima delimične rezerve. Zbog toga, kada su svi ovi faktori monetarne ekspanzije delovali dovoljno dugo, bio je dovoljan bilo kakav skok konjunkture da dođe do bankarske panike. Ona se i dogodila 1893. godine. U uslovima delimične rezerve, to je neizbežno značilo bankrot mnoštva banaka. Obim novčane mase se naglo smanjio, a za njim je opao i obim investicija.

Istovremeno, iako je na vrhuncu krize nezaposlenost porasla do značajnih vrednosti, a prihodi opali, tržište se veoma brzo prilagodilo novim uslovima i ubrzo je ponovo opalo. Tako i ovde vidimo trend: kriza brzo prolazi ako država ne reaguje naglo i ne pokušava da je leči regulisanjem. Na ilustraciji se vidi klasična V-oblikna struktura krize: brz pad, brza oporava. Realni prihod se oporavio do nivoa pre krize već 1895.

Kriza 1908. godine

Isto što i ranije: kreditna ekspanzija (novčana masa je porasla sa 261 milion dolara u 1897. na 339 miliona dolara u 1906.), bankarska panika, V-oblikna priroda krize, i nešto više od godinu dana za oporavak do pokazatelja pre krize.

Grover Cleveland (predsednik 1885-1889. i 1893-1897.)

Kao što se ne može ne primetiti prema datumima predsedstva, kriza 1893. godine nikako nije mogla biti zasluga Clevelanda, jer je on tek što je preuzeo dužnost od svog republikanskog prethodnika Benjamina Harrisona. Tako bi mu pre bilo pravilnije pripisati brz izlazak iz krize, a rekordan broj veta koji je izneo na nacrte zakona usvojene od strane Kongresa je upravo tome doprinosio: on je sprečavao naduvavanje državnih rashoda (kasnije je na isti način na krizu 1921. reagovao Warren Harding – i sa istim uspehom), zastupao smanjenje carina, odbio je nacrt zakona o emisiji dodatnih srebrnih dolara, a problem zlatne rezerve Trezora rešio je privlačenjem privatnog kapitala – sindikat od nekoliko finansijera je jednostavno otkupio dovoljnu količinu obveznica.

Cleveland se ispostavio kao jedini predsednik u istoriji SAD koji je uspeo da obavlja dva mandata neuzastopno – i to karakteriše žestinu strasti koja je u to vreme vladala oko pitanja šta je korisnije – Laissez Faire ili regulisanje ekonomije. Nažalost, Clevelandova borba protiv rasta etatizma se na kraju pokazala izgubljenom: dok je za vreme njega Demokratska stranka, nasuprot Republikanskoj, ostala praktično libertarijanska, kasnije su demokrate progutali pristalice Mihaila Svetova populističke partije, i od tada umesto izbora između slobode i etatizma, građani SAD biraju između džinovske klizme i sendviča sa izmetom.

Građanski rat u SAD

Na kanalu „Zivot sa drugima“ pojavila se objava, u kojoj se progoni u SAD posmatraju iz perspektive koncentracije snaga. Ukratko ću preneti njenu poruku.

Progonioci su se okupili u masu, a protiv njih stoje pojedinci, od kojih svaki brani svoj deo imovine. Dok su pojedinci naoružani, ali ne svi, a progonioci imaju samo improvizovano oruđe, čuva se krhka mogućnost odbrane, jer, prvo, nema potrebe pljačkati baš zaštićenu tačku kada dalje niz ulicu postoji nezaštićena, a drugo, ipak niko ne želi da postane onaj nesrećnik koji će dobiti metak pre nego što masa rastrgne onoga ko ga je ispucao. Ali, ako i progonioci budu naoružani, položaj branilaca će postati bezizlazan, stoga to što u društvu ima malo oružja može pre više smanjiti masovno nasilje. Takođe se navodi da je pokušaj uzvratne koncentracije snaga od strane branilaca svoje imovine istorijski ključni faktor formiranja država.

Čini mi se da je pokušaj da se situacija koja se dogodila u velikoj državi analizira kao da ta država ne postoji – sumnjiva ideja. Progoni se uglavnom dešavaju u gradovima i državama koje pokriva Demokratska partija. To jest, upravo tamo gde su gradska vlada i policija države na strani progonilaca. Ako ustaneš sa oružjem braneći imovinu i niko ne napadne tebe – smatraj da si imao sreće. Ako kreneš u odbranu imovine i ubiju te progonioci, čak će se i u vestima truditi da se o tome ne izveštava, a na Fejsbuku će izbrisati pominjanje, kao što vidimo na primeru ubistva Dejvida Dorna. Ali, ako bi ipak odlučio, na primer, da organizuješ odbojnu jedinicu samopomoći, to će biti prihvaćeno kao stvaranje ekstremističke zajednice nekih belih suprematista, i vrlo je moguće da će se tada, niotkuda, materijalizovati policija koja se tokom samih progona trudila da ne privlači pažnju. Vlasnike pljačkanih biznisa u ovoj situaciji može tešiti samo to što se Demokratska partija protivi oružju, pa progonioci verovatno neće mahati vatrenim oružjem – u tom slučaju slika za rukovodstvo države više neće biti tako idilična.

U državama koje vode republikanci, sve je relativno tiho, a ako tamo postoje gradovi pod kontrolom Demokratske partije, onda se tamo šalje nacionalna garda, i to je dovoljno. U suštini, zaključak da su pogromi u SAD-u više instrument razaranja između dominantnih moći već izveli mnogi. Jednostavno zbog ekonomskog šoka izazvanog lokdautom (koji je, ponovo, bio jači u državama pod Demokratskom partijom), ove sukobe su ovog puta ispoljili posebno intenzivni.

Teoretičari panarhije pretpostavljaju da će najmirniji način rešavanja ovog bezizlaznog konflikta biti formiranje eksteritorijalnih ugovornih jurisdikcija, gde će Demokrate imati svoju vladu, a Republikanci svoju, i građani će jednostavno živeti u okviru modela koji im je bliži. Naravno, u tom slučaju će konkurenata među vladama brzo postati mnogo više: trenutno su različite snage primorane da stanu pod jednu zastavu radi pobede na izborima, a u panarhiji će taj faktor koji podstiče udruživanje postati neaktuelan.

Ipak, takva opcija ostaje prilično malo verovatna. Pre će se neka Kalifornija (ili, naprotiv, Teksas) proglasiti secesijom, i tada će građani obe Amerike moći jednostavno efikasno da glasaju nogama. Današnje vreme nije kao ono nekadašnje, i u slučaju raskola zemlje u novi građanski rat radi jedinstva koje nikome nije potrebno, više niko neće imati snage.

Građanski rat u SAD u 21. veku

Policijska brutalnost i pogromi tokom Ankapija

U četu za patrona Libertarian Band otvorila se diskusija vezana za incident u SAD, zbog kojeg tamo već skoro nedelju dana traju pobune praćene pljačkanjem.

Može li se pod ankapom desiti epizoda sa policijskom brutalnošću? Naravno, bez dileme! Sindrom portira radi pod bilo kojim režimom. Sitni prevarant plati lažnim čekom, prodavnica poziva obezbeđenje, oni zadržavaju lopova – a zatim se dešava eksces, i šef grupe obezbeđenja počne da guši zadržanog. Partneri su u šoku: s jedne strane, očigledno prekoračenje ovlašćenja, s druge, čast firme, a pravljenje javne svađe nije profesionalno, pa oni samo pokušavaju da smire masu. Šta se dešava dalje? Iz prodavnice izleti direktor, ili menadžer prodajnog prostora, ili čak samo kasir – i povika „Prekid!“

Upravo ovde se pokazuje ključna razlika ankaparizma od države. Ne povika bilo ko, već zvanični predstavnik klijenta. Partneri odbeglog od sebe čuvara odmah odvlače šefa i pružaju prvu pomoć povređenom, jer je tako naredilo višе rukovodstvo – klijent. Onaj koji plaća novac.

Dalje počinju uobičajene nevolje: kompanija obezbeđenja otpušta samovoljnog čuvara, lopov nadoknađuje prodavnici novac zbog kojeg je došlo do sukoba, mogući su neki manevri u vezi sa njegovim zdravstvenim osiguranjem, i na kraju, moguća je kampanja u medijima, nakon koje će reputacija kompanije obezbeđenja ispaštati (i, možda, prodavnice, iako je to nepravedno).

A šta ako bi direktor prodavnice izleteo i počeo uzbuđeno da viče „Tako mu je, gad, mesi ga!“? Tek tada bi moglo doći do pljačke. Možemo, naravno, nadati se da će se sve ograničiti tužbama, bojkotom i sličnim civilizovanim reakcijama, ali pljačku ili paljenje prodavnice u ovoj situaciji ne treba isključivati: ljudi su izuzetno nervozni zbog iskazivanja grubog nevaspitanja i nema osnova pretpostavljati da će se ljudi pod ankapom naglo promeniti.

Mogu li pljačke postati masovne? Mogu, ako posmatramo nešto poput klanovskog društva. To se već sa velikom naprezanjem može smatrati ankapom, ali takvo društvo je definitivno bezdržavno, a to znači da je i vredno razmatranja. Kao što znamo na primeru Somalije, u klanovskom društvu razvija se specifičan pravni sistem u kojem je klan osiguravajuća grupa i plaća za zločine koje su počinili njegovi članovi. Takav sistem je uspeo da ugasi građanski rat u Somaliji, uspeće i sa pljačkanjem.

A evo u kom društvu problemi zaista mogu poprimiti dugotrajan karakter – to je kod kombinacije tržišnog i klanovskog poretka. S jedne strane, postoje nekoliko velikih grupa koje zastupaju interese svojih članova, a s druge strane – postoji veliki broj lica koja ne pripadaju nikakvim klanovima i koja pokušavaju da komuniciraju u režimu otvorenog tržišnog pristupa robama i uslugama. Članovi klanova mogu takve usamljenike воспринимати kao članove nekih tuđih klanova i iznositi zahteve nevinima u okviru kolektivne odgovornosti. A usamljenici će po inerciji posmatrati rizalije kao pojedince sa svojim individualnim prigovorima – i čuditi se besmislici tih prigovora.

Zapravo, upravo se to sada i dešava u SAD. Svađa se dogodila između uslovnih klanova levičarskih aktivista i policajaca, ali pritom levi smatraju sve vlasnike biznisa saveznicima policije – jer je upravo ta prodavnica pozvala policiju kada se desio incident. Nejasne granice između grupa rađaju mnoštvo nesporazuma, kada napadi postaju i na one koji izražavaju saosećanje sa rizalijama. A što je više takvih nerešenih konflikata, to je teže prekinuti rat.

Zato ću rizikovati pretpostavku da će kod ankapije u različitim nemirnim delovima biti veoma važno znati brzo i jasno saopštiti svima ko stoji iza tebe. Prvo ljudi uče da povlače granice, i tek nakon toga uče da ih ne krše.

O doktrini obuzdavanja

Želim da vam predstavim prevod članka Majka Mazare , koji se bavi savremenim pristupima doktrini odvraćanja Sjedinjenih Država u odnosu na druge države. Autor radi za RAND Corporation, a u prošlosti je služio u obaveštajnim službama mornarice.

Članak je interesantan jer odstupa od prilično primitivnih predstava o odvraćanju zasnovanih na teoriji igara i fokusira se na metodološki subjektivizam, koji je tako cenjen od strane pristalica austrijske škole. Zato bi sadržaj članka libertarijancima trebalo da bude lako i prijatno čitljiv, a ja sam sa svoje strane pokušala da čitanje učinim još lakšim i prijatnijim, značajno pojednostaviv prilično težak jezik članka.

Inače, sakupila sam sve prevode koji su mi na sajtu bili prilično razbacani, u zajedničku sekciju , koristite.

Original članka u pdf formatu

Zamisli da je doktrina odvraćanja bila razrađena još u 17-18 veku

mostela-thought

Pretpostavimo da bi države i jednostavno bogati ljudi imali pristup ubilačnim pčelama. U tom slučaju rat Severa sa Jugom se ne bi dogodio i robovi na Jugu ne bi bili oslobođeni. Sa druge strane, Linkoln ne bi primenio pokvarenu praksu štampanja greenbacka, koja je dovela do Duge depresije, i možda bi svet na kraju izbegao sklonost levijaciji i i dalje bismo sedeli na zlatu (ah, snovi, snovi). Međutim, čak i danas bi se moglo otići u Konfederaciju i legalno tamo kupiti robicu za par zlatnika. Ili ne? U svakom slučaju, moje pitanje je: ko bi oslobodio robove, da je DS razvijen pre Građanskog rata u SAD?

анонимный вопрос

Tokom čitavog devetnaestog veka robovi su oslobađani širom Istočne Evrope, u Rusiji, a pred kraj veka i u Japanu. Vlada ih je oslobađala, ne čekajući revolucije i građanske ratove. Tome je bilo mnoštvo pretpostavki, pretežno ekonomskih. U Australiji se ekonomski bum takođe dogodio nakon napuštanja korišćenja robova u poljoprivredi, a tamošnja ekonomija je po strukturi bila prilično bliska ekonomiji južnih država SAD.

Čak i da su južne države uspele neko vreme da se odupru ovom trendu, robove bi u konačnici u 20. veku oslobodili traktori i kombajni za berbu pamuka.

Postoji mišljenje da bi se Unija i Konfederacija razvijale mnogo dinamičnije da između njih nije došlo do rata. Unija bi morala da smiri svoj protekcionistički žar, jer im je pored glave Konfederacija koja brani slobodno tržište. Konfederacija bi morala da ublažava položaj robova, orijentišući se otprilike na nivo imućnosti irskih imigranata na Severu, kako bi protok pobeglih zadržao manje-više prihvatljive razmere. I, naravno, obe zemlje ne bi pretrpele toliku ljudsku stradanja i ne bi toliko uništile svoje ekonomije. Uzeto u obzir, i transkontinentalne železnice bi u odsustvu rata odmah izgrađene dve.

Dakle, Linkoln je sasvim pravedno platio svoju nemar prema Ustavu.

Zato se danas na naslovnici posta zasluženo ističe Džon But, koji je oslobodio čovečanstvo ovog neprijatnog tirana