Тег: etatizam

Možeš li dati preporuke za psihološku pomoć nesrećnim libertarijancima koji pate od etatizma?

I ako je moguće, dostavite kontakte proverenih psihologa koji rade na ovu temu.

Nihilista (pitanje je pratio donat u iznosu od 0,0005 ₿)

U mojoj knjizi o ankapu postoje dva poglavlja na ovu temu: Problemi unutar nas i, shodno tome, Uklanjanje problema u sebi. Ukratko: od samog detinjstva, naš život u potpunoj zavisnosti od roditelja dovodi do toga da je upravo paternalizam za nas nešto uobičajeno i prirodno, dok se težnja ka slobodi, spremnost da preuzmemo punu odgovornost za svoj život i razne druge libertarianske stvari — pojavljuju postepeno, i ne kod svih, i ne u potpunosti. Država eksploatiše ovu ranjivost, stvarajući etatizam, koji je vrsta zlostavljačkih odnosa. To znači da etatizam u sebi treba reflektovati, proрабатыivati i učiti kako da prevaziđemo ovu detinjsku traumu. I baš tada mi kuca autor pitanja sa molbom da dam preporuke u vezi s tim, kao da sam proveren psiholog, a ne teoretičar sa kauča.

I imam odličnu vest za vas. Ja nisam psiholog, ali psihologa na tržištu ima napretek. Među njima (odmah napominjem, nemam utvrđeno uverenje u to upravo zato što nisam psiholog i nikada nisam koristila njihove usluge) postoje ne samo šarlatani, već i pravi profesionalci svog zanata. I ako im se postavi zadatak, čak i onaj koji im zvuči prilično neobično, oni mogu, naravno, da odustanu i odu u poricanje, kao deepseek pred pitanjem o tome šta se desilo na Trgu Tianmenmen, a mogu i stvarno početi da rade svoj posao.

Dakle, evo moje preporuke za psihološku pomoć za one koji pate od etatizma sopstvenog mozga. Dođite kod psihologa i izložite mu problem: „Nikako ne mogu da izađem iz zlostavljačkog odnosa. Zlostavljač me koristi po svom nahođenju, nameće mi pravila koja se stalno menjaju, a sam odbija bilo kakve čvrste obaveze. Muem mu već po samom činjenici rođenja, a on meni ne duguje ništa. Zahteva od mene ljubav i konstantno me sitničavo ponižava. Uzima mi novac i stalno mi utuvljuje misao da bez njega neću moći. I mada razumom shvatam da treba da pobegnem od ovog monstruma, zaista mi je teško da zamislim život bez njega. Pomozite mi da izađem iz ove zavisnosti.“

Zatim, kada psiholog izjavi da je spreman da rešava takvu vrstu zadatka, ostaje samo dodati da je taj zlostavljač — država. Tu će kod psihologa, vrlo verovatno, doći do lakog zastoja, ali potom postoji šansa da on, pošto je tokom opisa zadatka već počeo da razmišlja o objektu zavisnosti u svom profesionalnom ključu, po inerciji počne tako da razmišlja i o državi. A to nam i treba! On će dobiti zaista zanimljiv problem, vi ćete dobiti profesionalnu pomoć, a država će izgubiti dva etatiste: vas i psihologa. Štaviše, nakon toga ćete moći da ga preporučite drugima koji pate od etatizma — i tada će i drugi deo vašeg pitanja dobiti odgovor.

Zašto libertarijance još uvek nisu zatvorili u koncentracione logore i tamo spalili na pičku materinu?

Nikolaj fon Nojburg na Volgi

Na ovo kratko šaljivo pitanje imam kratak šaljiv odgovor: probali smo, ne pomaže.

Sada malo ozbiljnije i opširnije. Pod socijalističkim režimima praktikuje se sistemsko nasilje nad bilo kakvom preduzetničkom aktivnošću, ali to se obično izliva u potiskivanje bilo kakve lične inicijative – jer je lična inicijativa obično usmerena ka ličnoj koristi, a to se previše lako tumači kao preduzetnička деятельность. Ishod je, naravno, degradacija društva koje se nalazi pod vlašću bilo kog takvog režima, postepeni gubitak aktivne podrške režimu i, na kraju, transformacija režima u nešto slobodnije. Zapravo, odakle će doći aktivna podrška režimu koji potiskuje ličnu inicijativu? Podrška režimu će vremenom sve više biti iznuđena silom, a to je prilično krhko stanje.

Nažalost, kada takav režim uruši od sopstvene neefikasnosti i nedostatka aktivne podrške, on za sobom ostavlja apatično društvo ljudi sa potisnutim osećajem sopstvenog dostojanstva, ali koji odlično vladaju zavistju, spletkama i kočenjem svakoga ko se istakne. Takvo društvo je lak plen bilo kog političkog režima. Ako ima sreće – onda manje-više libertarijanskog. Obično, naravno, nema sreće, i novi režim ispadne samo malo manje depresivna smeć koji je bio i stari.

Ono što dodatno komplikuje ljubiteljima klasne čistoće zadatak slanja svih libertarijanaca u koncentracioni logor na kasnije spaljivanje – jeste to što su libertarijanci obično malo inicijativniji, i sami teže da osnuju sopstveni libertarijanski koncentracioni logor, presele se tamo i odatle pokazuju srednji prst svima koji iz nekog razloga sanjaju da ih spale. U mom koncentracionom logoru Montelibero, naravno, libertarijanaca još uvek nije toliko koliko u logoru Free State Project, ali su se i oni već prilično dobro smestili. Letnje sunce, naravno, pokušava da nas spali u pičku materinu, ali neko se spasava klima uređajem, neko kupanjem, a nekome se to uopšte dopada. Kao što se kaže, Jedem das Seine, što u prevodu na crnogorski znači Jedem čevap, a ti jedeš nacionalni ponos.

Usput, ako ste ruski libertarijanac i više volite da jedete ćevape nego nacionalni ponos, onda je specijalno za vas nedavno pojavila se ponuda za pomoć pri relokaciji u naš koncentracioni logor. Koristite je dok vas nisu zatvorili u koncentracioni logor RF.

Šta svaki pristalica sile vlasti treba da razume

Voluntarist, Bitarh

Postojanje prisilne silovite vlasti u društvu najčešće se opravdava neophodnošću rešavanja određenih zadataka pomoću nasilnih metoda. Pritom se pretpostavlja da će ljudi i dalje u značajnoj meri posedovati određene slobode i prava. Siguran sam da sami etatisti – pristalice silovite vlasti, žele da imaju slobode i prava, žele da se prema njima odnosi kao prema ličnostima i da se računaju. Teško da bi iko, čak i od predstavnika rigidnih etatističkih stavova, želeo da se pretvori u bezvoljnog roba ili državno vlasništvo, kojim bi se strogo upravljalo u svakom aspektu života, ne dajući nikakve slobode.

Naravno, etatisti čine veliku grešku računajući na to da će se silovita vlast prema njima odnositi sa poštovanjem, da će ih računati, kao i da će se nekako sama ograničavati. Pandemija koronavirusa je dobro pokazala kako se vodeći svetski demokratije, kao što su Australija i Kanada, mogu gotovo trenutno pretvoriti u autoritarne režime, a autoritarni Kina – u brutalnu diktaturu, gde se prema ljudima odnosi upravo kao prema državnom vlasništvu, stoci i potrošnom materijalu. U istoriji je takođe bilo mnogo slučajeva kada su vlade, čak i one prilično demokratske i liberalne u svojim uređenjima, namerno zanemarivale slobode i prava ljudi, pa čak i trovile i ubijale obične građane.

Bilo koji etatista, čak i onaj koji zastupa koncept minimalne silovite države, kako bi bio dosledan u svom stavu, mora odustati od priznavanja bilo kakvih sloboda i prava za sebe. U svakom trenutku bilo koja silovita vlast može sa čovekom uraditi šta god želi. Njeno delovanje se nikako ne može ograničiti samo na izvršavanje određenih konkretnih zadataka. Ako ona raspolaže agentima sposobnim da počine ubistvo u izvršenju jednog konkretnog zadatka, znači da to mogu uraditi uopšte radi bilo kog cilja. Stacionarnom banditi treba samo povod ili razlog da izda odgovarajući nalog. Zar se neko ne slaže da to upravo tako funkcioniše?

Nastavljajući da zastupa etatističke stavove, osoba mora priznati da će se u okviru sistema koji preferira prema njoj odnositi kao prema državnom vlasništvu, stoci i potrošnom materijalu. Silovita vlast može zanemariti bilo kog čoveka, ili ga čak namerno žrtvovati. Ona, naravno, može stati i u odbranu običnih ljudi, ali samo u onim slučajevima kada joj je to isplativo. A ako iznenada postane isplativo zanemariti ili žrtvovati ljude – onda će se upravo to i dogoditi.

Neće spasiti čak ni direktna demokratija, gde u teoriji većina i dalje može „potrošiti“ manjinstvo, a u praksi to može jednostrano uraditi i sasvim mali broj izvršilaca demokratske volje. Na primer, to će uraditi neke silovne strukture, čiji direktni zaposleni i upravljači, naravno, nikada neće biti većina. Ništa neće sprečiti takav organ da počini bilo kakvo nasilje, osim ako građani sami ne budu masovno naoružani i spremni da se brane od napada na svoj život.

Ako se neko smatra ličnošću, želi da poseduje slobode, prava i izbor, onda kategorički ne bi trebalo da zastupa čak ni minimalne etatističke stavove. U suprotnom, njegova pozicija će biti apsolutno nedosledna.

Važno nije ono čemu ljudi teže, već to kako to rade

Voluntarist, Bitarh

Principijalna razlika između ideje slobodnog društva i bilo koje državničarske ideologije nije u tome ka kom konkretnom modelu društvenog uređenja teže njihovi pristalice, već u tome kojim metodama realizuju te težnje. Da je razlika samo u krajnjim ciljevima, onda principijalna razlika uopšte ne bi postojala. Jer zaista, u slobodnom društvu mogu biti realizovani bilo koji modeli društveno-ekonomskog uređenja i sistemi međusobnih odnosa subjekata na osnovu principa nenasilja, dobrovoljnih dogovora i u okvirima slobodnih asocijacija. Nasuprot tome, političke ideologije uvek nude jedan konkretan društveni model, koji je neophodno obavezno realizovati u odnosu na sve ljude, uključujući i putem nasilnog prisilavanja.

Kada se ljudi suoče sa idejom društvenog uređenja koja im nije poznata, skoro uvek počinju da postavljaju pitanja formata „kako će se u okvirima ove ideje rešavati određeni problem“. Ovakav pristup spoznaji ideja nije iznenađujuć, jer većina njih nudi konkretno i jedinstveno rešenje za sve. Ljudi su navikli na to da treba odabrati opšti cilj, obavezan za svakoga pod pretnjom primene nasilja. Međutim, ako se pokuša objasniti ideja slobode u ovim okvirima, najverovatnije se ništa neće postići – slušalac će oceniti vaš odgovor na osnovu sopstvenih preferencija i predstava o mogućim rešenjima, koja se mogu značajno razlikovati od vaših pozicija. Očigledno, u njegovim očima će to učiniti ideje slobode neprivlačnim, ili čak potpuno neodrživim.

Naravno, modeliranje mogućih rešenja je važno, a dobijeni odgovor može ipak poslužiti kao ubedljiv argument, ali on ne može biti ništa više od dopune osnovnoj argumentaciji. A sama osnovna argumentacija mora pokazati ljudima ono o čemu je bilo reči u prethodnom pasusu – da konkretno i obavezno rešenje ne postoji!

Ali kako će ipak onaj ili drugi problem biti rešen? Veoma jednostavno – onako kako će sam čovek želeti, polazeći od sopstvenih preferencija i stavova. Kako će svaki pojedinac pristupiti rešavanju svojih problema, tako će oni i biti rešeni. Ako se pak uzmu pitanja i problemi zajednički za veliki broj ljudi, oni će biti rešeni na osnovu toga kako se ljudi dogovore da ih reše. Svaki čovek se može udruživati u asocijacije sa drugim ljudima radi stvaranja sopstvenog društvenog poretka koji važi za članove te asocijacije.

Zato je neophodno pitati slušaoca kako bi on sam rešio onaj ili drugi problem, kada bi mogućnost donošenja odluke bila u njegovim rukama, a realizacija važila za one koji sa njim imaju odgovarajuće sporazume ili učestvuju u istoj asocijaciji. Njegov odgovor na vaše pitanje biće odgovor i na njegovo pitanje. Samo tako ideja slobodnog društva može biti objašnjena najpreciznije i najprivlačnije. Samo tako se može dočarati da ona sastoji u metodu – slobodi delovanja, dogovoru i asocijaciji, kao i nenasilnom suživotu, ali da ciljevi pri tome mogu biti potpuno različiti.

Naravno, ovo neće zvučati ubedljivo onima koji bezrezervno smatraju da realizacija sopstvenih ličnih težnji ili težnji neke asocijacije koja deli njihove stavove zahteva nasilno prisiljavanje drugih ljudi na prihvatanje njihovih ideala. Najverovatnije je u datoj situaciji potrebno primeniti argumente koji pokazuju negativne eksternalije nasilja i diskredituju ga kao pojavu u celini. Ali ako ni to ne zvuči ubedljivo, onda preostaje samo da se razgovor prekine. Na kraju krajeva, objašnjavati bilo šta ljudima koji imaju jaka nasilna uverenja (ili čak sklonosti ka vršenju nasilja) je jednostavno besmisleno; na njih se može samo pritisnuti osuđivanjem, ostracizmom i različim sankcijama, a takođe se od njih treba pripremiti da se odbranite, jer će oni pri prvoj prilici i vas pokušati silom primorati na potčinjenje.

Pozlaćeno doba u SAD i njegove krize

Dobro, priznajem, FED je zakazao. Recimo da je Federalni rezervis zaista naduvavao finansijske mehuriće tokom rata, pa čak i nakon toga, što je dovelo do depresije 1930-39. Ali šta je sa panikama iz 1873. (a potom i dugom depresijom 1873-79.), razornom iz 1893. i produženom depresijom do 1896, i kratkoročnom iz 1908? Tamo FED-a nije ni bilo u blizini.

Pri čemu više naglašavam depresiju iz 1893, jer je ona najstrašnija po obimu i šteti (ustupajući mesto samo onoj velikoj). Stopa nezaposlenosti je dostigla 17-19% u samom vrhuncu! I sve se to dešavalo u periodu vladavine Grovera Klivlenda, koji se smatra najlibertarijanskijim predsednikom SAD. Bio je za: niske poreze, nemešanje u ekonomiju. I protiv: visokih tarifa (koje su tada bile prosto ogromne!), subvencija biznisu, penzija i materijalne pomoći ugroženima (na primer, odbio je da dodeli 100.000$ poljoprivrednicima u Teksasu 1887. godine nakon neuspeha prinosa). I, naravno, koristio je… odnosno uložio veto na antikonstitucionalne (kako je on smatrao) zakone koje je Kongres želeo da progura. Inače, šta misliš o njemu?

Analni iluzionista

I ponovo mi u odgovoru na pitanje dolazi u pomoć Pavel Usanov. Prošli put sam se pozvala na njegov preprint iz 2014. godine Velika depresija i Novi kurs — lekcije za savremennost. Ovog puta ću se pozvati na noviji preprint iz 2018. godine Pozlaćeno doba i Progresivna era u SAD: lekcije za savremennost. Evo, inače, videa u kojem drži predavanje na ovu temu:

A kao stariji brat, koji sve izlaže mnogo detaljnije, ali kojeg malo ko će čitati, ovog puta nastupa knjiga Miltona Fridmana i Ane Švarc Monetarna istorija Sjedinjenih Država: 1867-1960. Odande ću uzimati ilustracije.

Kriza 1873-1879

Vidim da je u to vreme smanjenje poslovne aktivnosti bilo praćeno smanjenjem novčane mase, smanjenjem cena i – pažnja! – povećanjem realnih prihoda. Drugim rečima, proizvodnja je rasla ludim tempom – i to uprkos deflaciji (razlozi deflacije su dobro poznati: SAD su se vraćale punoj konvertibilnosti dolara u zlato nakon što su isemitovale gomilu neobezbeđenih grinbeka tokom godina Građanskog rata). Dakle, deflacija ne mora nužno dovesti do usporavanja proizvodnje. U suštini, nazvati ovaj period depresijom je donekle čudno, pre je reč o običnoj strukturnoj reorganizaciji ekonomije u uslovima brzog ekonomskog rasta i smanjenja novčane mase. Dvadesetih godina 20. veka takođe je postojao lud ekonomski rast – ali on je bio praćen naduvanjem novčane mase, o čemu sam pisala odgovarajući na pitanje o Velikoj depresiji.

Kriza 1893-1896

Krizi je prethodio značajan porast novčane mase, sa 210 na 308 miliona dolara na računima Trezora u periodu od 1879. do 1888. godine. To je bilo povezano sa množenjem broja pristalica „mekog novca“: povratka grinbeka, odnosno neobezbeđenih trezorskih povratnica, ili neograničenog emitovanja srebrnih dolara (baš u to vreme srebro je počelo naglo da omekšava, jer su stope njegovog vađenja porasle). U međuvremenu, bimetalni standard je pretpostavljao fiksni odnos između cene zlata i srebra. Koje mogućnosti za arbitražu to nudi, svi zainteresovani mogu u popularnom obliku pročitati kod Elijezera Judkovskog u četvrtom poglavlju fanfikcije Hari Poter i metode racionalnog razmišljanja. Do čega vodi tvrdoglavost države u očuvanju bimetalnog standarda, takođe se može pročitati kod Saifeddina Amusa u Bitcoin standardu, gde je sumirano iskustvo ne samo SAD, već i, na primer, kineskog carstva.

Dodajmo tome da, iako u SAD u to vreme još nije bilo FED-a, postojala je neregulisanu emisija novčanica od strane otprilike 8000 banaka u uslovima delimične rezerve. Zbog toga, kada su svi ovi faktori monetarne ekspanzije delovali dovoljno dugo, bio je dovoljan bilo kakav skok konjunkture da dođe do bankarske panike. Ona se i dogodila 1893. godine. U uslovima delimične rezerve, to je neizbežno značilo bankrot mnoštva banaka. Obim novčane mase se naglo smanjio, a za njim je opao i obim investicija.

Istovremeno, iako je na vrhuncu krize nezaposlenost porasla do značajnih vrednosti, a prihodi opali, tržište se veoma brzo prilagodilo novim uslovima i ubrzo je ponovo opalo. Tako i ovde vidimo trend: kriza brzo prolazi ako država ne reaguje naglo i ne pokušava da je leči regulisanjem. Na ilustraciji se vidi klasična V-oblikna struktura krize: brz pad, brza oporava. Realni prihod se oporavio do nivoa pre krize već 1895.

Kriza 1908. godine

Isto što i ranije: kreditna ekspanzija (novčana masa je porasla sa 261 milion dolara u 1897. na 339 miliona dolara u 1906.), bankarska panika, V-oblikna priroda krize, i nešto više od godinu dana za oporavak do pokazatelja pre krize.

Grover Cleveland (predsednik 1885-1889. i 1893-1897.)

Kao što se ne može ne primetiti prema datumima predsedstva, kriza 1893. godine nikako nije mogla biti zasluga Clevelanda, jer je on tek što je preuzeo dužnost od svog republikanskog prethodnika Benjamina Harrisona. Tako bi mu pre bilo pravilnije pripisati brz izlazak iz krize, a rekordan broj veta koji je izneo na nacrte zakona usvojene od strane Kongresa je upravo tome doprinosio: on je sprečavao naduvavanje državnih rashoda (kasnije je na isti način na krizu 1921. reagovao Warren Harding – i sa istim uspehom), zastupao smanjenje carina, odbio je nacrt zakona o emisiji dodatnih srebrnih dolara, a problem zlatne rezerve Trezora rešio je privlačenjem privatnog kapitala – sindikat od nekoliko finansijera je jednostavno otkupio dovoljnu količinu obveznica.

Cleveland se ispostavio kao jedini predsednik u istoriji SAD koji je uspeo da obavlja dva mandata neuzastopno – i to karakteriše žestinu strasti koja je u to vreme vladala oko pitanja šta je korisnije – Laissez Faire ili regulisanje ekonomije. Nažalost, Clevelandova borba protiv rasta etatizma se na kraju pokazala izgubljenom: dok je za vreme njega Demokratska stranka, nasuprot Republikanskoj, ostala praktično libertarijanska, kasnije su demokrate progutali pristalice Mihaila Svetova populističke partije, i od tada umesto izbora između slobode i etatizma, građani SAD biraju između džinovske klizme i sendviča sa izmetom.

Argumenti za dobrovolejne etatiste

Često se dešava da se koristi slična fraza u raspravi sa neprobijivim etatistima:

„Podržavajući državu, ti iniciraš nasilje, uključujući i protiv mene, zato će se protiv tebe primenjivati DS, sve dok ne prestaneš!“

Možeš li napisati post na ovu temu, u kojem ćeš argumentovati zašto je to upravo tako?

Bitarh

Dozvoliću sebi dva citata. Prvi je iz filma „Brat 2“: „Snaga je u istini“. Drugi je od Mihaila Svetova: „Možeš biti hiljadu puta u pravu, ali koja je korist od toga ako si nemoćan?“

Pri tome, lik koji je izgovorio prvu tiradu radije je afirmisao svoju istinu primenom sile, dok se autor druge izjave ograničava isključivo na prenošenje svoje istine ljudima u verbalnom obliku. Oba, uprkos vidljivoj protivrečnosti između reči i dela, uspela su u svojim nastojanjima.

O čemu nam to govori? O tome da — i ovde ću navesti treći citat, čiji je autor, prema predanju, Al Kapone: „Dobrom rečju i pištoljem možete postići mnogo više nego samo dobrom rečju“.

Dakle. Kada etatisti prete doktrinom obuzdavanja, vi mu kao da kažete: „čoveče, imam pištolj, zato sam u pravu“. Pri tome, on je uveren da je snaga u istini, a istina je u tome da on lično nije direktno inicirao agresiju protiv vas, već je samo verbalno podržao državu. To jest, vi prete čoveku odmazom zbog reči, i to uz prilično nejasne primedbe, jer se podrškom države može proglasiti bilo šta. Gle, mnogi Ukrajinci optužuju Ruse za podršku ruskoj agresiji u Ukrajini samo na osnovu činjenice ruskog državljanstva (i, naravno, nepravilne upotrebe predloga).

Kao rezultat, etatista se napreže i traži način da vas kazni, na primer, preko države. I, sumnjam, biće vam posebno uvredljivo ako njemu uspe da nađe način protiv vas, a vama protiv njega ne. Drugim rečima, vi ste ne samo da ste pretećim pištoljem preteli čoveku, već ste pretećim pištoljem koji niste imali. I ovde ću sebi dozvoliti četvrti citat, sasvim uvredljiv, od lika iz komedije „Spizdili“: „Kao što priliči bezmozglom pizdnom — ti ne razumeš situaciju, a sada počinješ da se skupljaš, i tvoja jaja počinju da se skupljaju zajedno sa tobom — i to zato što na boku tvog pištolja piše — MODELI, a na boku mog pištolja piše DESERT EAGLE .50“.

Da bi etatista, ako već nije stao na vašu stranu, barem priznao vaše pravo na kritiku države, prvo morate demonstrirati u čemu vas je ona konkretno ugrozila. Pritom, tvrdnje u duhu „ja, naravno, izbegavam plaćanje poreza, ali PDV je ipak uključen u cenu nekih proizvoda koje kupujem“ — to je za njega, naravno, neubedljivo. Isto tako, ukazivanje na to da je vašeg dedu streljali u vreme Staljina, poslužaće samo kao pomoćni argument: prvo, to se nije desilo vama, već čoveku kojeg lično niste ni poznavali, a drugo, uvek se može aludirati na to da je to bila druga država. Idealno bi bilo pronaći priču u kojoj je država ugrozila baš vaša prava, i to bez zakonskih okvira, kršeći sopstvene zakone, i to u situaciji gde istinu nije bilo moguće naći ni u drugim državnim organima. „Uhvatili su me na nelegalnom mitingu i slomili mi nogu“ — opet, loše prolazi, osim ako niste Konstantin Konovalov — za njega je to bukvalno idealan slučaj: nije imao nikakve veze sa akcijom, zadržan je tri sata pre njenog početka, uz kršenje zakona o policiji, zadobio je telesne povrede — i za vrhunac svega, sud ga je upravo zbog toga kaznio novčanom kaznom. Ako nađete nešto tako ubedljivo, simpatije etatiste će, naravno, biti na vašoj strani. Za početak, važno vam je da pokažete da država nije samo bandit, već bandit-bezpravnik koji ne deluje po pravilima.

Zatim bi bilo dobro reći nešto poput „pa i sam odlično razumeš sve, sigurno ti se i sama takva sranja dešavala“, i pustiti ga da on ispriča nešto iz svoje prakse. U Rusiji je uobičajeno skromiti se i žaliti se na život, pa će sagovornik verovatnije osetiti neprijatnost ako ispostavi da je upravo njegov državni čizma preskočio njegov slučaj, pa će ili nešto izmisliti, ili se setiti onoga što se desilo poznanicima ili onoga što je procurelo u štampu.

A tek onda ima smisla navoditi sagovornika na pomisao da, ako bandit ne živi po pravilima, kakvo on ima pravo da zahteva da se i prema njemu postupa po pravilima. Pa zato je i sakriti pare od njega — vrlina, a pomoći drugima koje su ugasili bez zakona — plemenit poduhvat, dok su oni koji podržavaju te odmocnike — prokleti gadovi.

A za kraj, možete uživati u pričama o tome kako se ljudi kažnjavaju zbog uređenja sopstvenih četvrti, kako pankeri popravljaju dečja igrališta, kako je osnivač Vimpelcoma finansirao nauku, a on je proglašen stranim agentom – ukratko, navesti bivšeg etatistu na pomisao da državni ljudi znaju samo da preseku traku, dok zapravo ljudi sami obezbeđuju sva dobra, i to još moraju da izbegavaju zamke koje su postavili upravo ti isti državni ljudi.

Ne postoje neprobivni etatisti. Bar ne u Rusiji.

U amperima, brate

„Deset egipatskih kaza“ kao primer doktrine obuzdavanja

Bitarch kolumna

Može se imati različit stav prema istinitosti priča opisanih u Bibliji, ali to ne ukida njihov filozofski smisao. Prilično interesantna ideja opisana je u knjizi „Izlazak“, poznata kao „Deset egipatskih pošasti“. Ona u suštini prenosi ideju primene strategije poznate danas kao „deterrence by punishment“ ili doktrina odvraćanja (DO), dva milenijuma pre istraživanja korporacije RAND sredinom 20. veka.

Ovaj biblijski zaplet, u modernim terminima, opisuje borbu za pravo na secesiju određene grupe manjina od države. Onima koji nisu čitali Bibliju ili se već ne sećaju o čemu je reč, podsetićemo na suštinu. U Starom Egiptu, Jevreji su bili u statusu robova, a faraon je kategorički odbijao da ih pusti. Mojsije, vođa jevrejske zajednice, zapretio faraonu nesrećama za njega samog i njegove podanike sve dok on ne pristane da pusti Jevreje. Te nesreće („egipatske pošasti“) svaki put su postale sve teže — od sasvim bezopasnog crvenila vode u Nilu i invazije žaba, do smrti prvorođenaca kod faraona i njegovih podanika. Devet puta je faraon odbijao da pusti Jevreje, a deseti put je pustio.

Na taj način je faraon neprestano inicirao agresiju prema Jevrejima, držeći ih u ropstvu. Troškovi njihovog zadržavanja bili su minimalni, a dobit ogromna. Nakon što je Mojsije započeo „kampanju odvraćanja“, faraonovi troškovi su počeli postepeno da rastu (odnosno, dobit i moralno zadovoljstvo od zadržavanja Jevreja su počeli da opadaju). U određenom trenutku, troškovi zadržavanja su premašili ukupnu dobit od njihovog zadržavanja, i faraon se predao.

Kako se ovo može primeniti na savremeni svet? Veoma jednostavno — smatrati sve pristalice etatizma svojim neprijateljima koji neprestano iniciraju agresiju protiv nas preko institucije države. Neprestano povećavati troškove iniciranja nasilja, sve dok korist od plate, socijalnog statusa ili moralnog zadovoljstva ne postane manja od štete koja će im biti naneta.

Da li neko poziva na mučenje opozicionara lancima? Fotografije, ime i adresa se pojavljuju u javnosti, i takvoj osobi se miran život završava. Da li starice iz Putinovih jedinica upadaju u vašu kancelariju? Imate puno pravo da upotrebite protiv njih makar biber spray (iako će, naravno, biti bezbednije imati pritom licencu obezbeđenja i ugovor sa Navaljevim štabom, u koji te starice upadaju). Da li vas nastavnici u školi nazivaju petom kolonom i neprijateljima naroda? Njihove fotografije se pojavljuju u ulazima, bravama na ulaznim vratima se na neki čudan način zaglave, morate kupovati rastvarače za čišćenje vrata i zidova, budite se od udaraca sneška u prozor, i tako dalje.

Naravno, to nije dovoljno, jer Mojsije nije samo molio Gospodara da pošalje katarze, već je i opominjao faraona. Dakle, potrebno je ne samo izražavati svoj stav protiv pristalica države, već i objašnjavati željenu alternativu i nagrađivati za pokajanje, inače će im poslane katarze izgledati kao besmislen progon, što će ih samo okrutnije učiniti ili ih baciti u ponore apatije.

Anarhija, panarhija i etatizam

John Zube (John Zube), 1986

Sažetak od Aegis Mirijam

Kompletni engleski tekst preuzet je sa sajta panarchy.org – najveće biblioteke tekstova o panarhiji.

Anarhija i Panarhija nisu dva suprotna oblika društvene organizacije. Zapravo, Panarhija je prvenstveno metod rešavanja problema društvene organizacije i pomoću tih metoda anarhija, kao i etatizam ili komunizam, ili bilo koji mogući društveni model, može biti implementiran i sproveden od strane onih koji dele tu ideju.

Panarhisti pozivaju na slobodu delovanja za etatiste, kao i za sve ostale. Svako bi mogao imati onaj režim i uslove koje je izabrao, u tom slučaju više ne bi morali da se plaše i bore jedni protiv drugih. Nema više prisilnih „brakova“ sa bilo kojom vladom, vojskom, sindikatom ili školom. Svaki pojedinac mora biti slobodan da se odvoji od bilo kog od njih, izdavanjem jednostranih izjava, i da se pridruži ili uspostavi bilo koje alternative koje mu se dopadaju, uvek o sopstvenom trošku i na sopstveni rizik.

Panarhizam nije ništa drugo do sloboda razdvajanja i povezivanja, dosledno primenjena u sferama gde do sada nije implementirana, a to su politički, ekonomski i društveni odnosi.

Libertarijanci kažu: Neka oni koji veruju u religiju imaju religiju; neka oni koji veruju u vladu imaju vladu; ali neka oni koji veruju u slobodu imaju slobodu i ne primoravaju ih da prihvate religiju ili vladu koju ne žele.

Anarhisti ne bi smeli da prete njihovoj veri uništenjem, međutim, mogu pokušati da im prenese svoje poruke svojim rečima ili sopstvenim zajedničkim i konkurentnim primerima života.

Nema razlike između doslednog libertarijanizma i anarhizma. Njihova zajednička osnova su dobrovoljnost, samostalnost, prirodna prava i slobode, individualni suverenitet, slobodan izbor. Reč je samo o potrošačkom suverenitetu u odnosu na takozvane „državne usluge“.

Potpuno

Suprotstavljanje partijske politike i partijske vlasti ne zahteva suprotstavljanje političke, ekonomske, socijalne i vojne politike individualnom separatizmu, već naprotiv, zahteva takvo dosledno suprotstavljanje teritorijalnom etatizmu i eksteritorijalnoj autonomiji. Samo puna eksteritorijalna autonomija za sve neslaganje može uspostaviti mir, pravdu i slobodu za sve.

Panarhizam nudi mogućnost odbijanja vojne službe iz savesti, obaveznog oporezivanja, sindikata i pohađanja škola i drugih konkretnih prisilnih praksi, ali takođe i od sveobuhvatnih, protiv svih, prisilnih, isključivih, teritorijalnih, političkih, ekonomskih i socijalnih sistema, institucija i praksi. Praksa panarhizma podrazumeva individualni secesionizam i ličnu ili neteritorijalnu pravnu organizaciju na dobrovoljnoj osnovi, bez obzira na to da li su secesionisti i dobrovoljni partneri anarhisti ili etatisti.

Panarhisti će takođe grešiti i ponavljati greške. Ali oni će to činiti sa odlučujućom razlikom:

Njihove greške će se vršiti samo na sopstveni račun, a ne na račun političara, birokrata i vladajućih partija, i u velikoj meri na račun drugih ljudi, čak i onih koji misle drugačije.

Panarhija se takođe oslanja na puno priznanje svih individualnih prava – u onoj meri u kojoj su ona poznata, objavljena i razumljiva. Pošto individualna prava nude samo opcije ili sfere slobodnog delovanja, koliko god one bile prirodne za potpuno odrasle i prosvetljene ljude, ona ne obavezuju ljude da ih koriste u punoj meri.

Ciljeve i sredstva panarhista moglo bi se sažeti izjavama kao što su: etatizam za etatiste, anarhija za anarhiste, slobodna trgovina za trgovce, protekcionizam za protekcioniste, ne насиlje za pacifiste, odbrambena sila za one koji vide svoje opravdanje protiv inicirane agresije, kapitalizam među saglasnim odraslima i bilo koja vrsta socijalizma za one koji ga žele za sebe.

Panarhija, čim bude shvaćena, daće anarhistima mogućnost da uživaju u anarhističkim odnosima međusobnim, direktno ovde i sada, bez smetnji od strane etatista. Štaviše, čim anarhisti prihvate panarhističku toleranciju, imaće zajedničku platformu sa etaristima i svim ostalim grupama manjina koje žele da održavaju ili realizuju različite ideale međusobno, prateći panarhiju.