Тег: etatizam

Možeš li dati preporuke za psihološku pomoć nesrećnim libertarijancima koji pate od etatizma?

I ako je moguće, dostavite kontakte proverenih psihologa koji rade na ovu temu.

Nihilista (pitanje je pratio donat u iznosu od 0,0005 ₿)

U mojoj knjizi o ankapu postoje dva poglavlja na ovu temu: Problemi unutar nas i, shodno tome, Uklanjanje problema u sebi. Ukratko: od samog detinjstva, naš život u potpunoj zavisnosti od roditelja dovodi do toga da je upravo paternalizam za nas nešto uobičajeno i prirodno, dok se težnja ka slobodi, spremnost da preuzmemo punu odgovornost za svoj život i razne druge libertarianske stvari — pojavljuju postepeno, i ne kod svih, i ne u potpunosti. Država eksploatiše ovu ranjivost, stvarajući etatizam, koji je vrsta zlostavljačkih odnosa. To znači da etatizam u sebi treba reflektovati, proрабатыivati i učiti kako da prevaziđemo ovu detinjsku traumu. I baš tada mi kuca autor pitanja sa molbom da dam preporuke u vezi s tim, kao da sam proveren psiholog, a ne teoretičar sa kauča.

I imam odličnu vest za vas. Ja nisam psiholog, ali psihologa na tržištu ima napretek. Među njima (odmah napominjem, nemam utvrđeno uverenje u to upravo zato što nisam psiholog i nikada nisam koristila njihove usluge) postoje ne samo šarlatani, već i pravi profesionalci svog zanata. I ako im se postavi zadatak, čak i onaj koji im zvuči prilično neobično, oni mogu, naravno, da odustanu i odu u poricanje, kao deepseek pred pitanjem o tome šta se desilo na Trgu Tianmenmen, a mogu i stvarno početi da rade svoj posao.

Dakle, evo moje preporuke za psihološku pomoć za one koji pate od etatizma sopstvenog mozga. Dođite kod psihologa i izložite mu problem: „Nikako ne mogu da izađem iz zlostavljačkog odnosa. Zlostavljač me koristi po svom nahođenju, nameće mi pravila koja se stalno menjaju, a sam odbija bilo kakve čvrste obaveze. Muem mu već po samom činjenici rođenja, a on meni ne duguje ništa. Zahteva od mene ljubav i konstantno me sitničavo ponižava. Uzima mi novac i stalno mi utuvljuje misao da bez njega neću moći. I mada razumom shvatam da treba da pobegnem od ovog monstruma, zaista mi je teško da zamislim život bez njega. Pomozite mi da izađem iz ove zavisnosti.“

Zatim, kada psiholog izjavi da je spreman da rešava takvu vrstu zadatka, ostaje samo dodati da je taj zlostavljač — država. Tu će kod psihologa, vrlo verovatno, doći do lakog zastoja, ali potom postoji šansa da on, pošto je tokom opisa zadatka već počeo da razmišlja o objektu zavisnosti u svom profesionalnom ključu, po inerciji počne tako da razmišlja i o državi. A to nam i treba! On će dobiti zaista zanimljiv problem, vi ćete dobiti profesionalnu pomoć, a država će izgubiti dva etatiste: vas i psihologa. Štaviše, nakon toga ćete moći da ga preporučite drugima koji pate od etatizma — i tada će i drugi deo vašeg pitanja dobiti odgovor.

Zašto libertarijance još uvek nisu zatvorili u koncentracione logore i tamo spalili na pičku materinu?

Nikolaj fon Nojburg na Volgi

Na ovo kratko šaljivo pitanje imam kratak šaljiv odgovor: probali smo, ne pomaže.

Sada malo ozbiljnije i opširnije. Pod socijalističkim režimima praktikuje se sistemsko nasilje nad bilo kakvom preduzetničkom aktivnošću, ali to se obično izliva u potiskivanje bilo kakve lične inicijative – jer je lična inicijativa obično usmerena ka ličnoj koristi, a to se previše lako tumači kao preduzetnička деятельность. Ishod je, naravno, degradacija društva koje se nalazi pod vlašću bilo kog takvog režima, postepeni gubitak aktivne podrške režimu i, na kraju, transformacija režima u nešto slobodnije. Zapravo, odakle će doći aktivna podrška režimu koji potiskuje ličnu inicijativu? Podrška režimu će vremenom sve više biti iznuđena silom, a to je prilično krhko stanje.

Nažalost, kada takav režim uruši od sopstvene neefikasnosti i nedostatka aktivne podrške, on za sobom ostavlja apatično društvo ljudi sa potisnutim osećajem sopstvenog dostojanstva, ali koji odlično vladaju zavistju, spletkama i kočenjem svakoga ko se istakne. Takvo društvo je lak plen bilo kog političkog režima. Ako ima sreće – onda manje-više libertarijanskog. Obično, naravno, nema sreće, i novi režim ispadne samo malo manje depresivna smeć koji je bio i stari.

Ono što dodatno komplikuje ljubiteljima klasne čistoće zadatak slanja svih libertarijanaca u koncentracioni logor na kasnije spaljivanje – jeste to što su libertarijanci obično malo inicijativniji, i sami teže da osnuju sopstveni libertarijanski koncentracioni logor, presele se tamo i odatle pokazuju srednji prst svima koji iz nekog razloga sanjaju da ih spale. U mom koncentracionom logoru Montelibero, naravno, libertarijanaca još uvek nije toliko koliko u logoru Free State Project, ali su se i oni već prilično dobro smestili. Letnje sunce, naravno, pokušava da nas spali u pičku materinu, ali neko se spasava klima uređajem, neko kupanjem, a nekome se to uopšte dopada. Kao što se kaže, Jedem das Seine, što u prevodu na crnogorski znači Jedem čevap, a ti jedeš nacionalni ponos.

Usput, ako ste ruski libertarijanac i više volite da jedete ćevape nego nacionalni ponos, onda je specijalno za vas nedavno pojavila se ponuda za pomoć pri relokaciji u naš koncentracioni logor. Koristite je dok vas nisu zatvorili u koncentracioni logor RF.

Šta svaki pristalica sile vlasti treba da razume

Voluntarist, Bitarh

Postojanje prisilne silovite vlasti u društvu najčešće se opravdava neophodnošću rešavanja određenih zadataka pomoću nasilnih metoda. Pritom se pretpostavlja da će ljudi i dalje u značajnoj meri posedovati određene slobode i prava. Siguran sam da sami etatisti – pristalice silovite vlasti, žele da imaju slobode i prava, žele da se prema njima odnosi kao prema ličnostima i da se računaju. Teško da bi iko, čak i od predstavnika rigidnih etatističkih stavova, želeo da se pretvori u bezvoljnog roba ili državno vlasništvo, kojim bi se strogo upravljalo u svakom aspektu života, ne dajući nikakve slobode.

Naravno, etatisti čine veliku grešku računajući na to da će se silovita vlast prema njima odnositi sa poštovanjem, da će ih računati, kao i da će se nekako sama ograničavati. Pandemija koronavirusa je dobro pokazala kako se vodeći svetski demokratije, kao što su Australija i Kanada, mogu gotovo trenutno pretvoriti u autoritarne režime, a autoritarni Kina – u brutalnu diktaturu, gde se prema ljudima odnosi upravo kao prema državnom vlasništvu, stoci i potrošnom materijalu. U istoriji je takođe bilo mnogo slučajeva kada su vlade, čak i one prilično demokratske i liberalne u svojim uređenjima, namerno zanemarivale slobode i prava ljudi, pa čak i trovile i ubijale obične građane.

Bilo koji etatista, čak i onaj koji zastupa koncept minimalne silovite države, kako bi bio dosledan u svom stavu, mora odustati od priznavanja bilo kakvih sloboda i prava za sebe. U svakom trenutku bilo koja silovita vlast može sa čovekom uraditi šta god želi. Njeno delovanje se nikako ne može ograničiti samo na izvršavanje određenih konkretnih zadataka. Ako ona raspolaže agentima sposobnim da počine ubistvo u izvršenju jednog konkretnog zadatka, znači da to mogu uraditi uopšte radi bilo kog cilja. Stacionarnom banditi treba samo povod ili razlog da izda odgovarajući nalog. Zar se neko ne slaže da to upravo tako funkcioniše?

Nastavljajući da zastupa etatističke stavove, osoba mora priznati da će se u okviru sistema koji preferira prema njoj odnositi kao prema državnom vlasništvu, stoci i potrošnom materijalu. Silovita vlast može zanemariti bilo kog čoveka, ili ga čak namerno žrtvovati. Ona, naravno, može stati i u odbranu običnih ljudi, ali samo u onim slučajevima kada joj je to isplativo. A ako iznenada postane isplativo zanemariti ili žrtvovati ljude – onda će se upravo to i dogoditi.

Neće spasiti čak ni direktna demokratija, gde u teoriji većina i dalje može „potrošiti“ manjinstvo, a u praksi to može jednostrano uraditi i sasvim mali broj izvršilaca demokratske volje. Na primer, to će uraditi neke silovne strukture, čiji direktni zaposleni i upravljači, naravno, nikada neće biti većina. Ništa neće sprečiti takav organ da počini bilo kakvo nasilje, osim ako građani sami ne budu masovno naoružani i spremni da se brane od napada na svoj život.

Ako se neko smatra ličnošću, želi da poseduje slobode, prava i izbor, onda kategorički ne bi trebalo da zastupa čak ni minimalne etatističke stavove. U suprotnom, njegova pozicija će biti apsolutno nedosledna.

Važno nije ono čemu ljudi teže, već to kako to rade

Voluntarist, Bitarh

Principijalna razlika između ideje slobodnog društva i bilo koje državničarske ideologije nije u tome ka kom konkretnom modelu društvenog uređenja teže njihovi pristalice, već u tome kojim metodama realizuju te težnje. Da je razlika samo u krajnjim ciljevima, onda principijalna razlika uopšte ne bi postojala. Jer zaista, u slobodnom društvu mogu biti realizovani bilo koji modeli društveno-ekonomskog uređenja i sistemi međusobnih odnosa subjekata na osnovu principa nenasilja, dobrovoljnih dogovora i u okvirima slobodnih asocijacija. Nasuprot tome, političke ideologije uvek nude jedan konkretan društveni model, koji je neophodno obavezno realizovati u odnosu na sve ljude, uključujući i putem nasilnog prisilavanja.

Kada se ljudi suoče sa idejom društvenog uređenja koja im nije poznata, skoro uvek počinju da postavljaju pitanja formata „kako će se u okvirima ove ideje rešavati određeni problem“. Ovakav pristup spoznaji ideja nije iznenađujuć, jer većina njih nudi konkretno i jedinstveno rešenje za sve. Ljudi su navikli na to da treba odabrati opšti cilj, obavezan za svakoga pod pretnjom primene nasilja. Međutim, ako se pokuša objasniti ideja slobode u ovim okvirima, najverovatnije se ništa neće postići – slušalac će oceniti vaš odgovor na osnovu sopstvenih preferencija i predstava o mogućim rešenjima, koja se mogu značajno razlikovati od vaših pozicija. Očigledno, u njegovim očima će to učiniti ideje slobode neprivlačnim, ili čak potpuno neodrživim.

Naravno, modeliranje mogućih rešenja je važno, a dobijeni odgovor može ipak poslužiti kao ubedljiv argument, ali on ne može biti ništa više od dopune osnovnoj argumentaciji. A sama osnovna argumentacija mora pokazati ljudima ono o čemu je bilo reči u prethodnom pasusu – da konkretno i obavezno rešenje ne postoji!

Ali kako će ipak onaj ili drugi problem biti rešen? Veoma jednostavno – onako kako će sam čovek želeti, polazeći od sopstvenih preferencija i stavova. Kako će svaki pojedinac pristupiti rešavanju svojih problema, tako će oni i biti rešeni. Ako se pak uzmu pitanja i problemi zajednički za veliki broj ljudi, oni će biti rešeni na osnovu toga kako se ljudi dogovore da ih reše. Svaki čovek se može udruživati u asocijacije sa drugim ljudima radi stvaranja sopstvenog društvenog poretka koji važi za članove te asocijacije.

Zato je neophodno pitati slušaoca kako bi on sam rešio onaj ili drugi problem, kada bi mogućnost donošenja odluke bila u njegovim rukama, a realizacija važila za one koji sa njim imaju odgovarajuće sporazume ili učestvuju u istoj asocijaciji. Njegov odgovor na vaše pitanje biće odgovor i na njegovo pitanje. Samo tako ideja slobodnog društva može biti objašnjena najpreciznije i najprivlačnije. Samo tako se može dočarati da ona sastoji u metodu – slobodi delovanja, dogovoru i asocijaciji, kao i nenasilnom suživotu, ali da ciljevi pri tome mogu biti potpuno različiti.

Naravno, ovo neće zvučati ubedljivo onima koji bezrezervno smatraju da realizacija sopstvenih ličnih težnji ili težnji neke asocijacije koja deli njihove stavove zahteva nasilno prisiljavanje drugih ljudi na prihvatanje njihovih ideala. Najverovatnije je u datoj situaciji potrebno primeniti argumente koji pokazuju negativne eksternalije nasilja i diskredituju ga kao pojavu u celini. Ali ako ni to ne zvuči ubedljivo, onda preostaje samo da se razgovor prekine. Na kraju krajeva, objašnjavati bilo šta ljudima koji imaju jaka nasilna uverenja (ili čak sklonosti ka vršenju nasilja) je jednostavno besmisleno; na njih se može samo pritisnuti osuđivanjem, ostracizmom i različim sankcijama, a takođe se od njih treba pripremiti da se odbranite, jer će oni pri prvoj prilici i vas pokušati silom primorati na potčinjenje.