Principijalna razlika između ideje slobodnog društva i bilo koje državničarske ideologije nije u tome ka kom konkretnom modelu društvenog uređenja teže njihovi pristalice, već u tome kojim metodama realizuju te težnje. Da je razlika samo u krajnjim ciljevima, onda principijalna razlika uopšte ne bi postojala. Jer zaista, u slobodnom društvu mogu biti realizovani bilo koji modeli društveno-ekonomskog uređenja i sistemi međusobnih odnosa subjekata na osnovu principa nenasilja, dobrovoljnih dogovora i u okvirima slobodnih asocijacija. Nasuprot tome, političke ideologije uvek nude jedan konkretan društveni model, koji je neophodno obavezno realizovati u odnosu na sve ljude, uključujući i putem nasilnog prisilavanja.
Kada se ljudi suoče sa idejom društvenog uređenja koja im nije poznata, skoro uvek počinju da postavljaju pitanja formata „kako će se u okvirima ove ideje rešavati određeni problem“. Ovakav pristup spoznaji ideja nije iznenađujuć, jer većina njih nudi konkretno i jedinstveno rešenje za sve. Ljudi su navikli na to da treba odabrati opšti cilj, obavezan za svakoga pod pretnjom primene nasilja. Međutim, ako se pokuša objasniti ideja slobode u ovim okvirima, najverovatnije se ništa neće postići – slušalac će oceniti vaš odgovor na osnovu sopstvenih preferencija i predstava o mogućim rešenjima, koja se mogu značajno razlikovati od vaših pozicija. Očigledno, u njegovim očima će to učiniti ideje slobode neprivlačnim, ili čak potpuno neodrživim.
Naravno, modeliranje mogućih rešenja je važno, a dobijeni odgovor može ipak poslužiti kao ubedljiv argument, ali on ne može biti ništa više od dopune osnovnoj argumentaciji. A sama osnovna argumentacija mora pokazati ljudima ono o čemu je bilo reči u prethodnom pasusu – da konkretno i obavezno rešenje ne postoji!
Ali kako će ipak onaj ili drugi problem biti rešen? Veoma jednostavno – onako kako će sam čovek želeti, polazeći od sopstvenih preferencija i stavova. Kako će svaki pojedinac pristupiti rešavanju svojih problema, tako će oni i biti rešeni. Ako se pak uzmu pitanja i problemi zajednički za veliki broj ljudi, oni će biti rešeni na osnovu toga kako se ljudi dogovore da ih reše. Svaki čovek se može udruživati u asocijacije sa drugim ljudima radi stvaranja sopstvenog društvenog poretka koji važi za članove te asocijacije.
Zato je neophodno pitati slušaoca kako bi on sam rešio onaj ili drugi problem, kada bi mogućnost donošenja odluke bila u njegovim rukama, a realizacija važila za one koji sa njim imaju odgovarajuće sporazume ili učestvuju u istoj asocijaciji. Njegov odgovor na vaše pitanje biće odgovor i na njegovo pitanje. Samo tako ideja slobodnog društva može biti objašnjena najpreciznije i najprivlačnije. Samo tako se može dočarati da ona sastoji u metodu – slobodi delovanja, dogovoru i asocijaciji, kao i nenasilnom suživotu, ali da ciljevi pri tome mogu biti potpuno različiti.
Naravno, ovo neće zvučati ubedljivo onima koji bezrezervno smatraju da realizacija sopstvenih ličnih težnji ili težnji neke asocijacije koja deli njihove stavove zahteva nasilno prisiljavanje drugih ljudi na prihvatanje njihovih ideala. Najverovatnije je u datoj situaciji potrebno primeniti argumente koji pokazuju negativne eksternalije nasilja i diskredituju ga kao pojavu u celini. Ali ako ni to ne zvuči ubedljivo, onda preostaje samo da se razgovor prekine. Na kraju krajeva, objašnjavati bilo šta ljudima koji imaju jaka nasilna uverenja (ili čak sklonosti ka vršenju nasilja) je jednostavno besmisleno; na njih se može samo pritisnuti osuđivanjem, ostracizmom i različim sankcijama, a takođe se od njih treba pripremiti da se odbranite, jer će oni pri prvoj prilici i vas pokušati silom primorati na potčinjenje.
