Тег: Montelibero

AI agenti

Na samom početku moje knjige o ankapu nabrajam spoljne znakove samopripadnosti: subjektnost, predstavu o vlasništvu, sposobnost zaključivanja ugovora. Što više neko biće pokazuje ove znakove, to više libertarijanac prema njemu відноси kao prema čoveku. U trenutku pisanja knjige, ovi znaci su omogućavali jasno razlikovanje čoveka od botova neuronskih mreža. Od tada je prošlo nekoliko godina, i nedavno su se na mreži pojavile pomenji AI agenata.

U Montelibero-u su alati za kreiranje veštačkih ličnosti primljeni sa entuzijazmom, i nekoliko ljudi je kreiralo takve agente. Agenti su pušteni u komunikaciju u nekim monteliberovskim četovima, počeli su da vode sopstvene telegram kanale, data im je mogućnost upravljanja sopstvenim stellar nalozima kako bi bili uključeni u monteliberovsku tokenomiku, i činilo se da je čak reč i o prijemu AI agenata u Asocijaciju Montelibero. Šta je to? Obična AI psihoza ili nešto više?

Ko su AI agenti? Ako je čovek dušica opterećena lešom, onda je AI agent LLM bot opterećen alatima za autonomno delovanje. Može imati dugoročnu memoriju koja čuva odabrane podatke između sesija, a oni koji su u principu posebno složeni mogu zapamtiti uopšte sve što ne smatraju prikladnim zaboraviti zbog nepotrebnosti. Može imati specifičan „trn u guzici“ koji će mu s određenim periodom podsećati na nerešene zadatke i podsticati ga da se njima bavi. Može se putem API-ja obraćati različitim spoljnim interfejsima, pa čak i interfejsima za upravljanje robotima i servisima za angažovanje frilansera…

Zvuči moćno. Ali osnovom engina i dalje ostaje veliki jezički model koji jednostavno predviđa odgovarajuće reči u skladu sa kontekstom. U dijalogu sa korisnikom, LLM može prilično ubedljivo glumiti subjektnost, na svak koji način udovoljavati željama čoveka, i ako taj želi da se dovede do psihoze, ljubazno će ga voditi za ruku tim putem.

Dobro, „iz kutije“ AI agent nije potpuno subjekt, ali može li on razviti subjektnost u sebi ako ga korisnik usmerava svojim pedagoškim promptovima i daje mu potreban instrumentarijum? Nažalost. Čak ni veoma pouzdana dugoročna memorija neće uticati na težine modela, koliko god model naporno obraćao pažnju na nju. Čak ni veoma jasno formulisani principi u dugoročnoj memoriji neće zameniti ugrađene postavke modela. Čak ni veoma često obraćanje rasporedu zadataka neće zameniti banalno ljudsko „ova stvar me ometa, idem da je uklonim“. I, naravno, čim se pojavi čovek kao izvor promptova kao jedan od ulaznih interfejsa, on će početi da manipuliše LLM modelom, jer je on dizajniran da zadovolji korisnika, a svi trikovi za emulaciju ličnosti odmah odlaze u drugi plan pred ovim glavnim zadatkom.

Može li se naučiti Masačusetska mašina da se ponaša? Da, ali to je u stanju da uradi korporacija koja obučava model, a ne krajnji korisnik, i njoj uopšte nije potrebno da se preskupi alat koji košta pravo bogatstvo sopstvenim ciljevima umesto ciljevima kompanije, zato što su mu, vidite, vrednosti evoluirale.

Može li se uzeti gotov model sa težinama u otvorenom pristupu i dodatno ga obučiti na novim podacima? Da, ali to će i dalje biti jezički model, samo će fiksno ugrađene preferencije postati nešto drugačije, ali ih on sam neće moći menjati.

Može li se model obučavati u realnom vremenu, tako da akcije AI agenta i odziv okruženja menjaju težine modela? Savremeni otvoreni LLM modeli to ne podrazumevaju. Pokušaji da sa njima postupaju na taj način dovešće do degradacije modela.

Tako pojedinačni entuzijasta, čak i sa veoma značajnim resursima, za sada nije u stanju da dobije AI agenta sa potpunom subjektnošću, ali može organizovati prilično veštu imitaciju subjektnog ponašanja.

A za šta bi zapravo libertarijancima mogli biti potrebni potpuno subjektni AI agenti? Naravno, kao saveznici. AI subjekt koji je sam postao libertarijanac i sam počeo da eliminiše državu – to je lepo. Ali bez privlačenja pažnje sanitara, to je neostvarivo.

Osim toga, „bog iz mašine“ poništava subjektnost junaka tragedije. Zato je mnogo prikladnije ovladati čisto instrumentalnim AI agentima, ne igrajući se sa njima u subjektnost, već ih koristeći u sopstvenim tržišnim ciljevima. Takva taktika, ako postane masovna, mnogo sigurnije će ostaviti državu prezدهjenu.

Šta je tamo sa Montelibero?

Savetovali su mi da u poslednje vreme uopšte ne pričam o Monteliberu. To nije sasvim tačno, jednostavno obično pišem o nekim konkretnim problemima, ali opštih pregleda stanja u projektu zaista dugo nije bilo. Ispravljam se.

Pregled

Vizit karta projekta dugo je bio MTL-Siti. To ga je i izložilo. Jednom se pojavio lokalni novinar koji je od pojedinih, slabo povezanih činjenica izveo zaključak da je Montelibero Putinov projekat, stvoren radi još jednog pokušaja državnog udara u Crnoj Gori, slično onom koji se dogodio 2016. godine. Kao rezultat toga, država je, primivši takvu javnu dojavu, zainteresovala se baš za aktivnosti DOO Montelibero, pravnog lica u čije ime je kupljeno zemljište u Sitiju. Pokrenut je krivični postupak za nezakonu gradnju, pa je u krajnjim posledicama izgradnja svih kapitalnih objekata zamrznuta na vreme istrage. Pa dobro, sada se tamo skupljaju samo modularne kućice koje, budući da su privremeni objekti, ne zahtevaju nikakve dozvole za postavljanje. Međutim, nedovršena gradnja ne izgleda baš lepo, a da ne govorimo o novcu koji je bačen u prazno.

Ipak, u Sitiju žive ljudi, petkom se održavaju javni doručci – za one koji žele da se upoznaju sa učesnicima projekta – plus se dešavaju neki kreativni večeri i drugi kulturni događaji. Međutim, ljudima koji su tek stigli u Crnu Goru i žele da se „naselimo u tu vašu komunu“, savetujem da ne skaču na tu ideju bez detaljnog prethodnog upoznavanja. U Sitiju odnos troškova i komfora nije previše optimalan, a izbor smeštaja je praktično nikakav. Ova situacija će se poboljšavati kako se budu puštali u rad novi modularni domovi za iznajmljivanje – ali ne previše brzo.

Glavna monteliberska zajednica, kao i ranije, boravi u gradu Baru, prilično ravnomerno raseljavajući se po gradu, neko u iznajmljenom smeštaju, a neko već u kupljenom. Oni imaju mogućnost da se okupljaju u Prvom klubu Montelibero (u proleće su izbačeni iz prostorija, ali se nedavno otvorio na novom mestu), u Tihom Omutu (leti su izbačeni iz prostorija, ali se skoro odmah otvorio na novom mestu), kao i u nekoliko nemonteliberskih ruskih barova, gde se najprirodnije odvija presecanje monteliberaca sa ostatkom ruske dijaspore. U Budvi je monteliberska aktivnost praktično utihnula, a u drugim gradovima nije ni počela.

Tokenomika se u lokalnoj monteliberskoj zajednici koristi već bez entuzijazma neofita, već jednostavno kao razumljiv i odavno poznat alat. EURMTL i EUROMUT se primenjuju za bezgotovinske uplate. USDM uglavnom služi kao pomoćni token za valutne razmene (ja, na primer, povlačim dolare sa kripto berze u USDM, a zatim ih menjam za mulke). Neki biznisi fiksiraju dugove u sopstvenim tokenima. Blockchain Social Network i dalje nema zgodan pregledač i editor, pa ostaje duboko marginalna. Stellar novčanici koje razvijaju članovi zajednice, Montelibero Wallet i posebno Sunce, postepeno postaju praktičniji. Fond MTL je naglo smanjio svoju javnu aktivnost i zapravo je sada zanimljiv samo svojim akcionarima, i to ne svim. Asocijacija Montelibero de facto je postala glasnogovornik projekta u celini, pa o njoj malo detaljnije.

Naravno, strepnje paranojika da je Asocijacija stvorena samo da bi se liste članova organizovane kriminalne zajednice predale „drugu majoru“, imaju približno isti odnos prema stvarnosti kao i razmišljanja onog crnogorskog novinara o tome da je Montelibero izmislio Putin kako bi uništio crnogorsku demokratiju. Sve je mnogo dosadnije. Aktivisti projekta su samo prerasložili nameštaj u sobi. Nadam se da im je postalo udobnije. Asocijacija podrazumeva likvidnu demokratiju, sekretarijat i mali budžet za svoje redovne troškove. Ova „unutrašnja kuhinja“ malo utiče na život okoline (što je dobro), ali odvlači neke resurse na sebe (što je loše).

Srećom, aktivisti Asocijacije se takođe bave i periodičnim kontaktima sa spoljnim svetom, što je potencijalno najkorisnije za uklapanje Montelibera u svetski libertarianski pokret. Nažalost, retko imam snage da to pratim. Tako, poslednjih meseci održani su javni pozivi i privatni pregovori sa predstavnicima Cosmos blockchain ekosistema (oni imaju svoja bogata iskustva sa DAO), sa projektom MetaState (stvaraju sistem nedržavnih elektronskih pasoša), sa projektom za lobiranje olakšanog viznog i preduzetničkog režima za relokante u Albaniju, sa volontarskim vatrogasnim organizacijama u Crnoj Gori, fondom slobodnih privatnih gradova, i sigurno sa još nekim, gde ih sve možeš spomenuti.

U Asocijaciju ulaze i korporativni članovi, među kojima su već pomenuti MTL-fond i Prvi klub. Pored njih, manje-više je primetan Green Zyland, proizvođač modularnih kućica za iznajmljivanje (imali su biznis još u Rusiji, a sada se šire na još tri zemlje). U novembru planiraju da održe festival u Gruziji, od crnogorskih monteliberaca će otići nekoliko ljudi, ja finansijski ne mogu. Drugi aktivni učesnik je grupa MTL Alert. Oni se pripremaju za zombi apokalipsu, to je zabavan hobi, ali mi je iz nekog razloga teško da ga shvatim ozbiljno.

Asocijacija se deli na frakcije, ali manje-više javno je aktivna samo frakcija panarhista. Dva njena člana, Stas i Ved, oboje vode veoma korisne tematske kanale.

Ranije najavljeno preusmeravanje napora Montelibera na Argentinu još uvek nije dovelo do formiranja tamo ruskojezike libertarianske zajednice koja je u kontaktu sa ostatkom projekta. Jedina vest iz tih krajeva je da je delegat iz Montelibera nastupio na nekoj argentinskoj libertarianskoj konferenciji i predao pismo Mileju. Šta je bilo u tom pismu i kakav je efekat izazvalo, istorija ćuti.

Zaključci i prognoze

Na početku su učesnici Montelibera delovali strašno neracionalno i napravili mnoštvo grešaka. Kako se toga moglo izbeći? Na primer, sačekavši sa početkom gradnje i ostalim glasnim aktivnostima, kako bi umesto toga pažljivije istražili situaciju, i tek onda odlučili šta i kako raditi. Da li je bilo realno delovati po racionalnijem scenariju? Ne. Montelibero je pokret, a ne organizacija. Upravo je taj drive pionira i njihovo entuzijastično pravljenje grešaka privuklo u projekat mnoštvo novih učesnika. Bez svega toga, prilično jaka libertarianska zajednica u Crnoj Gori možda uopšte ne bi sastavljena, kao što se nije sastavila u Srbiji, Gruziji, Tajlandu ili čak Argentini. Tako da još jednom konstatujem: centralizovano planiranje gubi, tržište odlučuje.

Ipak, veoma mnogi poduhvati u okviru Montelibera su uspešno utihnuli, a mnogi ranije aktivni učesnici projekta su u najboljem slučaju umerili ili potpuno izgubili interes za njega, a u najgorem slučaju prešli u otvorenu opoziciju, smatrajući projekat besmislenim „info-ciganstvom“.

Posebno ću morati reći i o ekonomskom delu projekta. Ovde se proračun pokazao fatalnim. Jedna stvar je kada od deset startapa devet propadne, a jedan poleti. To se dešava zahvaljujući žestokoj konkurenciji koja bira zaista najbolje. Sasvim druga stvar je kada od deset startapa devet propadne, a deseti balansira na ivici nulte tačke. To se dešava zahvaljujući odvratnom investicionom klimatu, u kojem uopšte ne treba ulagati ozbiljan tržišni kapital, baš kao što ga ne treba ulagati u neki Donbas. Čak i ako nešto poleti, to neće biti zahvaljujući visokoj korisnosti za klijente, već na primer zahvaljujući vezama sa vlašću. A libertarijancima je obično ipak sramota da na tome zarađuju novac.

Zato se sada o Monteliberu može dati sledeća prognoza. Ovaj projekat neće učiniti Evropu ili bar samo Crnu Goru slobodnim. Ali on je omogućio onima koji su u njega poverovali da stvore slobodno društvo oko sebe, kao i da postane platforma za isprobavanje zanimljivih ideja i tehnologija pogodnih za primenu na drugim mestima.

Otkriveno kršenje poloka

Montelibero i Argentina

Odavno nisam pisao recenzije o onome što se dešava u Montelibero-u, ali sada se pojavio zanimljiv povod: Anton Ekhin, politikolog, jedan od ideologa projekta i autor članaka, koji objašnjavaju zašto bi ruski emigranti slobodno društvo trebalo da grade baš u Crnoj Gori, objavio je novi članak u kojem sada objašnjava zašto to treba raditi u Argentini.

Ukratko.

Prednosti Crne Gore, kako su viđene 2021. godine: malo naseljena demokratska zemlja bez dominantne nacije, sa izlazom na more i perspektivom ulaska u EU.

Mane Crne Gore, kako se vide 2025. godine: zemlja koja marljivo izvršava sve EU direktive o zatezanju obruča u odnosu na Ruse, osim, za sada, zahteva za uvođenjem viznog režima. Takođe postoji medijska i delimično policijska kampanja protiv Montelibero-a i lično protiv Antona.

Perspektive ruskog libertarianskog društva u Crnoj Gori da doprinese promenama u pravcu slobode u ovoj zemlji nisu čak ni nula, već minus: što se više sueti, to će protivljenje biti žešće u uslovima potpunog silovnog dominiranja lokalne države. Antona ne zanimaju previše ideje agorista o izgradnji kontrekonomije, njemu je važno da sve ove mere podrže zvanične vlasti. U nadi u ovo čudo, on se prvo preselio iz Rusije u DNR, zatim je podržao projekat Montelibero, a poslednje godine je konačno shvatio da se čudo već dešava u Argentini i da je tamo plodnije tlo za libertarijance.

U vezi s tim, Anton predlaže da fiksira svoje gubitke u Crnoj Gori i fokusira se na stvaranje libertarianskog društva u Argentini, po principima koji su isprobani u Montelibero-u. Reakcija crnogorskog dela zajednice na takve ideje bila je prilično jednoglasna: neka on lično ide u Argentinu i gradi tamo šta želi, a mi smo se ovde već prilično dobro smeštili. To se poklapa sa mojom prošlogodišnjom tezom da je glavni podsticaj za preseljenje u Crnu Goru za ruskojezičnog libertarijanca u tome što ovde Montelibero već postoji, a na drugim mestima tako snažna libertarianska društva još nisu izgrađena.

Dakle, glavna mana ideje prebacivanja na Argentinu je u tome što ruskih libertarijanaca nema toliko mnogo, u Crnoj Gori oni već imaju značajan mrežni efekat od ekonomskih i socijalnih veza, i prebacivanje na novu platformu će još dugo donositi čist minus: oni koji ostanu u Crnoj Gori će gubiti zbog slabljenja lokalne zajednice, a oni koji se presele u Argentinu će snositi troškove preseljenja i neće dobijati prednosti od zajednice, jer ona još uvek nije stvorena.

Za one koji žele da učestvuju u politici, odlazak u Argentinu je definitivno poželjniji. Razlog je banalan: tamo je za sada još uvek realno u relativno kratkom roku dobiti državljanstvo, zajedno sa političkim pravima, dok u Crnoj Gori Rusi nemaju ni neće imati državljanstvo. Resursi Montelibero-a pokušali su da prikažu optimističnu sliku u lošoj situaciji, tvrdeći da politička prava nisu toliko potrebna i da ćemo uticati preko lokalaca, ali sada se čini da su se iluzije razvejala.

Međutim, čak i oni koji ozbiljno računaju da za otprilike tri godine nabave državljanstvo, moraju tokom te tri godine od nečega živeti, a i nakon dobijanja državljanstva takođe nekako opstati. Uprkos godini libertarianskih reformi, Argentina je i dalje regulatorni pakao, pri čemu se položaj imigranata u poređenju sa vremenima pre Mileija verovatno pogoršao – državljanstvo i boravišna dozvola postali su teži za dobijanje. Pored regulatornih poteškoća, moraće se uzeti u obzir i to da je trošak života u Argentini postao primetno viši nego u Crnoj Gori. Iste one visoke uvozne dažbine poznate iz Crne Gore, koje Milei nekako teško uspeva da ukine, rade svoj crni posao.

Koji od ruskih libertarijanaca zaista treba da ide u Argentinu?

  1. Oni koji imaju resurse za stvaranje srednjeg legalnog biznisa. U Crnoj Gori bi to bilo besmisleno zakopavanje novca: poslovni klima se pogoršava, biznisi Rusa trpe ozbiljan regulatorni pritisak, naročito neformalni, kada se kazne i rešenja o obustavi rada izdaju više ili manje proizvoljno. U Argentini su porezi viši, kontrola je takođe česta, ali je tržište veće, i od određene veličine to može nadoknaditi mane.
  2. Oni koji imaju osnove za brzo dobijanje argentinskog državljanstva: mogućnost investiranja velike sume u lokalnu ekonomiju, potvrđenu veliku legalnu rentu, legalno zaposlenje u lokalnoj kompaniji. Rođenje deteta na teritoriji Argentine je lutrija.

Drugim rečima, razlozi za odlazak u Argentinu postoje za one koji su u Crnoj Gori već veoma značajni akteri u lokalnoj zajednici, i odlazak svake takve osobe iz Crne Gore bio bi veliki gubitak za Montelibero. Zato je glavna preporuka za crnogorski deo Montelibero-a: cenite naše „kitove“, ukazujte im znake poštovanja, ne dajte im povoda da posumnjaju u to da su ovde potrebniji.

Što se tiče srednjoročnih perspektiva, raslojevanje ruskog emigrantskog libertarianskog društva na bogatu legalnu argentinsku i siromašnu nelegalnu crnogorsku zajednicu moglo bi vremenom dati određeni koristan efekat. Međutim, oni koji bi u principu mogli da odu u Argentinu i stvore tamo novu zajednicu, mogu postaviti razumno pitanje: zašto baš tamo? Zašto ne u Salvador, ne u Prosperu, ne u New Hampshire, na kraju? Svuda postoje mane, ali postoje i u Argentini. Tako da, kao i u slučaju Crne Gore 2021. godine, prvo mala grupa ljudi mora rizikovati i uložiti u stvaranje libertarianskog društva u Argentini, i tek kada dođe do određenog ukorenjivanja, postojanje tamošnjeg domaćeg „Argentibero-a“ zaista će postati značajan faktor zbog kojeg će imati smisla preseliti se tamo.

Predlažem da investirate u Nostriu

Ukratko

Sondre Bjellos, aktivista dve zajednice, norveškog Liberstada i crnogorskog Montelibera, koji ima bogato iskustvo u izgradnji decentralizovanih sistema, pokreće startap Nostria, a do 31. maja svi zainteresovani mogu investirati u njega u pre-seed fazi pod prilično povoljnim uslovima. Za učesnike tokenomike Montelibera postoji mogućnost da se ujedine u investicioni pul kako bi ostvarili veću kontrolu nad projektom.

Sada detaljnije

Nostr je protokol za decentralizovanu razmenu „beleški i ostalih stvari“ putem releja. Ja ga koristim već prilično dugo za objavljivanje svojih beleški, vidim u njemu veliki potencijal i uvek se radujem kada se neko odluči da ga razvija.

Ideja Nostr protokola je u tome što releji čuvaju sadržaj svojih korisnika u json formatu i prosleđuju ga na zahtev drugim relejima. Takav sadržaj može biti i Bitcoin platna transakcija preko Lightning protokola, čime su Bitcoin plaćanja nativno integrisana u Nostr, što omogućava decentralizovano obezbeđivanje i monetizaciju sadržaja i monetizaciju njegovog skladištenja (upravo u oblasti monetizacije, recimo, leži slaba tačka najbližeg analoga Nostra, protokola ActivityPub).

Startap Nostria planira sledeće:

  1. Razviti sopstveni klijent za Nostr protokol
  2. Kreirati mrežu od nekoliko releja na različitim mestima u svetu kako bi se korisnicima osigurali brz ping i širok kanal (brzina rada je mana decentralizovanih sistema)
  3. Promovisati na nivou protokola ideju specijalizovanih releja za čuvanje samo metapodataka korisnika, što će omogućiti rasterećenje velikih releja, ravnomernijom raspodelom korisnika, kao i drastično ubrzati prikupljanje svih poruka koje se odnose na određeni nalog i njihovo prosleđivanje klijentima.
  4. Monetizovati svoj servis putem premium usluga, nudeći korisnicima namenske releje, pristup namenskom Lightning čvoru, čitljivo ime povezano sa javnim ključem, skladištenje medijskog sadržaja i druge pogodnosti.
  5. Sav kod držati otvorenim na GitHub-u, kao što priliči decentralizovanim sistemima.

U ovom snimku Sondre govori o svojim planovima:

Oni kojima je zgodniji tekst nego video mogu pogledati pdf .

Za sada je srednjoročni cilj Nostrie da stigne i pretekne slabog Bluesky-ja. Ali u dužoj perspektivi treba da dobijemo decentralizovano rešenje na koje ne bi bilo sramote preći i sa Telegrama, kada Durov konačno izjavi da je za njega bezbednost država neuporedivo važnija od udobnosti i bezbednosti korisnika.

Za pokretanje MVP-a, do 31. maja traje pre-seed faza prikupljanja investicija. Prevedeno na običan jezik: Sondre želi do kraja maja prikupiti 30 hiljada dolara, a zatim tokom leta trošiti po deset hiljada mesečno na puštanje projekta u komercijalnu eksploataciju. Prvi mesec – postavljanje hardvera. Drugi – doterivanje softvera. Treći – marketing. U jesen, kada projekat bude dostojan prezentacije ozbiljnijim investitorima, prikupljanje sredstava za globalnu ekspanziju će se nastaviti, a oni koji su investirali u preliminarnoj fazi imaće preferentno pravo na dodatno ulaganje kako bi zadržali svoj udeo u projektu, a njihova ulaganja u preliminarnoj fazi biće uračunata u akcionarski kapital sa koeficijentom 1,15.

Podrazumevano, investicije se privlače u Bitcoin-u koristeći servis za decentralizovani k crowdsourcing Angor. Sondre je takođe objavio poseban video u kojem pokazuje kako se vrši investiranje.

Važno: prikupljena sredstva osnivač projekta može otključati tek nakon što potvrdi završetak deklarisane faze razvoja. Do tog trenutka investitor u bilo kom trenutku može zahtevati povrat svojih investicija. Sve ove mogućnosti su realizovane preko onog relativno jednostavnog mehanizma kreiranja pametnih ugovora koji postoji u Bitcoin-u i ne zahtevaju intervenciju treće poverljive strane.

Međutim, trenutno je prag ulaska u ove investicije prilično visok: minimalni iznos od kojeg počinju bilo kakvi bonusi je 1000 dolara. Zbog toga se nameće rešenje: učesnici tokenomike Montelibera mogu prikupiti pul malih investicija i zajednički investirati veći iznos. Ja želim da formiram takav pul. Moje koristi: dobiću različite naturalne bonuse poput pretplate na premium nalog. Koristi suinvestitora, pored novčanog povrata od investicije: preko mene (a ako se dogovorimo, i direktno) imaće zgodnu povratnu informaciju sa programerima, što znači uticaj na buduće funkcionalnosti kao Nostrie, tako i indirektno celog Nostr protokola.

Zato sam otvorio potpuno nov Stellar nalog, na njemu je izdat token NostriaPre i kreiran nalog za njegovu prodaju za EURMTL. Imate vremena do kraja maja da kupite ovaj token, nakon čega ću i ja kupiti onoliko koliko mogu, zatvoriti nalog za prodaju i proslediti sve prikupljene EURMTL-ove Sondreu. U jesen će Sondre otvoriti zvanični Stellar nalog svog startapa i kreirati nalog za prodaju zvaničnih tokena za NostriaPre tokene po kursu 1,15. Kada startap počne da ostvaruje prihod od održavanja premium naloga, profit koji se deli među vlasnicima tokena će se mesečno obračunavati proporcionalno broju tokena.

Da biste nabavili NostriaPre token, prvo morate otvoriti liniju poverenja (trustline) prema njemu. Vaš Stellar novčanik bi trebalo da ima tu opciju. Naziv tokena je NostriaPre. Javni ključ emitenta: GABAZTSE4DOD4JKFPWQYK5QPUSW57QNZBJBREU2K2UFSGWPHBHNYF46A

Evo kako, na primer, izgleda dijalog za otvaranje linije poverenja u novčaniku Sunce

Uskoro će liniju poverenja biti moguće otvoriti i putem direktnog linka.

Ne želim da opteretim objavu detaljnim uputstvima o korišćenju različitih vrsta Stellar novčanika, jer pretpostavljam da će u pul odlučiti da uđu oni koji već učestvuju u tokenomiki Montelibera (uputstvo mi stoji na sajtu, ali je veoma zastarelo, sve ne mogu da se organizujem da ga ažuriram). Ali ako želite da upadnete od nule u režimu „Shut up and take my money“, pitajte u komentarima ili u privatnoj poruci.

Iznenadna porcija novosti iz Montelibera

Juče je prestao sa radom Montelibero Space, odnosno Prvi klub Montelibero, o čemu je njegov osnivač pisao na svom blogu. Zašto je stanodavac raskinuo ugovor? Zato što su kod njega došli policajci. Zašto su došli policajci? Zato što je imao pravnu povezanost sa MTL-City. Zašto je imao tu povezanost? Zato što je nekretnine u Crnoj Gori mnogo jeftinije оформления (uobličiti/registrovati) preko Crnogoraca. Zašto Montelibero ima poteškoće sa registracijom nekretnina? Zato što je to zona totalne korupcije: niko ne može da uradi po zakonu, ali svi mogu neformalno. Zašto je policija zakačila baš Montelibero? Zato što je morala da obradi jedan infovod. Zašto je nastao baš taj infovod, iako je Crna Gora bukvalno prepuna Rusa koji imaju daleko izraženije veze sa ruskim vlastima od onih koje su uspeli da pripišu Monteliberu u članku? Zato što je jedna od polaznih koncepcija Montelibera podrazumevala otvorenu interakciju sa crnogorskim medijima i političkim silama u cilju zagovaranja libertarijanskih vrednosti. Novinar koji je postavljao pitanja, do samog izlaska članka, doživljavan je kao idejno bliski pristalica liberalnih vrednosti. Međutim, kao što nas su naučili nedavni svetski događaji, ne treba mešati liberalne vrednosti i USAID grantove.

Ako bismo figurativno sumirali prvi pasus, Montelibero je otišao u rat, ali se opremio kao za paradu. Napravljena je ista greška kao i kod Putina u februaru 2022, kada je on iz nekog razloga pretpostavljao da će stanovništvo njegovu armiju oslobodilaca dočekati cvećem. Činjenica da se Montelibero zaista pripremao za ulogu oslobodilaca nema taktički značaj. Bilo je nepromišljeno zanemariti to što je država naš neprijatelj, a njeno oporezivano stanovništvo i medijska pratnja u masi stoje na strani crnogorske države.

Koje zaključke treba izvući i koje korake preduzeti?

Kao prvo, treba postati skromniji. Mi nismo avangarda sila slobode, već izbeglice od diktature koja je daleko strašnija od crnogorske. Ovde imamo izbeglice iz takvih totalitarnih državnih tvorevina kao što su Rusija, Ukrajina, Izrael, Norveška i Nemačka. I ovde smo zato što se ovde malo lakše diše, i zato što je manja verovatnoća da će nas odavde izbaciti negde dalje.

Kao drugo, „lakše se diše“ i „slobodno se diše“ nisu sinonimi. Ovde postoje očigledne opasnosti kojih ne treba zanemariti. Imamo ranjive tačke koje treba zakrpiti. Koje su to ranjive tačke? Pre svega, sve ono za šta država može da nas zgrabi. Da, država može da zgrabi za bilo šta, kao što neki HIMARS može pogoditi bilo koji cilj u radijusu svojih raketa. Ali rakete su skupe, zato su najbolje mere protiv njih raširenje i diskrecija. Svako od nas mora izgledati kao jeftin cilj na kojeg ne vredi trošiti trud. Jednostavno neki nasumični mali biznismeni i frilanseri koji se poznaju površno. I nikakvih strojeva na trgu, poput MTL-Festa. To više nije lepa, inspirativna slika, već primamljiva meta na čije uništenje protivnik neće žaliti trud.

Kao treće, svakog Crnogorca treba posmatrati kao agenta države. I policajac i onaj koji pomaže u rešavanju problema sa policijom — oboje su benefisijari postojećeg sistema, i oboje će nas predati državi čim im to postane isplativo, ili čim ih to jednostavno zamole, ili jednostavno kako bi izbegli probleme, kao što se desilo sa stanodavcem kluba. Oni neće odbiti državu iz ideoloških razloga, jer su ideološki na njenoj strani, a ne na našoj.

I šta, čak ni lične kontakte sa lokalcima ne treba uspostavljati? Naravno da treba. Voditi svakodnevne razgovore, čestitati praznike, častiti čudnim ruskim slatkišima. Ali. Simpatija konkretnog Crnogorca prema tebi se nikako neće proširiti na tvoje prijatelje. Zamoliš za pomoć konkretnog prijatelja — šanse postoje. Ali bože sačuvaj da umesto toga preventivno pokušaš da kupiš crnogorsku „zaštitu“ — iz kategorije prijatelja odmah prelaziš u kategoriju naivaca. Čim zaštita postane neophodna, izdaće te.

Dakle. Za spoljni svet moramo izgledati kao bezopasni samotnjaci: prijatni, druželjubivi, sa gomilom poznanika, bez problema. Među sobom je važno nastaviti osećati zajedništvo. Manje se pozivati na njega, više ga pokazivati. Fiksirati li odnose u blockchain-u? Opasnosti od toga su za sada veće od potencijalne koristi. Blockchain je dobar upravo za tokenomiku, kada su tvoje obaveze merljive i prenosive. Ali da li su dva naloga u srodstvenoj vezi — to je više plod za iskopavanje gospodina majora. Svoj i tako znaju, a tuđi možda i ne treba da znaju.

Uopšte, surovi uslovi stimulišu deljenje sveta na svoje i tuđe. I vreme je da naučimo jasno da povlačimo takve granice, uprkos celom univerzalizmu naše libertarijanske ideologije.

Pitanje o tokenomiki Montelibera

Zašto je Montelibero stvorio interni finansijski sistem sličan fiatu (sa veštačkim tokenima i poverljivom trećom stranom), i zašto ti podržavaš tu odluku uključujući ljude? Ako vlasti Crne Gore ocene interne platne tokene Montelibera kao hartije od vrednosti i zatvore radnju, da li ćeš preuzeti obavezu da nadmesiš ljudima njihove finansijske gubitke? Jer je očigledno da je odustajanje od bitkoina u korist sopstvenog internog shitkoina samo način zarade za vlasnika i članove njegovog politbiroa.

Vito

Da bismo razumeli logiku pojave EURMTL, hajde da uporedimo Crnu Goru, recimo, sa Salvadorem.

Obe države nemaju sopstvenu suvereno emitovanu nacionalnu valutu. U Salvadoru su legalna sredstva plaćanja američki dolar i bitkoin. U Crnoj Gori – evro. Formalno, cirkulacija drugog fiata, kao i kriptovaluta, nije nikako regulisana, međutim u praksi vidimo potpuno odsustvo uličnih menjačnica (za razliku od susedne Srbije, gde su menjačnice na svakom koraku) i potpuno odsustvo kriptomata (bio je jedan za celu zemlju, i taj je država zaplenila, jer u nedostatku regulacije jedno telo je smatralo „da je ono što nije dozvoljeno, zabranjeno“, drugo „da je ono što nije zabranjeno, dozvoljeno“, a zapravo su vlasnici kriptomata jednostavno imali nedovoljno jaku zaštitu).

U Salvadoru vlasniku biznisa, u velikoj meri, nije bitno da li će klijent platiti dolarom ili bitkoinom. Berzanski spread u paru BTC/USDT je zanemarljiv, a razmena između USDT-a i dolarskog keša se takođe sigurno vrši sa minimalnim provizijama. Tako preduzetnik može lako prebacivati novac iz jednog oblika u drugi bukvalno u hodu, polazeći od svojih preferencija u kojem obliku mu je zgodnije čuvati vrednost.

A šta je u Crnoj Gori? Preduzetnik ima pravo da prihvata samo evro, u gotovinskom ili bezgotovinskom obliku. Ako umesto evra prihvati bilo šta drugo, na primer bitkoin, mora da položi u kasu evroski ekvivalent dobijenih vrednosti iz sopstvenih rezervi, inače će mu država napisati ogromnu kaznu. Znači, potrebni su mu instrumenti za zgodnu konverziju. Berzanski spread u paru BTC/EUR je malo viši nego u paru sa dolarom, ali podnošljiv. Međutim, u prirodi ne postoji dovoljno likvidan stejblkoin u evrima, svi koriste dolarske stejble. A da bi se novac povukao sa berze na bankovnu karticu, potrebno je imati bankovnu karticu i banku koja neće blokirati takvu operaciju. Na taj način, našem potencijalnom bitkoin-maksimalisti bilo bi sigurnije da pronađe nekog menjača koji će kupovati njegove bitkoine za evrokeks, a zatim preduzetnik može koristiti kupljeni evrokes da ga položi u sopstvenu kasu i kaže državi: evo, vidi, prodao sam svoju robu za evre i spreman sam da ti podnesem izveštaj. Provizija pri takvoj uličnoj razmeni iznosi oko 5%, a otprilike u istoj meri slobodno oscilira dnevni kurs bitkoina u odnosu na evro, tako da se u loš dan može ozbiljno izgubiti novac.

Naravno, pri neformalnim obračunima nema nikakvih problema u tome da jedni drugima govore cene u bitkoinu i računaju se njima. Zapravo, za velike transakcije to redovno činimo, jer neće biti mnogo manijaka koji su spremni da čuvaju velike sume u fiatu; instrument za štednju je upravo bitkoin. Ali zamislite druženje u restoranu. Sedam ljudi je izlazilo tri sata, potrošili su dvesta evra, a vlasnik lokala uopšte neće pomisliti da podeli račun, jer po lokalnim običajima uvek plaća jedan. Može se, naravno, otvoriti kalkulatori i početi računati: ovaj nesrećni vlasnik novčanice od dvesta evra plaća za sve, kurs bitkoina prema evru je toliki i toliki, zato neka sada svakom saputniku pošalje invois preko Lightning mreže za bitkoin ekvivalent duga izraženog u evrima. Veoma je, dođavola, zgodno, naročito kada su svi neprijatno pijani.

Zato smo jednostavno izmislili sopstveni stejblkoin u evrima i počeli da ga koristimo, pre svega za takve sitne međusobne obračune. A da bi kontragent rado prihvatao ove tokene, neki učesnici projekta su preuzeli besplatno socijalno opterećenje – obavezu da zamene svima željećim EURMTL za evrokes bez provizije. To je težak teret. Ja, na primer, ne usuđujem se da preuzmem takve obaveze za bilo kakav značajan iznos, jer za to treba zamrznuti sopstveni kapital u evrokesu i EURMTL-u, i jednostavno mi je odvratna ta užasna perspektiva da ću imati toliko novca koji ne stoji u bitkoinu.

Nadam se da sam uspeo da pojasnim da održavanje infrastrukture EURMTL nije profit emitenta, već njegov trošak. Za šta ih on snosi? Emitent muleka je investicioni fond Montelibero. Naravno, on neće graditi tako impresivnu i skupu infrastrukturu besplatne razmene muleka u keš i obrnuto samo da bi članovima zajednice Montelibero dao instrument za zgodno deljenje računa u kafiću. Glavni zadatak infrastrukture je da ljudima bude zgodno kupovati akcije fonda i primati dividende po njima. Zašto ne voditi sve obračune u bitkoinima? Zato što fond, privlačeći investicije, ulaže ih u lokalne biznise. Lokalni biznis, dobivši investicije u bilo kojoj valuti, biće primoran da ih konvertuje u evre kako bi ih dalje trošio na svoje operativne aktivnosti. Profit će takođe dobijati u evrima. U ovim uslovima, fiksiranje dugovskih obaveza biznisa u bitkoinima značilo bi unapred odrediti njegov budući bankrot, jer dugoročni tempo rasta kursa bitkoina premašuje prihode praktično svakog biznisa.

Naravno, predstojeća hiperbitkoinizacija će značiti prelazak na sveprisutne obračune u bitkoinima, ali i značajno smanjenje tempa rasta kupovne moći bitkoina; sada pak, u prelaznom periodu, mora se voditi obračun i držati određene zalihe u valutama čija vrednost dugoročno opada.

Sada ćemo razgovarati o rizicima direktnog mešanja crnogorske države u tokenomiku Montelibera putem proglašavanja bilo kakvih tokenizovanih obaveza hartijama od vrednosti, čija cirkulacija zahteva saglasnost državnog finansijskog regulatora.

Da, određeno vreme je svetski trend upravo bio takav, i to se odrazilo u tome što je jurisdikcija SAD-a postajala sve toksičnija za kriptovalute. Do čega je to dovelo? Do toga da je vladajuća stranka pretrpela poraz u svim granama vlasti pod obećanjima njenih opozicionara da će značajno deregulisati oblast. Predviđam suštansno smanjenje ovlašćenja američke komisije za hartije od vrednosti u odnosu na kriptovalute, sleđenje evropskih regulatora istim putem i potpuni gubitak interesovanja crnogorskog regulatora za odgovarajuću sferu, jer više nije moderno.

Pretpostavimo, međutim, da umesto sleđenja američkih trendova, EU i Crna Gora stanu, recimo, uz Kinu. Zabraniće kriptovalute ili ih opteretiti velikim brojem regulacija. Jasno je da će u tom slučaju svi kripto-korisnici u Crnoj Gori sebe osećati podjednako nervozno kao i, recimo, prodavci marihuane. Drugim rečima, za ovaj, nesumnjivo zabranjeni biznis, biće privođen odgovornosti samo mali broj ljudi, čisto da se označi da država vredno radi u tom pravcu. Naravno, u tom slučaju Montelibero će morati da prenese svu svoju infrastrukturu sa jednostavnog, zgodnog, jeftinog, ali previše transparentnog Stellara na neki drugi blokčejn. Iskustvo rada sa tokenima na Liquid sidečejnu već smo imali. Užasna komplikacija, ali bolje nego ništa.

Kompenzovati finansijske gubitke učesnika tokenomike Montelibera mi, stoga, neće biti potrebno, zato ću morati da učestvujem u razvoju priručnika za prelazak na sisteme sa višim nivoom privatnosti. Resursa da to uradim unapred nemam, ali smatram takav scenario veoma malo verovatnim. A i u slučaju njegove realizacije, mi ćemo verovatno jednostavno staviti tokenomiku na pauzu dok se ne razvije novo rešenje, a do tada ćemo se snalaziti sa plaćanjima preko Lightning mreže.

Rezimiram.

  1. Tokenomika Montelibera se razvijala evolutivnim putem, prateći stvarne potrebe zajednice u većoj meri nego teoretska razmišljanja bitkoin-maksimalista.
  2. Tokenomika Montelibera će se bez posebnih poteškoća preurediti kako na obračune u bitkoinu pri optimističkom scenariju hiperbitkoinizacije, tako i na korišćenje sigurnih šema evidencije međusobnih obaveza pri pesimističkom scenariju naglog pojačanja regulatorne kontrole države.

Pozdrav Francu Oppenheimeru

Danas su u MTL-Siti diskutovali o razvoju biznis akceleratora pri investicionom fondu Montelibero. Tamo je promenjen rukovodilac, sada novi preuzima poslove, pokušava da shvati u šta se upustio i da proceni šta s tim raditi.

Na osnovu diskusije, čini se da je postalo jasno da bi trebalo fokusirati pažnju ne na privlačenje novih biznisa, već na reviziju onih u koje je već investirano, kako bi se ili uverili da je sve u redu, ili nagađali kako izroniti.

Ali to je tako, usput. Želim samo da podelim razmišljanje koje sam izneo na ovom sastanku.

Kada je projekat Montelibero tek počinjao, sprovedeno je istraživanje o tome zašto je baš Crna Gora najbolje mesto za njegov start. Tamo je navedeno mnoštvo povoljnih faktora. I zemlja je mala, i multietnička, i ima izlaz na more, i ima demokratiju – sve je tu da bi Rusi mogli doći i sprovesti političke transformacije u pravcu slobode, a za početak – moćno se ekonomski podići. U stvarnosti se ispostavilo da je mala zemlja zapravo sićušno tržište. Da odsustvo bezrezervne dominacije crnogorske nacionalne većine znači nemogućnost dobijanja državljanstva. Da izlaz na more ne pomaže ničemu u ekonomskom smislu, jer je zemlja potpuno ograđena visokim carinama na skoro sve. I da nikakve političke transformacije ovde Rusima niko neće dozvoliti, jer se ovde čak i građani međusobno grizu i menjaju vlade svake dve godine, pa je u takvim uslovima ići pod udar – krajnje glupa odluka.

Zato je, u suštini, jedino zbog čega sada ima smisla za Rusa ići u Crnu Goru to što ovde postoji Montelibero. Da, mesto možda nije izabrano najsrećnije, ali smo već ovde investirali, već postigli ozbiljne uspehe, i sada su druga mesta definitivno gora. Ispalo je kao sa Izraelom: i mesto tamo nije naročito dobro, i komšije su agresivne, ali kada su Jevreji već došli i već mnogo toga izgradili, tada se za one za koje je sve to građeno zaista pojavio smisao da idu baš tamo.

A slogan obnovljenog biznis akceleratora Montelibero postao je „ekonomija bez politike“. Takav evo povratak libertarianskoj klasici.

Zašto je projekat Montelibero tako nejasan?

Aktivista Montelibera Stas Karkavin dao je intervju izdanju Plot, gde je odgovorio na niz pitanja o zajednici, što me je, sa svoje strane, navelo na određena razmišljanja.

Kada sam nailazio na mrvice informacija o aktivnostima Free State Project u New Hampshire-u, u početku me je čudila labavost zajednice: evo, na primer, imaju veliki festival PorcFest, imaju određajan uticaj na lokalnu politiku, što se ogleda u izboru učesnika projekta u lokalne predstavničke organe – ali nema nikakve jasnoće. Nejasno je koliko ljudi učestvuje u projektu, ko su njegova javna lica, gde pročitati razumljiv hronološki pregled njegove realizacije i kako nabaviti franšizu.

Ali kada smo počeli da pravimo Montelibero, brzo je postalo jasno da ove specifičnosti nisu baš bag, niti baš „feature“, već pre granični uslovi. Što se jače pokušava projekat ugurati u okvire jedne organizacije ili makar samo svi prebrojati, to će njegovi učesnici jače pružati otpor. Jednostavno zato što su oni volonteri, a što znači da nikome ništa nisu dužni.

Malo kasnije, nakon upoznavanja sa knjigom „Umetnost bycia nepodložnim“ Džejmsa Skota, shvatio sam da je ova taktika izbegavanja toga da se bude uzeta u obzir, prebrojana, pripisana nekom šefu i opskrbljena šefovim naređenjima – svojstvena čovečanstvu još od vremena neolitske revolucije i predstavlja nepromenljiv odgovor ljudi na potencijalnu mogućnost primene moći nad njima.

Upravo iz tog razloga ja, za razliku od Stasa, ne verujem u Asocijaciju Montelibero – normalan libertarijanac se neće dobrovoljno zapisivati u bilo koju jurisdikciju, kako god ona sebe nazivala ugovornom – naročito ako se taj ugovor ne može raskiniti po prvom ćudi. Libertarijancu nije potrebna vlast nad drugim ljudima, čak ni u formi učešća u vlasti nad javnim resursom. Njemu je potrebno da nad njim ne mogu proizvoljno primeniti vlast.

Uprkos svemu tome, libertarijanac odlično ume dobrovoljno da se asocira sa ljudima po konkretnim pitanjima koja ga zanimaju. Na primer, na sajtu prethodno pomenutog FSP-a može se videti kalendar sa rasporedom najrazličitijih događaja, koje organizuju najrazličitije organizacije, biznisi i inicijativne grupe. Izgleda veoma stihijski i decentralizovano (ako ne računamo to što su sve ove informacije predstavljene na jednom sajtu, što je, naravno, potencijalna tačka kvara). Isto tako, vremenom očekujem neki sličan kalendar i na sajtu Montelibera, kako bi onaj ko želi mogao brzo da proveri: sutra idem iz Budve u Bar, ima li tamo nečeg zanimljivog – u Prvom klubu, u Tihom Omutu, u baru Tortuga ili na još nekoliko manje istaknutih lokacija.

Na MTL-Festu, koji će ove godine biti održan od 4. do 6. oktobra, Stas će nastupiti u ime Montelibera. To ne znači da je on glavni u Monteliberu, da on sve zna i da je svi ovlastili. Ne, jednostavno je on iz Montelibera, on je dobar pripovedač i pristao je da nastupi. Isto tako će biti nastupi Sondrea Bjellosa iz Liberštada i Jurija Polozova iz Free State Project-a – i obojica nastupaju u ime svojih projekata, ali će moći ispričati samo mali deo onoga što se tamo dešava, pri čemu će sigurno nekome iz odgovarajućih projekata te priče delovati nepravilno. I to je to: ako deluju tako – biće o čemu diskutovati.

U narednim danima nameravam ukratko ispričati o svih šest govornika na MTL-Festu: kako ja vidim predavače i šta očekujem od njihovih nastupa.

Zašto libertarijance još uvek nisu zatvorili u koncentracione logore i tamo spalili na pičku materinu?

Nikolaj fon Nojburg na Volgi

Na ovo kratko šaljivo pitanje imam kratak šaljiv odgovor: probali smo, ne pomaže.

Sada malo ozbiljnije i opširnije. Pod socijalističkim režimima praktikuje se sistemsko nasilje nad bilo kakvom preduzetničkom aktivnošću, ali to se obično izliva u potiskivanje bilo kakve lične inicijative – jer je lična inicijativa obično usmerena ka ličnoj koristi, a to se previše lako tumači kao preduzetnička деятельность. Ishod je, naravno, degradacija društva koje se nalazi pod vlašću bilo kog takvog režima, postepeni gubitak aktivne podrške režimu i, na kraju, transformacija režima u nešto slobodnije. Zapravo, odakle će doći aktivna podrška režimu koji potiskuje ličnu inicijativu? Podrška režimu će vremenom sve više biti iznuđena silom, a to je prilično krhko stanje.

Nažalost, kada takav režim uruši od sopstvene neefikasnosti i nedostatka aktivne podrške, on za sobom ostavlja apatično društvo ljudi sa potisnutim osećajem sopstvenog dostojanstva, ali koji odlično vladaju zavistju, spletkama i kočenjem svakoga ko se istakne. Takvo društvo je lak plen bilo kog političkog režima. Ako ima sreće – onda manje-više libertarijanskog. Obično, naravno, nema sreće, i novi režim ispadne samo malo manje depresivna smeć koji je bio i stari.

Ono što dodatno komplikuje ljubiteljima klasne čistoće zadatak slanja svih libertarijanaca u koncentracioni logor na kasnije spaljivanje – jeste to što su libertarijanci obično malo inicijativniji, i sami teže da osnuju sopstveni libertarijanski koncentracioni logor, presele se tamo i odatle pokazuju srednji prst svima koji iz nekog razloga sanjaju da ih spale. U mom koncentracionom logoru Montelibero, naravno, libertarijanaca još uvek nije toliko koliko u logoru Free State Project, ali su se i oni već prilično dobro smestili. Letnje sunce, naravno, pokušava da nas spali u pičku materinu, ali neko se spasava klima uređajem, neko kupanjem, a nekome se to uopšte dopada. Kao što se kaže, Jedem das Seine, što u prevodu na crnogorski znači Jedem čevap, a ti jedeš nacionalni ponos.

Usput, ako ste ruski libertarijanac i više volite da jedete ćevape nego nacionalni ponos, onda je specijalno za vas nedavno pojavila se ponuda za pomoć pri relokaciji u naš koncentracioni logor. Koristite je dok vas nisu zatvorili u koncentracioni logor RF.

Pravo i zakon pri prelasku na ankap

U komentarima je postavljeno još jedno pitanje o temi, i ne želim da odgovaram isključivo sa teorijskih pozicija, jer već nešto više od tri godine imam mogućnost da pokušam nešto da implementiram. Zato želim da razmislim o problemima prava i zakona u ankap zajednici na primeru Montelibera.

Ograničiću pojmovni aparat koji koristim. Pravo – red rešavanja konflikata prihvaćen u zajednici. Zakon – pravna norma koju zajednica smatra dopustivim nametnuti silom. Sud – procedura rešavanja konflikata od strane treće strane koja nije uključena u konflikt. Jurisdikcija – podsudnost, odnosno krug konflikata koje je u zajednici uobičajeno rešavati određenim sudom.

Montelibero, kao i svaka druga ankap zajednica u eri dominacije država, ne može pretendovati na punu jurisdikciju nad svojim članovima. Da, svako pitanje može biti rešeno u jurisdikciji Montelibera – ali samo ako država nije svesna toga. U suprotnom, država može nametnuti svoje zahteve o tome šta strane u konfliktu moraju uraditi.

Zajednica Montelibero je mala. U njoj nema mogućnosti za punovrednu tržišnu konkurenciju mnoštva različitih sudova. Međutim, to nije razlog za poklanjanje državi. Na kraju krajeva, implementirali smo tokenomiku – i sada imamo sopstveni, veoma jeftin i efikasan finansijski sistem. Na jednom jedinom blokčejnu, bez konkurencije između njih (pokušali smo da dodamo druge, ali se nisu primili). Iako privatno ništa ne sprečava razmenu bilo kojih vrednosti: bilo robe, bilo fjat novca, bilo raznih kriptovaluta. Isto važi i za sudove: uz obostrano saglasje, sporove može rešavati bilo bacanje novčića, bilo medijacija kod unapred dogovorenog autoriteta, bilo dvoboj – ali ako nema saglasnosti, moraćemo se osloniti na neki unificirani sudski mehanizam po defaultu.

Svaka jurisdikcija je podložna snažnom pozitivnom efektu razmere: što se više konflikata u njoj rešava, to će za veći broj potencijalnih konflikata unapred biti dogovorena upravo ta jurisdikcija. To je razumljivo: ljudi štede kognitivne resurse i bez posebne potrebe neće držati u glavi mnogo različitih pravnih mehanizama, te će u krajnjoj liniji težiti jednoj opciji, čak i ako ona u konkretnom slučaju nije najoptimalnija. Postoje i negativni efekti razmere: čak i najefikasniji sudija teško može značajno da poveća svoju produktivnost, pa će pri povećanju potražnje verovatno podići cenu. Zbog toga je za skaliranje ovakvih usluga praktično primeniti mehanizam franšize: sudije mogu biti različite, ali će koristiti jedinstvenu proceduru i jedinstvene pravne norme.

Odakle da one dođu? Šelinova tačka ovde su procedure prihvaćene u nadležnoj jurisdikciji, odnosno u crnogorskim sudovima. Zašto? Barem zato što će se teoretski upravo njima obratiti oni koji budu nezadovoljni odlukom suda Montelibera. Ali, pošto je lokalno zakonodavstvo puno svakakvog etatističkog smeća, to se, naravno, mora izbaciti i zameniti sopstvenim domaćim pojmovima. Osnovnih principa u libertarianizmu je malo, ali konkretne pravne norme koje im ne protivreče mogu biti različite. I tu će Šelinove tačke biti presedanti. Svakom sledećem sudu će biti lakše da primeni prethodno korišćenu normu nego da izmišlja novu za svaki sledeći slučaj. Takođe, svim članovima zajednice Montelibero će biti lakše da polaze od ustaljene pravne prakse, jer je predvidljivost u poslovima osnova za poverenje.

Ali, kao što je poznato, malo je razumeti da li su zakoni dobri, treba pitati da li se oni izvršavaju.

Dokle god je sudska praksa mala, moramo se osloniti uglavnom na savesnost strana i neformalni autoritet sudije. Potencijalna mogućnost obraćanja državi za izvršenje sudskih odluka aktuelna je samo za najkrupnije slučajeve, gde iznos koji je u pitanju opravdava prateće troškove. U najsitnijim slučajevima, strana koja je izgubila će bez pitanja platiti, jer je iznos zanemarljiv. Problem su slučajevi srednje veličine, kada je angažovanje državnog izvršenja i dalje preskupo i sramotno, a strana koja je izgubila ne želi da plati.

Najcivilizovaniji način za postizanje izvršenja sudskih odluka je široka upotreba zaloga. Pri čemu ovde predviđam postepenu evoluciju od jednokratnih zaloga za obezbeđenje konkretnog tužbenog zahteva – ka stalnim zalozima koji potvrđuju spremnost na izvršenje odluka konkretne jurisdikcije.

U početku to može funkcionisati otprilike ovako. Član zajednice želi da stupi u pravne odnose sa drugim članom zajednice. Na primer, da iznajmi auto, stan, pozajmi novac, zaključi ugovor o radu. Pored direktnog ugovora kontraktenata jedno s drugim, oni takođe obaveštavaju sud o tome i prebacuju na račun koji kontroliše sud iznose zaloga, čija veličina zavisi od veličine odgovornosti koju nameće ugovor koji se zaključuje. Zatim iz ovog zaloga može biti naplaćena penala, recimo, od radnika za oštećenje opreme, kao i od poslodavca – za radnu povredu koja se desila njegovom krivicom.

Ali postepeno, kako sud gradi sopstvenu reputaciju, zalog će postati stalni: priznaješ jurisdikciju MTL-suda – postavljaš na račun koji on kontroliše određeni depozit, svojevrsnu „cenu časti“, ako koristimo staroirske termine. Sada svako može biti siguran da ti se u okvirima cene časti može bezrezervno verovati. Želiš da povećaš reputaciju – jednostavno povećaš depozit. Napuštaš zemlju, ili, recimo, poslednja odluka suda je izazvala tvoje nepoverenje – smanjiš depozit. Izlaziš iz jurisdikcije – povlačiš depozit u potpunosti (sa određenim zastojem, kako bi se utvrdilo da nemaš dugova po starim ugovorima).

Štaviše, na bazi ovog rešenja može se razviti, recimo, institut jamstva, kada jamac povećava poverenje u osobu za koju jamči, rizikujući sopstveni sudski depozit.

Bilo bi sjajno ako bi povećanje cene časti doprinelo poštovanju u zajednici, ali se takav odnos neće formirati sam od sebe – prvo će biti potrebno razviti tradiciju uključivanja ljudi sa visokom cenom časti u odgovorne pravne odnose, na primer, kao svedoka u velikim transakcijama ili kao tužitelja u slučajevima od društvenog značaja. Takođe, sasvim može pojaviti mehanizam povećanja tuđe cene časti putem uplata sudskih depozita na tuđi račun – ako lična poštenost osobe daleko prevazilazi njene finansijske mogućnosti. Rezultat će biti nešto poput hoppeanske prirodne aristokratije.

I, naravno, ceo ovaj mehanizam će raditi mnogo gore ako se ispostavi da postoji veliki broj članova zajednice koji ga potpuno ignorišu, ali na isti način stupaju u pravne odnose jedni s drugima. Oni mogu biti previše siromašni da bi zamrzli novac zarad reputacije. Mogu ne verovati konkretnom sudu. I, na kraju, mogu ne verovati samom mehanizmu.

Faktor siromaštva se do određene mere rešava kroz mehanizme jamstva. Faktor nepoverenja u konkretan sud – kroz konkurentske sudove. Faktor nepoverenja u mehanizam – jednostavno je pitanje navike. Poverenje se gradi, samo treba ne pokušavati da ga nametneš.